NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » O KANONIZACIJI PETRA II PETROVIĆA NJEGOŠA

O KANONIZACIJI PETRA II PETROVIĆA NJEGOŠA

Arhimandrit dr NIKODIM (Bogosavljević)
O KANONIZACIJI PETRA II PETROVIĆA NJEGOŠA
 
1. Njegoš je, nesumnjivo, najveći srbski pesnik. Niko ne može posumnjati ni u gorostatnost njegove samorodne vere. Sve su to prethodna vremena i pokolenja pokazala, potvrdila i prihvatila. Nije se, međutim, nikada pokretalo pitanje njegove svetosti. I tek nedavno ona je došla na red, da o njoj Srbi, tj. Srbska Crkva, daju sud. To pitanje je na prošlogodišnjem SA Saboru pokrenuo Mitr. Amfilohije. Najpre je dva dana uoči početka SA Sabora SPC, 19. 05. 2013. god., u hram Cetinjskog manastira uneo ikonu, a u toku Liturgije, pevanjem tropara i besedom, objavio da će se tog dana, na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, kao sveti slaviti Mitropolit Petar II Petrović Njegoš. Mitr. Amfilohije je Njegoša nazvao Cetinjskim pustinjakom i Lovćenskim tajnovidcem, objašnjavajući ovaj drugi naziv rečima: „Sve ono što je vidio Sveti novi Petar Drugi Petrović Njegoš, Lovćenski tajnovidac, sve je to ispunjeno najdubljim viđenjem i saznanjem, a to je viđenje Slova predvječnoga Oca kroz koga je sve postalo što je postalo. To je on i zapisao u svom zavještanju“. Mitropolit je još rekao da će na predstojećem Saboru „biti pokrenuto pitanje kanonizacije i unošenje u Diptih Svetih Mitropolita Petra Drugog Petrovića Njegoša i na svepravoslavnom nivou“[1]. Mnogo opširnija najava ovakvog čina objavljena je u Vaskršnjoj poruci Mitr. Amfilohija. U njoj on Njegoša naziva svetim pustinjakom, prorokom, tajnovidcem i bogovidcem, izjednačavajući njegovo duhovno opštenje sa Bogom sa duhovnim iskustovom Svetih Apostola: „Povukavši se u keliju Cetinjskog manastira u toku četrdesetodnevnog Vaskršnjeg posta, Njegoš je očevidno doživio molitveno viđenje najdublje istine i tajne života, zapisavši to viđenje u ‘Luči Mikrokozmi’. To njegovo viđenje je svo u znaku svjetlosti Hristovog vaskrsenja i besmrtnosti postojanja ‘svih svjetova’ i čovjeka. U onome što je suštinsko njegovo viđenje, i iz njega rođeno znanje, istovjetno je sa viđenjem tajnovidca Jovana Bogoslova i bogovidca Apostola Pavla. Jovan Bogoslov, svjedoči’ono što je vidio, čuo i opipao, o Slovu (Logosu) života (sr. 1.Jn. 1, 1), – da ‘Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo’ kao i to ‘da Slovo postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu’ (Jn. 1, 3, 14). Istovjetno je sa tim i svjedočenjeNjegoševo, sažeto u njegovom Zavještanju: ‘Tvoje je Slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je Zakonu sve pokorno’„[2]. Epiteti „tajnovidac“ i „bogovidac“ koriste se i u troparu i kondaku, ispevanim u Njegoševu čast: „Petre novi, Lovćenski Tajnovidče“ i „Petre Cetinjski Bogovidče“. „Njegoš je na ikoni predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u levoj svitak sa stihovima iz ‘Luče mikrokozma’, posvećenim Hristu vaskrslome. Na ikoni je ispisano: Sveti Mitropolit Petar Drugi, Lovćenski tajnovidac“[3]. Konačno, na Lučindan 2013. pojavilo se i Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog[4]. Na Saboru je predlog Mitr. Amfilohija najpre prihvaćen na razmatranje, a potom povučen.
Budući da se pitanje kanonizacije svetitelja tiče čitavog sabora Crkve, redove koji slede prilažemo traženju odgovora u vezi proglašenja svetosti Mitr. Petra II Petrovića Njegoša. U tom pokušaju ćemo najpre krenuti od sagledavanja elemenata ustaljenog procesa objavljivanja i proglašavanje nečije svetosti od strane Crkve, zajedno sa odgovarajućim crkvenimpravilima iuslovima koji se imaju ispuniti i pokazatitokom postupka same kanonizacije. Isto tako ćemo pogledati šta sačuvani podaci, vezani za Njegošev život i pastirski rad, govore povodom njegove svetosti. I na kraju ćemo analizirati svojstva Njegoševog bogoslovlja, koje, kao dokaz njegove svetosti,iznosi i tumačiMitr. Amfilohije.
2. Sam svečani čin kanonizacije svetitelja od strane Crkve, njegovo uvrštavanje u kalendar svetih, sa prihvatanjem ikone, Žitija i Službe, jeste kruna i završni čin odnosa vernog naroda prema određenom Božijem čoveku. „Crkvena vlast svojim aktom samo potvrđuje tu samoosvedočenost, koja je delo saborne samosvesti Crkve, i ozakonjuje poštovanje Svetih“[5].Uobičajeno je da se svetitelj još za života smatra svetim, da bi mu se vernici, po njegovoj blaženoj končini, molitveno obraćali, dolazeći na njegov grob i tražeći od njega zastupništvo pred Gospodom. Takođe su uobičajena čudesna isceljenja na njegovom grobu, razna njegova javljanja vernima na snu ili javi i sl. Poslednja potvrda njegove svetosti, pre samog čina kanonizacije, mogla bi biti vađenje njegovih netruležnihmoštiju. Dakle,pravoslavni narod, Telo Crkve, jeste onaj koji nekoga smatra ili ne smatra, prihvati ili ne prihvati kao svetog, asveštenonačalije Crkve potvrđuje i svečano, kao praznik Crkve, objavljuje njegovu svetost, kao svedočanstvo bogoupodobljavanja te bogolike ličnosti, odnosno, kao objave njegovog oboženja, njegovog građanstva u Nebeskom Jerusalimu.
Ništa od navednogu vezi svetosti Mitropolita Petra II ne postoji u Crnoj Gori. Za vreme skoro petnaestogodišnjeg boravka u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, pisac ovih redova nije čuo ni na jednom mestu, u Crkvi, na crkvenim saborima i u domovima vernih, pomen o Njegoševoj svetosti. Njegovi stihovi su se, razumljivo, kazivali i uz gusle govorili, ali o njegovoj svetosti ni slova. Sa ovim je saglasna činjenica da za 160 godina od Njegoševogupokojenja nije ostao ni jedan pisani zapis o pominjanju njegove svetosti. Ni reči o njegovoj svetosti ne zapisuju njegovi najbolji tumači: Vuk Karadžić, Ljuba Nenadović, Sv. Nikolaj Velimirović, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Žarko Vidović.“Ne postoji nikakvo molitveno poštovanje Njegoša kao sveca u narodu Božjem iako ga narod srpski neizmerno voli i poštuje zbog njegovog uzornog srbovanja i veličine pesničkog genija“[6].Ostaje usamljeno svedočanstvo sveštenika Vuka Popovića, koje on iznosi u svom pismu Vuku Karadžiću, 10/22. 11. 1851., opisujući Njegoševu končinu i sahranu: „Obučen je bio u najljepšoj odeždi što mu je ruska carica poklonila bila, i tako u divnom arhijerejskom odjelu nakićen, prućen prosve crkve u odru, s otvorenim očima i zasukatim brcima izgledao je kažu kao živ, i mirisao kao ruža ili kao Svet“. O narodu koji je naricao kaže: „Oni svi vele: ‘da je Svet, i da je živ, a Svet po zemlji išao, i kad su ga ljubili poznali su ga po ruci mekoj kao pamuk da je Svet“. I dodaje: „Dakle, sva je prilika da ćemo na Lovćenu imati do nekoliko godina manastir i sveca“[7]. Iz navedenog se vidi da o. Vuk Popović nije bio lično prisutan ovom događaju, tako da njegovo svedočanstvo, s obzirom da je iz druge ruke, gubi na vrednosti. Drugačije je, čak bi smo mogli reći i protivno, svedočenje Milorada Medakovića, koji je, za razliku od Popovića, bio neposredni učesnik samog događaja: „Đorđije prvi predloži, da se sahrani kano arhijerej u arhijerejskim rizama sa mitrom na glavi i krstom u ruci,i ‘kad nije stijo ići obučen ka arhijerej na ovom svijetu, a ono neka ide na ta svijet’. Obuku ga u bogate arhijerejske rize, koje je dobio od cara Nikole na dar, sve u samome zlatu, nataknu mu na glavu dragocjenu arhijerejsku mitru, opet dar velikoga cara; metnu mu na vrat naprsni krst, a u desnu ruku ručni krst, kano kad suži službu Božiju“[8].Potupno su drugačija – nesumnjiva i opšta – uverenja o svetosti Njegoševog strica, Sv. Petra Cetinjskog. „Narod se nezaboravno sjeća, i upravo kao neku moć Svetinje pripisuje onima mjestima, đe je ovaj pobožni Arhijerej živio; kuda je prolazio i šta je kad kome rekao. Svaka njegova riječ bila je obučena u neku Svetinju, i sadržavala je bogatu hrišćansku nauku. Čak i danas, svaki dom smatra se srećnijem, ako su njegovi predci bili udostojeni,da ih ovaj Sveti muž posjeti i blagoslovi. (…) Takvi osjećaji ne postoje samo kod Pravoslavnih nego i kod Rimokatolika, koje je osjećaje Sveti ovaj muž, i kod njih ostavio, kad se u početku ovoga vijeka (19-tog, nap. V.D.), kroz ondašnje ratno doba u Bokeškom Primorju i Dubrovniku nalazio“[9]. Možemo navesti i svedočanstvo Ljube Nenadovića iz Rima. Pri ulasku u Petrovu crkvu prva pomisao vladičine pratnje jeste na Sv. Petra Cetinjskog. Đuka Srdanović, upravitelj dvora vladičinog, koji je služio i Sv. Petru, kaže: „On je svetac! Još dok je po zemlji hodio šćaše se posvetiti. Što rekne ono se dogodi… Još za života njegova nismo ga drukše zvali nego ‘sveti vladika’. Bojali smo se njegove kletve više nego oštre sablje“[10].Ove reči Đuka izgovara u prisustvu Petra II samo sedam meseci pre njegovog upokojenja, bez i ijednog nagoveštaja da bi se nešto tako i njemu moglo pripisati. O tome da je Sv. Petar još za života poštovan kao svetac, govori i Vuk Karadžić: „Tek što se vijest o smrti vladičinoj raznijela, navale na Cetinje Crnogorci sa sviju strana da se isplaču i iskukaju na kovčegu vladičinu, koga su kao sveca poštovali, i koji je njima pola stoljeća tako mudro i tako sretno upravljao“; „Njega je narod kao sveca još za života poštovao zbog njegova čista i besprijekorna života koji je provodio strogo po manastirskom pravilu“[11]. Pravoslavni narod, dakle, ima nepogrešivo duhovno čulo za prepoznavanje i poštovanje svetog čoveka. Ovo čulo u Petru II nije prepoznalo svetog čoveka.
3. O uslovima za kanonizaciju svetitelja ćemo se upoznati navođenjem stavova Mitr. Nikodima Milaša: „Kanonizacija svetitelja pripada isključivo arhijerejskom saboru, koji tome pristupa koliko oprezno, toliko isto i sa najvećom strogošću. Normom za ovo važi slijedeće. Ako se jedno lice odlikovalo u svemu i svagda uzoritom svetinjom života, ako su ga svagda ukrašavale sve hrišćanske vrline, ako su djela njegova bila svagda takva, da su pokazivala živu unutrašnju težnju da se približi idealu svetinje, i svagda su služile za uzor u ljubavi i pobožnosti, ako su crte proroštva i čudotvorstva kod tog lica bile, ili je tijelo njegovo poslije smrti davalo znake svetiteljstva, jednom riječju, ako je neko lice u životu i smrti takvo bilo, kakvim može biti samo jedan svetitelj, tada se javlja kod više crkvene vlasti misao, da tome licu treba odavati crkveno poštovanje, to jest, da ga treba priznati i proglasiti za svetitelja i ugodnika božjega. Ispituje se tada najpodrobnije sve što se tog lica tiče, pa ako se očiglednim svjedodžbama dokaže, da je ono svetiteljski živjelo i umrlo, i to se pokaže na način da niko na svijetu ne može reći protivu svetinje njegove, tada arhijerijski sabor proglašuje to lice za svetitelja, i naređuje svima i svakome, koji crkvi pripada, da se tom licu odaje javno crkveno štovanje, da mu se čuva tijelo na svetom mjestu i da mu se sveta uspomena svake godine proslavlja iu određeni dan, kao svetitelja i božjeg ugodnika“[12].
Posmatrajući život Mitr. Petra II Njegoša, u svetlu navedenih uslova, mogle bi se u njemu pronaći crte i događaji koji sa njima nisu saglasni. Poći ćemo od svedočanstava Njegoševih savremenika. Za razliku od njegovog strica, Sv. Petra Cetinjskog, koji je za života bio veliki mirotvorac i umiritelj krvne osvete među bratstvima i plemenima Crne Gore, Njegoš je bio na lošem glasu kao čovek koji nije držao do svoje zadate reči i koji je naređivao da se pogube ljudi koji bi k njemudolazalili na njegova obećanja[13]. Prvi takav slučaj dogodio se u leto 1843. godine, kada je „na vjeru“ pozvao 20-tak nikšićkih i hercegovačkih aga i begova, da bi 12-oricu od njih, u povratku pobili njegovi perjanici. Ovaj događaj vojvoda Ilija Plamenac opisuje sledećim rečima: „Ovi nečovečki događaj u Ostrog bi godine… Iza ovoga nepoštenoga djela veliki ijed ulježe u svu Crnu Goru i učini se Crnogorcima za tu prijevaru i voljeli bi bili da je u bitki kakvoj poginulo pet stotina Crnogoraca, pa makar birania. I na svaki kraj Crne Gore izgubi se riječ poštena i vjera pred svakim… Pošto se ovo dogodi u Ostrog vladika ot onda poče gubit zdravlje i počeše se svi krajevi od njega odbijat. Mogu uvjerit čitaoca da je mene sve ovo dobro poznato, i za njekoliko godina hodio po Beču i Italiji poradi zdravlja kod doktora. Ali sve je bilo uzalud“[14]. Njegoš je naređivao da se na prevaru pogube mnogi prvaci iz svih krajeva Crne Gore. Serdar Rade Plamenac o tome piše ovako: „..Pozovi ih da se povrate sa izrukom njegove zakletve ‘da se povrate na Božju vjeru pa će mu oprostit sve’. Onda ovi svaki kad se povrati na ovu zakletvu budne prevaren i predat na mušketariju, pa njemu taj uspjeh njegove mudre ‘pulitike’ bješe osobito prijatan i svijem mogućim služaše se i širaše ga kao svoj najviši vladalački uspjeh ‘sve na svojoj strani pa ma koim bilo sredstvom'“; „Mnoge je krivce pozva na vjeru i svoju zakletvu da im neće životima ništa bit, pa kad su se povraćali na njegovu vjeru on ih dao perjanicima da ih mušketaju. On je uživa s krvoprolićem i drža je da se s tijem načinom zemlja steže…“[15]. Slično je prošao i Nikola Milošević Vasojević: „Njegoš je pozao Vasojevića da dođe na Cetinje, i odlučno se rešio da pripremi da se ubije. Na putu za Cetinje, u selu Donji Zagarač, 30. maja 1844, ubili su Vasojevića perjanici Vuko i Todor Toromani i njihov rođak Mića Toroman, svi iz Njeguša. Sahranio ga je Petar Ćupić iz Zagarača. Knez Danilo je naredio da se Vasojevićev grob poravna, tako da se ne bi više znalo za njega“[16]. Prema vojvodi Marku Miljanovu, Petar II Petrović je na navedeni način pogubio osamdeset trojicu ljudi: „U narod se broji da je vladika Rade pobio 83 biranije ljuđi Brđana, Crnogoraca i Primoraca. U prvinu se Kučima prestavljalo koji ne bi sve učinio što mu Vladika reče da će boža kazna panut’ na njega i da će ga Vladika proklet’, ka što je sv. Petar prokleo one prijed rečene; jer u to je vrijeme narod i kaluđere i popove smatra ka svece, a kamo li vladike. No pošto Kuči viđeše kako se Bog razgnjevi na poslušnike Vladičine i ubice Vukićeve i Džudžove, uvjeriše se da nije Bogu ugodno sve ono što Vladika reče“[17].
4. Bilo bi neuobičajeno ali, po nama, ne i prepreka za nečiju svetost pisanje pesme kakvu je napisao Njegoš, poznatu Noć skuplja vijeka (1845.). Zato što je bio mlad kada ju je napisao i činjenica da je nije objavljivao za života nas podstiče da je prihvatimo kao unutrašnju tajnu njegove mladalačke duše, koja je, sticajem okolnosti, postala javna. Ovakve se reči razumevanja i opravdavanja, pogotovo kad je rasprava o njegovoj svetosti u pitanju, ne mogu, međutim, izreći i za njegov stav koji on izgovara na bolesničkoj postelji, godinu dana pre upokojenja: „Neki su me sovjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa samrtnoga odra da oči ne baci na krasno stvorenije“[18]. Ovakve reči jednog pravoslavnog mitropolita, izgovorene pred upokojenje, ne moraju biti prepreka njegovom spasenju, ali sigurno ne mogu govoriti u prilog njegove svetosti.
5. Rečenom se mogu pridodati i primedbe na račun načina vršenja Njegoševe mitropolitske službe. Mitropolit Juvenalije, koji je godinama bio na čelu kanonizacione komisije Moskovske patrijaršije, kaže da je svedočanstvo svetosti jednog arhijereja“visoko crkveno patrijaraško i episkopsko služenje“[19]. Najveća služba Bogu i njegovoj pastvi jeste episkopsko osveštavanje i poučavanje naroda Božijeg rečju Božjom. Samim tim je najveće delo, najveća žrtva koju čovek može prineti Bogu i bližnjima jeste, od Bogočoveka Hrista ustanovljena, Sv. Liturgija. Mitr. Petar II je, međutim, ostavio veće radi manjeg; naime, bavio se pisanjem i čitanjem, a potpuno zapostavio arhijerejsku službu. M. Medaković beleži o životu mladog mitropolita 1837. g. u Pskovskoj lavri: „Vladiku smjeste u manastir, u kojem dobije prostran stan, dadu mu kuvara i svu potrebnu prislugu. Ali pri svemu tome udobstvu vladici je bilo dosadno živiti u manastiru – njemu je bilo milije da živi među svijetom. On je odveć mlad primio taj duhovni čin na sebe, za koji on nigda nije mario, što je mnogo škodilo njemu i njegovijem Crnogorcima. U Pskovu se vladika oblačio u građansko odijelo, jašio svaki dan konja i šeta se sa ćerima ondašnjeg gubernatora. Đorđija mu činjaše primjetbe, da to Rusi nerado gledaju; ali mladost u najvećem jeku razvitka ne obziraše se na nikakve primjetbe; a kad se opet strožije sudi, teško je bilo i zamjeriti mu“[20].Slično je bilo i u Crnoj Gori: „Uopše vladika nije mario za crkovna djela, koja se njega kano arhijereja tiču. Za vrijeme mojeg boravka u Crnoj Gori – za četiri godine, vladika je samo jednom služio liturđiju i da nije bilo da popi i đakoni, ne bi ni tad. On je na jednoj liturđiji zađakonio 72 a na drugoj zapopio 70. Prije no što će to učiniti, ja sam mu napomenuo da je to protiv crkvenije kanona, a da se on pri hirotonisanju zakleo, da neće više na liturđiji rukopolagati do jednog đakona, a drugog za sveštenika… Na to će vladika: ‘Kad zavisi od moje volje, onda ću ja to sve odjednom’. Ja sam pak želio i jedva sam čeka, da vidim tu arhijerejsku službu, jer sam mislio, da takvo što neću viđeti u pravoslavnoj crkvi: Vladika, koji bješe od najvišije ljudi, u licu lijep i kad obuče one bogate okrute, što mu ih darova car Nikola, moraše se pomišljati da se to teško daje viđeti…Vladika se poče oblačiti, ali ja čekam s nestrpljenjem kad će se obući, da vidim toga velikog gorskog orla, da vidim osobiti ukras u našoj crkvi. Vladika se ispravi, ali se vidi, da on osjeća na sebi veliki teret, pa bješe sagnut i neveseo pa čitaše odveć tiho sa poluglasom“[21].U svojoj pobožnosti i crkvenosti, Njegoš se nije razlikovao od ostalog naroda, koji mu je poveren na rukovođenje i prosvećivanje:“Vladika nosaše neprestano crnogorsko ođelo. On se razlikoveše od ostalije Crnogoraca samo tijem što nosaše bradu, a i ovoj ne davaše da raste dugačka… U praznične dnevi iđaše u crkvu, ali ne svaki put“; „Poslije objeda (objed je bio u 5 časova popodne) šetaše po polju i pušaše cigare od lješanskog duvana“[22].O oblačenju slično svedoči i Vuk Karadžić: „Kad sam ja 1837. godine u Beču prijateljski napomenuo da bi za njega bolje bilo da se i u odijelu i u životu više pridržava čina duhovnoga, on se na mene osjeknuo s riječima: ‘Idi s Bogom. Ti kakav si, ti bi mene zatvorio u manastir; nijesam ja kaluđer, nego samsvjetovni vladika'“[23].
Čini nam se neuverljivim pokušajMitr. Amfilohija da u Žitiju Svetoga Petra Drugog opravda njegovu nezainteresovanost za bogosluženje i nevršenje arhijerejske pastirske službe. Protiv optužbi na Njegošev račun da nije voleo bogosluženje,Mitr. Amfilohije stavlja to što je bio „čovjek duboke molitvenosti i neponovljive svekosmičkereligioznosti“, i što je on zajedno sa anđelima i arhanđelima u svojim viđenjima služio pred nebeskim žrtvenikom: „Uveden Anđelom čuvarom ‘u polja blažena, u tvorenjem osveštani hram,/ u opširno svetilište bića’, priveden njime ‘k vječnome ognjištu’, služeći Sveštenu Liturgijukod ‘Prestola Svesvetija’ on je čuo ‘glase besmrtne muzike,/ i nebesnu njenu armoniju/ koja sladost blagodatnu lije’… Ne samo što Lovćenski tajnovidac neprekidno slavoslovi i bogosluži sa anđelima i arhanđelima sabranim oko ‘svetoga Trona višnjega’, i žrtvenika Njegovog, nego su svi svjetovi, ‘mirijade sjajnijeh sunaca’ – plamteća kandila oko toga ‘visokog Prestola prestola’, na kome sežrtvablagodarenija prinosi i ‘na sve sjajne sažiže mirove/ u čistoti luča ognjenijeh’… Za ovog Svetog tajnovidca, Liturgija koja se služi u vremenu, ovaploćenjem Boga Slova i Njegovim Vaskrsenjem, na zemnim Saborima, slika je i odsjaj i nastavak Sveštene Službe koja se služi od iskoni na ‘Prestolu Svesvetija’, gdje su svi svjetovi ‘kruna Boga istinoga/ sa kojom je sam sebe vjenčao nad vječnošću i nad vremenima'“. I apologiju završava sa: „Ne samo „Luča“, nego i sve Njegoševo znanje zasnovano je na Otkrivenju (anđela čuvara), na viđenju Tajne. Rijetko je ko, pa i od Otaca Crkve (sa izuzetkom Svetog apostola Pavla, pisca skrivenog iza spisa Svetog Dionisija Areopagita, Svetog Maksima Ispovjednika, Svetog Jovana Damaskina), doživio i služio ‘Sveštenu Liturgiju u saboru Svesvetija’ (svih svjetova vidljivih i nevidljivih) na Božanstvenom prestolu Višnjega, kao što je to činio ovaj Sveti pustinjak Cetinjski“[24].Iako ćemo omolitvenosti, bogoslovlju i tajnovidstvu Petra II govoriti niže, na ovom mestu moramo reći da navedene poetske slike iz Luče mikrokozme nemaju nikakve veze sa „Otkrivenjem (anđela čuvara)“ i sa „viđenjem Tajne„, već su plod poestkih umnih slika genijalnog pesnika i njegove moći da te umne tvorevine ovaploti i obuče u najpodesnija tela i haljine reči. Za početak treba reći da je prva slika o bogosluženju Mitr. Petra IISv. Liturgije na nebeskom žrtveniku, zajedno sa anđelima i arhanđelima, plod proizvoljnog tumačenja Mitr. Amfilohija. U Luči se uopšte ne pominje „Sveštena Liturgija“, „Sveštena Služba“, „bogosluženje“, „služenje“, već samo „oltar“ „žertva“, „svetilište“ i „hram“, ali i oni nevezano sa bogosluženjem, i to podjednako vezani za Boga i za zle sile („nosi zavjet na oltar višnjega“ – „bogohulni srušeni oltari“; „zaždiće se žertva k tvome tronu“ – „zlu je žertvu prinio veliku“; „u tvorenjem osveštanom hramu“ – „hram se mračni zasja zatočnikah“). Odsustvo navedenih izraza u Luči pokazuje da za Mitr. Petar II, s obzirom da nije bogoslužio na nebesima, samim tim, ta nepostojeća nebeska Liturgija ne može biti „Liturgija koja se služi u vremenu, ovaploćenjem Boga Slova i Njegovim Vaskrsenjem, na zemnim Saborima, slika i odsjaj i nastavak Sveštene Službe koja se služi od iskoni na ‘Prestolu Svesvetija’…“. Pre se može zaključiti da je odsustvo bogosluženja i Sveštene Liturgije u Luči posledica njegovog odsustva u životu Petra II, odnosno, dokaz da nije reč ni o kakvom viđenju, nego umno prenošenje stanja sa zemlje na nebo. Dalje, da „viđenje“ mitr. Petra II nema nikakve veze sa viđenjima Svetog apostola Pavla, Svetog Dionisija Areopagita, Svetog Maksima Ispovednika i Svetog Jovana Damaskina, dovoljno je pitati se zašto bi pravoslavni arhijerej imao viđenje službe – za koju smo videli da je nije imao – koju su anđeli i arhanđeli pred Prestolom Gospodnjim vršili pre stvaranja čoveka i, što je još važnije, pre Ovaploćenja Slova Božijeg, a ne Nebesku Liturgiju koju savršava Veliki Arhijerej Bogočovek Isus Hristos?I upravo u činjenici da je putovao za maštarijama svoga uma, mi vidimo razlog koja je u njemu rađala nezainteresovanost i bezvoljnost da služi Službu nad službama za koju je bio postavljen. Želeći da odbrani svoje tumačenje i sam Mitr. Amfilohije upada u bogoslovsku grešku kada kaže: „Za ovog Svetog tajnovidca, Liturgija koja se služi u vremenu, ovaploćenjem Boga Slova i Njegovim Vaskrsenjem, na zemnim Saborima, slika je i odsjaj i nastavak Sveštene Službe koja se služi od iskoni na ‘Prestolu Svesvetija’…“.Pre svega, pre stvaranja anđela Presveta Trojica nije mogla Samoj Sebi služiti Sveštenu Službu. Njeno je služenje „na ‘Prestolu Svesvetija'“ otpočelo tek stvaranjem anđela. Pitamo se zato kako veće može biti slika i odsjaj manjega? Sv. Liturgija Bogočoveka Isusa Hrista samo uslovno može biti nastavak anđelske, prvonačalne, preovaploćenskeslužbe, ali ne i njena slika i odsjaj, odnosno, anđelska služba može biti samo praslika, praiskra Službe Jagnjeta Božijeg. Zato je hiperbola i netačno poređenje poetskih maštanja lovćenskog pesnika sa istinskim, u Duhu Svetome, viđenjima i otkrivenjima navedenih svetitelja. Osim toga, ispada, po apologijiMitr. Amfilohija, da Mitr. Petar II, pošto već „bogosluži sa anđelima i arhanđelima sabranim oko ‘svetoga Trona višnjega’, i žrtvenika Njegovog“, onda i nema potrebe za služenjem Sv. Liturgije ovde na zemlji.
6. U prilog navedenim osobinama, kao preprekama za svetost Petra II, možemo dodati i njegovu poslednju želju da bude sahranjen na Lovćenu. Poznati su primeri da su svetitelji ostavljali zapovesti da njihova tela ne budu sahranjena u zemlji, već bačena zverima[25], ali ne i da budu sahranjeni na najvišoj planini svoga otačastva. Nesmirena je i neskromna, poetski romantičarska i epska Njegoševa želja da za života samome sebi odredi najviši spomenik. Njemu, kao velikanu vere i reči, Lovćen i pripada, ali je trebalo da ostavi da se toga sete i počast mu ukažu njegovi potomci. O slavoljublju Petrovića, koja se u ono vreme postizala junaštvom i pesništvom, govori LJ. Nenadović: „Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao i rašta roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija svih naroda to dvoje k nebu je podizala: prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi. Junaci i pesnici i ne mare za drugo“[26]. Njegoš je, prema tome, spomenu svoga pesništva i junaštva pridodao spomenik, koji je uzdigao na vrh planine, koji je oduvek pripadao bogovima.Zato nam se čini ispravnim poređenje koje u vezi Njegoševoglovećenskog spomenikanavodi Mitr. Amfilohije: „Većega i postojanijega spomenika nema; piramide, grobovi egipatskih kraljeva, šta su drugo nego mala gomila kamenja prema Lovćenskom vrhu, prema Vladičinom spomeniku!? I kad na ovom svetu nestane bregova i ljudi, meni se čini, još će trajati dva crnogorska kolosa: Lovćen i Njegoš…“[27]. Zaista: i piramide i vladičin lovćenski spomenik su spomenici ljudske taštine, s velikom razlikom: prve su podizali idolopoklonički faraoni, a potonji pravoslavni prvosveštenik – zato njegov spomenik ostaje spomenik veće sujete.
Navedeno nam omogućava da zaključimo da se Mitr. Petar II nije „odlikovao u svemu i svagda uzoritom svetinjom života“, da ga nisu“svagda ukrašavale sve hrišćanske vrline“, odnosno, da nisu“djela njegova bila svagda takva, da su pokazivala živu unutrašnju težnju da se približi idealu svetinje“, i nisu“svagda služile za uzor u ljubavi i pobožnosti“, odnosno, da se ne ispunjava ni uslov „da niko na svijetu ne može reći protivu svetinje njegove“.
7. Ni za končinuNjegoševu se ne može reći da je svedočanstvo jednog svetog i svetlog prelaska iz smrti u život. Ne zbog toga što se njegov odlazak sa ovog sveta ne poklapa sa hristolikimžrtvoprinošenjem svetih mučenika niti sa blaženim končinama svetitelja i prepodobnih, kakvo je predstavljanje Sv. Petra Cetinjskog, već zato što se taj kraj odvijao pod tužnom senkom tragedije, bez radosnog osećaja pobede života nad smrću. „Slab je sasvim, kao vejka; noge su mu tanke kao štapovi, nos ušiljen, uši providne, blage i zamišljene oči upale u glavu. Lice mu je bledo: kad je gnevan, laka rumen prelazi mu preko lica da za sobom ostavi još jače bledilo; utisak je kao kad se utre kap crvena vina s belog kararskog mramora. Još je mlad, bez i jedne sede, inače ogromna ljudina, tim veća žalost kad ga čovek pogleda. Sumoran, ‘vidi strašnu uru pred očima’, oseća teško umiranje posle teškoga života. Uz to, slomljen, razočaran, pun gorkog iskustva, titan koji umire“[28]. „Nenadovićev Njegoš je tužni Prometej okovan lancima bolesti i ropstva. Tmuran, gotovo nagnut nad grobom, ovaj gigant samim postojanjem otkriva dublji smisao života“[29]. Opisima končine Petra II, pisanih od istoričara književnosti, sličan je i opis Sv. Nikolaja Velimirovića: „I ovaj siromašni mladi knez s cetinjskog polja, koji se po lepoti i mudrosti mogao ravnati s najlepšim i najmudrijim u svetu, osećao se ubitačno usamljen. On je sebe video na visini između koje i neba nije bilo posrednika sem ćutljive stihije. Nad njime, ‘ćutljivo nebo’, pod njime nerazum i neblaženstvo! Trnov venac na glavi i teški krst na leđima! To je bio njegov vladalački ornat, pod kojim je on koračao kroz život kao putnik kroz pustinju, kao ‘sirak tužni bez nigđe nikoga'(G.V.).Kakva tragedija! Kako dubok, iskren, razumljiv pesimizam njenoga Junaka!“[30].Njegošev kraj je posledica njegovog ličnog izbora: on je imao dva prirodna dara i jedan dobijen sviše; po prirodi je bio pesnik i heroj, a s neba je dobio dar sveštenstva. On je tim redom i usavršavao svoje darove, ali je u herojstvu sagoreo. Predao se voljno na žrtvenik poezije i epike Zaveta, ne krepeći se Hristom, ne osvećujući se svojim sveštenstvom. Da je preživeo četredeseteon bi svakako došao do mira koji u dušu naseljava prvosveštenička bogoumudrenost, kakva je krasila Sv. Petra Cetinjskog; došao bi do misli koju je Gospod rekao Sv. Siluanu Atonskom: „Drži um svoju u adu i ne očajavaj“, odnosno, činio bi ono što je činio njegov stric koji je u još težim vremenima svu svoju nadu polagao na Boga. Ovako, Njegoš nije preboleo mitologiju drevne grčke poezije, niti patos, zanos epske sujete. Hteo je da zlo u svetu i u sebi pobedi sam, bez Hrista, i, naravno, sagoreo je, bio je poražen od sveta i samoga sebe. On je dosledno odživeo svoju poeziju: „Heroji, po Njegošu, svršuju tragično -‘Da, viteza sustopicetragičeski konac prati’… ‘Tragičeski konac’ imao je i život grčko-rimskih heroja. Život heroja je bez izuzetka tragedija. Heroj dolazi u svet kao zatočnik pravde; život njegov od početka nije njegov; heroj je žrtva, uvek, bez izuzetka, žrtva. On ne dolazi u svet na blagovanje no na muke: on je ‘mučenik ovoga svijeta’. Muka, to je oganj, na kome se on kali. Heroju ne truju život gorčinom samo neherojski, mali ljudi oko njega, za koje on radi, nego često i samo nebo. I s neba, tog jedinog utočišta gonjenog heroja, često se odgovara ironijom –‘Junaku se češće putah hoće/ vedro nebo nasmijat grohotom.’I nebo i zemlja, dakle, izgleda ponekad, da su u zaveri protiv heroja. On je usamljen, no on stoji na svome mestu do kraja. Nepravda nad njim trijumfuje, no on ostaje saveznik pravde do groba. Učini li mu se ponekad, ceo svet – ‘ad i svi ljudi – ‘pakleni duhovi’, on veruje ipak, da svetlost i pravda postoje negde u svetu, ma i skriveni od njega; on ih pogleda svakoga časa, da se pojave na svojim trijumfalnim ognjenim kolima. Vitez veruje do kraja i konca, da je svetlost bolja od tame i pravda od krivde. On veruje, i u smislu te svoje vere on vazda „i zbori i tvori , i vazda tvori kako zbori“[31]. Mladi Mitr. Petar II tek je krenuo putem staze svetosti i nije je prešao do kraja. Taj put je sačinjen od tri stepena: vere, nade i ljubavi. Njegoš se zaustavio, svojom krivicom, tj. svojim izborom, na prvom stepenu vere; nije prešao na drugi stepenik jer se nije uzdao u Boga, već je nadu polagao u sebe. Dokaz za to je njegovo zapostavljeno sveštenstvo, njegovo retko pričešćivanje. Bez Hrista on se istopio i sagoreo: ostao je „titan koji umire“, „tužni Prometej okovan lancima bolesti i ropstva“, „vitez tragičeskog konca“, zato što nije uspeo niti stigao da uđe u tajnu Hristove pobede nad svetom, pobede života nad smrću. Ivo Andrić je njegov put tragedije sažeo sledećim rečima: „Izlaz je nađen. Tragedija, završiće se kao svaka tragedija: propašću glavnog junaka i, docnije, pobedom njegove misli“[32]. Živeo je u mitologiji, u Starom Zavetu, kao da svet, uključujući i Srbe, nije iskupljen i oslobođen Hristovom žrtvom. Umesto da prinosi novozavetnu Hristovu beskrvnu žrtvu kao prvosveštenik, on je sebe, kao pesnik i junak, prineo kao krvnu žrtvusvepaljenicu. On je učinio ono što se od njega nije tražilo jer nije činio ono za šta je dobio blagoslov.
8. Slično se može kazati i za to da li „tijelo njegovo poslije smrti davalo znake svetiteljstva“. Prilikom prenošenja Njegoševog tela na Lovćen, otvoren je njegov grob 27. 08. 1855., i o tome svedoči M. Medaković: „Kad će se nositi smrtni ostaci vladičini na Lovćen – dok to čuje njegov stari Tomo Markov, kojem bješe tad sto godina, dojaši na konju na Cetinje da i on isprati svoga sina. Kad se otvori ozidana raka, vidi se da je skrinja mnogo izagnjila i da se tako odnijete ne može, te knjaz Danile naredi da se načini druga nova, u koju da se stavi onako kako je, ali oćaše knjaz Danile da vidi vladiku, pa to kaže svome sekretaru, a ovaj će mu reći, da to nipošto ne čini, jer crkovni kanoni zabranjuju otvarati grob prije sedam godina. ‘Ali samo malko da viđu kakav je’ – reći će knjaz – a sekretar: – ‘Nimalo – nipošto’; ali knjaz naredi da malko otvore, a u to dođe i stari Tomo, te kad otvore samo jedna ruka bješe cijela, koju starac sa suzama poljubi, a ostalo bješe kano glib – pa se mnogo kajaše knjaz Danile, što nije posluša riječi svojega sekretara“[33].U Žitiju Svetog Mitropolita Petra Drugog, Mitr. Amfilohije navedeni opis sužava na „jedna ruka bješe cijela, koju je sa suzama poljubio njegov stogodišnji otac Tomo, dojahavši na konju sa Njeguša, da ga isprati“, ne pominjući „glib“ i „kajanje knjaza Danila“, dopunjuje ga do sada nepoznatim predanjem: „predanje kaže da je to bila desna ruka, kojom je pisao ‘Gorski Vijenac’ i ‘Luču Mikrokozmu'“[34]. Za razliku od nepoznatog predanja, poznato je da na njegovom grobu nije bilo molitvenog narodnog obraćanja niti čudotvorstava, odnosno, možemo reći da nije „tijelo njegovo poslije smrti davalo znake svetiteljstva“. „Ne postoje nikakva svedočenja o iscelenju bilo koga molitvenim zastupništvom Njegoša niti o kakvom čudotvornom dejstvu njegovih moštiju“[35].
9. Pre nego što na kraju kažemo i o Njegoševom bogoslovlju i njegovoj apologiji ispisanoj od Mitr. Amfilohija, zadržaćemo se na stavu potonjeg, koji glasi: „Taj koji kaže da Njegoš ne može biti svetac, meri Njegoša sa samim sobom“[36]. Ovim Mitropolit kao da hoće da preseče svaku raspravu i sumnju o svetosti Petra II Njegoša, jer se po unutrašnjoj (ne)logici ovog protivrečnog stava svi oni koji bi negativno izmerili njegovu svetost na samom početku ne bi bili u pravu, jer bi to morali da čine na pogrešan način – mereći svetost Njegoša svojom nesvetošću. To na drugoj strani znači da negativni merači svetosti Njegoša ne bi mogli da se izdignu iznad svoje subjektivnosti na neutralno polje objektivnosti. Njima nasuprot, oni koji su za svetost Njegoševu, do takvog mišljenja ne dolaze, izgleda, merenjem te svetosti, već, verovatno, otkrivenjem sviše, ili to rade na osnovu sopstvene svetosti. Drugim rečima, Mitropolitovu poruku možemo shvatiti da o svetosti jednog svetitelja mogu rasuđivati (ne i meriti i suditi) samo sveti, što ne odgovara ipostasi Crkve, jer je Telo Hristovo, narod Božiji, iako sveto svojom Glavom, sastavljeno od grešnika koji se kaju. Uopšte, Predanje o svetosti svetih ne zna za izraze meriti, suditi, raspravljati, već zna za nemušto, na veri i blagodati Božijoj porođeno,unutrašnje svedočanstvo, koje se opet izražava kroz pobožno, molitveno-skrušeno poklonjenje i obraćanje grobu, moštima, ikoni, najpre nekanonizovanog, a potom od Crkve kanonizovanog svetog čoveka. Navedeni stav Mitr. Amfilohije proširuje na svom predavanju u Valjevu, 18. 10. 2013., gde kaže: „Ko sam ja, ‘ajde ja vas pitam, ko sam ja da uzimam sebe za mjeru?; to je bezumlje. Oprostite mi, ali to je… da ja sada sobom mjerim Nikolaja i Sv. Petra II Petrovića Njegoša, Lovćenskog tajnovidca, i Svetoga oca Justina?“[37]. Ovde se dodatno uvodi prekomerno, što znači nepotrebno i lažno smirenje, koje opet za cilj ima isti zadatak: da prekrati svaku pomisao, i zatim raspravu o svetosti Petra II, koja je dodatno pojačana stavljanjem Njegoša među kanonizovane Sv. Nikolaja i Sv. Justina i, nesumnjivo, ličnim autoritetom Mitr. Amfilohija. Nečija svetost nije tabuisani idol, nedodirljivo zlatno tele pred kojim se ničice pada, već duhovno imanje i posed Crkve, o kome se slovesni i duhonosni vernici slobodno i odgovorno raspituju, dopunjuju, uveravaju, tragajući za sabornim „amin“ ili „dostojan“, koje Crkva ne može nesaborski da proiznese. Istina se nikada u Crkvi nije objavljivala putem prekraćivanja rasprave, putem jednoumlja, što je osobenost papističke religiozne zajednice, već, suprotno, upravo putem rasprave u smirenju i ljubavi, po rečima Sv. Ap. Pavla da treba i podvajanja da budu među nama (1. Kor. 11, 19), ne samo da se utvrdi ko je postojaniji, već i da bi se objavila istina Sabora.
10. Kritici najteže može daodoliNjegoševo bogoslovlje, a s njim i njegova apologija ispisana od strane Mitr. Amfilohija[38]. Možemo odmah reći da je njegovo bogoslovlje, kada se izvuče iz poetskog okvira, najblaže rečeno nepravoslavno, nesvetootačko, a tačnije rečeno jeres. O ovome je govorio i Sv. Nikolaj, mada sa nastojanjem da ga, kao mladi humanista, ublaži i opravoslavi. On nabraja sve manjkavosti Njegoševe bogoslovske misli, zapisane, pre svega, na stranicama Luče mikrokozma. Ne prateći okvire biblijske antropologije[39], on u svojoj poetskoj fikciji stvara Adama zajedno sa anđelima na nebu, pre stvaranja Zemlje: „Čovek – Adam – nije stvoren posle no daleko pre stvaranja zemlje. On je živeo na nebu, kao besmrtan duh, kao anđeo, po činu mlađi od Mihaila, Gavrila i Satane, no ipak kao ‘vojvoda’ jednog ‘mnogobrojnog legiona’ anđela“[40]. Adam je najpre sledbenik Satane u njegovoj pobuni protiv Boga, zatim se kaje, i, za razliku od prvog, koji sa svojim legionima biva bačen u Tartar, biva kažnjen dobijanjem tela, smrti i bacanjem za kaznu na, za to stvorenoj, Zemlji. „Čovek je pre egzistirao, ili tačnije: sve su ljudske duše pre-egzistirale, i ovaj svet je stvoren da bude čoveku mestom izdržanja osude. Iz toga sleduje, da čovek na zemlji nikad ni dana nije bio blažen; zemlja nikad nije bila gradina naslade – Edem, no od početka osuđeničko ostrvo – Sahalin“[41]. Na kraju, Zemlja će biti spaljena, a čovek će se vratiti u carstvo duhova, neki odmah u blaženstvo a neki u ad na dodatno očišćenje. „Pa ipak će ljudima po smrti biti svima jednako, ako ne odmah, a ono posle izvesnog vremena; jer ova večna osuda privrženika Sataninih vrlo je relativna za Njegoša. Njegovo ‘vječno’ ovde ne znači više nego dugo. Posle, dakle, dugog ‘ridanija’ grešnika u carstvu mraka doći će vreme, kad će ‘svi kraji zaplamteti svetlošću’, kad će svi‘miri i prostori strašni /slatkoglasnomgrmjet’ armonijom /vječne sreće i vječne ljubavi'(L. M.).Tada će svakako i Satana sa svojim ‘milionima’ pristalica biti oslobođen mračnoga Ada i povratiti se u svoje heruvimsko dostojanstvo. Tada – najdalje tada i duše grešnih ljudi skočiće slično varnicama iz Ada u svoje prvobitno ognjište, kao što će to i duše pravednih odmah po smrti i bez prolaska kroz Ad“[42]. U nepravoslavnostNjegoševog bogoslovlja spada i teistički antropomorfizam: „U ‘Luči Mikrokozma’ Bog je predstavljen kao izvanredan čovek, izvanredno moćan, izvanredno lep, izvanredno inteligentan. Bog sedi na prestolu i razgovara sa svojim arhistratizima, koji se – predstavljaju kao ljudi manje moći i sjajnosti nego Bog, a veće nego zemaljski ljudi. Bog gleda, razmišlja, oseća, gnevi se, brine, sudi, u borbi sa Satanom on se vozi na kolesnicama“[43]. Slažemo se sa mladim Nikolajem koji kaže: „Njegoš se u svom individualnom verskom samoobrazovanju od početka uputio jednom naročitom Hrišćanstvu“. Moramo, međutim, da dodamo da je na svom putu „individualnog verskog samoobrazovanja“ zapao u svojevrsni ćorsokak, bezizlaz „jednog naročitog Hrišćanstva“, iz koga ga je mogao izvesti samo Hristos, tačnije, samo lični susret sa Hristom. Nažalost, do tog susreta nije došlo, zato što je Njegoš bio uporan u svojoj romantičarsko-epskoj viziji tragičnog samožrtvovanja, odnosno, bio uporan da ne upozna Hrista. O njegovom poznavanju mitološko-starozavetnog bezličnog i bezimenog Boga svedoči čitava njegova poeziji i čitav njegov život; a o nepoznavanju Hrista nam, osim čitavog njegovog života, svedoče samo nekoliko strofa posvećenih Spasitelju ljudskog roda. One nisu dovoljne za tvrdnju da je „svjedočenje Njegoševo, sažeto u njegovom Zavještanju: ‘Tvoje je Slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je Zakonu sve pokorno’“ istovetno duhovnim iskustvima Sv. Ap. Jovana i Pavla.
Sumirajući o bogoslovlju Njegoševom, izvučenom iz okvira poetskih sloboda, zaključujemo o postojanju platonskog učenja o preegzistenciji čovekove besmrtne duše i njenom robovanju u smrtnom telu; manihejskog učenja o telu, materiji kao nečemu lošem i osuđenog učenja o apokatastazi, kojom su obuhvaćeni svi ljudi, Satana i pali anđeli. Ove i nepravoslavne misli koje ćemo još navoditi, koje svedoče o Njegoševom neslaganju sa Knjigom postanja, Mitr. Amfilohije ovako opravdava: „On premešta pad u preegzistenciju, nije mu bio dovoljan biblijski okvir o padu praroditelja, Eva je probala jabuku, pa je dala Adamu, on je ostao veran toj osnovnoj biblijskoj istini Otkrivenja, samo što on daje jednu dublju, metafizičku dimenziju“[44]. Ako se prihvati ovakvo tumačenje, onda ispada da je Luča mikrokozma dopuna i produbljivanje Knjige postanja, i, ako joj bi se priznao bogootkrivenjski karakter, onda bi se moglo razmišljati i o pokretanju postupka za njeno pribrajanje kanonskim knjigama Svetog Pisma.
11. Pored navedenih bogoslovskih manjkavosti nepravoslavnog Njegoševog bogoslovstvovanja, mi dodajemo sledeće elemente koje ne odgovaraju pravoslavnom dogmatskom učenju, koje, dakle, Bog nije mogao otkriti lovćenskom, ne „tajnovidcu“, već poeti: vatrenom poeti „satvaraju i kliču boginje“; Satana za sobom nije poveo „šesti“, već treći „dio nebesnog voinstva“; nigde se u viđenjima Svetih ne pominju na nebesima mostovi i fontane („Od rubina hiljade mostovah / u pravilne nad njom stali duge; / svi redovi gordijeh fontanah, / koji skaču u nebesna polja, / od nje idu, u nju se povraću“); blaženstvo je za Njegoša gledanje lepote nebeskih svetova i pojanje himni, a ne život u zajednici s Bogom („Slavoslovni likovi angelah, / na bezbrojne hore, legione / usijati u blažena polja, / rashorena slatkoglasijama / i himnama vječite ljubovi, /uživaju besmrtnu nasladu / koju smrtni ne zna voobrazit“; „da uživaš vječite sladosti / u predjele neba blaženoga“); ne može Božiji tron biti „gordi“ i On nema tron niti palatu („Navrh gore tron se gordi visi / i palata prevječnoga cara“), već obitava na anđelskom činu Prestola; anđeli ne „mogu hodit na noge lagane“, već samo „mogu lećet ka ognjene munje“ („neki pješkom, a neki na krila“); u večnosti se ne smenjuju dan i noć, niti anđeli idu na počinak („sad će vreme biti od odiha, / što vi kod vas noću nazivate“; „Dan k večeru bješe već nagnuo / u cvijetne nebesne ravnine“); po Njegošu, nije samo Bog Tvorac, već tvore i Božiji duhovi („Hiljade ti Božijeh duhovah / zanešeni njojzi revnovahu; / opiveni njenom poezijom, / po blijedom tumarahu sv’jetu / i stvarahu različne predmete“); po uzoru na reku zaborava Letu, poeta, po savetu anđela, pije vodu sećanja, kako bi se setio svoga pada („Tu ti sjedi i vode se napij / sa bistroga toga istočnika; / ona će ti upravo otkriti / strašnu sudbu tvoga padenija!'“); prema Postanju Bog je stvorio svet iz dva maha: prvo nevidljivi i potom vidljivi; u Luči On neprestano stvara („Svemogući na tron sjedijaše, / tainstvenom ukrašen porfirom, / tvoritelnom zanjat poezijom; / k prestolu mu sv’jetlome mirovi / iz mračnoga carstva iznicahu“); arhangeli ubeđuju Satanu da se pokaje i Bog će mu oprostiti; u večnosti, međutim, za anđele nema pokajanja niti praštanja („Blagi tvorac mnogomilostiv je, / oprostiće tvoje zabluždenje“); za Njegoša je, kao i u Testamenstu, nebiće večni san („Rad česa je vaš vladalac gordi / mene od sna budio vječnoga“); na nebu se vodi „rat krvavi“, i anđeli, „besmrtni vojnici“ leže na gomile, „svi u ljute rane ogreznuli“, a „koplja, mači i plamene str’jele / angelskom su krvlju obojeni“ i „dvije vojske krvlju okupate“; nebo i prostor imaju granice („na granice neba doćeraše“); Bog izgovara imena podzemnih reka grčke mitologije: Stiks, Kocita, Flegeton, Mente, Leta, na kojoj „straže kćeri Gorgonove“; Bog zna i za hidre, ehidne, himere, drakone i furije; pominje se i Kerber; Bog je tvorac smrti („Smrt ću izvest iz mračne tavnice, / na zemlju je puštit među njima“); Bog stvara novi legion da bi namirio broj palih anđela, a po Predanju to treba da bude broj spasenih ljudi („i rođenje novog legiona, / kojega je na vječno blaženstvo / svemogući iz bezdne izveo / da namiri pogubljenu vojsku“). S obzirom na to da je mnogo slika, odnosa i vrednosti Njegoševom maštom preneseno na nebo, zaključujemo da je smer putovanja ideja bio sa zemlje na nebo, suprotno, dakle, smeru koji biva u bogo- i tajnoviđenjima – sa neba na zemlju.Njegoševom maštom sa zemlje na nebo i večnost su otišli vreme i dan i noć, mostovi i fontane, noge i krv i san anđelima, i palata i tron Božiji, i pokajanje i opraštanje, i grčka mitologija i blaženstvo naslađivanja stvorenom lepotom… Zato dodajemo: zaista je neozbiljno navedene poetske slike, među kojima ima i naivnih i neumesnih, izvući iz okvira poezije, prebaciti u oblast dogmatike i proglasiti za bogoslovlje i to još za svetootačko!
12. Na osnovu rečenog o Njegoševom „bogoslovlju“ zvuči, blago rečeno, čudno i neozbiljno, napred navođeno poređenje njegovog duševnih, umetničkih, maštarskih vizija sa duhovnim bogoviđenjima Sv. Ap. Pavla, Sv. Dionisija Areopagita, Sv. Maksima Ispovednika, Sv. Jovana Damaskina, učinjeno od strane Mitr. Amfilohija. Ključno je poimanje epiteta Tajnovidac, koji mitropolit pripisije Petru II. Mi smo o njemu već govorili. Pored navođenog mesta, Mitropolit ga potkrepljuje sledećim mislima u Žitiju: „U ‘Luči’, vođen svjetlonosnim Anđelom, on se uspinje do ‘Gore tronodržne’ i u ‘prelivima njezine svjetlosti’, doživljava i opisuje viđenje ‘Božanskog prestola svesvetija’ na kome se služi Sveštena svekosmička Liturgija. Ovaj Lovćenski tajnovidac je istovremeno, prorok Jeremija i prorok Isaija, a uz to i psalmopjevac David, sa kojim zajedno poje: ‘…Slava tebjepokazavšemu nam svjet (=svjetlost)’. Njegovo viđenje je viđenje Svetog Jovana Bogoslova – ‘Slova Božijeg koje je sve iz ništa stvorilo, čijem je zakonu sve pokorno’, ‘Sina dostojnog Oca prevječnoga’, ‘koji se obukao u čelovječestvo, naoružan oružjem pravde i strijelama Svetog Prosveštenja’. On, Božanskom svjetlošću obasjan, vidi kako ‘Svemoguće Slovo Stvoritelja svojom stvaralačkom silom puni prostor svjetovima (mirovima), a mirove (svjetove) sretnim angelima'“; „Ovaj svešteni i bogonadahnuti poeta pjeva kao očevidac „sveštenoj Gori“ u Jerusalimu, pećinama „…đe se Sunce Hristijanstvu rodilo, đe je nebo jasli osveštalo, đe su cari nebeskom Mladencu, pohitali s darom poklonit se…“; „On je, nadahnut neprekidnim bogomislijem, znao, u duhu molitvenih tihovatelja, kako svjedoče savremenici, dugo da ćuti. Čudili su se mnogi tom njegovom ćutanju. Danima je ćutao, ili gledajući tajne, ili se vraćajući od viđenja. Očevidno, negdje drugdje je bio. Kako li je i mogao, pogružen u nebeska viđenja, čudesa tajni nebeskih i sazercanja tajni – baviti se zemaljskim poslovima, upravljati besudnom zemljom i narodom!… Zaista, ko sa vjerom Bogu vapije, otvara mu se i zadobija duhovni vid, kakav je zadobio Sveti Njegoš“. I onda sledi zaključak: „Nesumnjivo je, dakle, ono što je do danas od mnogih ostalo skriveno i zasijenjeno njime kao pjesnikom, filosofom, narodnim gospodarem, da je On zaista jedan od velikih Otaca Crkve Hristove i njenih Apostola“[45].
I Sv. Nikolaj nekoliko puta u svojoj ReligijiNjegoševoj lovćenskog poetu naziva cetinjskim tajnovidcem: „U svome letu kroz vasionu za svojim svetlim putovođom naš pesnik je video njenog Tvorca gde je ‘tvoriteljnomzanjatpojezijom'“;“Poetama i kroz poete govori Bog. Božanske tajne, tajne prirode ili našeg života Bog otkriva samo poetama: ‘Svemogućstvo svetom tajnom šaptisamo duši plamena pojete’„; „Poeta je pravi božji sveštenik; njegov je poziv stalno veličanje tvorca; on je nadahnut s visine, rođen je od Duha božja i devojke Zemlje“; „No da je Njegoš živeo u vreme Zaratustre, oni bi obojica bili apostoli jedne i iste vere; a da se Zaratustra rodio slučajno pod Lovćenom, on bi prvi postao učenik cetinjskoga tajnovidca. No vreme ih je podelilo svojim gigantskim, hiljadugodišnjim koracima, i oni se nigde više ne dodiruju do u hramu Boga svetlosti“[46]; „Potreban je orfejsko-dionisijevski trans, pri kome se čovek s božanstvom sjedinjuje, ili apokaliptički san[47], u kome se otkrivaju nadzemaljske stvari, ili moć ‘govoriti jezike’, koju su imali učenici Hristovi, ili moć preneti se i ‘do trećeg neba’ kao apostol Pavle, i videti raj i čuti ‘neiskazane reči’ (II Kor. 12, 1-5), ili moć spustiti se u Ad, kao Homer i Dante. Ko može opisati pesnički entuzijazam, koji je mladog Petra P Petrovića preneo u besmrtni svet i proputio njegovoj luči mikrokozma put kroz tajanstvene nebesne sfere kupane u svetlosti i blaženstvu, koje je Adam morao napustiti?“; „No tajnovidcu cetinjskom, u čijoj su se viziji prikazale sjajne, blješteće figure nebesnih stanovnika, telo ljudsko izgleda beskrajno mizerno; ono je ‘blatna telesina’; lice čoveka nije slično i podobno licu Božjem, no tek angelskom…“.
Više je nego jasna nepravoslavnost humanističko-romantičarske misli mladog Nikolaja. Verovatno je i ovo delo imao na umu Lelićkitajnovidac kada je rekao da bi bilo bolje da sve što je napisao pre 1924. nije bilo napisano.Mora da su mu posle iskustva istinskog bogoviđenja u Dahaunjegove sopstvene misli o mističkim iskustvima Petra II bile smešne. No, mladi Nikolaj nam i u Religiji Njegoševoj pojašnjava o karakteru viđenja cetinjskog tajnovidca. On kaže: „On posmatra našu planetu iz dalekih visina, iz nebesnih, elisejskih polja, iz sveta heruvima i serafima, iz koga je njegova mašta svako zlo, svaki nered, bol, smrtnost, glupost, proterala i svakim ga dobrom ukrasila“; „On je, istina, znao za jedan bolji, sjajniji i harmoničniji svet od našega; on se maštom svojom peo u nj, uživao u njemu, putovao kroza nj, i svoj nam putopis ostavio; on je video ‘nebesni Jerusalim’, našu ljudsku prakolevku; on je hadžijao po najsvetijim mestima, gde je Istok ne samo jednoga sunca no sviju vasionskih sunaca, i gde nema Golgote i Pilata. Pa kao što se jedna palata, iz visine posmatrana, čini kao jedna bezforma gomila kamenja, a iz blizine, sa zemlje, naprotiv, ushićava i pleni svojim gordim dimenzijama i svojom simetrijom, tako i ova naša zemaljska palata gubi svoju gordost i simetriju i pretvara se u jedno darmarno, ‘gnilo carstvo materije’, gubeći i svoju dobrotu i lepotu, kad se posmatra iz sjajnih, zlatookih visina, iz boljih i srećnijih svetova. Njegoš je znao za sve svetove, on ih je u svome entuzijazmu gledao, no on nije mogao, slično manihejcima i platonistima i tivaidskim pustinjacima[48], svojim duhom biti stalno prikovan za idealno, nebesno carstvo, i nikad se ne vratiti sa svoga hadžiluka k sebi, k svojima, i nikad ne otvoriti svoju dušu i srce i pred lepotama – i ako inferiornim nebesnim – svoje zemaljske domovine, ove fizičke tamnice, koja, i ako je tamnica, ipak je i kao takva delo jednog najvišeg majstora, jednog umetnika bez sravnjenja, koji je nedostižan u ukusu i razumevanju umetničkih dela svake vrste, kako onih koja poražavaju svojom raskoši u radosti i ticijanskoj punoći zadovoljstva tako i onih koja poražavaju svojim mihelandželskimdemonizmom“. Sam, dakle, Nikolaj kaže da je Njegoševo viđenje „nebeskog Jerusalima“ i hadžijanje „po najsvetijim mestima“ – koje Mitr. Amfilohije naziva viđenjem „sveštenog i bogonadahnutog poete“ – plod njegove mašte, proizvod njegovog uma, putopis sa njegovog pesničkog putovanja, za koji nije potrebno učestvovanje blagodati Božije. Nikolaj kaže da je on „u svome entuzijazmu gledao“; ovde entuzijazam (grč. en- y, theos bog, entheos odu-ševljen bogom, enthusiasmos božansko oduševljenje, ushićenje) ne treba shvatiti kao bogonadahnutoistupljenje, već zanos, ushićenje uma, kojom svojom prirodnom, stvorenom energijom putuje i stvara svoje vizije, viđenja nepostojećih svetova. O poreklu i metodama „bogoslovlja“ Mitr. Petra II svedoči i LJ. Nenadović kada govori o uticaju Sime Milutinovića na mladog učenika: „Rade, i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali može biti da bi se varnica u njemu ugasila da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarobna polja poezije; pokazao mu putanju koja preko Parnasa vodi u Panteon večite slave“[49]. Ono što je na početku učinio S. Milutinović, to je Njegoš nastavio kasnije da čini sam: da svojim „uobraženjem“ otvara „prostrana čarobna polja poezije“. Nikakvnog mesta u svemu tome nije bilo, niti je moglo biti, za Božije otkrivanja, tj. za viđenja nebeskih tajni. Nije, dakle, Njegoš bio „uveden Anđelom čuvarom ‘u polja blažena, u tvorenjem osveštani hram,/ u opširno svetilište bića’, priveden njime ‘k vječnome ognjištu'“, već mu je njegov učitelj S. Milutinović „otvorio prostrana čarobna polja poezije“, pokazao mu put koji „preko Parnasa vodi u Panteon večite slave“.
Na ovom mestu treba postaviti pitanje: kako može Bog Istina da u Svojim Otkrivenjima tajnovidcu otkriva nepostojeće, tj. neistinu? Kako je Bog mogao Duhom Svetim da „Lovćenskom tajnovidcu“ otkrije neistine o Sebi, Carstvu Nebeskom, stvaranju Adama, zemlji, koje je on, kao što smo govorili, nepravoslavno, neoplatonističko-manihejski izložio u Luči mikrokozma? Umetničko, pesničko stvaralaštvo je oblast duševnog života, gde um, kao slovesni organ duše, putuje po bezobalnim prostranstvima svoje mašte, i stvara nepostojeće – ma koliko one nalikovale ili se približavale postojećem – stvarnosti, istini. Ovde je reč o (ne)razlikovanju stvorenih i nestvorenih, tvarnih od netvarnih energija; prve su svojstvo stvorenih slovesnih bića, čoveka i anđela, a druge su Božanske. I samo pomoću drugih čovek, očišćen od strasti nakon dugog podviga, ili prema posebnim promišljanjima Božijim kod početnika, dolazi do bogoviđenjatavorske, nestvorene svetlosti, u kojoj se otkrivaju tajne (istine, ne poluistine) o Bogu, čoveku i tvorevini.
13. Prep. Nikita Stitato viđenju i otkrivenju piše: „Viđenja sve vreme ostaju nepromenljiva, ne preobražavajući se jedno u drugo. Ona ostavljaju pečat u umu, usled čega na mnoge godine ostaju nezaboravna. Ona pokazuju dešavanja budućih stvari i duši donose korist, privodeći je u umilenje kroz predstave strašnih izgleda. Ona onoga ko ih vidi čine udubljenim u sebe i punim trepeta zbog neizmenjivog umozrenja strašnih stvari koje su izobražene. Marljivi revnitelji rečena viđenja treba da smatraju dragocenim. Otkrivenja su, pak, umozrenja čiste i prosvećene duše iznad svakog čula. Ona predstavljaju izvesna divna božanstvena dela i shvatanja, tajnovodstvo u skrivene Božije tajne, događanje za nas najvažnijih predmeta i opštu izmenu svetskih i ljudskih stvari“[50].Prep. Nikita opisuje put kojim se dolazi do tajnoviđenja: „Onoga ko dobrovoljno sebe predaje vrlinskim naporima i sa vrelim usrđem hodi podvižničkim putem, Bog udostojava velikih darova. Krećući se u napredovanju ka sredini, on dolazi do božanstvenih otkrivenja i viđenja, postajući sve svetliji i mudriji ukoliko se više napreže njegov podvižnički trud“[51]. Sv. Grigorije Sinait nabraja tajne koje Bog otkriva pri otkrivenju: „Mi smatramo da postoji osam prvih viđenja: prvo – o Bogu, bezvidno (bezoblično) i bespočetno, nestvoreno, uzrok svega, Trojično Jedinstvo i nadsuštastveno Božanstvo; drugo je poredak i ustrojstvo umnih sila; treće je sastav postojećeg; četvrto – domostroj snishođenja Reči; peto je – Vaskrsenje celog sveta; šesto – strašni i drugi Hristov dolazak; sedmo – večna muka, i osmo Carstvo Nebesko, koje nema kraja“[52]. Tek nakon dugog podviga Bog isihasti otkriva tajne i on postaje tajnovidac: „Kada pak, uz pomoć Božiju, gore navedenim podvigom, a naročito najdubljim smirenjem čovek očisti svoju dušu i srce od duševne nečistote i telesnih strasti blagodat Božija, zajednička mati svih, uzevši um koji je očistila kao dete za ruku ga uzvodi kao po stepenicama ka pomenutim duhovnim viđenjima, otkrivajući umu, u skladu s merom njegovog očišćenja, neizrecive i umu nepojamne Božanstvene tajne i to se pravedno naziva istinskim duhovnim viđenjem, ovo je molitva sozercanja, ili po svetom Isaku, čista molitva, od nje potiču trepet i viđenje. Međutim, do ovih viđenja niko ne može da dođe svojim naporom, svojim podvigom, ako ga ne poseti Bog i ako ga ne uvede u njih Svojom blagodaću. Ukoliko se pak neko drzne da ushodi u ovakva viđenja mimo svetlosti blagodati Božije, on po svetom Grigoriju Sinaitu, neka zna da uobražava maštanja, a ne viđenja, pošto ga vara duh maštanja“[53]. Ništa od ovoga Njegoš nije video, niti je mogao videti, jer se nije bavio podvižništvom niti tihovateljsko-molitvenim umnim delanjem, kao što tvrdi Mitr. Amfilohije[54], nego se bavio proučavanjem klasične mitologije i književnosti, isazrcanjem svojih umotvorina, stvaranjem genijalnih, neponovljivih poetskih slika i vizija, ili, savremenim jezikom rečeno – umetničkim stvaralaštvom. U Luči nema ni viđenja budućih događaja, niti otkrivenja tajni Carstva Nebeskog, već samo poluistine poetskih vizija. Jedino gde je Njegoš čvrsto stajao „nogama na zemlji“ bio je Kosovski Zavet, čega je posledica nepokolebiva istina predanja ispevana u stamenom, trezvenom i nemaštarskomGorskom vijencu.
14. U prilog naše tvrdnje da poeta Njegoš mislima stvara umne vizije i nije tajnovidac, bogovidac, pomaže nam on sam svojim svedočanstvima u stihovima. Tako u Crnogorac svemogućemu Bogu on stihom „Misli su mi bura jaka“ potvrđuje da do slika dolazi razmišljanjem, a ne viđenjem. Još su izričitiji sledeći stihovi: „Ja umnima letim krilma / oko sunca i planetah, / znadem njinu veličinu, / znadem njina krug tečenja, / njinu svjetlost i bistrotu“. Na „krilima uma“, dakle, pesnik leti po vaseljeni i njime, umom, ispituje, upoznaje, stvara i dočarava njene svetove. Nikakve tajne njemu Bog ne otkriva, već on sam, kao filosof i pesnik, istražuje. Konačno, u istoj pesmi: „Um si kratak dao čojku, / ne može te ni nazreti, / akamoli vidijeti, / već um leti čojka slijep / po prostoru beskrajnome / tražeć sv’jetlo po tavnini / kako sova u mrak noćni“. Um čovekov, bio, makar, genijalan kao Njegošev, leti slep po prostranstvima, opipavajući po mraku ograničenosti stvorene ljudske prirode. I u Luči Njegoš svedoči o tome kako je on mislima ulazio u tajne prirode („Koliko sam i koliko putah, / dubokijem zauzet mislima / u cvijetnolono prirodino… mater štedru zapitivasmjelo / rad česa je tvorac satvorio“), i kako je njegova duša lišena krila mašte padala u uninije („krilatoga lišena mečtanja, / mračne joj se otvore propasti, / sa užasom da je gladne proždru“). Ovo su nepobitna svedočanstva metodologije Njegoševog stvaralaštva: ne bogootkrivenje, ne tajnoviđenje, već umno istraživanje i razumno stvaranje slika, vizija, imaginacija, slovesnih uobrazilja. Rečeno nam, smatramo, daje za pravo da Njegoševo poetsko-filosofsko iskustvo nazovemo upravo onim atributima koje negira Mitr. Amfilohije: u pitanju je „fantazija“, „pesničko priviđenje“, „knjiško-poetsko maštanje“.
15. Sve manjkavosti bogoslovlja Petra II su razumljive ako se ima na umu njegovo bogoslovsko obrazovanje. Ostavši rano bez svog svetog strica, on je ostao bez duhovnog rukovođenja, pa je samom sebi određivao puteve i ciljeve svoga obrazovanja i usavršavanja. Njega je više zanimalo klasično nego bogoslovsko obrazovanje. Razumljivo je, otuda, da je njegovo poimanje Boga, čoveka i sveta umetničko i filosofsko, kao plod pročitanog i odmišljenog. I. Sekulić piše: „Poznato je da je Vladika rado pominjao imena i događaje iz svojih lektira, iz opšte istorije, grčke mitologije i filosofije. Argumentisao je čak njima. Što nikada, ama baš nikada, nije pomenuo ni dodirnuo, to su Oci crkve, teolozi, sveci“[55]. O nehrišćanskim slojevima u Njegoševoj poeziji-bogoslovlju govori prof. M. Lompar: „Tragovi platonizma kod Njegoša utvrđeni su na svim nivoima njegove pesničke strukture. Utvrđeni su prvo filološki. Mi vrlo dobro znamo koje knjige Njegoš čitao jer je ostao trag njegove olovke na tim knjigama. Profesor MironFlašar, koji je doktorirao sa istraživanjem antičkog nasleđa kod Njegoša, dao je nemerljive doprinose u toj stvari i kazao je veoma precizno da je Njegoš čitao i ruske klasicističke pesnike, kod kojih su bila prisutna ne samo platoničarska nego i mnoga ezoterička učenja. Obično se pojednostavljeno 18. vek posmatra kao vek racionalizma i razuma – što je tačno, ali, ako pažljivo zagledamo 18. vek, videćemo da je to samo njegovo lice. Naličje kaže da je to vek ezoterije, vek čitavog niza različitih učenja i društava koje se pojavljuju kao kontrast na vlast razuma. Njegoš je bio upoznat sa ezoterijskim učenjima. Njegov učitelj Sima Sarajlija bio je član masonskog reda i jedan broj ezoteričkih učenja mogao je tako doći do Njegoša. Njegošev učitelj francuskog takođe je bio mason. Prema tome, Njegoš je bio čovek u duhovnom toku svoga vremena, a to vreme je bilo raznorodno i uticaji koji su do njega dolazili bili su različiti. Meni se čini da je njegovo pesničko iskustvo pluralno i višeoblično. On nije pesnik jednog komada i jednog liva, i on kao pesnik gubi ako ga posmatramo samo u jednoj uskonacionalnoj dimenziji, zato što je on neko ko je ideju o toj naciji, srpskoj naciji, izneo na najveću pozornicu evropske istorije. Smatram da je on kao pesnik imao elemente različitih ideja, helenskih i hrišćanskih, i da je te elemente spajao po pesničkom načelu, koje nije načelo teološkog sistema niti je načelo neke filosofske rasprave. Kao što ima platonističkih i gnostičkih elemenata u Luči mikrokozmi, tako nikako ne bi smeli da previdimo da se Luča mikrokozma završava molitvom Hristu“[56]. Na dve godine do upokojenja Njegoš je i dalje radio na svom klasičnom, zapostavljajući, odlažući, svoje bogoslovsko obrazovanje. Ostalo je zabeleženo da je više cenio klasične pisce nego savremene ruske bogoslove: „Sveštenik Rajevski se u ruskoj ambasadi u Beču začudio 1849. da je mitropolit Petar II Njegoš tražio po knjižarama knjige Demostenai Cicerona. Kad je opomenut da ‘se danas u Rusiji objavljuju predivne bogoslovske knjige, kao knjige episkopa Makarija i Filareta’, Njegoš je odmahnuo rukom: ‘Makarije i Filaret, to su sve trice i kučine što mogu napisati u Rusiji. A Demosten i Ciceron, to je nešto drugo'“[57]. „Sve ovo je, možemo iskreno reći, oprošteno Njegošu kao slobodnom stvaraocu, pesniku čija imaginacija leti s kraja na kraj vasione i traži poznanje. Ali jednom svecu to ne može da se oprosti jer je svetačko bogoslovlje svagda svetopredanjski utemeljeno i ono se prihvata kao paradigma pravoverja“[58].
16. Njegoš je veliki, najveći, ali ne i svetac. Njegoš, dakle, ostaje, kao što ga je nazvao Sv. Nikolaj, pesnički, filosofski i religiozni genije, sabirna tačka Srbkog Zaveta[59], ali ne i svetitelj. On svoje prirodne genijalne darove – um i veru – nije preobrazio, nije onostranio. Iako svojom maštom putuje van njega, on, kao Prometej, ostaje prikovan i privezan za ovaj svet. Čini nam se da je osnovni razlog ovome to što on nije poslušao prvi savet svoga svetoga strica: da se moli Bogu. Njegoš je svojom kosmički velikom verom neprekidno stajao pred Bogom, ali je to radio bez reči – on sa Bogom nije molitveno razgovarao. On je sa Gospodom razgovarao samo kada je bio na krilima svoje poetske mašte, pevajući Mu himne, ali dok je bio na krstu stradanja ličnog i svoga naroda, on je ćutao; nije roptao, ali se nije ni molio. Izabrao je epski, herojski kraj, koji je dostojan poštovanja, ali ne i uzdizanja na nivoproslavljanja svetosti. Genija rađa narod svojim stradanjem, a svetitelja Bog, po meri njegovih trudova i molitvi. „Genije je neko ko se, Bogom blagosloven, tako rađa, a svetac se postaje Božjom blagodaću i svojim podvigom, ako je Hristos u središtu takvog, samonadilažućegpodvizavanja“[60].
Ispisujući i dovršavajući ova slova protiv Njegoševe kanonizacije, mi, smireno, s poštovanjem i ljubavlju, ostajemo zavetnikom Njegoševog i Svesrbskog Kosovskog Zaveta, praveći zemni poklon pred lovćenskim visinama njegovog poetskog genija, vere i duhovnog lika.
 
Manastir Sv. Ap. Petra i Pavla, Ribnica,
Sv. Vasilije Ostroški, 2014.
 


 
NAPOMENE:

  1. Liturgijsko unošenje ikone Svetog Mitropolita Petra Drugog, Tajnovidca lovćenskog,http://www.mitropolija.com/liturgijsko-unosenje-ikone-svetog-mitropolita-petra-drugog-tajnovidca-lovcenskog/ (21. 10. 2013.).
  2. Vaskršnja poruka Mitropolita Amfilohija, http://www.mitropolija.com/vaskrsnja-poruka-mitropolita-amfilohija/ (21. 10. 2013.).
  3. Liturgijsko unošenje ikone Svetog Mitropolita Petra Drugog, Tajnovidca lovćenskog.
  4. Mitr. Amfilohije, Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog – Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog tajnovidca, http://www.mitropolija.com/zitije-svetog-mitropolita-petra-drugog-cetinjskog-pustinjaka-i-lovcenskog-tajnovidca/ (24. 04. 2014.).
  5. Bulgakov S. (svešt.), u: Kosovo – zemlja živih 1389-1989/ U znaku Krsta Časnog i Slobode Zlatne, Beograd – Ćelija Piperska 1989, 47; prema: Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša, http://borbazaveru.info/content/view/5773/85/ (21. 10. 2013.).
  6. Dimitrijević V., Čvorović Z,, Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  7. VukPopovicRisnjaninopisujeNjegosevusmrtVukuKaradzicu, http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cguxixvijeku/risnjaninopisujenjegosevusmrt.htm (24. 04. 2014.).
  8. Prema: Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  9. Sveti Petar Cetinjski/ Čudotvorac i državotvorac, Cetinje 2008, 42; prema: Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  10. Nenadović LJ., Pisma iz Italije, Beograd 1971, 90.
  11. Karadžić V., Crna Gora i Crnogorci,http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html (24. 04. 2014.).
  12. Nikodim Milaš, Pravoslavno crkveno pravo, knj. 5, Beograd-Šibenik 2004; prema: Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  13. „Metodi vladavine Svetoga Petra i Njegoša su se suštinski razlikovali. Dok je Sveti Petar sam sebe prinosio na žrtvu, neumorno, decenijama mireći zavađena crnogorska plemena, koristeći se, isključivo, riječima, vladika Rade je organizovao „gvardiju“ jednu vrstu policije, koja je imala, represivnim metodama, sprovoditi njegovu volju. I ta vrsta vladavine Njegoševe nije sporna gledajući sa zemaljske strane (začeci organizovanja države). No, u duhovnom smislu pravila je neprocjenjive štete, i često među crnogorskim plemenima dovodila do omraze sopstvenog vladike“, Mistović V., Njegoševa kanonizacija, za ili protiv?,http://borbazaveru.info/content/view/5783/37/ (21. 10. 2013.).
  14. I. Plamenac, Memoari, Podgorica 2004, 45-46. Njegoševo svedočanstvo je drugačije i glasi: „Po kratkom vremenu kako je u narod izišla riječ o sastanku, počela su se otkrivati zloumišljenija turska da namjeravaju mene na sastanku ubiti pošto ih stalo da stalo. Utom dođe vrijeme i od sastanka, i ja pođem u Ostrog, a oni nekizi dođu u Nikšiće. Cijelijeh 5 dana varali su me i čekao sam ih kada će izisti na sastanku k meni, dok evo ti ih šesti dan đe idu, no ta isti dan, malo prije nego što će oni doći, meni se da črez jednoga prijatelja otkriti sve njihovo zlo namjerenije, zato ih i ne pustim k sebe, niti hćenem s njima stanka činiti, jer znam da ni o čemu drugome varalice ne rade, nego da pletu mrežu da u nju mene uhvate. Crnogorci, koji su čuli šta Turci rade, i oni su se o zlu turskome dogovarali, pa kad vide da ja Turke k sebi ne primam, onda oni te su oko mene bili i drugijeh nekoliko ljudi od obližnjega sela skoče na oružje da one Turke isijeku. Ja sam se svakojako starao da te stvari bilo ne bi, i polovinu Turaka učinio sam spasti, a 9 ili 10 od njih blizu same granice isijeku Crnogorci“, Petar II Petrović Njegoš, Pismo Jeremiji M. Gagiću, 29. jula 1843., Izabrana pisma, http://www.rastko.rs/rastko-cg/umjetnost/ppnjegos-pismac.html (08. 05. 2014.).
  15. R. T. Plamenac, Memoari, Podgorica 1997, 445, 455.
  16. Durković-Jakšić LJ., Srbijansko-crnogorska saradnja (1830-1851), SANU, Beograd 1957, 56. Opet Njegoševo drugačije svedočenje: „Vidim, kako iz tvojega pisma tako iz pisma od 22a avgusta Nastasije, supruge pokojnoga kneza Nikole Vasojevića, da želi znati đe je i kako je on poginuo. On seje bio uputio s jednijem turskijem uskokom iz Podgorice (koji se je naša s pokojnijem Nikolom u Vasojeviće) da ide put Srbije k svojojzi familji, nego, kako čovek koji gotovo bješe poludio, kako i sami znate, premjeni svoj plan i s puta se blizu granice srpske povrati i opet obrne natrag preko Turske dokle dođe na granicu crnogorsku nasprama fortice spuške u Kosovi Lug. Tebe je i mjesto poznato. Uskok, sprovodnik knežev, koji je zla Crnogorcima činio, ne smjede unutra u Crnu Goru uljesti, zaište na granici od kneza da mu plati obećanu [nagradu] što ga je dovle sprovodio i s njime tumaro dade, no knez, kako ubogi siromah, nije ima šta da mu da. Sprovodnik mu hćedne silom uzeti nešto, a knez ne dopušti. Tu se posvade i upiri sprovodnik puškom i ubije kneza, i otale on uteci. To je bilo 30a maja 1844. god. na dvije ure noći. Ti znaš kakve su naše krajine, koje su gotovo svagda u ratu s Turcima. Krajičnici naši obližnji, kako čuju da puška pukne, tako ih se 10 sleti k onome mjestu, pomisle da Turci koga na krajinu ubiju i, za njihovo udivljenje, nađu čoveka u prljave turske haljinetine i pomisle daje Turčin i šćednu mu glavu posjeći, no kad vide da glava nije obrivana nego ošišana, ne usude se posjeći ga, počnu iskraj njega vikati: ko ga ubi, i zašto, i ko je ubijen? Posle im se javi uskok ispod same fortice spuške i na vjeru se sastane s nekima od našijeh i kaže im ko ga je ubio i rašta. Ovaj bijedni i sožaljenja dostojni siromah bude ukopat u Zagaraču, a ono siromaškoga prtljaga što je njegovo bilo i konjina te nevaljala ostane pod ruke od suda, ko se prvi javi od strane njegove supruge da mu se predade. Strogi je ispit učinjen sudejskijem načinom nad onijem selom blizu kojega je on poginuo, nekoliko je seljana u tavnicu bilo pozatvoreno, no, kada seje stvar razviđela kako je, odpuštili su se. Ubica je onaj isti veče uteka natrag u Tursku. Ime mu je Gigoje Vukotin, familijom Božović. On je srednjega stasa, nažute kose, koji ima oko 26 god[ina] tek što mu je počela nausnica probijati. Može biti da je ta isti ubica koji je raskaziva suprugi pokojnoga Nikole njegovu smrt, jerbo nam nitko ne kaže daje u ove obližnje gradove turske.“, Petar II Petrović Njegoš, Pismo Simi Milutinoviću, 25. septembra 1844., Izabrana pisma.
  17. M. Miljanov, Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmiII, Podgorica 1967, 102-103. Serdar Rade Plamenac navodi kako narodu nije bilo milo što je vladika 1837. i 1839. Austriji prodao Manastir Maine i Stanjevići: „Vladika Rade dobio je velikimrzav i nepovjerenje kod naroda što je popuštio od crnogorskog zemljišta Austriji i kad je primio novac za popuštanje zemlje a ne dao ga za naknadu uzetih zemalja onijema čije su zemlje bile, zato je narod uzeo da ih je Vladika proda za svoj lični interes“, R. T. Plamenac, n. d., 443. Narodu nije bila po volji i Njegoševa odluka da državne novce da svojoj rodbini: „Testamenat je bio po volji svakome, samo jedna odluka vladičina: da dobit na 100.000 f. što su u Beču, ima se davati ocu materi i dvjema udatim sestrama, dok su živi, ne bi mnogijem mila, govoreći: ‘Ono nije njegovo nego naše'“, VukPopovicRisnjaninopisujeNjegosevusmrtVukuKaradzicu.
  18. Petar II Petrović Njegoš, Pismo Petru Marinkoviću, 10/22. 08. 1850., Izabrana pisma.
  19. Prema: Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  20. Isto.
  21. Isto.
  22. Isto.
  23. Karadžić V., Život srpskih vojvoda, Beograd1967,199.
  24. Mitr. Amfilohije, Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog – Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog tajnovidca. Stavaljajući Petra II rame uz rame sa najvećim bogoslovima, razumljivo je da je on za Mitr. Amfilohija veći bogoslov i od Sv. Save: „Sve više shvatam, svaka čast Sv. Savi, ali takvog bogoslova srpski narod nije imao do Njegoša“. Ne samo da je Njegoš veći bogoslov od Sv. Save nego je najdublji bogoslov u Evropi: „Evropa nema takvog dubokog bogoslova ni pjesnika, ni znalca, ni filosofa, ni mudraca kakav je bio Petar II Petrović Njegoš“, Petar Drugi Petrović Njegoš lovćenski Tajnovidac i Sveti Vladika Nikolaj Žički, http://www.svetigora.com/node/13664 (21. 10. 2013.).
  25. „Uz ovo, ja, nedostojni Nil, molim meni blisku gospodu i braću, sličnu mi po naravi: kada skončam, telo moje bacite u pustinju da ga pojedu zveri i ptice, jer je mnogo zgrešilo Bogu i nije dostojno pogreba. Ako tako ne učinite, onda, iskopavši jamu na mestu na kojem sam živeo, sahranite me bez ikakvih počasti.“, Duhovno zaveštanje prepodnobnog Nila Sorskog, http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu29.htm (12. 05. 2014.).
  26. Nenadović LJ., O Crnogorcima, Izabrana dela, Beograd 1958, 175-176.
  27. Petar Drugi Petrović Njegoš lovćenski Tajnovidac i Sveti Vladika Nikolaj Žički.
  28. Popović P., Ljubomir Nenadović kao putopisac, Spomenica o stoletnici Ljubomira P. Nenadovića, Valjevo 1995, 240.
  29. Popović M., Ljubomir Nenadović (1826-1895), Spomenica o stoletnici Ljubomira P. Nenadovića, Valjevo 1995, 298.
  30. Sv. Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa, http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ReligijaNjegoseva/Nikolaj0101.htm (08. 05. 2014.). I Njegoš uzdiše nad svojom sudbinom: „O sudbino, sudbino, rašta si k meni tako stroga? Ja sam tvoj velikomučenik!“, Petar 2. Petrović Njegoš, Pismo Jeremiji M. Gagiću, 11. novembra 1847, Izabrana pisma.
  31. Isto.
  32. Andrić I., Njegoš kao tragični junak kosovske misli, http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/njegos-kao-tragicni-junak-kosovske-misli (05. 05. 2014.).
  33. Isto. „Već naredni sačuvani izveštaj o stanju Njegoevih posmrtnih ostataka – kada je poglavar Crkve mitropolit Ilarion (Roganović) sa sveštenstvom i vjernicima 1879. popravljao kapelu – ne pominje Njegoševuneraspadnutu ruku. Ne postoji ni crkveno priznato svjedočanstvo o čudotvornom djejstvu njegovih ‘moštiju'“, Jovanovic V., JeliNjegos svetitelj?,http://www.monitor.co.me/index.php?option=comcontent&view=article&id=4366:je-li-njego-svetitelj&catid=2971:broj-1180&Itemid=4214 (21. 10. 2013.).
  34. Mitr. Amfilohije, Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog – Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog tajnovidca.
  35. Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  36. Amfilohije: Rusi već smatraju Njegoša za sveca, http://srbin.info/2013/05/amfilohije-rusi-vec-smatraju-njegosa-za-sveca/ (21. 10. 2013.). Slično piše, proširujući ovu misao, u Žitiju: „On ne propovijeda i ne pripovijeda; on ne poučava i ne morališe. A to je upravo ono što mnoge sablažnjava, od vremena njegovih savremenika, pa sve do današnjih dana. Tako sude o njemu po odijevanju, po poeziji, po njegovoj vladarskoj strani, pripisuju mu – necrkvenost, svetovnost, pogrešna učenja. Takvi sudeći o njemu po sebi, nemoćni su da dopru do njegove opitne, unutarnje religioznosti, bolje reći – viđenja Tajne, ravnog viđenju najdubljih proroka i apostola Hristovih“, Mitr. Amfilohije, Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog – Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog tajnovidca.
  37. Petar Drugi Petrović Njegoš lovćenski Tajnovidac i Sveti Vladika Nikolaj Žički.
  38. Up. kritiku teksta M. Bećkovića od strane R. Lazića: Prolegomena Matije Bećkovića za kanonizaciju Njegoša (sa komentarima Rodoljuba Lazića), http://borbazaveru.info/content/view/5774/37/ (21. 10. 2013.).
  39. Up.: Bogosavljević N. (protos.), O Njegoševoj biblijskoj antropologiji, Pravoslavlje 1049.
  40. Sv. Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa.
  41. Isto.
  42. Isto.
  43. Isto.
  44. Petar Drugi Petrović Njegoš lovćenski Tajnovidac i Sveti Vladika Nikolaj Žički.
  45. Mitr. Amfilohije, Žitije Svetog Mitropolita Petra Drugog – Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog tajnovidca.
  46. Teško da je Zaratustra u „hramu Boga svetlosti“. Za Njegoša verujemo da je u njemu.
  47. Ponovo spajanje nespojivih iskustava: „orfejsko-dionisijevskog transa“, izazivanog vinom i bludom, i „apokaliptičkog sna“ hrišćanskih bogoviđenja.
  48. Mladi humanista Nikolaj meša prelestna, lažna, demononadahnuta duševna iskustva manihejaca i platonista, sa istinitim, Svetim Duhom objavljenih duhovnih bogo- i tajno-viđenja tivaidskihisihasta.
  49. Nenadović LJ., O Crnogorcima, 175.
  50. Prep. Nikita Stitat, Druga stotina prirodnih i dušeslovnih poglavlja o očišćenju uma, gl. 61, DobrotoljubljeV, Hilandar.
  51. Isto, gl. 81.
  52. Prema: Shiiguman Hariton Valaamski, Umno delanje. O molitvi Isusovoj, http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmnoDelanje/UmnoDelanje25.htm (10.05. 2014.).
  53. Isto.
  54. Takođe videti neuspešni pokušaj: Miljković S., Elementi isihazma u Njegoševoj Luči mikrokozma, http://www.vidovdan.org/arhiva/print122.html (23. 10. 2013.).
  55. Sumrak Lovćena, Vršac, Šabac 1989, 233-234.
  56. Lompar M., Na čemu je pala srpska inteligencija, http://www.glavaizid.rs/?p=8171 (08. 05. 2014.). Up.: V. Pavićević, Objašnjenje uz Luču mikrokozma, Luča mikrokozma, Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, knj. treća, Beograd 1982, 333-336; 344-345; Radulović N., Ezoterični okviri Luče mikrokozma, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad 2007, LV/3, 511-544.
  57. Ekmečić M.,: Dugo kretanje između klanja i oranja / istorija Srba u Novom veku (1492 – 1992), Beograd 2010, 239.
  58. V. Dimitrijević, Z.Čvorović, Svetac ili genije? Ili o pokušaju kanonizacije Njegoša.
  59. „On je postao i ostao zauvek izvor duhovnog oslobađanja, ljubavi i radosti srpske – naš Prometej, prikovan za Lovćen kao za Kavkaz, kome su crni gavranovi austrougarštine i titoizma (nekad) i dukljanoidskog ustaštva (danas!) kljuvali i kljuju jetru svojim srbomrzačkom kljunovima, rušeći dva puta zavetnu lovćensku kapelu Svetog Petra Cetinjskog i podižući, uprkos njegovoj zaveštajnoj volji, faraonski Meštrovićev mauzolej u kome i sada čame napaćene kosti vladičine. On je naš Atlas, koji nosi duhovno nebo srpstva u svome stihu: ‘Neka bude što biti ne može!’, kojim je bivalo i biva sve vredno u našoj strašnoj i sveštenoj istoriji, od Lazarevog boja 1389, preko Jasenovca, do odbrane Kosova i Metohije 1999. godine, od Banatske bune 1594, preko Kočine krajine i Prvog ustanka do 1912. i Kumanova“, Dimitrijević V., Čvorović Z., Svetac ili genije? Ili o pokušajukanonizacijeNjegoša.
  60. Isto.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *