O ISKUŠENJU

O iskušenju
 
Sv. Kiril Jerusalimski:
„I ne uvedi nas u iskušenje“, Gospode. Da li nas Gospod ovim uči da se molimo da uopšte ne budemo kušani? Ne, jer rečeno je: „Svaku radost imajte, braćo moja kada bivate kušani“ (Jakovlj. 1, 2). Pasti u iskušenje može da znači i utopiti se u iskušenju. Jer je iskušenje slično nekoj reci, preko koje je teško preći. Zato neki, ne utopivši se u reci iskušenja, preplivaju istu kao iskusni plivači, ne predajući joj se. A drugi nisu takvi, već ulaze u reku iskušenja i utope se.
Kao, na primer, Juda, koji je upao u iskušenje srebroljublja, i nije preplivao pučinu (tog iskušenja), već se udavio i telesno i duhovno. Petar je, pak, upao u iskušenje odricanja od Hrista, ali upavši u njega nije se udavio u njemu, već je hrabro preplivao pučinu i izbavio se od iskušenja. Evo kako drugi čovek (psalmopevac David) koji je došao do savršenstva Svetih blagodari za izbavljenje od iskušenja: „Ti si vas okušao Bože, pretopio si nas, kao srebro što se pretapa. Uveo si nas u mrežu, metnuo si breme na leđa naša. Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo u odmor“ (Ps. 66, 1012). Vidiš li sa kakvom smelošću govore oni koji su pobedili iskušenja i koji nisu posustali. Rečeno je: „Izveo si nas u odmor“. Ući u duševni mir (odmor) znači izbaviti se od iskušenja.
 
Sv. Grigorije Niski:
„Ne uvedi nas u iskušenje“. Kolika je, braćo, sila u tim rečima? Gospod različito i sa više imena imenuje lukavoga (neprijatelja našeg), kao što su: Đavo (Mt. 13, 39), Velzevul (Mt. 10, 25), Mamon (Mt. 6,24), knez sveta (Jn. 14, 30), čovekoubica (Jn. 8, 44), lukavi, otac laži (Jn. 8, 44), i drugim sličnim imenima. Možda je jedno od najjasnijih njegovih imena iskušenje. Ovu našu pretpostavku potvrđuje samo ustrojstvo Molitve Gospodnje, jer Gospod posle reči: „ne uvedi nas u iskušenje“, dodaje moljenje za izbavljenje od lukavoga, čime označava jednu istu stvar. Onaj ko ne ulazi u iskušenje (napast), taj je samim tim van vlasti lukavoga; a ko je u iskušenju (napasti), taj je u vlasti lukavoga; sledi, dakle, da su iskušenje (napast) i lukavi jedno isto. Čemu nas uči ovo moljenje Molitve Gospodnje? Uči nas da budemo slobodni od onoga što vidimo da je ovaj svet, a o kome je rečeno: “ Svet sav u zlu leži (1. Jovan. 5, 19). Ko hoće da bude izvan domašaja lukavoga, koji nas podstiče na iskušenja, taj mora u potpunosti da se isključi iz svetovnog života. Jer, iskušenje se ne može dotaći duše ako neprijatelj (lukavi), postavivši na zlobnu udicu svoju svetovne prelesti kao mamac, ne stavi te prelesti pred naše oči da bi u nama pobudio želju za iskušenjem. Ova misao će nam biti mnogo jasnija ako je potkrepimo primerima.
More često biva strašno kada se uzburka, ali ne za one koji žive daleko od njega. Oganj je poguban, ali samo za materiju koja gori. Rat je užasan, ali samo za one koji stupe u rat. Ko želi da izbegne nevolje rata, taj se moli da ne dođe do potrebe da i on ratuje. Ko se boji vatre, moli se da ne bude u njoj. Ko se plaši mora, taj se moli da mu ne ustreba da plovi morima. Tako i onaj ko se boji zaraze lukavoga neka se moli da ne bude na meti lukavome (tj. da ne postane rob svetovne sujete i strasti). Pošto „svet leži u zlu“ u svetovnim delima su skriveni povodi za iskušenja; dakle, onaj koji se moli da ne padne u iskušenje, ne treba ništa drugo da moli do da ne bude zaveden svjetovnim prelestima. Jer ko to izbegne, taj će izbeći vražji mamac; njegovu prikrivenu udicu neće zagristi, neće je progutati i tako neće pasti u vlast lukavoga.
 
Sv. Jovan Zlatoust:
“ I ne uvedi nas u iskušenje“. Ovde Spasitelj očigledno ukazuje na našu ništavnost i osuđuje gordost, i uči nas da ne odustajemo od podviga i da svojevoljno nikuda ne žurimo: jer će time za nas i pobeda biti blistavija i za đavola poraz teži. Ali, ako smo već uvučeni u borbu, dužni smo da se držimo smelo; a ako za borbu nema povoda, dužni smo da budemo spokojni i da očekujemo vreme podviga da bismo pokazali odsustvo slavoljubivosti u sebi i svoju hrabrost.
Isti ovaj Svetitelj:
„Ne uvedi nas u iskušenje“. Nečastivi nam pričinjava mnoge nevolje, kao i ljudi, ili očiglednim nanošenjem zla ili zlomislijem. Ponekad i telo pogubno deluje na dušu; a ponekad, zbog različitih bolesti, nanosi nam nevolju i stradanja. Pošto razne i mnogobrojne nevolje nasrću na nas sa svih strana mi treba da se da molimo Bogu da nam da izbavljenje od njih. Jer kad Bog zapovedi prestaje svaka muka, bura se stišava i postiđeni lukavi se udaljuje; kao što je, nekada, ostavivši ljude, on prešao u svinje, ne osmelivši se, čak, ni to da uradi bez naredbe (Mt. 8, 31). Ako nema vlasti, čak, ni nad svinjama, kako onda može ovladati ljudima koje Bog čuva?
 
Sv. Kasijan:
Ovde se postavlja značajno pitanje! Ako se molimo, da ne padnemo u iskušenje, kako onda možemo dokazati dobrodetelj svoje postojanosti i odlučnosti koja se traži u Sv. Pismu? “ Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje“ (Jakovlj. 1, 12). Dakle, reči Molitve: „ne uvedi nas u iskušenje“, znače: ne dopusti nam da budemo pobeđeni u iskušenju. Jov je kušan, ali ne uveden u iskušenje, jer: „ne reče bezumlja za Boga “ (Jov. 1, 22), i ne uprlja usta bogohuljenjem, što je od njega zahtevao kušač. Iskušavani su bili Avraam i Josif, ali ni jedan od njih ne bio uveden u iskušenje, jer nedan ne ispunio zahtjeve kušača (đavola).
 
Sv. Maksim Ispovjednik:
Vezujući ovo moljenje sa prethodnim, učimo da onaj ko iz duše ne oprosti dužnicima i čije srce nije čisto pred Bogom od svakog nezadovoljstva prema bratu svome i koje ne sija svetlošću pomirenja sa bližnjima, taj se lišava Božije blagodati i predaje se iskušenjima lukavoga, a da bi očistio svoje grehe mora naučiti da bude blagonaklon prema drugima. Iskušenje je zakon greha koji je bio pripremljen (od lukavog) prvom čovjeku, a lukavi je đavo koji je uveo prvog čovjeka u grehopad, tako što ga je sablaznio i uvukao u greh, kušajući ga onim što mu je Bog zabranio, i čovjek je tako narušio Božiju zapovest. Plod svega toga je bio gubljenje besmrtnosti.
Iskušenjem se naziva i uvlačenje dušine volje u strasti telesne; a lukavim se naziva stvarni uzrok koji pobuđuje tu ljudsku težnju k strastima telesnim. Od toga, pak, pravedni Sudija ne izbavlja nikoga osim onoga koji oprašta dužnicima svojim, a ko ne oprašta zaludu se moli za oproštaj grehova svojih. Bog ostavlja takvoga nemilosrdnog i nepomirljivog čoveka i on biva pobeđen od lukavoga…
Čovek treba da zna potrebe svoje prirode tj. da postoji zakon prirode ljudske na jednoj i tirjanstvo strasti na drugoj strani. Tirjanstvo strasti dovodi do samovoljnog udaljavanja od ljudske prirode. Ovaj prvi (zakon prirode) zadovoljava prirodne ljudske potrebe, a drugi (zakon tirjanstva strasti) izopačuje ljudsku prirodu, koja je prvobitno stvorena kao čista i neporočna. Zakon prirode ljudske je takav da dejstvom uma ljudskog čuva naše biće… i kada uznosimo Molitvu Gospodnju, ona biva uslišena i Bog nam umesto jedne daruje dve blagodati: oproštaj grehova prošlih i izbavljenje od grehova budućih, ne dopuštajući nam da padnemo u iskušenje, niti lukavome da nas porobi, jer opraštamo dugove bližnjima našim.
Dakle ako želimo da se izbavimo od lukavoga i da ne padnemo u iskušenje, uzdajmo se u Boga i opraštajmo dugove dužnicima našim jer: „Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaših“ (Mt. 6,15); (činimo tako) da bi nam ne samo bili oprošteni grehovi naši, već i da bismo pobedili zakon greha, ne padajući u iskušenje i pobeđujući roditelja greha lukavoga, moleći se za izbavljenje pod rukovodstvom Hrista Gospoda, Koji je pobedio svet, i Koji nas je naoružao zapovestima Svojim, naučivši nas da odbacimo strasti i da nezasito stremimo Njemu kao Hljebu Života, Premudrosti i Pravde kroz ispunjavanje volje Oca Nebeskoga Koji nas je učinio saslužiteljima anđelskim, koji su nam objavili nebesko ustrojstvo života, blagougodno Bogu. I zato (zbog sličnosti Anđelima) mi ushodimo k Bogu, k Ocu svjetova Koji nas je učinio da budemo zajedničari Božanskog prirode kroz pričešće blagodaću Duha Svetoga, čime postajemo čeda Božija i sinovi Božiji, i oblačimo se u Samog Stvoritelja te blagodati, Sina Očevog… iz Kojega, kroz Kojega i u Kojem imamo i imaćemo život večni.
Neka molitva naša bude usmerena na ovo tajanstveno oboženje da bismo objavili kakvim nas je učinilo ovaploćenje Jednorodnog Sina, i gde nas je uznela moćna Desnica Čovekoljupčeva, nas koji smo niži od najnižeg, nas koji smo pritisnuti teretom grehova naših. Uzljubimo još više Onoga Koji nam je tako premudro pripremio spasenje, pokazavši delom, da je naša molitva uslišena, pokazavši nam da uistinu imamo Boga za Oca, a ne lukavoga, koji posredstvom strasti uvek pokušava da tirjanski vlada nama i koji nas umesto u život vodi u smrt. Jer svaki od ova dva vlastodršca (i Bog i neprijatelj Njegov đavo) onima koji im se predaju daju svaki svoje: Bog im daje život vječni, a đavo daje smrt onima koji mu predaju pod dejstvom iskušenja.
Prema Svetom Pismu postoje dve vrste iskušenja: jedna iskušenja, koja uslovljava ono što nam je prijatno i druga, koja prouzrokuju neprijatnosti i bolest. Prva su voljna, a druga prinudna. Iz njih (i jednih i drugih) rađa se greh i nama je zapoveđeno da se molimo po zapovesti Gospodnjoj koja nas uči da govorimo: „i ne uvedi nas u iskušenje“, i savjetuje nam: “ Bdite i molite se da ne padnete u napast“ (Mt. 26, 41)… Za one koji su čvrsto prigvoždeni klincima greha spasonosne su reči velikoga ap. Jakova koji poziva: “ Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različita iskušenja, znajući da kušanje vaše vjere gradi trpljenje; a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni (Jakovlj. 1, 2. 3). I jednu i drugu vrstu iskušenja lukavi zlomisleno osmatra, i u prvim (voljnim) iskušenjima lovi čovjeka preko privlačnosti i uzbuđivanja telesnim slastima, sablažnjavajući dušu da odustane od bogoljubive nastrojenosti; a druga (prinudna) iskušenja koristi, izazivajući pomisli pobune i hule na Tvorca u duši čovjeka pritisnutog nevoljom i bedom.
Poznajući lukavstvo nečastivoga, mi treba da se molimo (kada se radi o voljnom iskušenju) da ne otpadnemo od bogoljubive nastrojenosti; a kada Bog dopusti da padnemo u nevoljno iskušenje treba da trpimo hrabro i da (budući u nevolji) prizivamo Sazdatelja. Neka se niko od nas ne sablazni prelesnim slastima lukavoga; neka se u budućem životu izbavimo večnih muka i da budemo pričesnici neizrecivih dobara, koja sada samo delimice vidimo u Hristu Gospodu našem, Koji se slavi sa Ocem i Presvetim Duhom.
   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Puno utehe i mudrosti nalazim na ovom mestu.
    Hvala Vam!!!!

    Slava Bogu za sve!!!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *