О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

 

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
 
ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ
“Душа после смрти”
Хришћански доживљај Небеса
 
Истински хришћански доживљај Небеса увек носи у себи један те исти печат оностраног искуства. Они који су видели Небеса нису просто путовали на друго место, него су ступали у потпуно другачије духовно стање. Ми који то нисмо лично доживели морамо се задовољити описом одређених спољашњих обележја на основу којих се ови доживљаји прилично јасно могу разликовати од свих оних доживљаја ваздушног царства које смо раније размотрили.
У многим житијима Светих описује се како су људи са земље посматрали узлажење душа на Небеса. У житију св. Антонија Великог читамо: “А други пут Антоније седаше у гори и подигавши поглед виде како се неко узноси по ваздуху, а мноштво га са радошћу сусреће. Дивећи се томе и величајући тај сабор, он се стаде молити да му се открије значење виђеног. И одмах му се јави глас: “То је душа Амона монаха нитријског, који до старости пребиваше у подвигу” (Житије св. Антонија).
Ава Серапион овако описује смрт светог Марка Трачког: “Погледавши горе, ја угледах како душу светога – већ ослобођеног свеза тела – Анђели својим рукама покривају сјајном белом ризом и износе на Небеса. Ја сам погледом пратио пут њеног узношења кроз ваздух и видео отворена Небеса. Тада видех да мноштво демона стоји на том путу и чух Анђелски глас упућен њима. “Синови таме, бежите и сакријте се од светлости правде!” Света душа Маркова беше задржана у ваздуху око један сат. Онда се зачу с Небеса глас који говораше Анђелима: “Узмите и доведите овамо тога који посрами демоне”. Када душа преподобнога потпуно неповређена прође кроз демонске легије и већ се била приближавала отвореним Небесима, угледах на прилику десну руку која се пружа с Небеса да прихвати непорочну душу. Затим се ово виђење сакри од мојих очију и више ништа не видех” (Житија Светих, 5. април).
Из ових примера већ можемо уочити три особености истинског хришћанског доживљаја Небеса. То су: да се душа узноси на Небеса, да је прате Анђели, и да је дочекују житељи Небеса, чијим се обитељима она и придружује.
Постоје различити доживљаји Небеса. Понекад душа бива одведена тамо пре смрти да би видела тамошњу красоту или место које јој је припремљено. Тако света Мавра, пошто није прихватила два лажна виђења потекла од палих духова, током свог мученичког страдања (што смо раније наводили као пример могућег искушења у часу смрти) овако описује богодано виђење које је потом уследило: “Такође видех и трећег младића, предивног изгледа, чије лице сијаше као сунце. Узевши ме за руку, он ме узведе на Небеса и показа ми престо, покривен белом одеждом и прекрасан венац. Задивљена таквом лепотом, ја упитах младића који ме је на Небеса довео: “Господине, чије је ово? “, а он ми рече: “То је награда за твој подвиг… Али, врати се сада у своје тело; ујутру у шест сати доћи ће анђели Божји да узму ваше душе и узведу их на Небеса” (Житија Светих, 3. мај).
Постоји и доживљај виђења Небеса из далека, као у случају Стефана, који је видео “Небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране”. (Дела 7, 56). Овде ћемо, међутим, размотрити само онај доживљај који је најсличнији савременом “посмртном” искуству – узлажење на Небеса, било након смрти или у богоданом виђењу, “у телу” или “ван” њега.
Свети Салвије Албински, галски јерарх из VI века, пошто је био мртав скоро цео дан, вратио се у живот, и свом пријатељу Григорију Туринском испричао следеће: “Када се моја ћелија потресла пре четири дана, а ти ме видео како лежим мртав, два Анђела су ме подигла и однела на сам врх Небеса, и мени се чинило да се под мојим стопалима налази не само ова једна земља, него и сунце и месец, облаци и звезде. Затим су ме провели кроз двери које су сијале светлошћу блиставијом од сунчане и увели у здање где су сви подови блистали као злато и сребро. Та светлост се не да описати. На том месту налазило се мноштво народа – по изгледу, ни мушкарци, ни жене – које се простирало тако далеко на све стране да му се није могао сагледати крај.
Анђели ми направише пролаз кроз ту масу људи и ми дођосмо на место у које смо још из даљине упирали поглед. Над тим местом се надносио облак који беше блиставији од било какве светлости, иако нигде не беше ни сунца, ни месеца, ни звезда. Заиста, то сами облак својим сјајем блисташе јаче од њих. Из облака тада дође глас сличан гласу многих вода. Мене грешнога поздравише с великом чашћу нека бића од којих једни беху обучени у свештеничке одежде, а други у обичне хаљине. Моји пратиоци ми рекоше да су то мученици и други свети које ми на земљи прослављамо и којима се усрдно молимо. Док сам тамо стајао, запахну ме такав сладостан миомир да ја, насићен њиме, нисам осећао никакву потребу за храном или пићем све до овог часа. Затим зачух глас који рече: “Нека се овај човек врати на земљу јер је потребан нашим црквама”. Ја сам чуо глас, али не могах видети ко то говори. Онда падох ничице на земљу, заплакавши: “Авај, авај Господе”, рекох, “Зашто си ми показао све ове ствари кад их поново узимаш од мене? ” А глас који ми говораше, рече: “Иди у миру, Ја ћу се старати о теби док те не доведем поново на ово место”. Моји пратиоци ме тада оставише и ја се, плачући, вратих кроз двери на које и уђох” (Историја Франака, књ. VII, 1).
Овај доживљај указује на неколико још важнијих обележја: блиставост небеске светлости, невидљиво присуство Божје, чији глас се чује, трепетно поштовање које Свети указују Богу и осетивост Божје благодати дате у виду неописивог миомириса. Такође се јасно каже да мноштво “људи” виђених на Небесима (поред Анђела који прате душу) – јесу душе Мученика и Светих.
Исто тако и монах из Венлока, пошто је од Анђела био узнесен и пошто је прошао митарства, “угледао је предивно место где је мноштво веома лепих људи ликовало с неизрецивом радошћу, позивајући и њега да подели са њима ту срећу и радост ако му је допуштено. А од даха ових блажених душа које се наслађиваху заједничком радошћу до њега допираше чудесан миомирис. Свети анђели му рекоше да је то место Рај Божји. Виде још и “величанствене зидине задивљујуће дужине и висине које сијају блиставим сјајем”, а Свети Анђели му рекоше: “Ово је тај свети и славни град, небески Јерусалим, где душе Светих пребивају у вечној радости. ” Он казиваше да су ове душе и зидине овог славног града… биле тако заслепљујуће блиставе да није уопште могао да гледа у њих” (Писма Светог Бонифација).
Можда је најпотпунији и најчудеснији доживљај Небеса икада забележен у хришћанској литератури онај који је имао Свети Андреј Христа ради Јуродиви (живео у Константинопољу у IX веку). Овај доживљај је, на основу казивања самог Светитеља, записао његов пријатељ Никифор. Овде наводимо само поједине делове.
Једном, за време сурове зиме, Свети Андреј је лежао на улици промрзао и већ на самрти, кад одједном осети топлину и угледа прекрасног младића са лицем које је блистало попут сунца. Овај младић га поведе у Рај, на треће Небо. “По Божјој вољи ја пребивах две недеље у овом сладосном виђењу… Видех себе у прекрасном и дивном Рају… умом и срцем дивљах се неизрецивој лепоти Раја и наслађивах се ходајући по њему… Преда мном иђаше младић, лица светлог попут сунца, и одевен у пурпурну хаљину… Идући за њим, угледах велик и диван Крст, налик на дугу, око кога укруг стајаху огњевиди певачи. Они узношаху милозвучно пјеније, славословећи Господа, некада на Крст распетога. Младић који иђаше преда мном, приђе Крсту, целива га, па даде и мени знак да и ја целивам Крст… Док га целивах, ја се испуних неизрецивом духовном сладошћу и осетих миомирис снажнији од оног рајског. Прошавши поред Крста, погледах наниже и угледах под собом као морски бездан… Мој путовођа се окрете и рече ми: “Не бој се, јер нам се ваља попети још више”. И он ми пружи руку. Кад га узех за руку, већ смо били изнад другог Неба. Тамо видех дивне мужеве, њихов спокој и људским језиком неисказиву радост њиховог слављења… И гле, узиђосмо изнад трећег Неба, где ја видех и чух мноштво Небеских Сила које песмом славословљаху Бога. И рече ми младић што ме вођаше: “Кад се уклони застор, угледаћеш Господа Христа. Поклони се Његовом Престолу”. Чувши ово, ја се обрадовах и сав устрептах, јер ме обузе у исти мах ужас и неисказива радост. И гле, некаква пламена рука уклони застор и ја, попут пророка Исаије, угледах мога Господа “где седи на Престолу високом и уздигнутом, и Серафими стајаху око Њега” (Ис. 6, 1)… Угледавши Га, ја падох пред Њим ничице… Чак и сада, сећајући се тог виђења, ја се испуњавам неизрецивом радошћу. Потом сва небеска војска запева предивну неизрециву песму и ја се опет – ни сам не знам како – обретох у Рају и ходих по њему… ” (Житија Светих, 2. октобар).
Када је свети Андреј помислио како није видео Мајку Божју на Небесима, Анђео му рече: “Хтео си да видиш овде Царицу, Ону која је сјајнија од небеских сила? Није овде, отишла је у многострадални свет да помаже људима и теши невољнике. Показао бих ти њено свето место, али више нема времена, пошто се мораш вратити натраг”. Овим се још једном потврђује да се Анђели и Светитељи у једно исто време могу налазити само на једном месту.
У XIX веку, слично истинито виђење Небеса имао је схимонах Теодор Свирски, ученик старца Пајсија Величковског. При крају својих земаљских дана, он је искусио силно деловање Божје благодати на себи. Недуго после једног таквог случаја, он се разболео, и три дана био у некој врсти коме. “Када је пао у занос и нашао се ван себе, пред њим се појави неки невидиви младић који се могао осетити и опазити само чувством срца. Тај младић га поведе једном уском стазом на леву страну. Сам О. Теодор је касније причао да је имао осећај да је већ умро и сам себи је рекао: “Умро сам. Не знам хоћу ли се спасити или ћу погинути”. “Спасен си!” – одговори му на те његове помисли невидиви глас. И одједном некаква сила попут снажног вихора подухвати га и пренесе на другу страну.
“Окуси радост рајског обручења коју дајем онима који ме љубе” – чу се невидљиви глас. О. Теодору се учини као да с овим речима Сам Спаситељ положи своју десну руку на његово срце и он би узнесен у неко неизрециво пријатно, али потпуно невидиво и земаљским речима неописиво обиталиште. Из тог чувства он пређе у друго, још узвишеније, па онда у треће, али сва та чувства, како он сам говораше, могао је само да запамти срцем, али не и да схвати разумом.
Потом он угледа нешто као храм и у њему, близу олтара, као шатор, у коме беху петоро или шесторо људи. Мислени глас му рече: “Ради ових људи се одгађа твоја смрт. Ради њих ћеш још поживети! Тада му беше откривен духовни узраст неких његових ученика, па му онда Господ саопшти каква ће искушења загорчати вече његовог живота… Али Божански глас га увераваше да ови бесни таласи неће наудити ради његове душе, јер је њен невидљиви крманош – Христос” (Из “животописа оптинског старца јеромонаха Леонида, 1876. г.).
Могли би се навести и други примери из житија светитеља и подвижника, али би то било само понављање већ реченог. Поучно би, међутим, било ради поређења са савременим “посмртним” искуствима, изнети искуство савременог грешника на Небесима. Тако, аутор текста “Невероватно за многе… ” (чије смо сведочанство већ неколико пута наводили), након што је измакао демонима на митарствима, благодарећи заступништву Мајке Божје, описује како је, још увек вођен Анђелима, наставио да се креће навише, и онда, каже: “Угледах изнад себе јарку светлост. Она ми се учини налик сунчаној, али беше много, много снажнија од ње. Тамо мора да је неко царство светлости…
И одједном, великом брзином ми уђосмо у област те светлости, и она ме дословце ослепи. Ја затворих очи подигавши руке к лицу…
“Боже мој, шта је ово, каква ли је ово светлост? Зашто је она за мене као мркли мрак? Не могу да гледам, и као у тмини ништа не видим… ”
Та немогућност да видим, да гледам, још је увећавала мој страх од неизвесног, тако природан у овом за мене непознатом свету, и ја, силно узнемирен, помислих: шта ће бити даље? Хоћу ли скоро проћи ову област светлости и има ли њој уопште краја?
Али, десило се нешто друго. Зачу се величанствен, без гнева, али властан и одлучан глас: “Није спреман!” А потом… потом се за трен заустависмо у нашем стреловитом лету навише – и почесмо брзо да падамо… ” (стр. 48-49).
У овом случају још јасније је описана природа ове небеске светлости: она је таква да њено виђење може поднети само онај ко се, попут светога Салвија и Андреја, хришћанским животом и подвизима припремио за то.
 
Својства истинитог виђења Небеса
Погледајмо сада укратко главна обележја ових истинитих доживљаја Небеса и размотримо у чему се разликују од искустава боравка у ваздушном царству описаних у претходним поглављима.
1. Истинити доживљај Небеса увек се открива на крају процеса усхођења који се обично одвија кроз митарства (ако је душа дужна да тамо “плати” неку “царину”). С друге стране, у савременим “вантелесним” и “посмртним” стањима митарства и демони се никад не сусрећу, а само понекад се описује процес усхођења.
2. Душу на Небеса увек воде Анђели или Анђео, и она никад не “залута” тамо случајно, нити се креће по својој сопственој вољи или сопственим силама. Ово је једна од најупечатљивијих разлика између истинитог доживљаја Небеса и савремених искустава пентакосталаца и других који описују “посмртна” стања у “Рају” и на “Небесима”. Та неправославна искуства су у суштини истоветна са овосветским и чак атеистичким доживљајима “раја”, као што смо већ видели раније, а разликују се само у небитним детаљима интерпретације, што лако може бити плод људске маште док душа борави на “астралном плану”. У ствари, у тим неправославним искуствима душу никада не воде Анђели. О овоме је писао свети Јован Златоуст у тумачењу Лукиног Јеванђеља (16, 19-31): “Лазара тада одведоше анђели. Напротив, душу онога (богаташа) узеше неке страшне силе, можда и послане због тога. Јер душа не може сама себе одвести у онај живот, то је немогуће. Ако ми, идући из града у град потребујемо водича, колико ли ће он бити потребнији души када се истрже из тела и предаје будућем животу? (Беседа “Антиохијском народу” III, “О Лазару”, цитирано по митр. Макарију “Православна догматима” II, стр. 536).
Ово се збиља може сматрати пробним каменом аутентичности доживљаја Небеса. У савременим “посмртним” искуствима души се најчешће предлаже да изабере – хоће ли да остане у “рају”, или да се врати натраг на земљу. Истинити доживљај Небеса, међутим, никад не бива по људском избору, него по Божијој заповести, коју извршавају Његови Анђели. У данашњим “вантелесним” доживљајима “раја” обично нема потребе за некаквим водичем, зато што се све збива управо овде, у ваздуху над нама, још увек у овоме свету. Присуство Анђела-водича неопходно је тек ако се ради о доживљавању нечега ван овог света, неке другачије стварности, где се душа не може кретати самостално (ово не значи да ђаволи не могу узети обличје “Анђела-водича”, али они то у савременим искуствима ретко чине).
3. Доживљај Небеса збива се у блиставој светлости и праћен је јасним знацима Божје Благодати, нарочито дивним миомирисом. Таква знамења се, истини за вољу, понекад срећу и у данашњим “посмртним” искуствима, али између ове две врсте знамења постоји битна разлика, чију важност тешко да можемо пренагласити. Наиме, савремена искуства су површна, чак чулна, она се ни по чему не разликују од сличних искустава неверујућих људи, осим по хришћанском декору који посматрач види током “вантелесног” искуства (или га сам додаје). Ово искуство не представља ништа друго до природно осећање задовољства у “вантелесном” стању, превучен танушном “хришћанском” глазуром. (Такође је у неким случајевима могуће да демони придодају и своју обману како би посматрача још више увукли у гордост и учврстили га у његовом површном поимању Хришћанства, али нема потребе да сада разматрамо то питање). С друге стране, у истинитим хришћанским искуствима њихова дубина се потврђује заиста чудесним појавама: светога Салвија је благоухање тако “заситило” да дуже од три дана није осећао потребу ни за храном ни за водом. Тек када је испричао свој доживљај, миомирис је ишчезао, и његов језик је отекао и прекрио се ранама; свети Андреј је био одсутан две недеље; К. Икскул је био “клинички мртав” током 36 сати. У савременим “посмртним” искуствима свакако се понекад дешавају “чудесна исцелења” у стањима која су блиска смрти или су налик на њу, али никада ништа тако необично као у наведеним случајевима. Такође, никада се не појављује ништа што би указивало на то да су ти људи збиља били на Небесима, већ просто сведоци о томе да су искусили пријатност боравка у “вантелесној” стварности (тзв. “астрална раван”). Разлика између ових савремених искустава и истинитих доживљаја Небеса потпуно је истоветна оној разлици која постоји између данашњег површног “хришћанства” и истинитог Православља. На пример, “мир” који осети човек који је “прихватио Исуса као свог личног Спаситеља”, или имао, у наше време тако уобичајено искуство да “говори непознате језике” или имао виђење “Христа” (што такође данас није реткост), али који не зна ништа о свесном хришћанском живљењу у подвигу и покајању, нити се икада причестио истинским Телом и Крвљу Христовом у Светим Тајнама од самог Христа установљеним, такав се, дакле, “мир” не може никако упоредити са оним миром који откривамо у житијама великих православних Светитеља. Савремена искуства су обичан фалсификат истинитог доживљаја Небеса.
4. Истинити доживљај Небеса праћен је осећањем таквог страхопоштовања пред Божијом величанственошћу и осећањем такве своје недостојности да се Он сагледа (сазерцава), каква се данас ретко срећу и међу православним хришћанима, а камоли код оних који се налазе ван Цркве Христове. Искрено, из дубине срца осећање недостојности светог Салвија, трепетно поклоњење светог Андреја Господу Христу и слепило К. Икскула изазвано светлошћу коју није био достојан да гледа, – представљају нешто што се не може срести у савременим искуствима. Они који данас у ваздушном царству виде “рај”, осећају “радост”, “срећу”, “задовољство”, али ретко када и нешто више од тога. Ако виде “Христа”, ма у каквом виду, то је само зато да би себи приуштили задовољство да разговарају са Њим, што је, рецимо, карактеристично за искуства у “харизматском” покрету. Елемент Божанскога и елемент човековог трепетног става пред Богом није присутан у оваквим искуствима.
Могли бисмо навести и друга својства истинитог доживљаја Небеса (описана нарочито у Житијама Светих), али и ово што је досад речено сасвим је довољно да бисмо истинити доживљај могли јасно разликовати од савремених искустава.
Треба међутим имати увек на уму, кад год се усудимо да говоримо о оваквим узвишеним доживљајима оностраног, да су нам они дати више као наговештаји, него као потпуни описи онога што се људским језиком и не да уопште ваљано описати: “што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (1 Кор. 2, 9).

Comments are closed.