О НАУЦИ, УМЕТНОСТИ И СПОРТУ

О НАУЦИ, УМЕТНОСТИ И СПОРТУ
 
Цивилизација којом се човечанство толико поноси, има очигледно антихришћански карактер. Њени предводници и вође, творци онога што називају културом, радили су на томе да религију као веру у Бога замене култом човека, да земаљски живот представе као једину вредност, то јест да земљу углаве на глобус, а небо у астрономску карту. Представници савремене цивилизације: филозофи, научници и уметници, већим су делом људи са заглушеним или смањеним духовним чулом и истовремено са тананим и изоштреним душевним способностима. Свет не може да разликује својства духа од својстава душе, па стога сматра те људе ауторитетима и судијама у питањима која се тичу области духа и вере. Међутим, дух поседује способност непосредног сагледавања и подсвесне духовне проницљивости, осећања и проживљавања свог општења са Богом и духовним светом; унутрашњи логос; чуло истине, више лепоте и сагласја; способност за целинско повезујуће размишљање; чуло вечног и бесконачног; наравствено (морално) оцењивање – глас савести; вољу у смислу пажње и усмерености према духовном свету. Говорећи сликовито, људски дух је пријемник који хвата и одражава у себи светлосне таласе – подстицаје који долазе из царства вечности, и прочитава у свом унутрашњем логосу њихове кодове. Човечји дух је сродан духовном свету, па зато човек стоји на граници између времена и вечности, тварног и духовног, обједињавајући их у себи.
Ум научника често је једнострано развијен. Они опажају појаве тварног света, врше опите, уопштавају, траже законитости, износе претпоставке. Њихов ум је душевне природе, окренут је према земљи. Ту су развијене такве умне способности као што су опажајност, памћење (које се сада са успехом замењује рачунаром), моћ проналажења сличности односно уопштавања, те установљавања законитости, то јест услова у којим се опит или природна појава понавља; разумска довитљивост, када се чињенице преносе на подручје претпоставки, а од претпоставки се праве теорије. Та душевна усмереност прождире све човекове животне силе. Дух остаје неделатан, замењује се душевним силама. Научник питањима вере обично приступа са земаљским мерилима. Ретко је способан да се узвиси до вере Откривења, вере духа. Он њу најчешће замењује оним што подлеже спољашњем опажању – психологијом и етиком, занемарујући оно главно: да је вера стање духа, способност за општење са Божанством, дакле не спољаши податак, него унутрашња веза. Тако се код научника запажа преимућство душевног над духовним.
Филозофи су исто тако, а можда још и више удаљени од вере Откривења. Док се научници баве појавама тварног света, односно проучавањем својстава материје, која у суштини немају никакве везе са духом, филозофи замењују физичке чињенице разумским појмовима и логизовањем, који су такође настали у свету временог и коначног, и непримењиви су на област духовних стварности и на бесконачне величине.
Филозофија јесу разумска сањарења ума, који се поставио на место Бога. Филозофија је створила посебан језик мисаоних појмова и израза, чије уређење састављају логички системи, а врсте речи разлучени појмови, где се реч од вишедимензионалног симбола крајње приближава једноврсном мировању. Но ти се филозофски склопови односе не само на сазнање као на садржину сазнаваног, већ и на начин сазнавања као разврставања градива речи. Док наука развија душевно-разумску настројеност, филозофија је апсолутизује. Филозофија чак и тада кад покушава да говори о духовном и метафизичком свету остаје по свом облику разумничка, и зато је супротна Откривењу као датости која се усваја вером.
Вера (овде имам у виду хришћанство) учи обједињујуће прихватати Откривење као истину, укључивати ум у светлосно поље Откривења, а идеалистичка филозофија покушава да замени откривење мрежом разумских судова и закључака, да угура духовни свет у “Прокрустову постељу”[1] логике и апстракције. Стога идеалистичка филозофија најчешће поприма облик деизма и пантеизма[2], то јест нагодбе са материјализмом. Бог научника је разумност васионе, математичар који је створио савршени систем свемирских величина и бројки. Бог филозофа је виши разум, сила светских идеја и метафизичко начело физичког постојања, апсолут у коме се сједињују нешто и ништа, с којим није могуће као са личношћу ступити у општење, који не чује молитве. Код Бога филозофа нема љубави, већ има само дивовска количина закона, нема човекове слободне воље, већ само ланац узрока и последица. Уосталом, научници и филозофи могу бити верни и у хришћанском смислу те речи, верни у ширини своје личности неиспуњене науком и филозофијом; не уз помоћ свог стручног размишљања, него упркос њему.
Хришћанство се бави Откривењем, наука законитостима; филозофија идејом, уметност (об)ликом; вере које немају откривења (такозване вере, религије) – представама метафизичким по садржају и митолошким по облику. Уметност је стварање облика. Облик је нераздвојно повезан са маштом, машта – са страшћу. У уметности душевност у још већој мери гуши духовност, ту се дешава право поседање духа од стране душе. Страсна осећања заглушују духовна чувства, машта окамењује способност сазрцања; усхићење и надахнуће који опонашају духовност лишавају душу небеског спокоја, који даје благодат. Наука апсолутизује материјални свет (законе твари и енергије), филозофија – људски ум, његову способност за логику, а уметност замењује мишљење језиком чувстава и страсних проживљавања, бави се дубљим слојем спознаје. Измишљени свет филозофских апстракција уметност замењује светом страсних маштарија.
Уметност је умеће саосећања. Савремена уметност представља грудву страсти. Она држи човека у стању нервне напетости. Духовно осећање никада не презасићује, никада не постаје уобичајено за човека, увек је ново и непоновљиво. Душевно страсно осећање, пак, стално жуди за разноликошћу, услед чега је уметност непрекидна потрага за новим, још недоживљеним осетима. Оно од човека прави сладокусца страсти. Сладокусац се не задовољава обичном храном: његов изоштрени и изопачени укус захтева оно што код нормалног човека изазива одвратност. Зато се уметност претвара у продавницу са широким избором свакојаких отпадака, од којих се припрема јело за прождрљивце презасићене обичном храном. Савремена уметност као да црпи надахнуће из два извора: убиства и сношаја.
Испочетка је уметност била верска, односно символички језик културе као области духа. Изгледа да је прво посветовљење култа била античка трагедија, која је у свом ранијем облику подсећала на богослужење и била митолошке природе. Трагедија је била патворено одгонетање, раскривање култа, његово отеловљење и очовечење. Очишћење душе као додиривање са духовним светом заменила ја катарза[3], саосећање, чувствено душевно стање. Победа врлине преко обавезне погибије човека јесте предмет древних трагедија. Потом се тематика мења, митолошки симболи нестају, замењује је романтична драма и комедија, као и епско песништво. Следећи степен посветовљавања је проглашење самовредности и независности човекових душевних осета. Вечна тема постаје земаљска љубав са јаким спектром осећаја: од чежње за изгубљеном љубављу према Богу до грубог натурализма. Од пнеуматологије уметност иде ка психологији, од психологије ка физиологији, и напослетку, од физиологије ка патологији.[4] Савремена уметност у последње време све више подсећа на култ стоваришта смећа великог града. Не говоримо овде о појединачним појавама у уметности, него о општој тежњи и усмерености.
Разхристовљење света напредује дивовским корацима. Сада вера заузима у човековој свести мали кутак, попут сиромашка који се шћућурио на тавану свог богатог рођака кућевласника. Средства масовног обавештавања, нарочито телевизија, допиру својим пипцима не само до сваког села забаченог у планинама или поларног засеока, већ и до скоро сваког могућег боравишта. Први потоп који се сручио на земљу био је водени; он је претворио копно у океан, а врхове планина у гребене. Последњи потоп ће бити огњени. У данашње доба, пак, на нас се диже потоп прљавштине као горска бујица; он постепено гута последња острвца хришћанске духовности. Свето Писмо није само историја израиљског народа, него и историја целог људског рода: и ето, Мојсеј се удаљио на врх Синаја, Арон је од злата направио теле, и народ уз звуке музике плеше око новог бога – изливеног златног кипа.
Драма наступа као најстарији облик световне уметности. Античка драма је садржавала све видове уметности. Но треба приметити да тај спој није био потпун, већ пре веза разнородних елемената. Током времена уметност се распала на издвојене врсте и жанрове. Световна музика је преображавање страсти у ритмове и мелодије. Страсност музике може да достигне утанчане и оплемењене форме, као на пример Бахова музика, коју неправилно називају духовном. У музици се могу одражавати космички ритмови; музика може да буде прозрачна, попут речних струја, или замишљена, попут маштарија отеловљених у звуковима. Ипак, музика спада у област људских осећања – она не може бити наткосмичка. Духовна област се не може изразити језиком музике: то је област тиховања, но не као одсуства и пустоши, већ као пуноће живота; не као мировање, већ као кретање вечних дејстава које није могуће изразити у висини и учесталости звучних таласа. Пратити глас духа значи умети слушати тиховање, где нема ни звукова, ни ритмова, ни мелодија, већ свеиспуњавајућа тишина. Музика је најнепосреднији и најинтимнији вид уметности, због чега дубоко обузима човекову душу; овде и јесте опасност: музика силовито уводи душу у област страсних маштања.
Црквено појање, као музика човечјег гласа која претвара молитвена чувства у напеве, условно је и символичко. Правила те музике начинила су филтер који је очишћује од налета страсти. Да би је схватили, потребна је претходна припрема. Човеку који у музици тражи насладу и занос она може изгледати помало суха и једнолична.
Покајање и молитва могу души да открију лепоту црквених песама. Међутим, за савременог сластољубивог, нестрпљивог и лењивог човека она се показала туђа, те се постепено заборавила и истиснула из храма страсним мелодијама, које имају мало везе са текстом и духом молитве.
Световна музика не може да изрази лепоту духовног света, али је она способна да ухвати и уобличи звукове безумља из демонског света: хаоса, таме и распада. Савремена рок и поп музика је демонска апокалипса, плес смрти и слутња будућих пропасти.
Музика је најинтимнији вид уметности, и стога је она ваплотила у себи колективну хистерију Божијег заборава и човечанства које пропада у својим гресима.
Сликарство је немоћно да изрази стварност духовног света – осим његове посебне подврсте, која је названа православним иконописом; у њему се слика претвара у образ – символ, који је лишен чувствене сједињивости. Обична слика не може да изрази духовни живот, али понекад има моћ да улови, овековечи у бојама, као у бледим сеновитим одразима, кутке духовног света на земљи: манастире, храмове, лица озарена радошћу молитве или болом покајања. Али, Њестерове и Пољенове слике[5] су само острвца у мору страсног сликарства, зраке плаветнила на небу прекривеном црним облацима, тајанствена песма тишине усред громких песама и славоспева плоти. Сликарство је немоћно да представи постојање духовног света, али је савремени апстрактизам успео да завири у бездане пакла и људске подсвести. Он је одразио поступак распада људске личности – претварање човека у конструкцију. Он је нацртао илустрације за рок и поп музику, изобразио је свет у падавичарским грчевима.
О позоришту нема потребе посебно говорити. Још га је свети Јован Златоуст назвао “школом страсти”. Савремено позориште је у поређењу са ранијим постало примитивније и простачкије: постало је кухиња пикантних јела и оштрих осета. Од древног позоришта се разликује по томе што се тамо допуштао мањи степен обнажености. Но нас посебно забрињава нешто друго: позориште је у трци за модом зажелело да опонаша Цркву, те приказује игре и балете на библијске теме, то јест обесвештава и банализује саму веру. Чудно је то што неки хришћани и представници Цркве зову то духовношћу. Чудно место за духовност! Уосталом, “о укусима се не расправља…” За нас је, међутим, лакрдија на верску тематику одвратнија и више узнемирујућа чињеница него отворени демонизам. Пилатови војници су Христу, изругујући се над Њим, навукли пурпурни огртач – плашт војсковође. Данашњи позориштари иду далеко даље: они желе да представе Христа у улози пајаца који плеше на позорници.
Световна књижевност такође не може да ослика живот духа. У свој светској књижевности није створен ниједан лик хришћанина. Чак и у најуспешнијем књижевном покушају да се представи живот хришћанске заједнице, у роману “Куда идеш”, као главни јунак наступа незнабожац Петроније. О духовном животу могу да пишу само свеци, али они не састављају романе, не измишљају уметничке ликове, не упуштају се у такво стваралаштво где делују силе маште и уобразиље. Сваку маштарију светитељи сматрају лажју, а сваку уобразиљу – дејством страсти. Колико год код световних писаца преступнички типови испадају рељефни, живи и верни, толико су бледи и беживотни ликови хришћана који филозофирају на страницама књиге, а затим бестрага ишчезавају из сећања. Писац заснива и ствара лик на основу својих сопствених осећања и проживљавања, он сам живи у својим јунацима. Када се певач труди да подигне глас на висину која премашује његов гласовни распон, уместо звука из грла излеће шкрипа и писка слична јауку. Пример тога су Пастернакове песме на верске теме, где је духовност замењена душевношћу и песма се завршава крчањем.
Свој удео у поступку обездуховљавања савременог друштва има и спорт. У чему видимо одричан утицај спорта на човекову душу?
I. Душа прима подстицаје који долазе од неколико извора: од духа; од тела; од спољашњег материјалног света; од невидљивог натприродног света; од садржине свести – разумске и чувствене природе. Наша душа и с њом повезани нервни систем сваки трен прима и прерађује огромну количину података. Бављење спортом и телесно усавршавање (бодибилдинг, фитнес, аеробика) намећу везивање и пријемчивост душе за телесне подстицаје; душа се усмерава само према телу. Подстицаји који долазе од духа при томе остају без одазива, као да их душа презире. Јачина умног рада се при бављењу спортом обично смањује. У живчане центре, као у матичну управу, пристижу надражаји од сваке ћелије човечјег тела. Код бављења спортом се ћелијски процеси поспешују, а самим тим и снага и напон њихових подстицаја; они постају све захтевнији и упорнији. Услед тога тело почиње да троши енергетску залиху људског организма у већим количинама него обично, то јест нарушава душевни склад, те на тај начин као да поробљава душу. Однос између духа и душе, између душе и подсвести (садржине свести) се отупљује. Утисци који се примају преко чула више су површинске и употребне природе; њихова се веза са осећајно-умним подручјем смањује, што значи да се утисци подвргавају другом поступку прераде, ниже каквоће.
II. Ојачавајући телесне основе у човеку, спорт унапређује нагонско подручје, тим више што многе врсте спорта подражавају тучу, борбу, и тако даље. Овде нагони имају преовлађујући значај, а надзор ума над њима постаје сувишан, па чак и ометајући чинилац.
III. Код неких душевних оболења јавља се следећи признак: болесник почиње да чини једнолике механичке покрете. Ту се ради о поремећају везе између вегетативног и централног живчаног система.[6] Такви покрети се одликују одређеном учесталошћу и трајношћу. Човек чини покрете са искљученом свешћу, попут машине. Исто тако и спортски тренинг укључује вежбе засноване на аутоматским покретима, које човек понавља током одређеног времена. Обични рад захтева целисходне покрете, у којим учествују и централни и вегетативни нервни систем – говоримо прилагођавајући се савременим изразима. Код аутоматизма та веза слаби, вегетативни живчани систем добива самосталност са којом касније не може изаћи на крај. Покрети се дешавају изван надзора свести. Овде се опет ремети складна веза међу душевним силама. Психолози су приметили да поступак механизације рада, на пример рад на бесконачној траци, приближавајући се до одређене мере аутоматизму, делује разорно на човекову душевност. Рад на текућој траци је нарочито шкодљив облик производње. У обичном послу се поставља циљ, решава се задатак, изабире се средство, телесни покрети се не понављају један за другим, свака деоница посла мења им нарав. Стога ни тешки физички посао не нарушава целовитост човековог душевно-телесног састава, не сужава му домет свести, не прави од њега робота. А тренинг је, како је већ речено, заснован на склоповима споља бесциљних покрета аутоматске природе.
IV. У спорту тело не постаје оруђе душе, већ циљ сам по себи. Сама реч “фискултура” (физичка култура) може се протумачити као поклањање телу, чашћење тела (лат. cultura – служење, чашћење). Душевни и духовни свет спорту су сасвим непотребни, осим неким облицима источњачке борбе и јога вежби, који су повезани са демонским светом и упражњавају очигледне медитације. Спорт укључује надметање, двобој, односно самопотврђивање преко победе над противником. Психолози су опазили да спорт од другова који се такмиче један против другог, прави противнике не само на борилишту, већ и у свакодневном животу; спорт не здружује, него раставља и супротставља људе.
V. Што се тиче јога вежби, оне су тесно повезане са одређеним медитацијама антихришћанске нарави, и у својим асанама (позама) поистовећују човека са предметима и животињама, што ће рећи – нарушавају његову осећајну самосвест, а такође посредством ставова и медитација вештачки побуђују полне центре, да би се и та енергија искористила, преобразила и распоредила. Човек по схватању јогија није личност, него краткотрајни склоп појединости.
VI. Неки људи упркос очигледном тврде да борилачки спортови (бокс, карате и други) чине човека спокојним, уравнотеженим и мирољубивим. У самој ствари такви људи, добивши стални комплекс борбе, теже томе да га остваре не само у спортским дворанама, него и на улици. Навика ствара потребу; култ борбе ствара потребу за њом, те човек подсвесно или свесно сам изазива одговарајуће услове за њу. Статистика не даје умирујуће податке. У преступничким круговима каратисти заузимају веома јак положај, што никако не сведочи о њиховој мирољубивости. Поред тога, медитативне припреме за источњачке врсте борбе поистовећују човекове покрете са покретима звери и животиња (ударац лава, ударац бика, при којим човек мора да их замишља и да се у мислима са њима поистовећује): примењује се самохипноза ради развијања зверске стране у човеку.
Поклоници спорта указују на Платона који је једном био победник на Олимпијским играма, а од наших савременика на писца Метерлинка[7] који се бавио пливањем и аутомобилским тркама, и одушевљавао боксом. Међутим, као прво, античке атлете нису биле бодибилдери ни спортисти који су се специјализовали за једну једину област; њихова водиља је била лепота тела, а не повећавање мишићне масе. Значајно је да се покровитељем Олимпијских игара сматрао Аполон – бог лепоте и уметности. За древне атлете је својствено да су избегавали једностраности у развоју тела, као и аутоматизацију покрета. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. За победу је атлети требало јединство снаге и лепоте, естетика у самој борби, сналажљивост, домишљатост у одговорима. Значајно је да су древне атлете називали аскетима, а борцима стављали на главу исто што и песницима – ловорове венце. Њихове вежбе су биле блиске човековом животном послу (на пример, лов, пењање на планине и тако даље). Припрема је обухватала обавезну дијету, која је прописивала уздржавање од алкохолних пића. Човеку који је прекршио установљена морална правила, није био није било дозвољено учешће на такмичењима.
Данашњи дизачи тегова изазвали би код древних јелина не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића и жила, кад чак и магаре може да понесе на себи товар исте тежине као тегови, а да га за то нико не одликује?! Треба споменути и једну очигледну чињеницу: савремени спорт је проузрочио целу гомилу поломљених лобања и носева, али није дао ни једног Платона. Што се тиче Метерлинка, он није био толико спорташ, колико поклоник бокса, поклоник свега зверског у човеку. Он је, као и већина декадената, био песник тамних нагона људксе подсвести, па је стога опевао бокс, као Ередија[8] у својим сонетима очњаке и канџе (“борба зверовских тела, сраслих у лету”). Симптоматично је да је Метерлинк припадао, заједно са неким француским песницима-симболистима и композиторима, једној демонској секти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Прокрустова постеља” – произвољан облик или калуп у који неко силом хоће да угура неку ствар. Прокруст (гр. растезач) је био надимак старогрчког митског разбојника који је своје жртве стављао у постељу, те би онима који су били дужи од ње одсецао делове тела, а оне који су били краћи истезао је док не испусте душу.
  2. Деизам је веровање по коме Бог јесте творац света, али се у његово деловање не умешава нити утиче на њега, ради чега деисти не признају никаква чуда ни откривење. Пантеизам пак сматра да су Божанство и природа једно те исто, а ствари и појаве само тренуци божанског живота.
  3. Према Аристотелу, трагедија изазива код гледаоца страх и саосећање, чиме га узнемирава и потреса, а самим тим омогућава “катарзу” – очишћење, ослобођење од таквих неугодних душевних стања, због чега се у души ствара равнотежа.
  4. Једноставније речено: уметност иде од духовности ка душевности, од душевности ка телесности, и од телесности ка болесности.
  5. Михаил В. Њестеров (1862-1942) – великан руског сликарства, постао познат сликама на верске теме – “Пустињак” и “Виђење дечака Вартоломеја” (односно преподобног Сергија Радоњешког кад је био мали). Офрескао је неколико цркава, а од 1905. па до револуције се нарочито посвећивао верским темама. Касније се, међутим, преусмерио на израђивање портрета јавних личности Совјетског Савеза, за шта је добио многе похвале и награде од државних власти, чак и од самог Стаљина.
    Василиј Д. Пољенов (1844-1927) – такође знаменити руски сликар. Призоре из народног живота је пренео на платно са нарочитом топлотом и осећајношћу, прелепо је представио пределе Сирије, Свете Земље, Египта и Грчке, док му круг слика “Из живота Христовог” није у складу са црквеним учењем, пошто је у њему настојао да што више нагласи свој (европски) идеал разума и хуманизма. Желео је својим делом да “просвећује” просте људе, па је уз сликање установљавао фабричка и сеоска позоришта, за што су га наградили и комунисти. Треба још споменути да је као добровољац учествовао у српско-турском рату 1876.
  6. Вегетативни живчани систем уређује деловање унутрашњих органа, а централни мозга и кичмене мождине.
  7. Морис Метрелинк (1862-1949) – белгијски књижевник-симболиста. Наглашавао преимућство вишег духовног света (чију нарав правилно разобличава писац овог чланка) над видљивим, порицао разум и науку. Обрађивао је и неке католичке и општехришћанске теме, а у политици се држао конзервативизма.
  8. Хозе Марија Ередија-и-Ередија (1803-1839) – познати кубански песник, зачетник револуционарног романтизма у кубанској поезији и поборник осамостаљења Кубе од Шпаније.

   

Comments are closed.