NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » O pitanju transplantacije

O pitanju transplantacije

Pitanje:
Ne mogu da verujem da će stav oca Ljuba o pitanju transplantacije organa biti i stav Srpske pravoslavne crkve.
Kako sebe možete smatrati hrišćaninom kada uslovljavate davanje svojih organa samo krštenim članovima crkve. To je „ljubi bližnjeg svog“ samo ako je bližnji kršten? Zanimljivo objašnjenje
Aleksandra


Odgovor:
Hristos se rodi! Draga Aleksandra, u vašem pitanju ne mogu da nađem valjan argument da bih mislio drugačije i promenio onaj moj odgovor. Ono je samo emotivni vapaj bez dubljeg smisla i bogoslovskog izazova.
Vaša primedba mi govori da svi oni koji su van tela Hristovog mogu da u „vozljubim drug druga“ da sa nama zajedničare. Koji ekumanistički „interkomjunio“? Koristeći priču Gospod je jevrejskom advokatu (tumaču Zakona) rekao da je „inoverni“ naš bližnji, ali to ne znači da je on samarjane smatrao članovima Starozavetne crkve! Da je to istina učenje o Jednoj crkvi bi davno palo u vodu! Naprotiv, u živom slučaju a ne kroz fabulu, Gospod govori ženi Samarjanki: „Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onom što znamo; jer je spasenje od Judejaca“ (Jn. 4, 22) , a u našem slučaju od zakonitog i blagodatnog prijemstva Novozavetne Crkve, koja je samo u Pravoslavnoj Crkvi. Treba imati u vidu da Ga je onaj advokat „kušao“, i rekao mu ono što on po svom pozivu uopšte nije radio, i zato su namerno u Njegovoj priči „prošli mimo sveštenik i levit“ (Lk. 10, 31 – 32) , napominjući mu tako na njegovo trenutno licemerije, kao i na licemerije sveštenika, levita i ostalih zakonika, fariseja i sadukeja.
Naša vera nas uči da mi treba svakom da pomažemo, ali pre svega ličnim podvigom, a ne „testamenitma“ i sa svim onim što ona sadrže, što po prirodi slučaja mi ne možemo više lično da koristimo i poneseme sa sobom. Zaostavština je pasivno, čak prinudno pomaganje, a pravi podvižnici su to radili za vreme svog života a ne posle smrti.
„Idi pa i ti čini tako“, to nije bila pohvala, nego ideja i cilj prema kojem je ovaj licemerni advokat trebao da stremi. Nažalost, ovde mnogi pogrešno tumače ideju bližnjeg i čak je namerno zloupotrebljavaju dolazeći u sukob sa osnovnim pravoslavnim bogoslovnjem. Po sv. Pavlu mi smo udovi Hristovog tela – Crkve, i naše udove ne možemo da dajemo nikome ko svetim pogruženjem nije „srasao sa slikom njegove smrti“, ili „umro sa Hristom verujući da će ponovo živeti sa Njim“ (Rim. gl. 6) . A sa te naučne strane, sve više nalazimo dokumentovane tvrdnje da ljudi sa transplantnim srcima menjaju ponašanje i ličnost, što samo potvrđuje živu suštinu Pravosalvnog svetootačkog Bogoslovlja (isihazma) da je srce centar duhovne ličnosti.
Sa poštovanjem i pozdravima

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *