О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
МОНАХИЊА ЕВПРАКСИЈА
“Искуства православних хришћана”
Монахиња Евпраксија “Повратак из онога живота”
(по запису старца Амфилохија Патмоског и казивању саме монахиње Евпраксије са Калимноса која се упокојила 1950)
Једнога дана у зимско доба, 28. новембра 1911. године, пошавши са једном од моје браће по Христу, по имену Амфилохије, у женски манастир “Зоодоху Пиги” (Живоносни извор),који лежи на западном крају варошице нашега острва Патмос, посетих, по одобрењу игуманије Ефимије, једну своју сродницу монахињу.
У њеној ћелији беху и њене две духовне сестре, које кад нас видеше, устадоше да се повуку и удаље, но наша монахиња, знајући да наша посета није ради нечег посебног, не даде им да оду. Тако оне и остадоше. У међувремену, пошто се поведе реч о Божјем промишљању, о нама људима, једна од двеју монахиња, по имену Евпраксија са острва Калимноса, исприча нам ово дивно чудо које се са њом десило. Узадхнувши дубоко, она поче смерно казивати:
– Верујем да у наше време нема човека са толико свести о својој грешности, а да има толико много доказа о Божјем Промислу, као што сам то ја. И то рекавши, она заћута са умиљењем.
– А ко може, рече друга монахиња са истом таквом смиреношћу, да опише или макар да схвати бескрајну пучину судова Божанскога Промисла, којима је једини циљ остварење нашега спасења?
– У том случају, рече опет смиреноумна монахиња Евпраксија, у славу Распетога мога Господа Христа и за љубав Заштитнице наше обитељи “Живоносног извора”, Пресвете Богородице, и за нашу душевну утеху, дужна сам данас да вам овде изложим чудесне тајне које су ми се догодиле по Божанском Промислу и које су ме одвеле да се избавим светске сујете и да прибегнем у ово коло (тј. у монаштво).
Виђење распетога и небеско прстеновање и пострижење
– Године 1900. – поче своје казивање монахиња Евпраксија, једне од оних страшних ноћи, када сам бдила крај постеље свог блаженог, тешко болесног мужа, мене савлада лак сан, и у сну видех како настаде велики земљотрес, и ја као од страха изађох из куће наше да се тобоже спасим. Али, стадох запањена када видех да светли сав Калимнос од живе светлости. Тада, погледавши к Небу, ја видех где се делимично отвори небо, појавише се врата од Истока ка Западу, и кроз та врата угледах неизрециву светлост која је долазила од многих упаљених светиљки. Запањена тим виђењем, ја при том угледах где се кроз та врата помаља велики Крст, тамне боје, од ораховине. Крст су пратили Анђели, певајући небеске песме, а неки су од њих кадионицама кадили, да кађењем омиомире атмосферу. При томе, ја сам се трудила да пажљиво посматрам то чудесно збивање, јер ми се хтело да дознам у којем се правцу креће поворка. На крају приметих да се креће ка месту где сам ја стајала. Крст, пак тихо и лагано, пође и заустави се над мојом главом. Према његовој величини учини ми се врло лак. Затим, пошто сам се окренула, целивах његово подножје, промуцах прикладне тропаре Часноме Крсту које нисам баш добро знала. Онда Крст, одмакнувши се мало, стаде у ваздуху. Тада видех из близине Христа живога,
Распетога, са трновим венцем на глави. С десна и лева од Крста видех многе од Светих тј. часног Претечу, Светог Николаја, Свету Калиопу, Марију Магдалину, Саломију, Свету Варвару и друге.
Затим Анђео принесе Христу венац од неувењивих, белих цветова, а Он га, пришавши ми ближе, стави на моју главу. Не верујући просто томе, ја скрушено рекох Распетоме: “Да, Господе, тај венац је врло диван, али ја имам свој”. Он пак, у одговору на то рече ми, осмехујући се: “Венац који имаш, кроз неки дан узеће ти”. После тога показа ми светао прстен и рече: “Узми овај прстен и стави га на свој прст за обручење”. Све то као неочекивано, веома ме зачуди. Али ја, схвативши смисао тога, рекох Христу: “Жалим Господе, за ово што видим, но ја сам већ удата. ” А Он ми у одговору рече: “Венац који имаш и тај прстен који носиш, Ја сам ти дао и сада ти то узимам. Погледај да видиш шта ће се десити са прстеном који носиш”. Погледавши прстен, видех да се топи и ишчезава. “Зато сада стави, рече ми, Христос, на прст овај прстен који ти пружих”. Ја са задовољством примих прстен, али не кријем истину да зажалих што изгубих свој. На крају, пошто ми Господ рече да је немогуће да носим два прстена, ја осетих да морам да примим нови прстен и Христос ми га стави на прст.
Размотривши са пажњом овај прстен, видех га у виду златног круга који обухвата чврсто мој прст, и на њему причвршћен драги камен на којем беше нацртана котва, која својим савијеним крајем пробада змију кроз гушу и држи је зубима. Дивећи се сјају и уметности са којим беше израђен прстен, ја упитах Христа за вредност прстена. “Тај прстен, рече Господ, на земљи је од непроцењиве вредности – само је на небесима позната његова вредност. Прстен који обухвата твој прст, представља Моју Благодат, која те уз помоћ Светитеља које треба да призиваш, штити и чува од сваког зла. Камен на прстену означава непоколебиву веру, коју треба да имаш у Мене. А котва која устима држи змију за врат, јесте Вечнодјева Мати Моја, која ће, када положиш своју наду на њу као котву и топло је призиваш у току читаве своје борбе против непријатеља тако држати њихову змију да ти она неће нанети духовну смрт. Знаш ли да си предодређена да се бориш против ђавола? ” – “Не”, одговорих му. – “Знај, дакле, ја ћу узети мужа твога а ти ћеш бити монахиња. Ево сада постајеш великосхимница”. Рекавши то, Господ одмах даде знак те Свети око Њега почеше са умилењем певати милозвучније. Затим, Господу дадоше маказе. Ја, пак начинивши три метаније, сагнух главу пред њим и он постригавши косу моју, назва ме Евпраксија, и власи моје даде једном од присутних Светитеља. После тога, Господ ми обуче бели хитон, хаљину, који, кад закопчах око врата одмах увидех да сам била потпуно нага и боса, и Господ ми даде само тај хитон који покриваше тело моје. Затим, пошто ми даде свећу и бројанице, Господ дозва по имену напред споменуте Светитеље да ме они ухвате за руке и воде ме у опходу око Часног Крста.
После тога стадох поново пред Распетим Који ми рече: “Евпраксија, нека ти је знано да ћеш ићи у велику борбу и да ћеш се борити против великих искушења. Али немој очајавати нити се и најмање бојати јер прстен ти се даде зато да, имајући на уму оно што је на њему означено, стојиш у вери и љубави Мојој чврсто, да на њој као на наковњу ударајући Мати Моја главу змије (тј. ђавола), спречава његове силовите нападе против тебе. ” Ја, међутим, захваћена страхом, молих Христа, ако је могуће, да ми олакша борбу. Но Он ми одговори: “Могуће је, дакле али према борби биће и награда. Немој заборављати да је све могуће ономе који верује, и довољна ти је Благодат Моја”. Рекавши то, Господ даде знак да ме обаспу златним лишћем. На крају ми честиташе Светитељи који су били око Господа, пожелевши ми да се покажем као победница ђавола. Онда се ја поклоних Христу. А Он благословивши ме знаком Крста, врати се на Небо, са свом Својом пратњом у песмама и химнама.
Болест и неизвесности смрти – узлажење лествицама у Небо
Није од тада прошло много дана, и ја сходно наговештају Спаситељевом, изгубих мужа, коме тада беше 22 године, док сам ја имала 19 година. Али, било због љубави према мужу, или због мога нехата, или због олаког схватања оне тајне мога пострижења и оне заповести Спаситељеве, мене прерана смрт мога мужа, врло ожалости, и то утолико више што његове моралне особине беху заиста неупоредиве. Моја велика жалост ме сасвим сломи, и због тога се тешко разболех. Седам месеци после превремене смрти мога мужа, лекари изјавише да је и мени смрт неизбежна. Последњих дана свога живота, скоро цео један месец, уопште нисам видела, и много сам бунцала, што је долазило до разговора са душама умрлих познаника и сродника.
На крају, чим из наше куће изађе свештеник, који ме је тада други пут причестио Пречистим Тајнама, ја видех где у њу уђе неки крупан младић са крилима и прекрасним ликом, носећи светло оружје и о бедрима својим златан појас, о коме је висила велика сабља у виду тестере, чија се ручица блистала. Кад га видех како улази осмехујући се и са великом благонаклоношћу, ја га дочеках и примих, и подигнувши се, седох у кревету. Младић, пак, подигавши се мало од земље, стаде у ваздуху. У међувремену, ја обукох свој огртач и опет легох. Тада тај младић, крупног раста но пријатног и кротког изгледа, тихо се приближи и стаде ми лагано једном ногом својом на моја колена а другом на груди и рече ми: “Да кажеш својој мајци да ти обуче најлепшу хаљину… Да ти стави и прстен на руку, зато што треба да те приведем на Суд”. Ово испричах својој неутешној мајци. Она разумеде да је то предзнак моје смрти: одмах уради све то и положи ме на кревет. После тога нареди ми Арханђео (тако ми рече да се зове): “Кажи својој мајци да те положи тако, да гледаш на Исток”. Моја мајка прво не хтеде, али кад јој рекох да тако заповеда Арханђео, она пристаде и положи ме тако. Тада Арханђео поново стаде изнад мене, као и први пут, – јер тиме ми показа начин на који узима душе, – па ми рече: “Не бој се јер ти сада нећеш умрети”. Истовремено видех младиће где радосно стоје око мог кревета, а код врата видех човечуљка са црвеном косом, који беше сличан медведу и имаше врло велику главу. Пошто ми он приђе ја се уплаших. Али ме младићи храбраху, говорећи: “Не бој се! Ми нарочито дођосмо да те пратимо”. Тада, Анђео, ставши и опет као пре, узиђе изнад мене, закрсти ме три пута, и рече: “Душо, изиђи из тела!” Истовремено са тим речима осетих како нешто излажаше из груди мојих, хотећи да изађе кроз уста. У том схватих да то ја изиђох из сопствених уста у облику голуба, који слете на руку Арханђелову, а овај ме вешто стави у своје наручје. Окренувши се из његова наручја, видех моје тело мртво, уста полуотворених, а моју мајку и оца где кукају.
Затим, Арханђео, изишавши из наше куће, држећи ме као што рекох, уђе у једну велику кућу у истом нашем граду, где видех лево и десно многе велике и лепе одаје. Такође видех и младиће одевене у бело и то са радосним лицем, где пролазе широким ходницима у реду и без најмањега шума, и савршено тихо излазе и улазе из одаја. Ово гледах налазећи се у једној од њих, у којој ме Арханђео, пошто уђе и узе ме из наручја, преобрази у мој човечији облик. Видех себе обучену у хитон своје духовне хиротоније (пострига). Такође имађах на руци и онај прстен Распетога. Арханђео ми заповеди да останем у тој соби док се он не врати, но, чим он отиде дођоше неки младићи који, пошто ме видеше, а особито кад видеше прстен на руци, намигнуше један на другога и запиташе ме како се зовем, и записаше у књигу моје име: “Атина Алахизи”. (Тако беше моје име пре монашења).
Кад они отидоше, дође Арханђео и узевши ме за руку, па преобразивши ме опет на чудесан начин у голуба, стави ме у наручје и изађе из поменуте куће. Онда прелажаше брда и шуме бескрајне, зато што је требало, како ми он рече, да “изиђемо на врло високу гору, и да са ње лествицом изиђемо на Небо”. Када пак изиђосмо на ту високу гору, видех црнце дивљег изгледа, који дугим и црним конопцима вуцијаху из мрачне провалије једну жену, коју познајем и која и сада живи на острву Калиманосу, увезану од главе до ногу трулим и окамењеним конопцем. Она, рече ми Арханђео, скрива један страшни грех и ако га не исповеди снаћи ће је још горе муке.
На тој гори видех споменуте лествице, чији врх залажаше на небеса, и доњи крај њихов не стајаше на земљи, него беше доста одвојен од земље. Не знам од чега су те лествице, боја им беше сива, а степеници уски и на приличном растојању један од другога. Мене ухвати велики страх, када Арханђео, ставши на прву степеницу, изазва велики потрес. Али, он ме непрестано храбраше. Затим ми рече да гледам унаоколо. Окренувши се на десно доле, видех бескрајно црно море, које прављаше велике и дивље таласе. У мору видех људска тела у ужасном стању, витлана и бацана тамо и амо по води, у тешким мукама. Арханђео ми рече да су то фарисеји лицемери. Доле испод лествица видех један велики део копна (земље) издуженог облика, на којем стајаху црни и страшни демони са дугим копљима, трудећи се да ме закаче и зграбе. Затим, док Арханђео настављаше да узлази уз лествице, које имађаху четрдесет степеника, видех и друге демоне да нас прате у ваздуху, безбројне по мноштву, вичући и тражећи да ме Арханђео преда њима. Али он, вадећи непрекидно новце из неке торбице, која му висијаше о рамену, раздаваше их и брзо настављаше са узлажењем. А они гледајући за нама, показиваху записе мојих грехова.
Затим се окренух нагоре да видим да ли стигосмо до жељенога Неба, и видех да се лествица протеже у бескрај, а кроз њу, као кроз завесу видех троја Небеса. Прво Небо имаше плаву боју, друго белу са неким ситним облачићима, а треће, узвишеније од прва два, беше потпуно светло и налик на злато.
На крају, када стигосмо, нађосмо се пред великим и веома високим зидом, на којем беше нека велика затворена капија од мермера. Када стигосмо, Арханђео покрену једну велику полугу, гурнувши је у једну четвртасту рупу, и отвори капију. Пре него што уђосмо, видех и другу лествицу али широку. За њу запитах Арханђела, и он ми рече да је то широки пут који води у пропаст. Окренух се надоле да видим земљу, али ништа друго не видех осим велики хаос и то мрачан. И за тај ужасни призор упитах Арханђела, и он ми рече: “Све што створи Бог, беше врло добро, али људи, потчинивши се греху тј. смрти, потчинише њој заједно са собом и сву природу, која уздишући очекује своје ослобођење”. И то рекавши извади ме из наручја, и опет ме чудесно преобрази у моју људску природу. Но, сада ја имадох сиромашну одећу и бејах боса. Пошто, пак, уђосмо унутра, изађосмо веома лако по густој неувењивој трави. Замолих тада Анђела да ме не враћа на земљу. “То је немогуће, одговори ми он, зато што време твога неповратног боравка у Небесном Сиону још није дошло”.
Ушавши у Нови Сион…
Док ми он то говораше, окренух се на лево и видех једнога огромног човека, врло озбиљног, претећег изгледа, који стајаше и имађаше пред собом велику књигу отворену. Ја се уплаших од њега но он, храбрећи ме, рече ми: “Атина, не бој се! (Бог ми је са неким циљем показао овај лик. Мислим да ми рече да је он Адам). У овој књизи коју видиш записују се имена и дела оних који улазе у Нови Сион”. Утом видех десно од себе и једног младића, познатог ми суграђанина по имену Михаила, који сеђаше на предивноме коњу. Срдачно га поздравих и, радујући се, запитах га да дознам разлог тако велике части коју има. “Зар се не сећаш да сам био жртва за истину, бранећи правду”. И стварно овај младић је био убијен зато што је заступао истину и своје ближње.
После тога, пођох са Арханђелом мало напред и стигосмо пред другу капију изванредног сјаја и светлости. Беше она украшена од горе до доле разноликим драгим камењем. Но, међу њима су се разликовали неки каменови далеко већи и драгоценији, и беше их дванаест по броју. Из њих излажаше најдивнија светлост. У сваком пак углу бејаху крстови неизрециве лепоте. Зид наоколо беше златан и светљаше као сунце. О капије беху обешена три кључа: један златни, други гвоздени и трећи дрвени. Арханђео, отворивши оним златним кључем капију, рече ми: “Овим златним кључем отварају богати, овим гвозденим праведни, а овим дрвеним сиромашни”.
У први мах, кад уђосмо и видех онај неизрециви призор у свој његовој натприродној лепоти, са једне стране, и са друге стране, своју злехудост, стадох у недоумици и не усуђивах се да учиним ни један корак напред. Одбијала сам да газим по бескрајним златним ћилимима неизрециве милине и красоте. О, какав сјајан призор! О, какав изванредан изглед чудесне лепоте и новог бескрајног живота. “Немој се снебивати, рече ми Арханђео. Иди сиротице, слободно, јер је сва та добра припремио Господ за она срца која делатно нагоне себе да љубе Господа и непрекидно Га траже. Она ће живети у веки векове. Но гле, долази нам у сусрет благородна Марија, која је одређена да те прихвати и приведе да прођеш кроз Нови Сион, и видиш вечну славу и блаженства. Препоручујем ти поново да добро урежеш у ум свој све што видиш, јер је потребно да то испричаш онима у свету, да знају да је “Христос и данас и јуче исти и довека”.
Видех, браћо моја, светлост толико различиту од светлости, која осветљава нашу жалосну водену земну лопту, колико се разликује светлост дана од мрака мркле ноћи звездане. Чудесно беше то што се очи моје навикоше на то, и што не осећах ни најмању сметњу. Напротив, веома сам желела да посматрам ту светлост ненасито. А свуда се ширио неизрециви мир. Видевши све то, осетих се као обухваћена и изнутра и споља живим духом, неизмерном радошћу и весељем.
Ово небо о коме је реч, и ова светлост, која је стварно припремљена Праведницима, уколико иђасмо напред, постајаше све живља и умилнија. Ја удисах непрестано обузета неизрецивом жељом да захватим од оног неизрецивог миомира, јер ми беше горка помисао да ћу мало после бити лишена свега тога, вративши се на многотужну земљу.
Идући тако са Маријом и гледајући са дивљењем будућу бесконачну насладу Праведних, нађох се пред Часним Крстом, који беше сличан ономе, о којем сам вам рекла у почетку овог свог казивања. Опет видех Христа на њему Распетога, не мртвога, него Живога. На Часној Глави Његовој беше трнов венац, а око бедара најчистије, и као снег бело платно. Покрај Крста, који блисташе јаче од сунца, видех лествицу и трску. Пред тим величанственим призором свепобедног противдемонског оружја, мене ухвати страх, јер онога тренутка сматрах себе као једину криву за Његово неправедно Распеће на Крсту. Али Марија, која беше сва одушевљена и показиваше живе знаке духовне радости и срдачне устрепталости, рече ми: “Гле, убоги човече, неисцрпни тајанствени извор, из којег као из преизобилног потока тече све пребогато вечно наслађење Новог Сиона! Гле, Дрво Живота засађено од почетка усред Раја и предодређено да излечи рану непослушности, рану праоца, који је презрео то Дрво најсавршеније љубави и пригрлио дрво безумног равнобоштва (тј. изједначење себе с Богом) и сујетног самољубља и егоизма. Тако, Спаситељ не виси, него имајући раширене руке, задржава обест демона до времена када ће ђаво, који нас вара, бити бачен у језеро огњено и сумпорно и бити мучен кроз све векове векова. Тако, Спаситељ узима грехе овога света, и сви који верују у Њега, бивају избављени Њиме од смрти и долазе овде и поклањају се Триипостасном Божанству. Јер у овом Граду је Престо Бога и Сина Његовог. Такође су ту сви који Му служе. Ти, дакле, приђи сада, и поклони се победном украсу чулне и духовне природе. Целивај пречисте ноге Његове које сатиру главу змије, а исто тако и оно блажено Дрво на коме је уништена смрт!”
Ове пуне живота речи Небеске Марије, страшно ме потресоше. И ронећи сузе приђох Животочивом Крсту, и начинивши три метаније са љубављу се прострех да целивам ноге Христове. Он, пак, стиже да пружи руку Своју, коју пољубих са срдачном преданошћу. Позади, иза тог великог Крста, видех и друга два мања.
Затим, идући мало даље, видесмо велики врт са златним земљиштем и златним јабукама, препуним златних, свежих и дивних плодова. У крају врата, поред пута којим ходисмо видех дрво неслично осталим дрветима у врту, које беше слично малој смокви и имађаше лишће зелено и дуго, које висаше на доле. То дрво посматрах радознало, јер беше сродније са дрветима на земљи него са онима у Рају. У том се појави и стаде код тог дрвета прекрасни Анђео у белом и рече ми: “Хоћеш да ти узберем да окусиш плод од овог дрвета које се зове Адамово дрво? ” Али, пошто назив тог дрвета изазва у мени непријатну успомену ја одбих. Марија пак, схвативши каква је то моја успомена, рече ми: “Не бој се”. И док Марија пође да ми сама узбере, Анђео стиже те ми даде у руку један плод. “Пази сада, рече ми Марија, кад га окусиш, видећеш да има способност да да укус било којег плода земаљског, или јела, или пића, које ти хоћеш да преставиш себи у сећању”. И стварно беше тако. Па ипак његов посебан природни укус беше неупоредив.
Мало даље, окренувши се, видех да тече нека блистава златна вода, али неограничена никаквим коритом, и једну дивну девојку где држи танак штап који управља водом, која таласајући се тецијаше и чудесно жубораше. И за ово, упитах Марију, која ми рече: “Ова вода коју видиш представља почетак реке Јордана, чији ћеш крај видети, кад будеш посетила земаљски Јерусалим”.
У одајама Небеских станова
Затим, пошавши мало даље, нађосмо се пред изванредно великим здањем са одговарајућим прозорима. Ушавши у њега, видесмо многе редове клупа на којима сеђаше много деце. Сва беху истог узраста до дванаест година и блистаху лицима. Нека од њих читаху, нека разговараху са крајњом безазленошћу и љупкошћу. Оног тренутка схватих јасно смисао искрене љубави. Начин, пак, њиховог међусобног разговора толико ме очара, да сам пожелела да ненасито гледам ту анђелску децу како разговарају и читају. Но, пошто не могах да разумем којим језиком говоре, упитах и за то Марију, а она ми рече: “То што чујеш и не разумеш, јесу оне неисказане речи о којима говори апостол Павле, учитељ васионе, у својим посланицама”. Пошто јој рекох да је не разумем јер никада нисам читала о Павлу, одговори ми: “Када се вратиш на земљу, запитај за њега неког од учитеља у твоме месту и он ће ти објаснити твоју недоумицу. На крају, пошто довољно стајасмо гледајући ненасито оне мале Анђеле, ми их поздрависмо и они нам отпоздравише са натприродном благошћу, па пођосмо идући тим истим путем, ми видесмо у реду нанизане одаје чији зидови имађаху боју неба. Ту запитах Марију да ли ми се дозвољава да уђем и разгледам их. “Дозвољава ти се, рече ми она али да запамтиш све што будеш видела”. Отворивши суседну собу ја видех где у средини виси скупоцено кандило које осветљаваше собу благом светлошћу и две монахиње где седе једна наспрам друге. Пошто им главе беху погнуте, видело се да су у молитви. Ја се одмах повукох, затворивши брзо врата, јер ми једна од њих даде знак да изађем. Запитах Марију и она ми рече да су то монахиње које су угодиле Богу подвизавајући се на једноме месту, због чега би угодно Господу да оне молитвено тихују у тој собици обе, заједно, и моле се, као што видиш, и жању плодове духовног весеља и небеске радости.
После те, отворих другу одају и видех једну жену одевену у сјајну светлост. Затим отворих трећу, у њој видех свога мужа Андреју, који сеђаше на престолу, и изнад његове главе – полица са седам кандила. Чим ме виде, он сиђе са престола и поздрави ме благонаклоно. И ја, отпоздравивши, рекох му да још нисам умрла и да је моја жеља да останем уз њега. А он ми рече: “Познато ми је да ниси умрла, али да останеш овде за сада је немогуће, јер одређено време твога живљења у свету још није истекло. Постарај се, дакле, да у овом остатку свога земаљскога живота покажеш врлински живот и да не ступаш у други брак да би се удостојила обитавати заједно са мном. Ево, припремио сам ти столицу, – при томе показа на једну омању столицу уметнички израђену и блиставо чисту. Иначе, ако се удаш, онога дана ћеш ме збацити са мога престола, (при томе ми он истовремено и покретом показа начин пада), и додаде: а ти се нећеш удостојити да видиш Рај!” Ја обећах да ћу се држати његових наређења и изађох.
Затим, отворивши другу собу, нађох се пред мојим познатим суграђанином, који беше умро пре пет година, а звао се Димитрије Христодулу. Пошто се поздрависмо, рекох му о себи. Он ме уведе у једну пространу салу и постави ме пред дванаест младића истог раста, који блистаху већма од сунца и сеђаху на златним престолима. Ова сала беше осветљена преизобилном светлошћу која улазаше кроз велике прозоре а они, изгледа, беху свагда отворени. Угледавши све то изненада, ја се веома збуних и постидех, и окретох се да изађем. Но Димитрије, чији живот на земљи беше образац врлине, задржа ме и шта више подстаче да приђем и поздравим све њих. Поздравих их и приђох Димитрију, а он ми рече: “То су дванаест Апостола и дошли су да ме посете, и ево, благодарећи даровима моје добре жене, припремио сам им ручак; зато да пренесеш са моје стране благонаклоност мојој доброј жени и да јој кажеш да је заборавила да изврши све што је обећала, тог и тог места, тог и тог дана”. Затим ми кроз један балкон показа сјајни пространи врт. У њему видех где се крећу петнаестогодишње девојчице које заливају у њему дрвеће и цвеће. Те девојчице ми рекоше да останем са њима. Објаснивши да ми је то немогуће, ја се поздравих са њима и са Димитријем, па одох.
Ушавши у другу суседну собу нађох Христодула, Димитријевог брата, који је такође био умро, где седи на неком украшеном престолу, као мало сетан. Пришавши му поздравих га, и испричах му своје утиске које сам стекла до овог часа, а особито му рекох за изузетан положај његовог брата. “Брат мој, одговори он, задовољан је из више разлога, а особито што се удостојио да има богобојажљиву жену која све што учини за покој душе мога брата, учини са добром вољом и без гунђања, док све што за мене чини моја жена, не чини са добром вољом и захвалношћу. Зато те молим, да јој кажеш да се жалим, јер је потребно: или да ми шаље те дарове са љубављу и без гунђања, па макар били и мање вредности, или да ми не шаље формално много дарова са хладноћом и гунђањем. Обећах му да ћу испунити његову жељу и поздравих га, па изиђох и сретох Марију, са којом наставих ход према десној страни.
Видех да ходимо по једном уском бедему, који са сваке стране беше засађен разним мирисним и разнобојним цвећем; као што су љубичице, каранфили, руже и друго, и све беше неувењиво. У даљини угледах вртове. На дрвету видех дечија лица неисказане лепоте са крилима. Она, прелећући по гранама, прослављаху Творца. “Та лица која видиш, рече ми Марија, јесу душе мале деце. И после њиховог одласка из земаљског света, држи их Богородица три дана у наручју Своме, док не забораве своју земаљску мајку. После се деца доводе овде”.
Силазећи ка аду…
У том, прешавши онај уски, као што рекох, бедем, ми идосмо, не као пре златним ћилимима, него по простртом зеленилу. Тамо, пак, мало даље видех једно језеро пуно смрадног муља. У њему се виде једна жена где лежи ничице. Запитах о њој Марију, и она ми рече: “То беше монахиња и учини смртни грех и не побрину се да се покаје”. Још у том пределу видех гвоздено дрво. О њему видех о ланцу обешену девојку, а испод ње белога пса, који је стално насртао на њу и страшним уједима задавао јој ране. А она је од бола махнито јаукала. “Она се мучи тако, рече ми Марија, зато што је била монахиња великосхимница, па је то напустила и удала се”. О таквој монахињи говорио ми је један духовник, када сам први пут чула шта значи монахиња.
После тога отворих једну усамљену собу и видех у њој кревет, који уместо душека имађаше пламенове огња који бацаху горе-доле кревет са човеком и женом, који су на земљи живели у разврату и нису поштовали празнике. Видех даље мало жену, која лежаше у котлу пуном млаке воде: рече ми Марија, учини многе грехе и већ је кажњена кључалом водом. Сада се пак умањи њено мучење, јер се удостоји да има сина врло честитог, који поставши свештеник моли се Господу за упокојење своје мајке; и као што видиш услишила се његова молитва. Видех и другу жену која стајаше на ватри и, горећи, с ногу, запомагаше потресно. “Њен син, рече ми Марија, рђаво од ње васпитан, хоће да се потурчи. Ако дакле он падне у такво зло, овај ће се огањ појачати и гореће цела у пламену”.
Видевши све то, ми кренусмо даље по нетрулежној трави и у међувремену видесмо безбројно дрвеће и испред свакога од њих по један шатор. Код врата свакога шатора видесмо човека који седи са ведрим лицем. Наиђосмо и на једнога усамљенога човека, где седи на овчијој кожи. Питах га зашто седи сам и нема ништа као узглавље, он одговори: “Слава Светоме Богу, јер пошто сам грешан, ја ни овога места нисам достојан”. Зна он да ништа друго нема до једино ову кожу, на којој сеђаше, а ње се удостојио зато што је на земљи подарио нешто једном јаднику. “А што се тиче колибе, не треба ми, рече он, јер, као што видите, небо је близу нас, пуно звезда, и нити има ноћи, нити има кише, нити ветра”.
У местима… вечне осуде
После тога, рече ми Марија, да онде близу има и лествица која низводи у пакао и кад је нађосмо, пођосмо низ њу да силазимо ка месту вечне осуде. Степеника беше четрнаест и, беху подједнако размакнути један од другог. Кад зађосмо у дубоку таму, ја се уплаших и рекох Марији да је требало да узмемо светиљку, но она, држећи ме стално за руку, рече ми: “Ова тама не може бити савладана од пролазне светлости, јер је буквално опипљива рукама”. На крају ми ходасмо по чврстоме тлу. Мени се учини да је доба око вечери, када се пале лампе. Она најдоња земља, пустош и страхота, беше неравна и хаотична. Разређена дрвета беху престарела, осуђена и готова за горење. Пошто земљиште беше блатно, не налажах места где да станем. Мало пак даље, у једној великој провалији видех да се простире тама гушћа од оне прве, а у њој се чујаху вапаји и ужасни јауци. Не усудих се да се приближим провалији, јер се препадох од страха. “Овај предео, рече ми Марија, назива се ишчезнуће”.
Потом видесмо дивље црне демоне, са страховитим лицима и бедном одећом, блатњавом и крвавом. Они удараху у бубњеве веома јако и сулудо. Овај призор ми повећа страх те потрчах да се сакријем иза Марије; она ме мало охрабри, те на демоне гледасмо власно и са презиром. Они нас посматраху мирно и одлажаху у правцу ишчезнућа. Затим, пошавши мало напред, нађосмо се у једној удолини, где се зауставивши, чусмо хук мора. Продужисмо ка месту тога шума и видесмо, о, страшнога ли призора! Море од огња, које бучно бацаше валове од пламена на дивљу и окомиту обалу преплављујући у великој висини ону тмурну атмосферу варничавим димом. На тој обали видесмо војника који нам даде знак и љубазно нас позва да изблиза видимо тај страшни призор. Видесмо да се у кретањима оних огњених таласа преврћу тела људи и жена разнога узраста и језиво вичу, запомажући: “Авај, изгорех!” И заиста беше страшно то горење.
Тада прекину за мало своје причање монахиња Евпраксија, дубоко уздахнувши па настави са уздрхталим гласом:
– Видех и друге ствари препуне страха у том месту вечите осуде. Али пошто ми сећање на то мучи душу, потребно је да кажем да сада напустисмо ту таму и место вечне, безнадежне осуде, узађосмо уз једне лествице и нађосмо се на ономе путу где претходно видесмо вртове и собе. Како диван беше овај, свуда разливајући се миомир овога напреднога Града, Новога Сиона! Сада већ чух и Анђеле где певаху свесавршено са чудесном хармонијом, ону вечну Анђелску химну: Свјат, Свјат, Свјат, и остало. Чух само глас, но Анђеле не видех. Учини ми се да беху горе на ономе златном небу, али су се чули као да беху близу нас.
Опет у Новоме Сиону…
Пред престолом Сведржитеља
После обиђосмо око куле и разгледасмо зидове Новога Сиона. Облик града беше четвороугласт и његова страна имађаше три капије. На другој страни видех три горе. Једна се зове Изгнанство Адамово, а друга се називаше Гора пророка Илије. Даље ме Марија поведе те се нађосмо пред величанственим двором. Из једног највећег прозора његовог излажаше, као из извора жива и умилна, Божанска светлост, која осветљаваше Рај. “Сећаш ли се, рече ми Марија, када смо стајале пред Распетим и када сам ти рекла да Му се поклониш, шта је рекао? У овоме граду је Престо Бога и Сина Његовог. Уђимо, дакле, у овај двор, да видиш и поклониш се слави Триипостасносг Бога нашег!”
Кад уђосмо, нађосмо се пред једном огромном просторијом и видех Сведржитеља. Имађаше поглед уздигнут горе, осмехнут, али страшан. Десном ногом Својом стајаше на точку који около имађаше крила. С десне стране Сведржитељеве видех Христа, који гледаше Својим кротким и смерним погледом, са крајњом нежношћу и љубављу. Код леве ноге Сведржитеља видех лава где лежи, са очима из којих севаху варнице, а код десне ноге Спаситељеве другу животињу сличну медведу која имађаше лице слично човеку. Са леве стране Сведржитељеве видех Владичицу Богородицу. Учини ми се сразмерно висока и танка. Она ношаше одећу небесно плаветну са светлећим звездама, а на глави јој беше круна коју држаху Анђели са страхопоштовањем и побожношћу. Видех горе, изнад Оца и Сина, и Пресветога Духа у виду голуба, из чијих уста као из неисцрпног извора извираше Божанска Светлост, која, као што рекосмо, осветљаваше Рај. Позади, иза Сведржитеља, Спаситеља и Богородице, видех војску Анђела: у првом реду стајаху Анђели а у другоме са два крила, а други са шест крила. Видевши све ово и много другога што нисам у стању да искажем, ја се укочих од страха и стајах као укопана. Али ме Сведржитељ позва кротким гласом и ја Му приђох. Начиних три земна поклона и целивах Десницу Вишњега, затим сагнувши се на десно да се поклоним Богородици, окретох се и пођох да целивам ноге Спаситеља али Он ми опет пружи Десницу: и поклонивши се Богородици, повукох се уназад и стадох, чекајући да ми дозволи да изађем. Утом, Анђео донесе једну душу, и за њом иђаше мноштво демона који држаху записе грехова те душе. Видех где се постављају теразије на средину. И на један њихов крај би стављена душа а на други они записи демона; и кад требаше да падне одлука, видех Анђеле да силазе са горњег, и они, помазујући душу са миром које држаху у једној ташни, преобразише је у узраст од тридесет година, и одмах је поведоше у горње небо. А демони, не пристајући још на ту одлуку, удаљише се вичући: “Суд је неправедан”. После, пошто отиде први ред Анђела, опет ме позва Сведржитељ и посаветова да проведем остатак живота по заповестима Његовим.
Пошто, изгледа, истиче време мога боравка у Новом Сиону, дозва Господ Арханђела да ме узме и однесе доле на земљу. Тада запитах Арханђела за Горње Небо и да ли би било могуће да изађем горе и видим Славу Божју? Он ми рече да то није могуће, јер се још не удаљих за свагда од земље, али, да би разрешио ту моју недоумицу, Анђео повуче завесу и ја видех светлост још савршенију која излажаше из златних полијелеја. Још видех безбројне хорове Анђела који удараху у звона веома складно и певаху најхармоничније. Та Анђелска хармонична мелодија и хармонично брујање звона одјекиваху после у мојим ушима читаве три године. На крају, пошто, као што рекосмо беше наређено да оставим вечну и неизрециву радост и весеље, ја поздравих небеску Марију и пођох за Арханђелом који крете у правцу златнога Града. На путу опет угледасмо велики Крст. Приближивши му се клекох и са сузама целивах пречисте ноге Распетога. Са неизрецивим уздахом испољих бол срца свога, зато што већ остављам светлост и враћам се у сенку смрти. Али Срцезналац Сведржитељ, видећи да беше потребно да исцели тај бол душе моје, рече ми: “Немој се жалостити него веруј да ћеш поново доћи у Нови Сион, јер име твоје, већ је записано у Књигу Живота”. И да не бих имала неку сумњу о томе, Он дозва оног огромног човека и он ми стварно показа моје име као живе, записано у поменутој књизи. Због тога, пуна радости поклоних се Господу и са вољом пођох са Анђелом. Пошто изађосмо из златних врата и пођосмо у правцу мермерних, видех старца обученога у црни огртач, гологлавог са светлим лицем, седе браде, средње висине, крепкога и смелога. Запитах за њега и дознадох да је то свети Николај, и да је доле на земљи. Јер многи од Светих, а особито св. Јован Богослов, св. Григорије и св. Николај, имају право да по потреби посећују земљу. Други пак Светитељи божанском силом испуњавају благоразумне молбе људи из даљине. Свети Николај ме виде из далека, и осмехну ми се. Ја приђох и целивах му десницу, а он ме благослови и отиде. Пожелех да видим његову собу, но то беше далеко а времена ми не преостајаше. Затим видех и друга два старца боса, око шездесетих година, оденути и они у црне огртаче, и имађаху главе прекривене кукуљама. То су, рече ми Арханђео, Енох и Илија. Њихове одаје видех из далека, целивах њихове деснице и они ме благословише.
Кад стигосмо на она врата од мермера и имадосмо да изађемо кроз њих, видех Анђела који ношаше једног калуђера и предаде оном огромном човеку, а он га без испитивања ухвати за косу на глави, гурнувши га доле, баци га на земљу те ишчезе. Затим са гневом рече: “Када си неподношљив, иди телесно у пакао”.
Повратак у тело
После тога Арханђео, преобразивши ме у голубицу, стави ме у наручје своје. У тренутку се окренух и видех да смо у нашој кући на земљи. Тело пак моје видех да се налази у оном истом стању у коме сам га оставила пре три дана. А моји су га задржали непогребано, зато што ми, како ми рече после моја мајка, нека вратна жила показиваше знаке живота.
У томе ме Арханђео узе из свог наручја и рече ми: “Душо, уђи у тело”! А ја, у знак последње захвалности целивах одећу Арханђелову и кроз уста уђох у тело и одох, пробудивши се као из дубоког сна и уздахнувши дубоко, подигох се и седох на постељу.
Када видеше то чудо, мати моја и остали присутни почеше, неки да ме љубе као некога другога Лазара, а неки од њих ми донесоше нешто освежавајуће за пиће. Но ја, пошто бејах гладна, затражих да једем. Када сам потом оздравила, испричала сам многима ово што сам доживела и видела, а тако исто сам испунила оне поруке браће Христодула…
***
Заиста, “свима људима предстоји једном умрети, а потом на суд” (Јевр. 9, 27).Јер ниједан од нас не живи себи, и ниједан не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо, ако умиремо Господу умиремо.
Ако дакле, живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер “зато Христос и умре и васкрсе и оживе, да влада и мртвима и живима” (Римљ. 14, 7-9).
