NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dijaspora » O AMERIČKOM RASKOLU

O AMERIČKOM RASKOLU

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
O AMERIČKOM RASKOLU[1]
 
Svetom Arhijerejskom Saboru
Srpske Pravoslavne Crkve – Beograd

 
Poredak drži i nebeski i zemaljski svet, veli bogomudri Svetitelj Grigorije Bogoslov, imajući u vidu bogodani dobri poredak – ευταξία kojim je Tvorac ukrasio i održava Svoju tvorevinu. Ovaj Božji dobri poredak i zakonitost i mir potrebno je svagda i svuda održavati, a naročito u Crkvi Božjoj, tom „Domu Boga Živoga“, i u njenim svetim ustanovama i stvarima. Zbog toga su Sveti Apostoli i Sveti Oci davali uputstva, pravila i kanone „kako se treba ponašati (άναστρέφεσθαι) i živeti, vladati se u Domu Božjem, koji je Crkva Boga Živoga, stub i tvrđava Istine“ (1Tim. 3,15), i stub i tvrđava svakog bogougodnog i spasonosnog mira i poretka. Zato je i Sv. Apostol Pavle burnim i nemirnim Korinćanima naročito savetovao: „Sve neka bude blagoobrazno i po poretku“ – εύσχημόνως και κατά τάξιν (1. Kor. 14, 10). Za ovim hristonosnim Apostolom to isto podvlače i naglašavaju za kasnija pokolenja i bogomudri Oci Crkve. Tako Sv. Kiril Aleksandrijski veli: „Svaka od naših (crkvenih) stvari, kada se pravilno čini po dobrom kanonskom poretku (κανονικής ευταξίας) ne pričinjava nam nikakav nered i oslobađa nas od bilo kakvih pogrda, ili bolje reći donosi nam još i pohvale od ljudi koji zdravo misle“ (Kanon 1 Sv. Kirila Aleksandrijskog). Isto ovo nam savetuju kroz vekovni život Pravoslavne Crkve i svi ostali Sveti Oci i njihovi sveti Sabori i sveti Kanoni.
Za nas pravoslavne Srbe, u Svetoj Pravoslavnoj Svetosavskoj Crkvi Hristovoj, uz raznovrsne bogomudre apostolsko-svetootačke savete, pravila i kanone, važe još i saveti, reči, dela i pravila Svetog Rodonačelnika i Oca našeg po duhu i po telu – Svetoga Save, koji je kroz ceo svoj ravnoapostolni život i rad svima mir, ljubav i poredak blagovestio, i sve to revnosno među braćom svojom i svima uopšte pravoslavnima zasađivao i najbrižljivije čuvao i održavao.
Sve su ovo Sv. Apostoli i Sv. Oci i naš Sv. Sava činili i savetovali u želji i nastojanju da se sa naj većom brižljivošću očuva mir, poredak i jedinstvo u Crkvi Hristovoj na zemlji. Jer nema većeg ni spasonosnijeg dobra od mira i jedinstva u Crkvi Božjoj, kao što nema većeg zla i propasti od nemira, razdora i razbijanja jedinstva Crkve Božje. A nerede i rascepe u Crkvi, koji razbijaju mir i jedinstvo jednog i jedinog i jedinstvenog Tela Bogočoveka Hrista, izazivale su i izazivaju jeresi i crkveni raskoli, zbog čega su ih Sv. Apostoli i Sv. Oci osuđivali, i upoređivali ih sa ponovnim raspinjanjem tela Gospodnjeg. Kako je ogromno zlo razbijanje i cepanje jedinstva Crkve Hristove, jasno se vidi iz učenja svetih velikih Otaca Pravoslavne Crkve. Da navedemo samo dvojicu. Sveti Dionisije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski (3. vek), piše u svojoj Poslanici episkopu Novatu: „Čovek treba radije da pretrpi svako drugo zlo samo da ne pocepa Crkvu Božju; i slavnije je ono mučeništvo koje čovek pretrpi da ne bi pocepao Crkvu, nego mučeništvo koje pretrpi da ne prinese žrtve idolima. Jer ono prvo mučeništvo je veće od ovoga: tamo se strada za jednu dušu (=za svoju), a ovde se strada za korist cele Crkve“ (kod Evsevija Kesarijskog, Crkvena istorija 1,6,45). Sunčano Svetilo Pravoslavne Crkve, Sveti Jovan Zlatoust, patrijarh Carigradski, blagovesti: „Ništa tako ne gnjevi Boga kao cepanje Crkve… Jedan sveti čovek je rekao (Zlatoust ovde ima u vidu Sv. Kiprijana Kartagenskog) da ni krv mučeništva ne može da izgladi greh cepanja Crkve“. (Omilija 11,4 na Posl. Efescima. RG 62,85).
U istoriji naše svete Srpske Pravoslavne Crkve nije poznato da je postojao neki raskol u našoj Crkvi sve do naših nesrećnih dana.[2] U naše dane, na žalost, postoje dva raskola u našoj Svetosavskoj Crkvi: Makedonski i Američki. Moja je namera po Bogu da ovde govorim o raskolu među našom braćom i decom svetosavskom – pravoslavnim Srbima u Americi, i da podsetim na svetosavski dug svih nas: da taj raskol što pre okončamo i uklonimo, da ne bi Gospod svetiljku Srpske Crkve uklonio ispred presvetlog i tužnog Lica Svog da Mu više ne svetli…
Kao što svi znamo, taj kobni raskol je nastao po pitanju suđenja episkopu Američko-kanadskom Dionisiju i oko podele Eparhije Američko-kanadske. Tim povodom su se pravoslavna braća Srbi u Americi, i sveštenstvo i narod, pocepali i raskolili u dva neprijateljska tabora, koji se od tada do danas još uvek glože i sude. Do tog tragičnog po Srpstvo raskola došlo je još pre same presude o raščinjenju episkopa Dionisija od strane Sv. Arhijerejskog Sabora, i taj raskol još i danas traje. Iz dokumenata i kazivanja očevidaca jasno je svakom nepredubeđenom pravoslavnom Srbinu da sve skupa u tom raskolu i njegovoj pozadini pokazuje da njegovi uzroci i razlozi nisu tako jednostavni i jednostrani, kao što se to nekima činilo ili još uvek čini. Sveti Arhijerejski Sabor i sam je konstatovao (u svojoj Uskršnjoj poslanici 1964.g.) da se „ne pamti da je ikada u našoj svetoj Crkvi jedan episkop raščinjen“. A naše je pitanje, kojim se već odavno pitaju mnogobrojni pravoslavni i svetosavski Srbi na svim stranama: da li je onda samo raščinjenje jednog episkopa uzrok tako tragičnog raskola? Da li je i ovoga puta do toga moralo doći i to tako da se u rezultatu dobio ovaj i ovakav pogubni raskol i rascep Srpskog Crkvenog naroda? Da li se taj razlog mogao izbeći, kad je svima bilo jasno daće on koristiti samo neprijateljima Srbinovim i neprijateljima Svetosavske Pravoslavne Crkve? A najvažnije od svih tih pitanja jeste pitanje ovog istorijskog momenta i časa. Zar nije moguće da se na neki bogomudri svetootački i svetosavski, a Bogu ugodni način, taj raskol izleči i ukloni upravo sada posle gorkog iskustva, posle sudova, i pri pogodnom raspoloženju mnogih srpskih sinova s obe strane za uzajamno pokajanje i pomirenje?
 
* * *
 
Sveti Oci Arhijereji, mi pravoslavni hrišćani smo istinski sledbenici Hrista Spasitelja ne time što imamo manje grehova od drugih ljudi i naroda, nego što imamo veru, pokajanje i smirenje pred Hristom Bogočovekom, jedinim Nepogrešivim i Svebezgrešnim. Ako li On bude gledao na bezakonja naša, ko će od nas ljudi opstati? – govorio je veliki Prorok Božji David (Ps. 130,3), a za njim govorili su to, i postupali po tome, i svi Svetitelji Božji, osobito bogomudri Oci i Pastiri Crkve Hristove. Zato su oni tako pravdoljubivo i milostivo, bogougodno i čovekoljubivo rukovodili Crkvom Božjom i poverenim im dušama ljudskim. Znajući da spasenje ljudi može biti ostvarivano i dostizano samo u jedinstvu Crkve, u jedinstvu Crkvene blagodati, mira i ljubavi, oni su kao mudri, „ekonomi različite blagodati Božje“ (1. Petr. 4, 10) tako mudro i spasonosno „ekonomisali“ spasenjem poverenih im duša braće i dece svoje, da su i u daleko težim i složenijim prilikama i okolnostima burnog života Pravoslavne Crkve u istoriji vaspostavljali i obnavljali mir i pomirenje jednoverne braće po Bogu i pred Bogom. Setimo se samo bogomudrog pomirljivog postupka svetih Nikejskih Otaca na Prvom Vaseljenskom Saboru prema episkopu Melitiju Likopoljskom i Melitijancima u Aleksandriji; pa postupka svetog i Velikog Atanasija prema Istočnim episkopima na Aleksandrijskom Saboru 362. godine; pa postupka Četvrtog Halkidonskog Sabora prema episkopu Juvenaliju Jerusalimskom; pa postupka Sv. Patrijarha Tarasija i Sedmog Vaseljenskog Sabora prema mnogobrojnim episkopima ikonoborcima – između kojih je ep.Grigorije Neokesarijski bio čak optuživan za javne progone, bijenja i mučenja pravoslavnih ikonopoštovalaca -, itd. itd. U svim tim, i mnogobrojnim drugim ranijim i kasnijim slučajevima, koje nećemo sada navoditi, Sveti Oci su bogomudro i čovekoljubivo postupali miroljubivo, sa jednim jedinim ciljem: čuvati jedinstvo Crkve u veri, miru i ljubavi, radi spasenja poverenih im ljudi i naroda. Kod njih nije bilo svadljivosti i osvetoljubivosti, zlopamtljivog neopraštanja i traženja sopstvene pravde, nego „čovekoljubivije neke odluke“, kao što kaže, na primer, peti kanon Sv. Prvog Vaseljenskog Sabora, koji upravo nalaže da se na svakogodišnjim – i čak dva puta godišnje, Saborima episkopa dušebrižnički raspravlja o crkvenim problemima i iznalaze „čovekoljubivije neke odluke“ (φιλανθροποτέραν ψήφον) o ljudima koji su u razdoru i odlučenju (sr. i Kanon 12. istog Vas.Sabora). Znali Su dobro bogomudri Oci
Crkve da mnoge stvari crkvenog života, pa i same odluke episkopa, treba ponovo preispitivati: „da li nisu neki usled malodušnosti (μικροψυχία =uskogrudosti), ili svadljivosti (φιλονεικία) ili neke slične nedobronamernosti (αηδία) bili isključeni iz opštenja“.
Sve pak ovo govorili su, i tako postupali, sveti Episkopi Crkve Božje ne što nisu verovali u nepogrešivost Crkve Hrista Bogočoveka, naprotiv, u pitanjima vere i dogmata oni su svagda bili neotstupni i nepopustljivi čuvari svetog Apostolskog Predanja i, silom Duha Svetoga, nepogrešivi tumači njegovi. Međutim, Sveti Oci su tako postupali što su kao Episkopi i Pastiri Crkve Hristove znali da se radi crkvene koristi, – a to može da bude samo spasenje ljudi u Crkvi, u Hristu – može preispitati i „ikonomijski“ preinačiti čak i pravilno doneta ranija odluka, a kamoli odluke koje su dale povoda ili i izazvale veće nemire i nerede nego red koji su u početku htele da zavedu. To su upravo Sveti Oci i nazivali crkvenom ikonomijom (εκκλησιαστική οικονομία), a istu nazivali „odličnim i premudrim sredstvom“ (Sv. Kiril Aleksandrijski, Pismo 72) i „lekom“ za bolna mesta i rane na crkvenom organizmu. Svagda, naravno, uz ono zlatno pravilo Sv. Zlatousta: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον – „Treba primenjivati ikonomiju tamo gde to neće biti kršenje zakona“.[3] A sigurno je, i jasno je, i ljudima i Anđelima da ujedinjenje jednoverne i jednokrvne braće naše u Americi nije nikakvo „kršenje zakona“, nego, naprotiv – spasenje i isceljenje i radost po Bogu svih dobronamernih ljudi, osobito pravih verujućih Srba hrišćana.
Naša je nada i molitva Bogu da će takvu dobronamernost i smirenu snishodljivost uzimati i pokazati što skorije i Sveti Arhijerejski Sabor naše Svete Svetosavske Crkve, kao što ju je u jednom momentu već pokazao Sveti Arhijerejski Sinod, i to svojom odlukom broj 634 i 723 od 10. marta 1967. godine. Toga dana, zaista po nadahnuću s više, Sveti Arhijerejski Sinod došao je do sledećeg „jednodušnog i jednoglasnog zaključka: 1) Da smo kao majka Crkva moralno dužni i obavezni da tom delu naše Crkve u SAD i Kanadi pružimo pomoć da se izvuče iz ove teške situacije uopšte a posebno kod tamošnjih građanskih sudova; i 2) Sveti Arhijerejski Sinod smatra kao izlaz da Sveti Arhijerejski Sabor povuče i stavi van snage svoju odluku ASbr. 20 i 21/zap. 77 iz 1963. godine, o podeli, odnosno stvaranju triju novih eparhija od bivše Eparhije Američko-kanadske. Tim postupkom bivša Američko-kanadska eparhija ostala bi i dalje onakva kakva je i bila, sa istim svojim Ustavom i u istim granicama, koje je i ranije imala. Dalje, Sabor bi izabrao episkopa za tu eparhiju, a dalje bi se postupalo prema postojećim zakonskim i kanonskim propisima“. Zatim Sv. Arhijerejski Sinod mudro i hrišćanski smireno dodaje: „Povlačenje ove odluke bilo bi donekle možda za Sveti Arhijerejski Sabor nepopularno, jer se priznaje jedna učinjena pogreška, ali je bolje priznati pogrešku i ispraviti se, pa do istog cilja doći u svoje vreme redovnim putem, tj. ponovo tamo uspostaviti tri eparhije kada se i ako se za to da predlog od Crkveno-narodnog sabora Eparhije Američko-kanadske, što je u ovom slučaju trebalo da predhodi. Istina, ovim bi se priznala jedna pogreška Svetog Arhijerejskog Sabora, ali pogreška administrativno-upravna, ali ne pogreška dogmatska ni kanonska, gde Sveti Arhijerejski Sabor ne bi smeo da pogreši“.
Zar treba sumnjati da je u momentu donošenja ovoga akta -i upućivanja istoga svima Arhijerejima, tadašnji Sv. Arhijerejski Sinod bio rukovođen pravim interesima pravoslavne crkvene ikonomije, onakve kakvu su primenjivali i Sveti Oci i Sveti Sava, i kakvu iziskuje naš sadašnji istorijski čas? Istina, na takav akt Sv. Sinoda izvršio je izgleda svoj uticaj i objektivni sud Američkih građanskih sudova, o čemu i sam Sv. Sinod govori u svojoj spomenutoj odluci. Naime, Američki građanski sudovi: prvostepeni sud u Vokigenu i zatim Apelacioni sud države Ilinois (1967,1969. id), konstatovali su sa pravničke strane da postupak oko podele Američko-kanadske eparhije nije zakonito izveden, te odluka o tome nema pravnu snagu i ništavna je. To isto je ponovio nedavno (septembra 1974.g.) i Okružni sud za Lejk okrug Ilinoisa, pred kojim se takođe sude obostrano braća Srbi u Americi. Tako su Sv. Arhijerejski Sinod iz 1967. godine i Američki građanski sudovi saglasni bar po pitanju da odluku o podeli Američko-kanadske eparhije treba povući i revidirati. Time bi se, nema sumnje, jedan razlog raskola uklonio.
Po pitanju pak uklanjanja, suđenja i raščinjenja episkopa Dionisija od strane Sv.Arhijerejskog Sabora – počev od 10. maja 1963. do 5. marta 1964.G., – a to pitanje je drugi razlog Američkog raskola, Sveti Arhijerejski Sinod i Sabor nisu preispitivali ranije donetu odluku o tome, dok kod Američkih građanskih sudova ta stvar stoji ovako: Napred spomenuta tri Američka suda priznala su tu presudu Sv. Arhijerejskog Sabora kao pravilnu. Međutim, u najnovije vreme – mart-april ove 1975. godine, Vrhovni sud države Ilinois, razmatrajući odluke nižeg suda /Okružnog suda za Lejk opštinu Ilinoisa/ i potvrđujući njegovu odluku o nepriznavanju podele eparhije Američko-kanadske na tri, ne samo što nije potvrdio nego je čak poništio odluku toga suda po kojoj se priznaje da je smenjivanje i raščinjenje episkopa Dionisija bilo pravilno. Jer taj Vrhovni sud države Ilinoisa u svojoj nedavnoj odluci – na čiju presudu postoji pravo žalbe još samo na najviši sud SAD, smatra da ni samo smenjivanje i raščinjenje episkopa Dionisija nije bilo pravilno zakonski vođeno i da je, šta više, nesaglasno Ustavu SPCrkve i Krivičnim pravilima SPCrkve. Iz opširnog obrazloženja presude tog Vrhovnog suda,[4] značajna je i poučna sledeća konstatacija: „Pokušaj Eparhije – Američko-kanadske pod Dionisijem – da proglasi svoju punu autonomiju sličan je pokušaju Sv. Arhijerejskog Sabora da podeli Eparhiju /na tri/. Oba pokušaja su u suprotnosti sa njihovim Ustavima. Ali nijedan akt, međutim, nije bio poništavanje osnovne verske povezanosti, koji bi dao pravo da raskinu svoju vezu (podvlačenja su moja) i da ignorišu svetovne zakone koji upravljaju njihovim odnosima,[5] Štaviše, posmatrajući ovo pitanje u vezi sa postojećim Ustavima – SPC i Američko-kanadske eparhije, obe strane se slažu u tome da nijedna nema pravo da deluje na svoju ruku“.
Očigledno je da ova odluka Vrhovnog suda države Ilinois počiva na uverenju američkih sudija da su obe strane u srpskom Američkom sporu /raskolu/ pogrešile i da zato treba obe da isprave svoje greške, pogotovu kada među njima još uvek postoji „osnovna verska povezanost“ i „neraskinuta veza“. Iako svetovan, ovaj Američki sud je konstatovao da je na jednoj strani učinjena greška jednostrane podele Eparhije na tri, a na drugoj strani greška jednostranog proglašenja autonomije, što je sve protivno Ustavu SPC i Ustavu Američko-kanadske eparhije. Što se tiče pitanja uklanjanja, suđenja i raščinjenja episkopa Dionisija ovaj sud je zaključio: „Pažljiv pregled materijala pokazao je da postupak protiv episkopa Dionisija, koji je doveo do njegovog uklanjanja i raščinjavanja, nije bio u saglasnosti sa postupkom predviđenim u Ustavu i krivičnom pravu SPC. Tužilac je tvrdio da je evidencija pokazala da je episkop Dionisije bio buntovnik i odmetnik od SPC, ali ovo nije faktor koji bi odlučivao kakav postupak da se vodi prema njemu. Prema tome, sud je došao do zaključka da je uklanjanje i raščinjavanje episkopa Dionisija bilo proizvod samovolje, što je pokazao materijal na raspolaganju. Pitanje suspendovanja episkopa Dionisija po crkvenom postupku nije ovde postavljeno, i po svemu se čini da je bilo na svom mestu. Prema tome sudska odluka po ovom pitanju neće se menjati. Štaviše, pošto je uklanjanje i raščinjavanje episkopa Dionisija u suprotnosti sa crkvenom procedurom, nema potrebe da se ulazi u ostale optužbe“.
Preosvećeni Oci Arhijereji, zar nije sramota za sve nas kao hrišćane što se uopšte i sudimo pred svetskim sudovima? Spasiteljevo Evanđelje spasenja je izričito protiv toga, a sa njim i za njim i sveti apostolskosvetootački kanoni (1Kor. 6, 1-8). Naše pravoslavno ohristovljeno saznanje i ohristovljeno osećanje, i ohristovljena savest, treba da nam pre svih svetskih sudova kažu kada smo pogrešili i u čemu, pa da se onda sami ispravimo i na put Svetih Kanona vratimo. Nema sumnje, da smo za vrhovno merilo imali Svete Kanone Svetih Otaca i Sabora, ne bismo došli do ovog ubistvenog raskola, jer bismo gledali ne samo na Dionisijeve pogreške već pre svega na opšte crkveno dobro – spasenje, mir i jedinstvo dece Božije, jednoverne i jednokrvne braće naše – i one sa manjim i one sa većim gresima, u jedinstvu jednog Crkvenog Tela Hristovog. Zar nam, na primer, Sveti Kanoni: 62,65. i 109. Kartagenskog Sabora i 34. Apostolski Kanon nisu govorili, davno pre Ustava SPCrkve i Ustava Američko-kanadske eparhije, kako treba postupati pri stvaranju novih eparhija crkvenih nego valja da nam to ukažu Američki sudovi? Pored toga, zar nam Sveti Kanoni i saborna praksa Vaseljenske Crkve Pravoslavne kroz vekove ne govore kako se treba odnositi prema velikom i nadanđeoskom dostojanstvu apostolskog čina episkopskog, i kako oprezno i bogomudro treba razmatrati i voditi pitanje optužbi i suđenja jednom episkopu, pa ma ko i ma kakav on bio. Očigledna je istorijska činjenica: ni prema najgorim episkopima-jereticima, kao što su Nestorije, Dioskor i drugi, Sveti Oci nisu postupali bez redovnog postupka trikratnog pozivanja, saslušanja, javnog pretresanja i sabornog suđenja, i tek posle toga ih lišavali katedara i činova. Zato Ocima nije mogla biti pripisivana nikakva pristrasnost, žurba, predubeđenost, ili ma kakva jednostranost. To jasno svedoče sačuvana do danas saborska akta Svetih Vaseljenskih i Pomesnih Sabora.
Sa svih tih razloga neka mi bude dopušteno predložiti Svetom Arhijerejskom Saboru: da mirne savesti počne pomirenje preispitivanjem, na primer, rada, postupka i izveštaja obeju delegacija, slatih od Svetog Sinoda u toku 1962. i 1963. godine u Ameriku. Upravo njihov rad i zahteva preispitivanje. Za primer uzmimo samo ovo: po kojim bi to Svetim Kanonima naše Crkve bilo ispravno da takozvana „Isledna komisija“ /očigledno prekoračivši ovlašćenja, data joj odlukom Svetog Sinoda br. 1936/zap. 265 od 13. juna 1963.G./, donese na svoju i brzu ruku onakvu odluku kakva je sadržana u njenom „Saopštenju“, datom 6. jula 1963.G. u Milvokiju u Americi? Nema sumnje, svaki će pravoslavni teolog i kanonista priznati da: podbunjivanje sveštenstva i naroda protiv svoga zakonitog episkopa – koji još nije bio ni svrgnut, ni suđen, ni osuđen, protiv koga čak ni tužba još nije pokrenuta, samo zato što je taj episkop odbio da se na svojoj eparhiji potčini dotičnoj komisiji, jeste takođe nekanonski i protivkanonski akt, pošto nipodaštava i podriva neprikosnovenost episkopskog čina i položaja u sopstvenoj eparhiji pre konačne saborske odluke i osude /sr., na primer, Kanone: 31,38,55. i 74. Apostolski 5. Kanon Prvog i 8. Kanon Četvrtog Vaseljenskog Sabora, naročito Kanone 1316. Prvo-drugog Pomesnog Sabora Carigradskog; 27. i 96. Kartagenskog Sabora, i 1. Kanon Sv. Kirila Aleksandrijskog/.[6]
Preosvećeni Oci Arhijereji, Gospod mi je svedok, nemam ni namere ni želje da u ovom našem raskolu jedne pravdam a druge okrivljujem, jer nam je zaista svima dosta uzajamnog samoopravdanja i okrivljavanja drugih. Avaj, jezivi rezultati toga su već davno poznati: uzajamna i grupna “ deklaratorska“ raščinjavanja, lišavanje nevine svetosavske dečice i ostalih srpskih duša svetog Krštenja, Pričešća, pogreba, itd. Sve želje srca moga slivaju se u vapajnu molitvu Sladčajšem Gospodu: da ranu, rakranu srpskog crkvenog raskola Njegovim lekom svi odmah lečimo i izlečimo. Pred svima nama je jedan isti evanđelski svetosavski dug i zadatak: sramotnu i smrtonosnu boljku srpskog crkvenog raskola u Americi što pre izlečiti, primenjujući crkvenu ikonomiju sveopšteg pokajanja i praštanja, radi vraćanja mira, ljubavi i jedinstva Crkve. O, kada bi svi pravoslavni Srbi na svim stranama sveta zavapili ka Gospodu Hristu ovim spasonosnim velikoposnim molitvenim vapajem: „Sagrešismo, bezakonovasmo, nepravdovasmo pred Tobom; mi niti izvršismo niti sačuvasmo zapovesti koje si nam dao; ali, Bože Otaca, ne dopusti da propadnemo potpuno“.
Pre svih nas pozvan je, i ima bogodane moći, ukloniti ovaj samoubilački i srboubilački raskol Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve, koristeći spasonosno sredstvo crkvene ikonomije, i po ugledu na Svete Oce i Svetoga Savu, pronalazeći neko „čovekoljubivije rešenje“, po rečima svetog 5. Kanona Prvog Vaseljenskog Sabora, to jest neko svecelishodno i svebogougodno rešenje. Tako bi se jedino, uvereni smo i mi i mnogi drugi Srbi na obe strane, brzo vaspostavilo željeno jedinstvo Pravoslavnog naroda Srpskog, naroda Svetosavskog u Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj, toj jedinoj bolnici i lečilištu Srbinove duše i svih njenih ličnih i svenarodnih grehova.
 
* * *
 
1. Na kraju, Preosvećeni Oci Arhijereji bogoblagodatni, dopustite mi mali uzlet i izlet u spasonosno carstvo Svetootačkih blagovesti. Prva, koja svu dušu zahvata jeste ova: „Svi smo krivi za sve“. Raskol je toliki greh, da je i lični greh svakoga od nas, i svenarodni greh. Na prvom mestu: moj lični greh. Jer da sam ja, Arhimandrit Justin, bio bolji nego što sam, i svi Pravoslavni Srbi bili bolji nego što su, nas ne bi mogao spopasti i zarobiti tako strašilan greh kao što je raskol. Nikada sa zemlje Srpske nije uzišao na nebo veći greh nego što je raskol. On optužuje sve nas i pred nebom i pred zemljom, i pred svima svetovima Božjim. Raskol, to je u istoriji Srpskoga roda najveći pakao srpskih duša. Pakao koji smo mi stvorili. I zato ćemo za njega odgovarati svi. A pre sviju ja – mnogogrešni Justin. To je prva polovina ove svetootačke blagovesti. A druga polovina je ovo: Za svaki greh – čudesno Evanđelje Spasovo ima lek. Ima i za ovaj naš najveći srpski greh. To je pokajanje. A ono? Ono može isceliti i ovu našu najstrašniju duhovnu bolest: raskol. I spasti sve duše svih nas. Samo naložimo na sebe podvig pokajanja. Pretvorimo srca svoja u pokajničke suzarnike. I Blagi Gospod smilovaće se na nas, i izbaviti nas iz ovog dušegubnog pakla.
Zato: „Gore srca!“, ka Gospodu – srca, da nas svemilostivo oslobodi ovog samoubilačkog ropstva. Verujmo da će nas On uslišiti! Verujmo. Jer su Njegova sveistinita božanska usta izrekla na našu besmrtnu radost i ovu blagovest: „Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte daćete primiti; i biće vam“ (Mk.1,24).
2. Ne zaboravljajmo ni u snu ni na javi: nad nama je Nebeska Srbija. Ona nesumnjivo ovih trinaest raskolničkih godina tuguje nad nama, plače i rida nad ojađenom Zemaljskom Srbijom, i moli se za nas. Naročito naši divni Svetitelji, na čelu sa Svetim Savom. O, teško je raskolom obolela Zemaljska Srbija, i postala samrtni bolesnik. Evo, već punih trinaest godina mi sramotimo Nebesku Srbiju. Neophodno je nama, i najneophodnije: moliti se njoj da nas neprestano ima u molitvama svojim, i da ne odvrati lice svoje od nas zbog strašnih grehova naših. Prestane li ona moliti se za naše svenarodno pokajanje, mi ćemo postati njen večiti sram, njena večita tuga, njen večiti vapaj. I još zamislimo: kako ćemo izaći pred lice Nebeske Srbije: pred lice Svetoga Save, Svetoga Nemanje, Svetoga cara Lazara i ostalih srpskih Svetitelja, pred lice bezbrojnih srpskih Mučenika što vekovima ginuše za Krst časni i veru Pravoslavnu? Na zemlji mi smo raskolom stvorili sebi pakao, međusobni pakao. I ako se ne oslobodimo njega pokajanjem, on će nas pratiti i u onaj svet. A to će biti na radost samo demonima i svima neprijateljima Zemaljske i Nebeske Srbije. Zato: „prostim vsja voskresenijem“ (=oprostimo sve Vaskresenjem) i vaskrsnom silom Vaskrsloga Gospoda vaskrsnimo sebe iz svih smrti, iz svih grehova, iz svih duhovnih grobova. Mi pravoslavni hrišćani nikad ne zaboravljajmo evanđelsku blagovest: pokajanje je svelek i za sami svegreh. Pritom sećajmo se i ovog spasonosnog nauka Svetih Otaca: „Samoispitivanje i samoosuda je početak spasenja“.
Opet i opet: Gore srca ka Svemilostivom Gospodu i Spasitelju! Budimo Njegovi, i od nas će pobeći svi gresi, sve smrti, svi demoni.
 
O Uskrsu 1975.
Man. Sv. Ćelije
 
Preporučuje se svetim apostolskim molitvama
Svetog Arhijerejskog Sabora
Arhimandrit Justin Popović, s.r.
duhovnik Manastira Ćelije
 


 
NAPOMENE:

  1. Rukopis-tekst napisan i upućen Sv. Arh.Saboru o Vaskrsu 1975.G. i objavljen na srpskom i engleskom u Americi iste godine u izdanju Manastira Sv.Save u Libertivilu (knjižica 36 strana). – Prim. prir.

  2. U vreme proglašenja Srpske Patrijaršije pod carem Dušanom 1346.G., došlo je nekoliko godina kasnije do rascepa sa Carigradskom Patrijaršijom, ali, kao što nam svedoči Arhiepiskop Danilo II, već je sam car Dušan bio rešen da se izmiri, ali ga je u tome iznenadna smrt sprečila. Izmirenje Srpske i Carigradske Patrijaršije došlo je ubrzo po obostranom nastojanju i po želji svih: patrijaraha, episkopa, klira, monaštva, naroda i vladara – u vreme despota Jovana Uglješe (1368.G.) i Sv. Kneza Lazara (1375.g.)

  3. Ovo mudro pravilo Sv. Jovana Zlatousta navodi Sv. Marko Efeski u svom „Ispovedanju vere“.

  4. Ova presuda Vrhovnog suda države Ilinois, doneta posle žalbi obeju zavađenih Srpskih strana na presudu Okružnog suda za Lejk opštine Ilinoisa, nedavno je objavljena na engleskom u „Observeru“ Američko-kanadske eparhije Dionisijeve, a u srpskom prevodu u čikaškoj „Slobodi“ i drugim srpskim listovima u Americi, o čemu je sigurno već obavešten Sveti Arhijerejski Sinod i Sabor.

  5. Sud ovde pod „svetovnim zakonima“ očigledno podrazumeva UstavSPC i Ustav Američko-kanadske eparhije, jer malo pre toga je rekao za njih: „Ovi Ustavi su jednostavno izrazi svetovnih zakona koji vladaju u tim verskim zajednicama. Akti koji su suprotni ovim svetovnim zakonima ne predstavljaju poništavanje ili ukidanje osnovnih odnosa verskog jedinstva“. – U ovoj poslednjoj rečenici očigledno se vidi dobronamernost ovog Američkog suda, jer se tom rečenicom hoće da kaže našim Srbima u Americi, kao međusobnim tužiteljima, a i nama Srbima ovamo, da i pored svega mi ipak nismo verski razjedinjeni, nego nas dele neke zakonske, a nezakonite, odluke koje zato treba preispitati i revidirati. Sud, očigledno, nalazi da odluke ni jedne ni druge srpske strane nisu pravilne te ih zato treba povući.

  6. Da spomenemo ovde i sledeću antikanonsku činjenicu iz srpskog raskola u Americi: golim dekretima (takozvanim „deklaratornim presudama“), bez ikakvog suda i suđenja, raščinjavani su grupno sveštenici koji su ostali verni Dionisiju, ili mu naknadno prišli. Isto tako, čudnovato je, kako niko nije postavljao pitanje: kako to da plenum Uprave svešteničkog udruženja Američko-kanadske eparhije već 4. juna 1963.G. /daleko pre dolaska Sinodske komisija, i ostalih događaja/ sam se odmeće, i poziva ostale na odmetanje od svoga još uvek zakonitog episkopa Dionisija? I niko za tu neposlušnost i pobunu nije bio kažnjen, pa čak ni opomenut. (Vidi šta o tome nalaže 13. Kanon Prvo-Drugog Carigradskog Sabora). Ako se pri tome Svešteničko udruženje pozivalo na „neposlušnost“ episkopa Dionisija, zar je ono pozvano da pre obavljenog suda i osude episkopa sudi o poslušnosti ili neposlušnosti njegovoj? Ili, zar će ono svoju kanonsku grešku pravdati greškom drugoga? Pri tome, ovde je veliko pitanje, da li se te dve „neposlušnosti“ – sveštenička i episkopova – mogu staviti na isti nivo?

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 91, strane 654-665.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *