"Границе између 'монашког' и 'световног' нису тако јасно одређене у пракси Цркве као што се чини да су у теорији. Заиста, антиномијске стране 'пустиње' и 'царства,' 'Марије' и 'Марте,' итд. често постоје паралелно једна поред друге у једној личности, као што се обе рефлектују у нашој литургијској традицији. Не бих рекла да Св. Игњатије Брјанчанинов није имао ништа од 'Марте' у себи, нити да о. Александар Шмеман није имао ништа од 'Марије.' Али наглашавање једне или друге стране доводи до различитих 'аспеката' активности у Цркви, различитих приступа. То може такође довести до тензије, омаловажавања вредности једног приступа или другог, или чак узјамног осуђивања".

[... Из текста]

"Црквене поделе немају једнаку природу, и није свака од њих раскол. На пример, у историји се не једном дешавало да су се делови ове или оне помесне Цркве дуже време налазили ван међусобног општења из разлога историјске или политичке природе".


Прот. Љубо Милошевић

"...Ако се под „ненаучношћу“ има у виду недовољно познавање извора и њихово нестручно коришћење, недовољно знање допунске литературе и неспособност да се до неког степена ради интердисциплинарно, онда је „ненаучност“ могућа и у свим горенаведеним областима и није својствена богословским наукама per se. Богословским наукама је могуће бавити се стручно, али и не. Постоји, наравно, виши смисао појма „богословље“, које су Оци назвали „науком над наукама“, тј. доступно само онима који су веома напредовали у богосагледавању. Међутим, напади на „ненаучност“ богословља имају у виду сасвим другачију „научност“. Зато и говорим о тој, приземљенијој „науци“..."

[Из интервјуа...]

"... Могу се, дакле, са Христом сјединити они који прођу кроза све оно што је и Спаситељ прошао, и који претрпе што и Он, те постану оно што је Он. Он се, наиме, сјединио са крвљу и телом, који беху чисти од свакога греха. А пошто је Он по Својој природи од самог почетка био Бог, обожио је и оно што је касније постало - односно човечанску природу - а на послетку је због тела и умро и васкрсао. Према томе, онај ко хоће да се сједини са Њим, дужан је да се причести Његовим Телом, да учествује у обожењу и да буде заједничар Његовога гроба и Васкрсења. Због тога се и крштавамо како бисмо умрли оном смрћу и како бисмо васкрсли оним Васкрсењем, помазујемо се светим миром како бисмо царским помазањем постали заједничари Његовога обожења - окушамо пресвети Хлеб и пијемо из пребожанствене Чаше како бисмо постали причасници самога Тела и саме Крви, које је Спаситељ узео на себе. И на тај начин се сједињујемо са Оним Који се ради нас оваплотио, обожио, умро и васкрсао..."

[Из Друге Беседе...]

"... Љубав се изражава у верности. Онај ко говори да воли, а сваки дан вара - лаже. Порочни човек воли сопствене страсти више од Бога. Како такав може у рају да сагледава светост Божију? Љубав према Богу се изражава у верности Његовим заповестима. Заповести претпостављају труд над собом, савладавање у себи онога што нам смета да будемо са Богом. Наши греси и страсти налик су на тињајуће угарке, који су у стању да се разгоре у паклени огањ, који ће неиздрживо палити душу у вечности... Суштина вечних мука није у томе да се грешници кажњавају из мржње према њима, већ зато што су они сами постали неспособни за љубав. Није суштина мука у гневном одбацивању оних који су одступили, већ у њиховом личном одбацивању Бога и Његове љубави која је усмерена ка њима. Заиста, како да се нађе у рају онај ко не воли Бога и ништа није урадио да покаже ту љубав у сопственом животу? То ће бити истинско мучење, пакао. У томе се и закључује суштина загробних страдања... Није ствар у кажњавању, већ у духовно-моралном достојанству човека. Наш реални живот, особине наше душе се у вечности преламају у стање које ће за њу бити потпуно природно - или блаженство, или мучење. Симпатија према Оригеновим погледима посебно је разумљива у наше дане, када желимо да поживимо овде на своје задовољство, али да се и тамо, иза гроба, не лишимо блаженства..."

[Из текста...]

"... Треба бити веома опрезан и према теорији крштењског богословља која се недавно појавила. Очигледно је да та теорија потиче из протестантске еклисиологије. Тенденција ка ширењу граница историјске Цркве усмерена је на то да се у Њој прикрију и они хришћани који су се од Ње одвојили. Ако се тако нешто догоди, то ће бити велика претња за Православље, које верује да је оно једина истинита Христова Црква на земљи. Постоји опасност и због још једног веома важног разлога. Ако допустимо да је канонска основа за јединство само "крштење у име Свете Тројице" и да се сви, који макар по спољашњој форми томе одговарају, налазе у границама Цркве, онда се аутоматски разарају конфесионалне баријере, које раздвајају "цркве". Међуконфесионално општење у светим Тајнама (intercommunion) је нешто што се већ догађа, и такво "уједињење цркава", без обзира на сва противљења, онда постаје реалност..."

[Из текста...]

"... Ја, напротив, говорим о онима и називам јеретицима оне који кажу да у данашње време нема никога међу нама ко може да сачува еванђеоске заповеди и да постане налик Светим Оцима, те да најпре буде веран и делатан (јер кроз дела се показује вера, као што се у огледалу види сличност лика), а затим да буде и сазрцатељ и боговидац, односно да буде просветљен и да прими Духа Светога и кроз Њега види Сина са Оцем. Они, дакле,који кажу да је то немогуће не заговарају неку појединачну јерес, него, ако се тако може рећи, све, јер она бешчашћем и силном хулом све остале превазилази и заклања… Они који то говоре затварају небо које нам је Христос отворио и прекидају пут ка њему који нам је Он утро. Јер Бог, Који пребива изнад свих, као да стоји на висини пред капијом неба и сагиње се,и верни Га гледају док им кроз Свето Еванђеље кличе и говори: Ходите Мени, сви уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити, а ти богоборци или, боље рећи, антихристи говоре: "Немогуће, то је немогуће!"..."

[Из 29. Беседе...]

"... Мишљење да нас са јеретицима разједињује само вероучење, само догмати је веома распрострањено, посебно код "ревнитеља не по разуму". Можда ширењу те заблуде помажу и сами дијалози, које називају богословским. Код неких хришћана се формирало мишљење да нас од јеретика одваја само богословље, да ако јеретици приме праве догмате можемо их примити већ раширених руку, можемо се сјединити са њима. Али то није тако. Не одвајају нас само догмати. Претпоставимо да нека јеретичка заједница, римокатоличка например, објави да се одриче својих лажних догмата. Као да би тада требало да нестану све препреке за примање римокатолика у Цркву. И ту Православље вреба највећа опасност. Савремени римокатолицизам није онај римокатолицизам који се 1054. године одвојио од Цркве. За хиљаду година свог постојања ван Цркве Христове, ван просвећујуће благодати Божије, римокатолицизам је људским мудровањима и демонским утицајима потпуно у себи унаказио хришћанска начела. Шта се добија формалним одбацивањем лажних догмата ако ти догмати живе у делима римокатоличких богослова, које је римокатоличка црква прибројала лику светих. Ако су се тим догматима у свом животу руководиле хиљаде католичких "светих", што је оставило неизбрисив печат на римокатоличку мистику? Заједно са савременим римокатолицима, исто тако оптерећеним јеретичким заблудама, у Православну Цркву ће невидљиво ући ватиканска "гарда": Тома Аквински, Игњацио Лојола, Франциско Асишки, велика и мала Тереза, Тома Кемпијски, Николај Креста и други. Ући ће они о којима је свети Игњатије Брјанчанинов свом духовном чеду писао: "He играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завета и светих отаца Православне Цркве, никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете"... Међутим, Православљу ће, заједно са присаједињеном му римокатоличком "гардом" Ватикана, која би ушла у ограду Цркве, бити нанесена огромна штета... Савремени филокатолици и обновљенци воле да нагласе да ни један Васељенски Сабор није осудио римокатолике као јеретике, па због тога не може ни бити речи о било каквој јереси. Треба подсетити такве "богослове" да нису све јереси које су постојале до Првог Васељенског Сабора касније биле предане анатеми Васељенских Сабора. Међутим оне не престају, упркос томе, да све до дан-данас буду јереси - манихејство, докетизам, монтанизам, савелијанство, антитринитарци, евионити, маркионити и многи други..."

[Из текста...]

"...Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20) "Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности? Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега. Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16)..."

[Из текста...]

"...Примећено је да су на сваки члан Символа вере напади вршени у хронолошком поретку. Тако су се први окомили на Символ Вере грчки и римски многобошци, јер се у њему отворено објављује постојање једног Бога. У наредним вековима почели су напади на онај део Символа вере у којем се говори о Христовој личности. Тај део је дугачак и подробан, јер нам је Христос, Друго Лице Свете Тројице, открио Себе кроз Своје оваплоћење. Управо у овом периоду од Цркве су отпали аријанци, несторијанци и монофизити. Још касније су почели напади на део Символа који говори о Духу Светом. У том периоду од Цркве је отпала Западна Европа упркос каснијим откровењима дарованим Светитељима, попут Светог Григорија Паламе. Овај "проповедник благодати" је у четрнаестом веку покушао да Запад из неопаганизма врати у Православље. У наше време напади су усмерени на завршне делове Символа који се односе на Цркву. Ови напади су покренули различите поделе које су почеле у двадесетом веку и настављају се до данас. Напади су у вези са вером Цркве у једно крштење, васкрсење и живот будућег века. Ови напади указују на то да се можда приближавамо последњим деценијама постојања овог палог света. Међутим, да бисмо разумели садашње нападе на Цркву, треба да се вратимо аријанству четвртог века..."

[Из текста...]

"... Сећај се две помисли и бој их се. Једна ти говори: "Ти си свет човек", а друга: "Нећеш се спасти". И једна и друга долазе од ђавола и нису истините. Ти мисли овако: "Ја сам велики грешник, али је Господ милостив и воли људе и Он ће ми опростити грехе". Веруј тако и Господ ће ти опростити. Немој се надати на своје подвиге, чак и ако се много подвизаваш. Један подвижник ми је говорио: "Сигурно ћу се спасти пошто сваког дана вршим толико метанија". Међутим, када је дошла смрт, растргао је кошуљу коју је имао на себи. Према томе, Бог нас не милује због наших подвига, већ једино по Својој благости. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима са љубављу опрашта. Тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и ми треба да Га подражавамо, и да све волимо. Ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу... Наша борба је непрестана. Ако си укорио брата, или га осудио, или увредио, изгубио си свој мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ниси је одмах одбацио, душа ти је изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никад нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзао, отпао си од Бога и дух je тобом овладао. Ако брату учиниш добро, обрешћеш мир савести. Ако се одрекнеш своје воље, отераћеш непријатеље и задобићеш мир душе. Ако брату опрашташ увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог..."

[Из поука Светог Старца Силуана...]

"...Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу... Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!... Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења... Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења... Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак... А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати..."

[Из 203 писма...]

"...Заиста, треба рећи да је потпуно недопустив однос према богословљу као сфери човекове стваралачке активности. Прво, богословље решава исувише важна питања да би у њему било места људској самовољи. Покушај употребе способности своје фантазије у богословљу сличан је покушају експериментисања на минском пољу. Измени макар слово у Символу Вере - и вечни удео човека постаје веома жалостан! Изгради нови догматски систем - и свет ће бити потресен чудовишним злочинима. По исправном запажању Честертона, богослов је сличан укротитељу лавова и тигрова. Дај им мало слободе - и чудовиште древног очајања ће захватити народе! Па и сами верујући уопште очекују од богословља не нове системе, већ сведочанство истине. Хришћанима уопште није интересантно како модерни теолози сматрају могућим схватање једног или другог древног текста; није им важно да ли је могуће Еванђеље тумачити на начин да ће се мучења некада завршити, или за љубав "браћи католицима" тврдити да је "филиокве" потпуно православно учење, или да су њихове тајне делотворне јер се тако може разумети ова или она изрека неког Светитеља. Њима (а аутор прибраја себе тој изумирућој групи становништва) је важно да знају, како је све било у стварности, каква је истина.... "

[Из текста...]

"...Благо Вама ако проникнете у поуке светог авве Доротеја... Толико уважавам ову књигу да и сада не престајем да је ишчитавам ради назидања мога и браће моје... Ова књига ће бити најбоља поука за тебе саму и за васпитавање кћери. Читај књигу, и проучавај је. Знај да ће више од свих твојих савета речима, живот твој бити најјача поука за кћер... Књига дела преподобног авве Доротеја помаже посматрању себе, а такође пружа ненадмашно руковођење за васпитавање младих људи... "

[Из писама Светог Игњатија Брјанчанинова]

Христос Васкрсе, драга браћо и сестре, чланови сајта svetosavlje.org!

Пасхалну радост са вама молитвено деле ваши оци, протојереји Срба и Љуба и игуман Ефтимије, који вас искрено воле и брину о вама. Нека нас ова садашња радост у Васкрслом Христу увек зацељује у Једно - у Цркву Христову - како бисмо преко целе године нашом љубављу и добрим животом сведочили о Пасхи Господњој.

Ваистину Христос Васкрсе!

"... Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама. Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот - долазимо до спасења?... Православна Црква увек је била "стара црква" и чуварица "старе вере". Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама - Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања - да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин... "

[Из књиге...]

"... Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја", говорио би многобројним московским посетиоцима Оптиног манастира последњи велики оптински старац преподобни Нектарије (1852-1928). Још један од последњих великих стараца истог манастира, преподобни Антоније (1855-1922), био је у посебној духовној вези (уз помоћ "бежичног телефона", како су се шалила духовна деца) са оцем Алексејем, иако је овај други живео и подвизавао се у потпуно другачијим условима од оптинских монаха. Од детињства окружен људима, московски свештеник отац Алексеј Мечов (1859-1923) никада није имао времена ни могућности да се осами у својој келији. Родио се и живео у бурној Москви крајем 19. и почетком 20. века, у самом центру града, у цркви св. Николаја је провео цео свој земаљски живот служећи ближњима, као свештеник, својом љубављу. За њега никада није постојало ништа прече од ближњег: примао је по цео дан, с кратким паузама да попије чај у својој собици у кући крај храма, исповедао и молио се, слушао и узимао на себе туђе грехе. Дешавало се да прекине богослужење непосредно пре изношења Часних Дарова и изађе из олтара да би некога, ко је дошао издалека и коме је то преко потребно, исповедио, а онда и причестио... У књизи о животу московског баћушке Алексеја која је у Вашим рукама свако ће наћи одговоре на многа питања која га интересују. Како треба служити ближњем? Шта је љубав? Како живети у браку? Она садржи много занимљивих података о животу Цркве у оно тешко време после октобарске револуције, као и конкретних решења разних често постављаних питања (и код нас, и данас) везаних за црквену праксу (причешћивање, исповедање, служење литургије и сл.). Молитвама праведника Твога оца Алексеја, Господе, научи нас да волимо Тебе и ближњег свог, јер ће нас по љубави Твојој познати. Амин "

[Биљана Вићентић...]

"... Исповедам у светлу извесности да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету. Неодступно тврдим да је Света Гора Атонска новозаветни сасуд православља. Тамо је мало речи, али много опита. Света Гора је међа између света и ствари изнад света. "Бивајући на граници између света и онога што се налази изнад света, Атос је отаџбина врлине", како са правом вели свети Григорије Палама. Света Гора је зелени пашњак православне васељене. Сваки подвижник представља тихи протест посветовњачењу наше вере, па је стога њен многомоћни бранич. На Атосу постоји динамичка могућност истинског покајања и опитовања православља у свој његовој пуноти: зато и пружа много Цркви и свим световњацима. Сваки подвижник је један Јона који се наизглед отискује у Тарсис, односно пустињу, али којег велика риба, то јест благодат Божија, одводи у големи град Ниневију, то ће рећи у свет, где проповеда покајање или повратак ка Богу... "

[Из књиге...]

"... Људи нису створени зато да би живели само овде земљи, попут животиња које после своје смрти ишчезавају, већ су створени са једним циљем - да би живели са Богом и у Богу, и то не сто или хиљаду година, него вечно. Али са Богом могу да живе само хришћани, то јест они који на прави начин верују у Исуса Христа. Сваки човек тежи ка напретку и срећи. Ово стремљење усадио нам је Сам Творац, те стога оно не представља грех. Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога. Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Ватра се не може угасити сувим грањем и уљем, него само водом. Управо тако ни жудња људског срца не може да се задовољи добрима овога света, јер нашу жеђ може да угаси једино благодат Божија. Само Онај Који представља највише Благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост. Што се тиче материјалних добара, она не могу у потпуности да нас задовоље. Познато је да нам се свака ствар коју желимо свиђа само док је не поседујемо; а када је добијемо, брзо нам досади. Или, само оно што још немамо, делује нам добро и привлачи нас; а све што имамо, макар било и најбоље, или нам није довољно, или нас не привлачи. Одличан пример за ово пружа цар Соломон, који је, као што је познато, био толико богат, да је целокупно покућство у његовом дворцу било од чистог злата. Био је толико мудар, да су цареви и знаменити људи из далеких земаља долазили да га слушају. Био је толико славан, да су непријатељи дрхтали при самом спомињању његовог имена. Он је лако могао да задовољи било који свој прохтев, и чинило се да нема ствари на свету коју није имао, или није могао да добије. Уз све то, Соломон до краја живота није могао да у потпуности удовољи своме срцу, и жудње су га мучиле више но обичног човека. На крају, пошто је пробао све на свету, у својој књизи рекао је: Све је на свету таштина и мука духу!... "

[Из Увода...]

"...Треба јасно читати и певати у цркви, а онај ко се моли треба пажљиво да слуша - и читаво море хришћанске науке се улива у душу - обасјава ум спознавањем догмата, оживљава срце светом поезијом, надахњује и покреће вољу за светим примерима. То није протестантска црквена беда, која се сналази са неколико старозаветних псалама, својим сузним стиховима и аматерском проповеђу сваког пастора - "што имамо то и нудимо"; и то није римокатоличко богомолно приповедање уз брујање оргуља. То је светла, жива проповед која изазива поштовање и молитва устима целе Васељенске Цркве, глас богонадахнутих Светих Отаца, збор исто толико ауторитетних као Јеванђелисти и Апостоли, и који су вође црквене молитве... "

[Из писма Равноапостолног Николаја Јапанског,
од 11. октобра 1904. године...]

"...Исус Христос заповеда нам да се молимо непрестано. Многи говоре: "Како се можемо молити непрестано, живећи у свету? Ако заокупимо себе само молитвом, кад ћемо онда вршити своју дужност и бавити се својим пословима"? Наравно, ми не можемо да имамо непрестану молитву споља, то јест да свагда стојимо на молитви, јер смо заокупљени бригом и пословима. Али ко осећа своју унутрашњу беду, тај не престаје да се моли и усред својих занимања. Ко усрдно жели да уђе у Царство Небеско тај ће наћи прилике и времена да се моли и унутрашње и спољашње, он ће и при најтежем и непрекидном раду, наћи времена да каже коју реч Богу и поклони Му се. Не налази времена да се моли само онај ко неће да се моли... Несрећа је за слепца што не види светлост, али далеко већа несрећа је за хришћанина да изгуби расположење за молитву, да лиши своју душу Божанске Светлости. У таквој души настаје тама, а по исходу (изласку) из тела њен удео биће вечна тама... Говоре да ако нема жеље, онда се и немој молити, али то је лукаво телесно мудровање. Само ти немој стати на молитву, тако ћеш и сасвим одустати од молитве, а тело то и хоће. Царство Божије с напором се осваја. Без самоприморавања на добро нећеш се спасити... Ето зашто треба да се молимо не само када смо расположени за молитву, него и када нећемо да се молимо, када нас тромост, сан, бриге, таштина и друго, удаљавају од молитве, и ако се, без обзира на све то молимо, подвизавамо, приморавамо себе, боримо се са собом, онда таква молитва допире до небеса и излази пред Престо Господа... Ма колико били велики греси твоји, моли се, не очајавај... Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!... Свет се може постати и без удаљавања од друштва и без напуштања света. Веруј из душе у све оно чему учи Света Црква, и живи онако како она захтева; или, другим речима - буди хришћанин и бићеш свет... "

[Из Поука Старца Саве...]

"...1.Православни катихизис (вероучење) представља поуку о православној хришћанској вери која се предаје сваком Хришћанину ради благоугађања Богу и спасења душе.
2. Реч "катихизис" преведена са грчког језика значи оглашење, усмено поучавање, а сходно употреби још од апостолског доба, овом се речју означава основно учење о православној хришћанској вери које је неопходно сваком Хришћанину (Лк. 1,4; Дап. 18, 25).
3. За благоугађање Богу и за спасење душе потребни су, најпре, познање истинског Бога и права вера у Њега, а као друго - живот по вери и добра дела.
4. Вера је неопходна зато што, како сведочи реч Божија, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6).
5. Веру нераздвојно треба да прате живот по вери и добра дела, јер, како сведочи реч Божија, вера без дела мртва је (Јаковљ. 2, 20).
6. Према објашњењу Светог Апостола Павла, вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1).
7. Разлика између знања и вере је у томе што знање за предмет има видљиво и схватљиво, а вера - невидљиво и чак несхватљиво. Знање се заснива на искуству или истраживању предмета, а вера на поверењу у сведочанство Истине. Знање припада уму, мада може да делује и на срце; вера припада превасходно срцу, иако отпочиње у мислима.
8. У учењу побожности захтева се не само знање него и вера, јер је главни предмет овога учења Невидљиви и Несхватљиви Бог и Премудрост Божија у тајни скривена. Стога многи делови овога учења не могу да буду обухваћени разумним познањем, него могу да буду примљени само вером...."

[Из Катихизиса...]

" ... Отац Данил је увек "ходао пред Богом". И иако је то, пре свега, стање душе која је потпуно устремљена Богу, оно је налазило израз чак и буквално - у његовом начину хода, речима, да не говоримо већ о поступцима и беседама. Он је ишао лако, као човек који зна где и зашто иде, који је спокојан за садашње и не брине се за будуће, јер је све бриге препустио Господу, Који му је близак као Отац Који љуби. За тих десет година много пута сам чуо од оца Данила да би он желео да умре као Мученик. Бојим се да ће из мојих речи то сада звучати не баш онако, како је звучало са његових усана. У његовим речима о мучеништву није било ни мрачног тријумфа, ни болесне усхићености; он је о томе говорио једноставно и радосно, а ја, слушајући га, имао сам исто оно осећање неугодности и недоумице, које сам осећао и онда када сам у посланицама Свештеномученика Игњатија Богоносца читао о његовој ватреној жељи да пострада за Христа. Једна и иста жеља била је и у једном и у другом, а ја нисам схватао ни једног, ни другог. Сећам се како сам пре пар година у Македонији, где смо заједно ишли, одвео оца Данила у амфитеатар древног града Битољ. У време римске империје овде су, ради забављања маса незнабожаца, хранили звери људима. Са стране амфитеатра сачувале су се две мале просторије, у којима су држали звери пре него их пусте у арену, а у центру - један собичак у висини људског раста одакле су излазили осуђени на смрт. Потврђена је истина да су на тај начин у том амфитеатру примили смрт за Христа неки Мученици ране Цркве. Рекао сам оцу Данилу: "Ево, оче Данило, можете стати тамо где су стајали Мученици пред излазак на подвиг". Он је ушао у ту мрачну собицу. Сећам се како је стајао у њој и гледао одатле на небо. Заиста, са таквом усредсређеним спокојем он је гледао и на свог убицу. Признајем, размишљао сам да ли се баћушка уплашио у последњем тренутку? Јер, ја би се уплашио. И зато сам питао јединог сведока који је видео убиство својим очима: шта је радио отац Данил, када је, излазећи из олтара, видео човека са маском и пиштољем у руци? И чуо: "Ишао је на њега. Право на њега."..."

[Из Житија...]

" ...Од какве је користи ако сазнамо да ли је глас био Очев или Бог говори кроз анђеле за једно или друго? Од какве је користи на нашем путу спасења ако то сазнамо? Ти говориш теолошки. У чему ће нам бити од користи? Ни у чему. Увредићу те. Напустио си пут скрушености и хваташ се висина теолошких. Не. Остави тај пут ... "Господе Исусе Христе, помилуј ме". "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Остави тај пут истраживања, зато што... Дође један у кућу и каза: "Оче, Тело којим се причешћујемо је Тело Христово, рекли су..." Кажем: "Оче, не можемо да теологишемо, зато што нисмо теолози. Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовим. Више не можемо да кажемо, можда и упаднемо у неку догматску грешку и створимо себи препреку након наше смрти". То нам није од користи, оче. Остави тај пут и крени путем скрушености и путем послушања и остави високе нивое. И Бог нас по неки пут искушава да би нас пробудио: Шаље ти искушење Бог, Бог жели да те пробуди. Немој да спаваш, немој да спаваш, изговарај молитву. Свака молитва уз бројанице коју си очитао за свог брата, за свог рођака, неће пропасти. Бог ће му помоћи када се нађе у тешком положају. Бројанице не да помажу већ и душу из пакла могу да извуку! Толику силу има молитва..."

[Из књиге...]

" ... Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије. Оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људским разум. To је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22,18,19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да ни додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех. Јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића човека према свесавршеном Богу. To је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (Св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика... Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес..."

[Из Слова...]

" ...Нашим римокатоличким читаоцима кажемо: Православље је та Црква, којој сте мислили да припадате када сте били верни католицизму пре Другог Ватиканског концила. Но, чак ни тада, оно није било онакво каквим се чинило. Ваша црква сада доживљава слом зато што је пре добрих девет векова, и више, започела свој пут отпадништва. Из тог разлога ми, Православни, не чудимо се када видимо шта се догађа у вашој цркви. Као грана одсечена од живог дрвета, Рим има спољашњи изглед живота много векова након раскола, иако је животодавни сок у њему престао да тече. Данас, међутим, чак и спољашњи изглед сведочи да је ова грана мртва... Православна Црква јесте католичанска Црква, у пуном и истинском значењу ове речи. Она се никада није одвојила од богооткривене Вере и никад није компромитовала Истину... Ово је Црква у којој ћете, напокон, пронаћи спокој у Христу, Који је наша вечна утеха и радост, наше Просветљење - јер, осим правилном и апостолском учењу, Православље учи и самом путу ка спасењу... Као побожни римокатолици, тражили сте истински живот и духовну храну. Сада тугујете и јецате, јер вам је као храна, уместо хлеба, дато камење. Тога ради дођите Православној Цркви, јер ће вам она дати Самог Исуса Христа... Ако се питате око овога што је овде написано, а нисте уверени, обратите се Богу и Његовој Свечистој Мајци у молитви, посту и сузама. Питајте Бога о Православљу; Он ће вам открити истину исто онако како ју је открио и другима, којима нема броја..."

[Из књиге...]

" ...Највећи богаташ пише највећој богаташици: ја - Вама. А то наше неизмерно и непотрошиво богатство јесте Православна вера наша. Њоме - сва су небеса наша, сви Божји светови наши; а што је од свега драгоценије: сам Свесладчајши Господ Христос - наш, а са Њим наши: сва Вечна Блаженства и све Вечне Радости... У овом свету ми смо на бојишту: боримо се за живот вечни помоћу светих врлина. Нарочито помоћу молитве и трпљења. Зато је наш главни задатак: наоружати се непрестаном молитвом. А то се постиже непрекидним приморавањем На непрестану молитву себе, све своје духовне силе. И све тако - док молитва не постане свакосекундно дисаће наше душе. Сваки слободни тренутак свога живота претворимо макар у молитвени уздах, у молитвени вапај, у молитвени крик. Еванђелска је свеспасоносна заповест: молити се непрестано. Хоћеш ли да ти мисли буду чисте и свете? Сваку мисао заврши молитвом... Желиш да ти одговорим на питање којим се бави "Богословски кружок": Може ли се научно поимање еволуције света и човека помирити са предањским Православним осећањем и сазнањем? Какав је став Отаца у том погледу? Постоји ли уопште потреба за тим помирењем?... У овом земаљском свету "еволуције" све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се то има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно, земљано, и као такво - пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету "еволуције" нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији "научне" еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога, и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије - бесмислена лакрдија и трагична комедија..."

[Из писама...]

Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!
(из Богојављенског тропара)

Са задовољством вас обавештавамо да смо припремили за вас нову рубрику под називом Мисија, доступну са главне странице сајта. Група сарадника наше библиотеке (уздајући се не у своје снаге него у Свемилостивог Господа), покушала је да оформи један центар мисионарске делатности на интернету, у духу православног исповедања од Отаца предате нам Вере. Сам предлог за оснивање мисионарског центра на интернету изнео нам је, у личном контакту, блаженопочивши отац Данило Сисојев приликом боравка у Србији, свега неколико дана пре своје мученичке кончине. Велику подршку нам пружа и Јури Максимов, најближи сарадник и настављач труда блаженопочившег оца Данила. "Православни Мисионарски Центар о. Данил Сисојев" постојаће на интернету у форми блога, што је део новог пројекта проширивања интерактивног садржаја на светосављу.орг (који је у припреми). Са радосним поздравом, Бог се јави - заиста се Бог јави!

[Уредништво]

Књигом "Историја СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци", аутори су ставили себи у задатак да комплетирају историју наше дијаспоре, која је описана у претходне две књиге аутора протођакона др Станимира Спасовића: Историја Српске Цркве у Америци и Канади и Историја Српске Цркве у Европи.
Књига се састоји из два дела: општи део о расељавању и досељавању Срба на ове просторе, и посебни део о историјату епархија, парохија, црквених општина и манастира. Аутори се не баве емиграцијом као таквом, већ оснивањем и животом Српске цркве на овим просторима, Цркве као Тела Христовог, Вере православне и лађе нашег спасења у вечности. Идеја је била да се осветли један период и сачувају од заборава напори више генерација значајног дела наше дијаспоре. Јер, у овим земљама Срба појединаца, као и мањих или већих група, је било углавном од половине 19. века.
Након Другог светског рата око 150.000 расељених, заробљених, избеглих Срба, који су се нашли ван граница своје отаџбине, улило је нову енергију и својим трудом је створило све оно што данас зовемо дијаспора. За њих су услови били веома тешки. Морали су да обезбеде себи основна средства за живот у страним земљама, у које су долазили без икаквог иметка и без знања језика. И поред тога, они нису заборављали да изграђују и негују свој духовни живот. Њихови свештеници су деценијама радили без икакве плате, а поједини су чак и сав свој незнатни приход са парохије давали у црквену касу да би се храмови што пре озидали.
Из данашње перспективе релативно је лако говорити о томе како је у оно време требало радити овако или онако. Али, су аутори избегли ову замку, трудећи се да расветле догађаје тадашњим приликама и да их посматрају из тадашњих услова. Због тога се у књизи могу наћи и моменти који уобичајено не спадају у оваква дела, али свакако дају један бољи увид у времена, људе и догађаје.
Све у овој књизи је архивски материјал, сакупљан око 20 и простудиран у року од преко пет година. Због обиља материјала политичке, клубске, сентименталне, личне и често контраверзне природе, који се у изобиљу може наћи међу расељеним Србима, био је потребан упоредни и критички приступ, као и велика опрезност, па су се аутори углавном ослањали на службене архиве наших епархија у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, на Архив Митрополије Новограчаничке у Чикагу, као и Архив Патријаршије у Београду, што се лако може видети из обиља цитата на скоро свакој страници књиге. Они су се потрудили да архивску грађу повежу тако да она чини разумљиву и јасну причу коју су сами Срби испричали о себи.

[Уредништво]

" ...Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој моћи не може бити отпора, Његовој мудрости не може се ставити противразлог, Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави, прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога. Но све што устаје против Бога, осуђено је, на крају, на пораз и пропаст, а што стоји уз Бога, на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и судбу Господа Исуса Христа као и кроз судбу Његових следбеника и Његових непријатеља. Зато и кажемо: Блажен је свак ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос... Грех је поверовати неком другом а не Исусу Христу и поћи за неким другим а не за Христом. Сви греси и сва безакоња могу се уписати под та два слова: неверовање Христу и неидење за Христом. Вера и владање - то двоје обухвата сав пут земаљских путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божјих. Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечјег - болест од пакленог огња и дима..."

[Из текста...]

" ...Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва. Непријатељу ће оскудевати оружје на крају. А теби неће, јер је Творац твој пребогат у оружју, сили и војсци. Ја сам Господ над војскама. Његове су војске не од меса и крви, него пламени духови серафима и херувима. Где је Бог ту - је већина. Ако будеш и сам с Богом, бићеш у већини не само над људским војскама него и над васионом... Жури да победиш, јер је дан изласка твога из овог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући..."

[Из текста...]

" ...Бог Логос је постао човек да би човека вратио његовом оригиналу, његовом творцу, јер је човек у прапочетку био створен Богом Логосом са свима одликама Логосности (Пост.1,26-27; ср. Јн. 1,9). Бог Логос је постао тело да би тело вратио његовој првобитној Логосности, јер све што је постало, постало је кроз Бога Логоса (Јн.1,3; Кол.1,16). Пошто је Бог Логос творац свих твари, то је Он и темељ целокупне козмичке грађевине. Грех и зло сачињавају човеков трагични покушај и бесмислени потхват да се Бог Логос одстрани из темеља васељене... Бог Логос се оваплотио да твар врати творцу који је њен прави темељ и основ. Стога је у божанском праву свети апостол када благовести да је Богочовек Христос једини трајни и неразориви темељ и да другога темеља нико не може поставити (ср. 1.Кор.3,11). Ко зида на Њему, на том непоколебљивом камену станцу васељене, мудар је човек, личност је његова ологосена, и остаје неразорива у свима бурама и олујама људских хаоса и потреса (ср. Мт.7,24-25; Рим.8,35-39)... Својим очовечењем Бог Логос је показао да је Логосност природа наше природе, темељ човековог бића, основ људског живота и постојања. Наше порекло је од Бога, зато и биће наше и живот наш и постојање наше зависе свецело од Бога (ср. Дап. 17,28; Кол.3,14). У самој ствари, по свом оригиналу и по својој најунутрашњијој суштини сва је твар од Логоса и ради Логоса (ср. Кол.1,1617). Са Њим, кроз Њега и Њиме све се враћа своме Логосном постанку и постојању: својој првобитној чистоти, красоти и сили, своме "нека буде", и "би"..."

[Из текста...]

" ...Зна се коме и зашто смета Свети Николај Србски. Смета тоталитаризму Новог светског поретка, јер је рекао да ће последњи, у злу уједињени свет, бити гори од куле вавилонске (Жетве Господње); смета домаћим евроунијатима, јер је рекао да ће, ако буде напуштена служба Богу србског народа, "престати историја Србадије, а почети историја мангупарије" (Србски народ као Теодул); смета јер разобличава лажну побожност: "Цркве граде, да их виде људи, Цркве граде, Богу се не моле" (Небеска Литургија); смета јер каже да су усташе "за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима" (Ђердан од мерџана); смета јер указује на пљачкашку економију неолиберализма (Средњи систем). Смета јер је нови Свети Сава. Смета јер је Христов. Смета јер људе приводи Богу и одводи их од сатане... Слава Светог владике Николаја рашће све више. Непријатељи Христови су, кад су видели да никаквим средствима не могу да спрече дело Богочовеково, узвикнули: "Гле, ништа не помаже. Сав свет оде за Њим" (Јн 12,19). Тако и непријатељима Николајевим ништа не помаже! Све оно најбоље код Срба оде за Николајем, који оде за Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, који одоше за Христом, Распетим и Васкрслим, Коме, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова. Амин"

[Из књиге...]

" ...Сада се покајмо, јер не знамо шта ће донети сутрашњи дан... Похитајмо, добра сестро моја, док има времена; пробудимо се из сна безбрижности и немарности за душе наше; подигнимо руке своје према Ономе који може да нас спасе, и рецимо: „Исусе! Спаси нас, пропадамо!" Кад нас сустигне крај живота биће касно да се започне посао. Похитајмо! Ако, пак, будемо побеђени, дограбиће нас - о, несреће! - вечна мука. Стога треба да смо трезвоумни и бодри, да постимо и бдимо, да безмолствујемо и да се смиравамо! Ако ово будемо чинили, Христос ће нас, дошавши у дан смрти, избавити од началника митарстава који записују грехе наше, и увести у нашу древну отаџбину, тј. - у рај... Онај који верује у снове сличан је човеку који јури своју сенку и жели да је ухвати... Сећањем на исповест душа се задржава као уздом и не може да падне у грех. Јер, грех воли таму неисповедања... Кајати се не значи само рећи: „Сагрешио сам!", и потом остајати у греху, него, по псалмопојцу, постати свестан свог греха и омрзнути га. Јер, покајање се не цени по дужини времена, него по расположењу душе... Сећање на Бога јесте највеће благо. Оно ће ти помоћи и у часу смрти и у Дан суда. Сећање на Бога јесте молитва о којој сам ти говорио... Чувај језик, јер он често говори и оно што не желиш. У томе ћеш успети ако у уму своме увек будеш држала најслађега Исуса Христа и Бога нашега. То сећање искорењује зле помисли... Молитва је сједињење са Богом. Онај ко је воли убрзо ће постати син Божији... "

[Из Материка...]

" ...Надам се да овај мој одговор неће да буде и потврда оног од чега данас хришћанин најчешће страда, да не може да оћути увреду и да смири свог унутрашњег човека пред мишљењем ближњег па и онда када је погрешно. У том духовном расположењу вама не пишем, иначе вероватно не бих вам ни одговорио на ове ваше чудне замерке. А ако се тиче тога да ми само желимо добро нашем народу у СПЦ, са најискренијим покретима срца да не буде раздора и подела, а служимо се љубављу која открива Господа у нашем ближњем, онда би ми могли на једном дозвољеном академском нивоу и без многоглагољивости - тим нашим најчешћим непријaтељем, да огледамо ствари које нас раздвајају а ви их опширно изнели као такве... "

[Из обраћања...]

" ...Учење о ваздушним митарствима се први пут среће у чувеном делу св. Атанасија Александријског - у његовом "Житију св. Антонија Великог" које је написано око 365. године, када је и преведено на латински језик (око 365-370 г.) и уживало је поштовање у целом хришћанском свету, како на Истоку, тако и на Западу. Св. Златоуст саветује свим хришћанима да читају то житије; а блажени Августин каже да га је "читање житија св. Антонија Великог упутило на прави пут"... Св. Јефрем Сиријски каже: "Када се приближе зле силе, када надолази страшна војска, кад душа мора да напусти тело и пође на неизбежни суд, тад се јадни човек тресе, као да је земљотрес, сав дрхти. Узевши душу оне је односе у ваздух где су управе, власти и светодршци сила зла. То су наши зли оптужитељи, страшни порезници, клеветници; они нас дочекују, описују, осматрају и броје грехе тог човека из младости и старости, хотимичне и нехотимичне, учињене делом, речју или помишљу. Јадна душа ће тамо доживети велики страх и ужас од безбројног мноштва непријатеља који је окружише тамом и који је клевећу да не би отишла на небо и населила се у свету живих, у земљи живота. Али свети анђели је узимају и одводе"... Преподобни Симеон, Христа ради јуродиви, који је достигао хришћанско савршенство, причајући ђакону Јовану о приближавању своје смрти и великој плати на небу која му је објављена откровењем свише, каже: "Не знам ништа у себи што би било достојно небеске плате, једино ако Господ усхте да ме помилује Својом благодаћу. Знам да ћеш и ти ускоро да идеш одавде; зато се побрини, колико год имаш снаге, за душу своју да би могао безбедно да прођеш кроз област ваздушних духова и да избегнеш кнеза таме. Господ мој зна да сам и ја обузет великом тугом и страхом док не прођем та страшна места на којима се испитују сва дела и речи људске"... Преподобни Максим Исповедник каже у својој посланици Кувикуларију: "Ко се од мени сличних, упрљаних грехом, не плаши присуства светих анђела који изгоне из тела оног који треба да оде из овог живота, по наредби Божијој, силом, гневно, и против његове воље? Ко се, свестан својих злодела, не плаши сусрета са суровим и немилосрдним, лукавим дусима"... "

[Из текста...]

" ...Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву, и да ће једног дана, и то ускоро (а ово је све говорено још у време док је "племе наше" духовно спавало "сном мртвијем"!), "изненада нагрнути" у Цркву. При том је изражавао бојазан да Црква - због недостатка пастира уопште, а због недостатка духовно зрелих и способних пастира посебно - неће бити у стању да се у пуној и правој мери одазове тој огромној духовној потреби истинске пастирско-мисионарске делатности и препорода православне вере и традиције. "Ваш народ је на све начине, а посебно у духовном погледу, измучен, ојађен, изранављен - говорио је потписнику ових редака - јер је дуго био лишаван Христа: остао је у великом броју некрштен или, у другим случајевима, крштен, али без икаквог духовног руковођења; његова деца и омладина одрастала су и живела махом у кућама без Христа; једном речју, под безбожном и чак противбожном влашћу, народ вам је био као овце без пастира..." - "У таквим околностима - настављао је - лако вам могу доћи разне јереси и секте, па и разни гуруи, и духовно заводити народ Божји, а многе и приграбити." Видећи све то - вероватно видовитије од већине нас, пониклих и одраслих овде - наглашавао је, веома често и изричито, насушну потребу за духовно зрелим, просвећеним, образованим и пожртвованим свештеницима. Младим свештеницима, монасима, монахињама, теолозима, ревносним у вери хришћанима свима је саветовао: "Радите непрестано и неуморно, јурите и стижите свуда, свима проповедајте Христа, падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову, не жалите своју младост... Све дајте за Христа и за Цркву Његову! Она треба да расте, а ми да се смањујемо смиреношћу... Наводимо његове карактеристичне речи: "Видим Христа како ходи српском земљом и одабира оне који су Његови"

[Из уводне речи
Епископа бачког,
Господина Иринеја...]

" ...Девет блаженства казују нам девет истина, које сливене у једну, дају нам - Свеистину; и опет: девет блаженстава казују нам девет врлина, које сливене у једну, дају нам - Свеврлину. А та Свеистина, а та Свеврлина јесте Богочовек Христос. У Њему, тек у Њему, и једино у Њему, истина и врлина су једносушне. Не само то, него су у Њему, једино у Њему, једносуштни међу собом врлина и блаженство, све врлине и сва блаженства. Благовест је то нова и незастарива: и врлине и блаженства су божанског порекла. Богочовек Христос је савршено оличење и савршено остварење свих божанских врлина и свих божанских блаженстава. Зато су све врлине пуне непобедиве божанске силе. Усвоји ли их, човек савлађује у себи све грехе, сва зла, све смрти, и осигурава себи бесмртност и живот вечни. Девет божанских врлина, и у њима девет божанских блаженстава, заиста значе најсудбоноснији и најрадикалнији преврат у људском схватању живота, човека и света... "

[Из књиге...]

" ... 11. новембра сам добио дар од Бога. Имао сам прилике да се сусретнем и у топлом, братском разговору попричам са двојицом правих хришћана: свештеником Данилом Сисојевим и професором Московске духовне академије, Јуријем Максимовим. Задивило ме је њихово међусобно допуњавање и једномисленост и - више од свега - међу православним Србима потпуно заборављено гледиште на мисију, на проповед Јеванђеља. Оних два и по сата колико смо разговарали је просто пролетело... Љубав са којом су говорили о савременим питањима и искушењима ме је једноставно задивила. Као да су говорили пред препуним стадионом, а не пред једним човеком. У наставку вам предлажемо интервју са, сада већ можемо слободно рећи, Свештеномучеником Данилом Московским, пострадалим од руке незнабожаца и професором Јуријем Максимовим... "

[Станоје Станковић]

"..."Старечник за децу" је један приступ дечијем свету са укусом Отаца пустиње. Учи их да воле, да се уздају у Бога, да се боре у славу Његову и дасе жртвују за своју сабраћу. Зар постоји савременија поука од ове …"

[Из увода...]

" ...Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!...
Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!...
Радуј се, ти који си плодове Духа донео!...
Радуј се, кључу молитве Исусове!...
Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин!...
Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш!...
Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао!...
Радуј се, Христа свагдашње обиталиште! ...
Радуј се, Духа Светога предивна ризнице! ...
Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио! ...
Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио!...
Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао! ...
Радуј се, сведоче вере истините! ...
Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш! ...
Радуј се, сасуде пуноте Божије! ...
Радуј се, око, богопознањем просвећено! ...
Радуј се, древних Отаца наследниче! ...
Радуј се, Христов нови угодниче!...
Радуј се, Велике Цркве красото!...
Радуј се, надо свемира!... "

[Из Акатиста Светом Нектарију Егинском...]

" ... Када је гладно, дете прилази мајци и говори: "Дај ми хлеба". Да ли му је за то потребна каква оштроумност или довитљивост? Исто важи и за молитву Богу. Осетиш ли да те греси узнемиравају, припадни Господу и реци: "Сагреших Ти, Господе, помилуј ме!" Мори ли те однекуд туга, припадни Господу и реци: "Господе, подај ми утеху". Осетиш ли да ти клонуо духом, опет припадни и реци: "Помози, Господе!" И тако у свакој прилици. Када осетиш потребу - приђи и повери је Господу у простоти срца. Призови у молитви и Мајку Божију за самолитвеницу, и свог анђела чувара, и све свете, те заједно са њима и под њиховим покровом, припадни свемилостивом Спаситељу. Ето, то је све! А сва мудровања и паметовања у молитви ваља одбацити. Најбоље руководство у молитвеном делању јесте молитвено правило предвиђено уставом. Њега су установили свети богоносни оци, чија је молитва и горе померала. Њих подражавајте, и по њиховом правилу живите. Молите се у келији онако како је заповеђено уставом. Храмовну молитву такође творите као што вам се налаже. Навикавајте се на непрестану молитву на начин који вам се уставом предочава. Пошто станете на молитву, саберите мисли своје, и, читајући или слушајући, са сваком речју сједињујте мисао и осећање - и то је све. Овоме би ваљало додати још само труд да се управља мислима, које се, иначе, нерадо задржавају на једном истом, и још - бригу да се молитвени труд не прекрати по завршетку молитвеног правила, већ да се настави и у остало време. Онај ко ово стекне, заиста је истински молитвеник. Уколико човек више истрајава на таквом молитвословљу, утолико се већма погружава у молитву. Уколико је, пак, дубље погружавање, утолико се лакше удаљавамо од онога видљивог, од онога што нас окружује, а надаље и од самих молитвених речи, приближавајући се стању у коме се у молитви са Богом говори сопственим, а не туђим речима, па чак не ни речима, него мишљу и срдачним осећањем. Ето читаве молитвене лествице - једноставне, и без икаквих мудровања и паметовања!... "

[Из књиге]

" ... У новије доба нико тако није утицао на православну мисао као блажени митрополит Антоније. Он је православну мисао пренео са схоластичко-рационалистичког пута на благодатно-подвижнички пут. Он је неодољиво показао и доказао да је сила и бесмртност православне мисли у светооташтву. Само су светитељи стварни првосветитељи, а тиме и стварни богослови. Јер су они доживели истине еванђелске као суштину свога живота и мишљења… Ништа тако није туђе Православљу као безживотни схоластицизам и ледени рационализам. Православље је пре свега изнад свега: благодатни живот и опит, а кроз то - благодатно богопознање и благодатно човекопознање. Свети Владика пише: "Црква обухавата собом све стране живота људског, само не обухвата злобу и грех... Сав наш живот теба да буде наставак оних богослужбених молитава које су нам свима тако драге… Само моитвени живот у Богу даје правилно мишљење о Богу. Ову велику истину Православља блажени Владика је знао у молитвеној заједници са свима светима. И са њима доживео као свој, васељенски опит, осећање и сазнање Цркве; претежнију од свега љубав Христову (ср. Еф. 3, 18 - 19). Да, само у молитвеној заједници "са свима светима" може се постати светим и великим. Само велики монах може бити велики јерарх. Јер велики монах најпре благодаћу Божијом савлада страсти у себи, и тако богомудро влада над душом својом. То му даје и силе, и моћи, и умења, и љубав, и права да еванђелски влада над душама људским... "

[Свети Јустин Нови (Ћелијски)]

" ...Али каквом ће се страху и трепету изложити душа, каква јој борба предстоји, и шта би морала стећи као попутнину за онај неумитни час када се буде разлучивала од тела - на овоме, авај, нисам устављао мисли своје нити се тиме за времена занимао. При исходу душе из тела окружују нас, са једне стране, војске и силе небесне, а с друге - поглавари таме, непријатељске силе што под својом влашћу држе свет злобе поднебесне, старешине ваздушних митарстава, истјазатељи (мучитељи) и надзиратељи дела наших, а са њима и ђаво, човекоубица од искони, силан у злоби својој, чији је језик, по речи Пророковој, попут бритве наоштрене (Пс. 52, 4): "оштре су стреле у јакога, као угљевље смреково" (Пс. 120, 4); "сједи у потаји као лав у пећини" (Пс. 10, 9) та велика змија, отступник, пакао готов да нас прогута, кнез над силама таме што има моћ смрти, онај, дакле, који на један посебан начин мучи душу, предочавајући јој и побрајајући пред њом све грехе и безакоња што их учинисмо делом, речју, у знању и незнању, од младости па све до смртнога часа, када се душа одводи на Суд Божији. Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан када угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке.... "

[Из Беседе...]

" ...Велики подвижник 5. века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: "Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16, 22-28)... Душе упокојених не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем Суду већ сад почињу да предосећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље - макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа), у којој су, по блаженом Апостолу, садржи лик и подобије Божије (1 Кор. 11,7; Кол. 3,10), после одвајања од телесне огрубелости у коме се налази у овом животу, постаје као несвесна она која садржи у себи сву силу разума, собом чак бесвесну и бесчувствену плот чини свесном и осећајном?... У то време (трећег дана) душа пролази кроз легионе злих духова који јој преграђују пут и оптужују за разне грехе у које су је сами увукли. У складу са разним откривењима постоји двадесет таквих препрека, тзв. "митарстава", а на сваком од њих се истражује овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа прелази на следеће. И само ако их успешно прође све, душа може да настави свој пут избегавши да буде одмах бачена у ад. Како су ужасни ови демони и митарства може се видети и из тога да је Сама Богородица, када јој је Арханђел Гаврило саопштио о приближавању њене смрти, молила Сина Свог да избави Њену душу од ових демона. Као одговор на Њене молитве Сам Господ Исус Христос је сишао с Небеса да прими душу Пречисте Своје Мајке и одведе је на Небеса (то се видљиво изображава на традиционалној православној икони Успења). Уистину је страшан трећи дан за душу преминулог, и зато су јој нарочито тада потребне молитве... "

[Из Беседе...]

" Ова књига, писана руком владике Николаја Велимировића, објављује се у аутентичном облику, и без икаквих измена. Књигу (свеску) у библиотеци манастира Драче пронашао брат Велибор В. Џомић и донео је на штампање, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског др Артемија. На свесци нема поруке ни података када је писана, али се претпоставља да је владика Николај свеску писао тридесетих година или у манастиру Враћевшници, за шта има наговештаја у рукопису, или у манастиру Драчи или Дивостину, где су се одржавали богомољачки скупови. "

[Напомена приређивача]

" ...Јер шта значи бити православан? То значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном изграђивању себе богочовечанским подвизима. При томе човек никада није сам: свако његово осећање, и дело, и мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Када православни хришћанин мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у томе на тајанствени начин учествује сав сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима светима, а кроз њих - пресветом Господу Исусу. Када разматра дух свој, православни хришћанин говори себи: дух је мој ништа ако га не испуним и не усавршим Духом Светим... Човек православне, апостолске, светоотачке вере осећа и зна да су православни људи само сарадници Духу Светом, сарадници који непрестано молитвом ослушкују шта Он вели, који непрестано творе шта Он жели, који непрестано своје мисли и речи и дела и проверавају Њиме... Црква се учи од живоначалног Духа, али не друкчије него преко светих отаца и учитеља... Саборна Црква не може грешити или варати се или исказивати лаж уместо истине, јер је Дух Свети, који увек дејствује кроз оце и учитеље који верно служе, чува од заблуде... "

[Из студије...]

" ...Важно је схватити нешто друго: сада није оно време када смо ми расли и васпитавали се, а да и не говоримо о старијем поколењу. Без вере у Бога, без хришћанских моралних заповести, без православне културе, децу нећемо васпитати. Још пре неких 17-20 година могли смо се позивати у васпитању на општељудске вредности, али данас не. Време је изгубљено. Хришћанско, православно васпитање даје детету вакцину, духовни имунитет против свега оног зла које јача сваког дана. Борба за душу детета не води се само кроз супротстављање култу долара, секса и материјалних вредности. Ми живимо у доба окултизма и сатанизма који надиру као бујица. Да бисмо то схватили довољно је да прелистамо било које новине са огласима и у њима нађемо рекламу за услуге магова и биоенергетичара или да приђемо било којег киоску с књигама. Победити овај род (демонски) материјалним средствима немогуће је. Ето ради чега је потребна вера. Ако дете сазна "шта је то добро и шта је то лоше", не по Мајаковском, већ по Закону Божијем, ако добије у свом животу стожер - веру у Бога, ако сазна да ћемо за сва наша дела дати одговор не само за гробом, него и у овом животу, оно ће моћи да се супротстави свету и његовом злу. Код Висоцког постоје речи: "Ако си крчећи пут очевим мачем слане сузе на брк намотао, ако си у ватреном боју искусио шта све кошта, дакле, ти си у детињству одговарајуће књиге читао". И наш задатак је да деци дамо те књиге, то јест, васпитање... "

[Из књиге...]

" ...Ови разговори су настали као крик очајања због виђења онога што се дешава у савременој породици. Одакле млади људи црпе своја познања о породици и браку? Гледајући своје родитеље, који вечито праве скандале и с плавог екрана. О томе да брак може да буде вечан и да се права љубав и верност могу наћи и данас, они могу само да маштају, јер својим очима то не виде. Задатак који сам себи поставио долазећи на предавања код ученика треће године средње школе био је врло једноставан: да сведочим о томе да све ово реално постоји, да они могу да заволе истински и да исто тако могу бити вољени. Међутим, љубав је наравно, труд... "

[Из предговора аутора...]

" ...О утицају греха на људску душу и о немогућности ослобађања од њега без Божије благодати овако пише и мудри пастир о. Јован Кронштатски: "Нико нека не мисли да је грех нешто неважно; не, грех је страшно зло које убија душу сада и у будућем веку. Ко не зна како је тешко да се без посебне благодати Божије обрати грешник са омиљеног пута греха на пут врлине! Како дубоко грех пушта у срцу грешника и у свом његовом бићу своје корене, како даје грешнику свој вид који види ствари сасвим другачије него што су оне по својој суштини, приказујући му се у неком очаравајућем облику. Зато видимо да грешници веома често и не мисле о свом обраћењу, и не сматрају себе великим грешницима, зато што им самољубље и гордост заслепљују очи; ако пак и сматрају себе грешницима, препуштају се пакленом очајању које распростире дубоки мрак у њиховом уму и страшно жести њихово срце. Да нема благодати Божије, нико од грешника се не би обратио Богу, јер је својство греха да нас помрачује, да нам спутава руке и ноге... "

[Из књиге...]

"....Почеци психотерапије губе се у прастаро доба. Сам термин "психотерапија" (тј. терапија душе) носи у себи идеју неког дубинског унутарњег лечења, и то скривеног, префињеног лечења које није физичког плана. Најправилније је схватати психотерапију као науку о човековом душевном здрављу. Настанак психотерапије и њено званично признање обично се смештају у средину 19. века, у периоду започелог процвата практичних наука и нагло ојачалог утицаја материјалистичких и атеистичких идеја у развијеним европским земљама. Дуго времена су психотерапеутску мисију с правом вршили свештеници. Поуздано се може потврдити да је психотерапија упила у себе и много позајмила од пастирства и духовног лечења (наравствени/морални/ утицај речју, скривеност сусрета, искреност и уживљавање у проблеме болесника, неопходни савети, морална подршка и други облици; у почетку је рад психотерапеута умногоме подсећао на свештеников рад, изузев богослужења и Светих Тајни), само у свету... у светоотачком учењу садрже се толико дубоко и убедљиво разоткривени аспекти који се тичу терапије душе, да не обратити се њима и не користити их уместо сумњивих, помодних психотехника, где је упоредо са капи истине море лажи, било би не само неразумно, него и преступно, јер је у свету толико оболелих којима може помоћи само истинска терапија душе, заснована на светости, духовности, терапија која потиче од Самог Исуса Христа - јединог Лекара душа наших... прилично је очигледно да психотерапија, испуњена духовним смислом, крштена светоотачким и патриотским високо-наравственим идеалима, не само да има право на постојање, него, ван сваке сумње, пре или касније треба да заузме одлучујуће место у лечењу људске душе, доприносећи њеном спасењу кроз истиниту православну веру у окриљу Христове свете апостолске Цркве... "

[Из књиге...]

"...Питамо: Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је дозвољено учешће Васељенског Патријарха на папистичким мисама у Ватикану? Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је допуштено да папа, први међу јеретицима, учествује на православној Божанској Литургији и размењује литургијски целив мира са Васељенским Патријархом? Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је одобрено да православни учествују у заједничким молитвама и богослужењима са инославнима? Којом саборном одлуком свих Православних Цркава се сматра да су за православне прихватљиви "теорија гранa", теорија о "сестринским црквама" и о "два плућна крила" као и инославно крштење (само по себи)? Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је Ватикан признат за Цркву а папа за канонског епископа који је саодговоран за пастирску бригу о Христовом стаду?…"

[Из Писма...]

"Јуноше и деве, љубави прикладни, љубав узљубите, ал право и незазормо, младићство да не повредите и девство, Божанственоме чим наше приања биће, Божанствено да не узнегодује. Јер Апостол рече: Божија Светог Духа не растужујте, знамење што јавно њиме добисте у Крштењу."

[Свети Стефан Високи, Слово Љубави]

"...Ваистину Василије бијаше темељ врлине, књига хвале, живот пун чуда, у плоти ходајући и духом корачајући сажитељ доњих који је гледао у горња, драгоцјенo гудало које свира у духовне лире, који је заслађивао област светих Ангела, јагње вјерно материнском животу, који је озарио пашњаке Свештенога Духа, који се у пориву силне љубави бацио и уграбио цвијет у подножју Часнога Крста; јасле догмата, словесни језик, цијена правих и корисних мисли; онај који је дубоко заронио у дубине Писма и који је пронашао свијетао бисер; раскошно украшен грозд Божанственог винограда који је небески изрицао Божију сладост; прекрасни лист свештене мудрости, исписан са висина Божанственим цртежима; најизузетнија њива горњега Царства која је изродила Богу плодове правде; брдо обрасло тајанственим ружама чији миомирис досеже до самог неба; онај који је громогласно објавио благоугодне пјесме о Господу и који је примио на небесима лагане вијенце; онај који је спознао благодат и који је, као Јов, који је обзнанио исповиједање своје Спаситељу свих: Дух Божији ме је створио, а дах Сведржитељев ме подучава (Јов. 33:4), тврдио да је Духом Светим свима проповиједао Господа Исуса Христа…"

[Из Беседе...]

"...Познајем правила алегорије, иако их нисам ја пронашао, већ сам на њих наилазио читајући оно што су други писали. Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода, већ неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу, а постанак гмазова и звериња објашњавају окрећући се властитом домишљању, као што тумачи снова, оно што је неко у сну видео, објашњавају према властитом науму. Кад ја чујем реч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим јеванђеља…Jер, оно што за нас нема никаквога значаја, то је изоставио као нешто што нам није од користи. Зар због тога, дакле, да речи Светога Духа сматрам мање значајним од људске мудрости која се зачас премеће у лудост? Или ћу радије прославити Онога Који нашему уму није наметнуо испразне ствари, већ се постарао да све што се о стварању напише, буде корисно за изграђивање и усавршавање наших душа? Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају некакву тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. Али то би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа, и под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватаћемо штиво онако како је написано…"

[Из IX Беседе...]

"...Не може свако мудровати о Богу, да - не свако! Тај дар се не стиче охолошћу, нити се дарује онима који гамижу по земљи. Додаћу још и ово: не може се свагда богословствовати, и не пред сваким, нити се богословље може свакога дотаћи; увек треба имати меру: када, пред ким и колико. Не може свако богословствовати. Људи који желе то, обавезно морају преиспитати себе, а свој живот морају проводити у тиховању како би се потпуно очистили - и душу, и тело своје. Нечистима није безопасно да се дотичу онога што је чисто, као што и слабом човеку штети директно гледање у светлост сунца… Пред ким је, дакле, могуће богословствовати? - Пред сваким ко се богословљем пажљиво занима; овде не подразумевамо оне који паралелно са свим осталим занимањима овога света успеју још и богословљем да се баве: нпр. после коњских трка, после позоришних игара и разноразних других забава, после пировања и угађања стомаку; такве људе забавља, јер њима то и приличи, да се споре или полемишу у вези са питањима на основу којих ће себе представити као истанчане говорнике…"

[Реч XXVII]

"...Архијерејски сабор Руске Православне Цркве усваја овај документ у циљу развоја основа њене социјалне концепције. Канонске структуре, свештенослужитељи и лаици наше Цркве треба да се руководе датим документом у наступима и делатностима од друштвеног значаја; њега треба изучавати у духовним школама Московске патријаршије. Документ је препоручен братској пажњи помесних православних Цркава у нади да ће послужити узрастању у јединомислију и да ће помоћи координацији практичне делатности. На изучавање документа и дискусију о њему позивају се и друге верске заједнице, државни органи и друштвени кругови различитих земаља и међународне организације..."

[Из документа]

"Данас у српској "црквеној моди" влада "Византија". А мало је познато да људи који су живели у "Византијској империји" никада нису ни знали ни употребљавали реч "Византија". Реч "Византија" су, од застарелог имена малог места "Визант" на Босфору, сковали француски учењаци тек око 300 година након пада Константинопоља, престонице Источног Римског Царства, с циљем да истакну њене наводне сеоске или провинцијске карактеристике непоштења, дволичности и изопачености... Име "Византијска империја" је уствари – увреда. "

[прот. Србољуб Милетић]

"... Смогавши снаге, уз Божију помоћ, ја неуки и разумом сиромашан, написах себи и себи сличнима овај подсетник, издвојивши из учења оно што сам сматрао најважнијим. Али, не сам по себи, како то и рекох на почетку, већ из богонадахнутих речи Светих Отаца, просветљеног разума. Све изречено овде није без сведочења Божанственог Писма. Ако се нађе нешто Богу неугодно и души некорисно, мога ради незнања, нека не буде тако; већ воља Божија, савршена и свеблага, нека буде: а ја за опроштај молим. Ако би ко одавде разумео више и себи већу корист остварио, тај нека тако и чини, ми ћемо се томе радовати. Они којима је ово на корист, нека ме помену у молитвама својим, да бих добио милост пред Богом..."

[Поговор Светог Нила Сорског]

"... Молитва је дисање душе. Значи да свако од нас, ако се не моли, дави душу своју. Душа, као нематеријална твар, може се давити цео живот, а да погине тек по исходу из тела. И, човек може живети и стотину година до тада - наизглед несметано. Тек по исходу душе из тела, наступа вечна смрт. Вечна смрт је тешко замислива данашњем човеку. Ми живимо у уобразиљи да нема вечне смрти, или ако је има, да она значи потпуно непостојање, нестанак. Међутим, као што постоји вечни живот у Царству Господа Бога нашег Исуса Христа, тако постоји и вечна смрт - обитавање у царству греха, у паклу. Наша навикнутост на грех не дозвољава нам да видимо сву његову погубност..."

[Уводна реч приређивача...]

"... Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт... Сада видим да неки, чим промене живот, почињу да изигравају учитеље другима, иако у њима још постоји стари човек. Када се неко стварно покаје, престане да живи блудним животом којим је живео и почне да води духовни живот, представља подстрек и помоћ за друге. Али да од оног стања у коме се налазио одмах постане духовни човек и да проповеда, е, то је прелест. Ако хоћеш да помогнеш Цркви онда је боље да гледаш да поправиш самога себе, него да гледаш како да поправиш друге. Ако исправиш себе одмах се исправља један делић Цркве. Кад би, разуме се, сви тако чинили Црква би блистала. Али данас се људи баве свим и свачим осим самима собом, јер бављење собом захтева мукотрпан труд, а бављење другима је врло лако..."

[Из књиге...]

"... Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или чак једноставно апсурдни или лишени сваког здравог смисла, али тим не мање, не можемо да се одупремо тим мислима. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: "Како сам дошао до овога?", "Одакле се ова мисао појавила?". "Ова мисао ми је ушла у главу?". Одговор на то не можемо пронаћи, али опет је сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас. Сви знају, да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег. Чији су то разум и воља који су усмерени против нас? Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона. Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци, са роговима и копитама! Они уопште немају спољашњи облик, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје - лаж. Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да би победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли - нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе. Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују ван зависности од тога да ли верујете у њихово постојање или не..."

[Из текста...]

"...Неко ће можда поставити питање дешавају ли се психички поремећаји и код Хришћана? Да, дешавају се. Јер на свету не постоје људи који су имуни од греха. Међутим, православни Хришћани се моле Господу да их помилује, и прибегавају Светим Тајнама Исповести и Причешћа, које лече душу. И милостиви Господ прима покајнике, исцељује њихова срца и дарује им душевни мир... За лекара који се посветио психотерапији (такви специјалисти лече неурозе) важно је да сам поседује духовне вредности, којима би се управљао у своме раду са пацијентима. Ако не поседује своју (наглашавамо - Православну) духовну образованост и искуство, он неће моћи да разликује објективне (психосоцијалне) и биолошке узроке настајања болести од суштинских, условљених неверјем и недуховношћу. Уколико на разговор дође човек, чија душа жели да пронађе Господа, православни лекар је дужан да му у томе помогне... Међутим, лекар не може да замени улогу свештеника. Његово је да га припреми за сусрет са свештеником. Понекад је улога лекара да буде својеврстан "штит", који би сачувао пацијента од пада у још већа искушења и грехе (блуд, алкохол, самоубиство)... Психотерапија, која данас броји око хиљаду психокорективних техника, покушава да променом методе помогне души која страда. Али, квалитет се не постиже квантитетом. До истинског излечења душе може доћи само кроз покајање, које захтева духовне напоре и није уобичајено за већи део наших савременика (укључујући и лекаре). Везано за ову проблематику постаје јасно, зашто различити рационални и емоционални терапеутски третмани врло мало помажу и постижу ефекат ограниченог трајања...."

[Из књиге...]

"...Сваки онај, ко не усвоји душом овај први Божји закон, не може прићи Христу ни Христовом закону. Јер ко се не научи пливати у плићаку, не сме се пуштати на дубину; утопиће се. И ко најпре не научи корачати, не сме трчати; пашће и сломиће се. И ко најпре не научи рачунати с јединицама, неће никад моћи рачунати с хиљадама. И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд ће се трудити да подигне кров и кубета. И још једном: ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов, Христос му неће отворити врата. А ево, браћо, шта све казује и значи овај први Божији закон, кад се изближе размотри и кад се дубље о њему размисли...."

[Из књиге...]

"Марија, Дјево Пречиста,
Пресвета Богородице!
Царице, Богомајко Дјево,
Покрове Који покриваш све!
Од Сила Небеских Виша,
Ти нетварно Сијање!
Радости хорова девствених,
Ти Већа од Ангела!
Часна Сило Небеса,
Светлости над светлошћу сваком!
Свих Небеских Војски
Пречасна Владичице!
Надеждо Свих Праотаца,
Пророка свих Испуњење!
У подвизима Помоћнице,
Кивоте Бога Логоса!
И девственица Ликовање,
и матера Срећо!
Целомудрија Наставнице
и душа наших Очишћење!
Покрове шири од неба
и страдалних Прибежиште!
Немоћних Заштито и Заступнице,
и Надо свију безнадежних!
Марија, Мајко Христа Бога Истинитог!
Ааронова Палице процветала,
Сасуде радости тихе!
Утехо свију сиротих и удовица,
у невољама и јаду Помоћнице!
Свештена и Непорочна,
Свепрослављена Владичице!
Измоли за ме милосрђе Божијег Сина!
Заступнице спасења,
припадам к Теби и кличем:
Радуј се, Невесто Неневестна!"

[Молитва Мајци Божијој]

"... Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље које је задахнуто истинитим духом побожности имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда, и списима и окружним посланицама, јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна..."

[Из Посланице...]

"...Године 1958. часопис "Православнаја Рус" увео је нову рубрику - "Питања и одговори", са поднасловом "О црквеној побожности и бризи за душу". Ову рубрику је уређивао епископ Аверкије (Таушев), што њеним тумачењима нејасних тема из црквеног живота обезбеђује ауторитет и црквену утемељеност. Задатак рубрике био је - одвратити људе од покушаја да питања из поменуте области разрешавају сопственим расуђивањем и повођењем за савременом литературом, прожетом духом световне радозналости - без покушаја да се претходно разјасне какве одговоре на поменута питања даје света Црква. Читалац ће овде пронаћи управо то: сведочанство о ставу свете Цркве по различитим питањима... Постепено, број за бројем сабира се општекорисна збирка сведочанстава. Настаје подсетник. Настаје чак и нешто веће: практична енциклопедија црквености, нанизана на својеврсну нит практичне потребе. Ето због чега смо сматрали за корисно да као посебну књигу издамо све што је током година објављено у овој рубрици. Нека овај подухват буде у корист оног великог дела, које нам тако безусловно намећу зла времена у којима живимо: оцрквљења живота."

[Из предговора]

"...У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд..."

[Из текста]

"...Три стотине и осамнаест Светих Отаца у Никеји, који саставише Вјерују свих вас, који носите образ Божји у себи, који сте образовани, именоваху Бога најпре Оцем па онда Сведржитељем и Творцем. То учинише просветљени Духом Божјим Светим. Учинише то прво зато што је Свевишњи Отац Господу Христу пре времена и створења света. И друго зато што је ваплоћени Син Божји донео као први дар људима - следбеницима Својим - усиновљење, то јест право, да могу Оца Његовог именовати Оцем својим. Оче наш! Каква радост под сунцем и звездама може већма обрадовати срца ваша, о образовани, који носите образ Божји у себи? И не само да вам је Господ Син Божји дозволио да именујете Свевишњега, Јединога, Живога, Истинитога, Оцем вашим, него је чак и заповедио: И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један отац који је на небесима (Мат. 23, 9). О радости ваше, радости неисказане!..."

[Из књиге...]

"...За највећи догађај у свом животу сматрам сусрет са схиигуманом Савом (Остапенком). Сусрет са схиигуманом Савом постао је за мене главно сведочанство да постоји нешто велико и неизразиво речју – истински живот са Богом, без чега је обичан живот само – одложена смрт. За наше савременике подвиг оца Саве има још једно значење. Он нам очигледно показује да је у наше распуштено и недуховно време, када свет уздише под влашћу демонских сила, а у самом хришћанству преовладава умртвљавајући дух топло-хладности, могуће стећи благодат, сличну благодати древних подвижника: када би само постојала ватрена одлучност и чврста намера...."

[Архимандрит Рафаил Карелин]

"...Отац Јован се односи са огромним поштовањем, љубављу и послушношћу према архијерејима и црквеном свештеноначалију. Он је заиста човек Цркве. Много пута је он благословио да се чини управо онако како одлучи Свјатејши патријарх, како благослови епископ, намесник. Свест о томе да истина пребива на земљи само у Цркви, дубоко је проживљена од њега и преноси се до духовне деце. Отац Јован није трпео никакве расколе, никакве бунтове и увек је неустрашиво и строго иступао против њих, иако је знао, колико клевета, а понекад и мржње мора да осети... Али он је све трпео само да би он сам и његово духовно стадо ишли црквеним, царским путем... Главни духовни квалитет оца Јована за мене је увек био и остаје не само његов дар расуђивања, већ и непоколебива вера у свеблаги и савршени Промисао Божији, који води хришћанина спасењу... Никоме нећу наметати своје мишљење, али сам дубоко убеђен, да је отац Јован - један од ретких људи који живе у наше време, којима Господ открива Своју Божанску вољу и о конкретним људима и о догађајима који се догађају у Цркви и свету. Заиста, то је највише пројављење љубави према Богу и преданости Његовој светој вољи, за шта Господ открива подвижнику-хришћанину судбу људи, чини таквог човека Својим са-тајником... Поверење и послушање су главно правило општења између хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, није могуће у односу према сваком духовнику имати потпуно послушање. Такви духовници су веома ретки. То је у стварности, веома сложено питање. Често се догађају најтеже духовне и животне трагедије, када неразумни свештеници уображавају да су старци, а њихова несрећна духовна деца узимају на себе претешко и несвојствено нашем времену потпуно, апсолутно послушање њима. Наравно, отац Јован никада није диктирао и није приморавао на слушање својих духовних савета. Слободном искреном послушању њему, човека су приводили искуство и време. Он никада себе није називао старцем. А када су му говорили о томе, он се осмехивао и одговарао, да данас нема стараца, да постоје само искусни старчићи... Са моје тачке гледишта, његова писма су нешто најбоље што је написано у области духовно-моралне литературе у Русији за последњих 50 година..."

[Из предговора...]

"...Најчешће у пракси, аргумент "православних еволуциониста" је психолошки: указујући на имена неколико познатих свештеника и епископа из 20 века, који су веровали у еволуцију, они страшно питају: аха, да ли смете да кажете, да је тај и тај отац или тај владика био у заблуди? Ко сте ви да говорите да су они били у заблуди, а ви, ето, знате истину? И тако даље и томе слично. На ово се саговорницима може рећи: ви на једну страну стављате неколико познатих и ауторитетних људи 20. века, а на друге стране нас терате на избор. Али ви грешите, јер правда принуђује да на другу страну поставимо не нас, већ мноштво Светих 19. и 20. века, који су јасно одбацивали еволуцију, а осим тога, и све Свете Оце претходних векова, који су учили о настанку живота и човека другачијеина са истим жаром, врло брзо, преведоше их и на латински, пољски и француски језик...."

[Из предговора...]

"...Пред нама је књига - сведочанство, збирка житија и мартиролог мученика, исповедника и подвижника Руске Православне Цркве 20. столећа. Слободно се може рећи да је тај протекли век био век највећих страдања и мучеништва руског народа, време у историји невиђене антрополошке катаклизме. Ова књига - избор из четворотомног дела игумана Дамаскина Орловског - само је мали делић историје једне руске и општељудске Голготе која пружа потресну слику гоњења хришћанства, гоњења које по дубини ужаса и размерама свирепости и подмуклости превазилази гоњења у римско доба и у време француске револуције. По речима Његове Светости патријарха Московског и целе Русије, Алексеја Другог, у предговору за четврти том: "На непрегледним пространствима руским успеле су се на своју Голг од Дарвина, на крају, Самога Бога, Који је у Својој Речи, то јест, у Светом Писму, описао настанак животиња и човека потпуно другачије. И пошто је избор управо такав, не треба да се љутите због тога што при таквој противречности, ми бирамо да станемо заједно са Богом и збором Светитеља Његових, који су несагласни са Дарвином..."

[Из текста...]

"... Поуке, говорене онима који се припремају за Крштење и онима који примише Крштење, у Јерусалиму изазиваху велику пажњу и нестрпљење; пламеност ишчекивања била је већа него у неким другим црквама. Свети Кирило Јерусалимски први се истакао у оваквој проповеди и активности, не само у Јерусалиму, него је својим радом дао пример и осталима како да предају хришћанске догмате; његов рад је био у свему достојан подражавања. Поуке овог знаменитог Учитеља толико беху уважене на Истоку да су их свети оци користили не само као руководство у проповедању Речи Божије, него су оне преведене и на арапски језик. Љубитељи староту стотине хиљада невиних страдалника и исповедника. Они су примили мученичку смрт за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које има (Откр. 6:9). У сабору новомученика руских су епископи и свештеници, монаси и мирјани, мушкарци и жене, старци и деца. Они не само што су сами посведочили своју веру крвљу, него су и крепили малодушне, молили се за своје мучитеље. Својим исповедничким подвигом они су по ко зна који пут у историји посведочили да врата пакла неће надвладати Цркву Христову (Мт. 16:18). Данас су они наши заступници пред Господом, моле се за наш многострадални народ, за нашу љубљену Отаџбину" (Мученици..., том 4. с. 4). Управо ово мученичко сведочење своје вере, непоколебљивост у одбрани Цркве и неустрашива спремност да се пострада за Христа представљају највећу вредност ове књиге..."

[Из поговора...]

"...У делима вере и спасења не тражи се философија него једноставно покорно прихватање онога што се чује. Нека прихвати без противљења све што му кажете. Свој слабашни ум потребно је згазити, баш као што на икони арханђел Михаило гази сатану. Арханђел Михаило је ум покоран истини Божијој, а сатана је ум противљења, ум мудровања овога века, од кога долази сваки бунт и у породицама и у Цркви. Нека не мисли да у области вере нема философије. Таква претпоставка није тачна. Укупност истина вере представља најхармоничнију, најузвишенију, најутешнију и надахњујућу философију, један истински животно применљиви систем са којим се не може поредити нити један други философски систем. Међутим, до созерцања овог система немогуће је доћи у трену. Потребно је прихватити истину као такву, чисто, онако како је преноси света Црква, без било каквих лажних мудровања, и слагати је у срцу своме. Када се саберу све истине, тада ће свест префињеном молитвом угледати њихово устројство и наслађивати се њима. Та премудрост је од вечности скривена. Људи су склони да свакојака бунцања, па макар била и Хегелова, стрпљиво слушају до краја, премда у њима ништа не разумеју. Нека тако ваш пријатељ поступи и у односу према истинама Божијим. Разлика је у томе што је овде свака истина разумљива, и на крају ће се у души појавити велика светлост каквој нема равне, а тамо је и у продужетку и на крају непрестано присутна непрозирна тама, лишена сваке радости..."

[Из књиге]

"...Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели..."

[Из Житија Светих Св. Јустина Ћелијског]

"...Трагедије инославних вероисповедања родиле су и ту појаву која данас као отровна саблазан стоји пред многим душама, које су слабе или недовољно схватају ствар. То је оно што данас називају "екуменизмом"... Екуменисти говоре: ми призивамо на уједињење, да се у једно слију сва хришћанска вероисповедања. Свако од тих вероисповедања има део истине, она различито уче, различито говоре. А ако се она слију, ако удруже истине, а своје заблуде одбаце, тада ће се добити нова Црква, истински хришћанска у пуном јединству. Тобож, опет некако прилично привлачна перспектива. Али погледајте по коју цену нам се она предлаже? Нама, као и свим другим вероисповедањима говоре: ви поседујете део истине! Део! То значи да у нашем вероисповедању, у нашој светој спасоносној вери ми морамо да признамо само део, а остало да објавимо за заблуду... Никада се, наравно, свест православног човека, православна душа неће сагласити ни са чим сличним... Они мисле, ако се слију раздробљени, малодушни, маловерни различити огранци и исповедања, они ће у јединству и створити нешто снажно и духовно, док је познато да колико год нула будеш додавао - то ће опет бити нула. Екуменизам се гради на тврдњи да су сва вероисповедања само делимично исправна и изводи се закључак да ако се она сједине, добиће се ново учење, истинско хришћанство. Али то је парадоксално и неистинито. А сем тога, још више је лажна основна идеја из које екуменизам происходи, да на земљи, међу људским родом, нема никакве у потпуности истините Цркве. Јер ако би она постојала, онда никакав екуменизам не био потребан, и једноставно сви би се слили у ту Цркву. Екуменизам зато и проповеда своје учење да сматра да не постоји никаква истинска Црква..."

[Из текста]

"...Али, за изучавање Светога Писма и за познање истине потребан је ваљан живот и чиста душа и врлина по Христу, како би ум ходио путем врлине и како би био у стању да постигне и да схвати оно за чим жуди, онолико колико је човечанској природи доступно да научи о Богу Логосу. Јер, без чистога ума и без угледања на живот светитеља, нико ни њихове речи не може појмити... Тако и онај ко хоће да појми умовање богослова, дужан је најпре да својим животом опере и умије своју душу и да, угледајући се на живот светитеља, доспе и до њих самих, да би био у стању да са њима разговара и да појми оно што им је Бог открио; а затим, пошто се њима присаједини, да избегава опасности грешника и њихов огањ у дан Суда, а да задобије све оно што је светитељима дато у Царству небеском..."

[Из књиге]

"...Потребно је осветити свако дело молитвом, да се не би губило молитвено расположење при житејским пословима и обавезама, којима ми прилазимо, по неопходности, после молитве, - и које испуњавају време дана и ноћи, једног молитвеног правила до другог. Ко оставља молитву, не прибегава јој, заборавља је тај одмах пада у сујету, брзо губи молитвено расположење и ум и срце се код њега испуњују празнином. Да тога не би било, потребно је творити Исусову молитву при сваком делању и у крајњој линији, принуђавањем себе на то. О томе су много и прекрасно говорили Свети Оци. Посао молитве је први најглавнији посао. Молитва ће утешити у тузи, молитва неће допустити да се падне у очајање, молитва ће сачувати од греха и све плодове њеног дејства нећеш избројати! Преподобни Марко Подвижник говори: "Кажемо ли нешто, или урадимо ли нешто, не испросивши Божју помоћ молитвом, све ће се касније показати или погрешним или штетним: ми се подвргавамо тајанственом изобличавању опитно (искуством)." Ето, какав значај има молитва!......"

[Преподобни Никон Оптински...]

"...Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају «откривене главе»; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине ... Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је... Зато изјављујемо да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања – какав год положај заузимали у Цркви – супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима. Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа...."

[Из Исповедања...]

"...У следећем огледу упоредићемо "технике духовнога раста" источњачких и окултних мистичних учења са православним путем спасења. У центру нашег интересовања налази се питање: каквим корацима, и којим начинима се остварује спасење у Православљу, и које су принципијелне разлике између овог пута и свих осталих путева? У датом тексту није нам циљ да темељно прикажемо садржину неправославних учења и критику њихових доктрина. Апостол Павле је казао: "Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којих не имаше користи они који су уживали у њима" (Јевр. 13, 9). Много је важније показати психолошке последице које настају услед додира са тим учењима, као и оно што се догађа са људима, и којим путем долази до деформације личности због тог утицаја. Негативне последице су најбитнији фактор који је немогуће порицати, сасвим довољан аргумент при разматрању ових учења, убедљив доказ да није потребно упознавати читаоце са њиховим садржајем, да не би имали више штете него користи. Искуство показује, да чак ни незаинтересовано читање окултне литературе представља процес сједињења с мрачним силама, невидљиво трујући и убијајући душу читаоца. Изабрали смо овакав приступ следујући речима Спаситеља: "По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или с чичка смоква? Тако свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове" (Мт. 7,16)...."

[Из увода]

"...Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом "доброг Анђела", вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца. Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, - богоборни дух..."

[Из књиге]

"...Ево шта бих најдрагоценије хтео да Вам пожелим кад бисте ме упитали: стално проничите у суштину у делима Игњатија (Брјанчанинова) и идите путем на који он указује. То је пут свих древних отаца, пут којим је прошао и сам Игњатије, који је он проверио као човек нашег доба и развоја, као човек наших недостатака и слабости и готово нашег окружења. Управо то његова дела чини нарочито драгоценима. Додајте томе силу благодати Божије, која се очигледно у њима осећа, јер она нису писана по сопственој вољи, већ по посебном надахнућу... Како сам му захвалан за његова дела! Не схватити и не оценити га значи ништа не схватати у духовном животу..."

[Старац Никон (Воробјов)]

"...При томе је неопходно истаћи да ђаво и његови "легиони" делују у савременом свету нешто другачије него што су деловали хиљаде или чак стотину година раније. На челу са ђаволом демони се непрестано прилагођавају нивоу духовног и интелектуалног развоја човечанства, прилагођавају се новим историјским приликама. Тако на пример, ако су се до доласка Исуса Христа они јављали палом човечанству у облику "богова с неба" који се спуштају у блиставим колима, ако су говорили кроз зидове и свештене животиње, захтевали поклоњење и жртвоприношења, понекад чак и људска, после јеванђељске благовести стање се из корена изменило. Лишени снаге да тирански владају људским родом захваљујући крсном подвигу Спаситељевом, демони више немају власти над крштеним делом човечанства, више не владају њиме, већ бивају побеђени од њега. То је и изазвало промену начина њихове борбе. Сада се они труде да преваре човека јављајући му се у обличју анђела светлости, ванземаљског мудрог учитеља и наставника, нуде му различите гностичке и философско-мистичне системе који носе отисак мудрости, али не божанске мудрости, већ телесне, људске, системе који на крају крајева опет доводе до општења са сатаном. Ђаволска искушења која су довела до пада прародитеље у рају настављају се и данас у животу сваког човека. Позив "будите као богови", али без Бога, и даље звучи као горди лајтмотив у кушању многих људи. Господ не даје духовне дарове, не даје силу исцељења, дар прозорљивости (због греховности и нечистоте људи), лукави демон пак одмах нуди своје услуге у облику екстрасензитивних способности, магије и астрологије. "Узмите, прихватите их и бићете као богови" - поново обећава он. Али иза тога, као и пре, стоји лаж и обмана, а оне који поверују у то чека горко разочарање и сурово ропство греху и сатани... "

[Из књиге]

"...Зашто хришћани не сматрају Мухамеда за пророка? То питање, које узнемирава многе муслимане, најчешће се поставља хришћанима, и то неретко у оваквом облику: "Ево ми, муслимани, поштујемо Исуса Христа као пророка, а ви не признајете Мухамеда за пророка! Зашто таква неправда?". Али, много важније од признања послаништва је признање саме природе. А ту ствари стоје управо обрнуто: ми, хришћани, признајемо Мухамеда за човека, као и муслимани, а муслимани Исуса Христа за Бога не признају, као што Га признајемо ми. Стога, ако ми признајемо њиховог човека - за човека, а они не признају нашег Бога - за Бога, коме више приличи да указује на неправду? Не ограничавајући се на ову напомену, даћемо подробан и исцрпан отговор на питање: зашто хришћанин не може сматрати Мухамеда за истинитог пророка Божијег.... "

[Из увода...]

"... Пишеш да имаш жељу да се подвизаваш у непрестаној Исусовој молитви, али неки кажу: пашћеш у прелест од Исусове молитве. Видиш, нашли су се нови хулитељи Исусове молитве, сами не схватају шта причају. У прелест се не пада од молитве, већ од гордости, уображености и самовоље... Ево против свих оваквих мислених демонских искушења свети оци су пронашли Исусову молитву, јер ми грешни без Божије помоћи не можемо да избегнемо демонске сплетке. Говори овако: "Господе, Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном."... Да, не смемо веровати себи док не легнемо у гроб, и да ли ћемо опстати у добродетељи не зависи од нас, већ од благодати Божије, а Господ чува због смирења: колико се човек смири, толико ће напредовати у духовном животу. Наш труд треба да буде по слободној вољи, а успех већ зависи од благодати, ето и ми треба да се молимо и да молимо Господа за помоћ. У духовном животу је молитва главни подвиг, а молитва захтева пажњу и трезвење. Труди се у молитви, Господ даје молитву ономе ко се моли... Духовни живот је попут дрвета: телесни подвиг је као његово лишће, а душевно делање су плодови. Писмо каже: Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Наравно, телесни труд је потребан јер без њега неће бити плодова, али знај: сви телесни напори нису добродетељ, већ помагало за добродетељи. Многи су се много трудили, а плодове нису добили, јер је њихов труд био спољашњи, који убија дух: не додирни, не окуси, не опипај (Кол. 2, 21)... Да, духовни живот је наука над наукама, захтева духовно расуђивање, а расуђивање се рађа од смирења. Код египатских стараца је било овако: ако се открије нека добродетељ, више је нису сматрали за добродетељ, већ за грех. Ево, како су се свеци плашили таштине. Свети Варсануфије Велики је рекао: ако испуниш три услова, бићеш миран ма где да живиш: прво је да оставиш своју вољу иза себе; друго је да прекореваш себе, и треће је да сматраш себе најгором на свету... "

[Из писама Старца Јована]

"... Година је 274. Цар Луције Домиције Аурелијан је поново ујединио Римско Царство и сада влада копном и морем на половини територије насељеног света. Римски грађани и варвари подједнако дрхте од страха пред војником-царем који себе назива живим богом. Цар Аурелијан мало зна о томе да ће понизни роб, заробљени Герман, и син римског сенатора постати хришћанин и да ће темељи паганског друштва бити пољуљани. Син сенатора Поплија Алексамен има све. и богатство, и моћ и здравље, но и поред тога је незадовољан светом и свиме у њему. Живот је постао бесмислен и ништавило смрти стоји пред њим. Тако ће бити све до дана кад му млади роб спасава живот те Алексамен напокон среће неког благороднијег и храбријег од себе - хришћанина..."

[Реч приређивача]

"... По нашем скромном мишљењу, основни световни аргумент оних који заговарају "литургијску обнову" јесте да народ не разуме чинодејствене радње. Како можемо тачно да утврдимо шта народ разуме, а шта не разуме? ... Наши верници у Православној Цркви, увек су били, па претпостављам да су и сада, слободни да својевољно прате било који део нашег богослужења, па да свако од њих задобије узвратни дар за оно што је принео. Зашто бисмо мењали свој опробани богонадахнути литургијски систем свог светог православља, чим неколицина верних затражи "литургијску обнову"? У ствари, захтев за литургијском обновом не долази од православног народа, него од неколицине свештеника, што ће рећи да тај захтев није еклисиолошки [црквено] утемељен… Да ли су у нашем православном богочовечанском богослужењу могуће такве модернизаторске реформе које би постале синергичне са деловањем сатанског разорног глобалистичког Новог доба? Никако! Наше православно Христом облагодаћено богослужење, напротив, може да постане спасоносни чинилац спречавања оваквог деловања и да у Христу преобрази целокупну нашу светску заједницу, будући да њено брижно и човекољубиво крило у себи садржи најопипљивију силу Божију. Свети Симеон Солунски верује да се та Божија сила налази у срцу духовних отаца, који су увек људи најтоплија срца и најупућенији у савремена збивања. Свети Симеон Солунски каже: "Због тога носимо тако широку расу, јер она показује све преобиље племените љубави у Христу према људима". А часна раса има облик часнога и животворнога крста како би изразила искрену, нелицемерну и несебичну хришћанску љубав. Молите се да ту и такву божанску, силну, очинску тројичну љубав црпимо из животоносних источника православног богослужења, сваки пут када богослужимо, на нашу личну добробит и на добробит савременог, глобализмом угњетеног човека. За крај: Литургијска обнова, да! Сада и свагда и увек, онако како је у Православној Цркви утврђено! Али не као нешто што тек треба измислити...!"

[Из текста]

"... Ни под којим видом, нико не може да верује да исповедање и проповед православне вере може да започне издајом исте. Међутим, видимо како у последњем веку, православни екуменисти нису успели да приведу нити једног неправославног, православној вери. Напротив, масовне су појаве конвертизма и преласка православних на екуменизам, упркос идеји да би "сви требало да остану верни сопственим вероисповестима", у погледу очекиваног уједињења "цркава". Познати су епископи из дијаспоре који су одбили неправославне који су желели да се крсте у Православној Цркви. Према томе, на чему је базирана и где се налази многоименовано "исповедање Православне вере" у екуменизму, када уместо да исповедамо истину, постајемо саучесници јереси и заблуда? Почевши од овог удружења састављено од јеретика, које се до сада није сретало у историји Цркве, дошло је до истог отуђивања и слепила православних представника, да су теолози и клирици са лакоћом потписивали одлуке дијалога у коме су учења апостолске и светоотачке вере преформулисана на тај начин да се јерес показује као истина, јеретици су сматрани православнима, док њихова "крштења и тајне" бивају признате као ваљане. На тај се начин, ситним корацима напредује од заједничких молитава ка причешћивању из истог путира. Екуменизам у својој лицемерној љубави "пригрљује" Цркву како би је угушила, налик паразитској биљци који усисава животни сок из стабла на коме расте. Обмана долази из чињенице што се екуменизам брка са Хришћанством и Црквом, из чињенице да екуменизам хоће да буде "православље" за православне..."

[Из предговора књиге]

"... У аскетици учење о молитви има огромно место. У суштини, молитва je срце духовног живота и њен пулс. Молитва представља нерве људског духа. Ако се Црква - мистичко Тело Христово - упореди са организмом, онда су богослужење и молитва - крвоток који напаја сваку ћелију овог организма; a ћелије смо ми. Ван и без молитве с човековом душом се дешава исто што и са мртвим ћелијама, на пример, кад човек има гангрену и кад се оне не напајају крвљу, те умиру и одвајају се од живог организма. Зато je човек у духовном смислу жив само када се моли. Aко човек који чини добра дела или се, чак, бави богословским проблемима задуго оставља молитву он губи унутрашњу везу са Богом. Овакав човек духовно умире и постепено се претвара у духовни леш. Може се рећи да je од свих задатака аскетике главни да се човек научи непрестаној молитви, јер je то и почетак, и бесконачни крај духовног живота. По речима Светог Јована Златоуста, молитва je јединство људи са Ангелима, заједничко занимање људи и Анђела. Само што je овде, на земљи, наша молитва састављена од речи, a молитва Анђела je нешто друго, то je непосредна устремљеност њиховог духа према Богу. У црквеним богослужбеним текстовима често срећемо да се Анђели називају небеским хором, који опева величанство Божије. Срећемо такве синтагме као што су "анђеоско појање", "херувимска песма". Шта то значи? Свети Оци говоре да je "анђеоска песма" - свецела устремљеност виших сила према Богу, пламена љубав према Њему, обузетост љубављу Божијом. У Апокалипси постоје тајанствене речи о четири заробљена Анђела, и неки од тумача Светог Писма говоре о "заробљености" Анђела као о њиховој "заробљености" љубављу према Богу, односно они не могу да се одвоје својим бићем, оним што бисмо сликовито назвали мислима и осећањима која су од Бога. To je известан највиши степен љубави и Богоопштења. Наша молитва ће трајати и у вечности, али ће имати други облик. Она ће постати стално стање душе оних људи који буду удостојени спасења. Мећутим, човек овде, у овом пролазном животу мора да се учи молитви. Ако верујући не развије у себи ову способност он у будућем животу, који представља афирмацију онога што je већ стечено у земаљском, неће моћи да научи да се моли. Тада ћe се пред њим отворити зјапећи бездан. Зато код Светих Отаца налазимо следеће речи: "Највише делање на земљи je Исусова молитва: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешнога (грешну)."..."

[Из књиге]

"... Вечност је истинско битије. Време је етапа. Време не прелази у вечност и вечност не прелази у време. Време протиче на позадини вечности. То је период настанка, пренатални период вечности. У Апокалипси се каже да после Страшног Суда времена више неће бити. Постоје две врсте бесмртности. Прва је бесмртност светих, вечно приближавање Богу, стално кретање ка Божанству, стално нова озарења Божанске благодати кад прошлост не нестаје, већ постаје подобије садашњости, а садашњост се не претвара у прошлост, већ постаје подобије будућности. Међутим, вечни живот није само самоотварање, то је општење у којем постоје два пола: за спасене је то Бог, за погинуле - сатана. Општење с Богом је истински живот, општење са сатаном - битије као антиживот, битије као вечно умирање. Кад говоримо о два пола нипошто не стављамо између њих знак једнакости. Општење с Богом је предназначење, циљ, садржај самог људског живота. Општење с демоном је вечни распад где нема нестајања као разлагања на елементе просте и јединствене природе душе, овде је кретање од центра ка периферији, које такође нема граница; зато је овде смрт - у најстрашнијем и најзлослутнијем смислу ове речи - бесмртна смрт. Неки људи се питају како ће за грехове који су учињени у времену душа бити осуђена на лишавање вечног живота. Међутим, тајна овога је у општењу: удео грешника је вечно општење са сатаном, вечно уподобљење сатани, вечно удаљавање од Бога, вечити губитак. Овде на земљи се одређује с ким је душа - с Богом или с ђаволом. Тамо, у вечности, више нема одређивања, већ је присутно остваривање, зато је земаљски живот тако драгоцен, тако је драгоцен сваки тренутак који може бити степеник на лествици која води навише, ка духовном небу, или наниже, у бездан, који заиста нема дна. Зато је време - наш пријатељ и наш непријатељ; и једно и друго зависи од усмерености наше воље..."

[Из књиге]

"... Покушали смо да покажемо да "литургијска обнова" оживљава, да опет предлаже Варлаама из 14. века, у два основна усмерења хуманизма: а) у томе колико велики значај она придаје знању, науци, схватању савршенства као пута, и б) уклањању телесног злопаћења и подвижништва у време молитве, и у увођењу стремљења ка комфору и одмору. Тим циљевима теже савремени обновитељи богослужења, можда и не схватајући да се приклањају јеретичком и опасном положају, са озбиљним последицама сотириолошког карактера ако успеју да убаце те измене и реформе. Забринутост многих свештеника, монаха и мирјана нема личне мотиве и интересе. Они желе да одрже отвореним пут којим су ишли Светитељи, светли пут аскетско-мистичког живота, који води светости и обожењу, "уски и тесни пут који води у живот вечни". Пут рационализма и спокоја, комфора, јесте "широки пут што води у пропаст"..."

[Из текста]

"...Псалам је тишина душе и раздавање мира. Он умирује пометеност и усталасаност помисли; он умекшава раздражљивост душе и уцеломудрује неуздржање. Псалам је посредник пријатељства, сједињење међу далекима, помирење непријатеља. Ко би још увек могао да сматра непријатељем онога, с којим је узносио један глас ка Богу? Због тога нам псалмопојање даје једно од највећих добара - љубав, измисливши као карику повезивања заједничко појање, и сједињујући људе у један усклађен хор. Псалам је уточиште од демона, ступање под заштиту ангела, оружје у ноћним страховима, починак од дневног труда, сигурност за младенце, украс у цветном узрасту, утеха старцима, најдоличнији украс женама. Псалам насељава пустиње, уцеломудрује тргове. За почетнике - он је основа (учења); за узнапредовале - увећање знања, а за савршене - утврђење и глас Цркве. Он празник чини светлим, он узрокује жалост по Богу, јер псалам и камено срце примора на сузе. Псалам је дело ангела, небеско живљење, духовни тамјан. То је мудри изум Учитеља Који је устројио да појемо и да се истовремено поучавамо оном што је корисно..."

[Из књиге]

"...Како да назовемо вас, јереје Божије, освећене у Христу Исусу, позване свете (l.Kop.1,2), род изабрани, царско свештенство, народ задобијени (1.Пт.2,9), браћу свету, заједничаре звања небескога (Јев.3,1)? Ви сте анђели Цркве (Отк.2,18), постављени на служење, посланици Христови (Еф.1,1), благовесници, пастири и учитељи (Еф.4,11), помиритељи грешника са Богом (2.Кор.5,18-20), ловци грешних људи на спасење (Мт.4,9; Мк.1,17; Лк.15,10), слуге Божије (2.Кор.6,4), служитељи Христа (Рим.15,16), управитељи тајни Божијих (l.Kop.6,4), сарадници и верни служитељи Христови (Кол.1,7; 1.Тим.4,6), сатрудници и саборци епископа (Фил.2,25), добри раздаватељи и управитељи разноврсне благодати Божије верницима (1.Пт.4,10), домоуправитељи Божији (Тит.1,7), презвитери (Дап.14,23; Јак.5,14; 1.Пт.5,1), пастири стада Божијег (Дап.20,28), тј. Цркве Господа Бога, коју је стекао Крвљу својом. Ви јереји Божији сте слуге Слова (Лк.1,2), Новог Завета (2.Кор.З, 6), Јеванђеља (Еф.3,6-7), Цркве Божије (Кол.1,2425). Ви сте посленици жетве Божије (Мт.9,38; Лк.10,2), помагачи Божији (1.Kop.3,9; 2.Кор.6,11), проповедници (1.Тим.2,7; 4,11-16; 2.Тим.1,8-11; 2,4) правде (2.Пт.2,5). Ви сте пастири словесних оваца Божијих (Јез.34,34), које ће Господ исжати из руку ваших (ст. 10), стражари дома Божијег (Јез.3,17-18; 33,7), Његове свете Цркве, Христови духовни војници (Еф.6,11-17; 2.Тим.2,34). Многа су ваша имена и још су већи дарови..."

[Из књиге]

"...Само ум очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино Чистог. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свим тварима Божјим. Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Бога, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је савршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол.1,15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистијег срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме, Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште... До јединства вере и познања Христа (Еф.4,13) долази се само у заједници са свима светима, само саборним животом са свима светима, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља. А њих најсветије, води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога Суда. А Дух Свети и јесте онај један дух у телу Цркве(ср. Еф.4,4). У Њему је и од Њега је и јединство вере и познања Сина Божјега, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налазе се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту истину, једну и јединствену (ср. Јн.16,13; 15,26; 14,26). Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно,и има "једно срце" и Једну душу" (Дап.4,32). У то једно срце - саборно срце Цркве, у ту једну душу - саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне и исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу..."

[Из 7. и 58. главе]

"...Сачувати чистоту душе, изградити прави морални карактер и постати истински човек Божији било је, нема сумње, изузетно тешко у свим временима. У којем год веку човек живео - првом, петом, деветнаестом или двадесетом - њему свеједно предстоји окршај с ђаволом и са страстима сопствене пале природе. Господ Исус Христос истинским хришћанима уопште није обећао да бројчано доминирају на земљи... Ми данас имамо непроцењив дар спољашње слободе коју морамо разумно да користимо, не ради сопствене осуде, него ради спасења сопствене душе. Не, сада није време безбрижности и лакомислености, тражења сујетних задовољстава и лаког пута у животу! Дани који су дошли постављају пред нас врло сурове задатке. "Док још постоји могућност", призивају нас они, "познајте Христове заповести, проучавајте Предање и Писмо Православне Цркве, одлазите у храм Божији, борите се са страстима, учите да се молите пажљиво и од свег срца, одбацујући што даље сваку слабост и потиштеност." "Бдите и молите се да не уђете у напаст." Духовно бдите, будите будни да бисте своје душе припремили за суочавање с искушењима која ће захватити васељену. Стога, драги читаоци, што више у нашем животу наилазимо на потешкоће и препреке на путу учвршћења морала, што се теже навикавамо на молитве, што у извршавању заповести Божијих стичемо мање присталица истомишљеника - то нека ватренија буде наша вера у Спаситеља, чвршћа љубав према Мајци Цркви и чвршћа одлучност да све савладамо и истрпимо да бисмо, свему одолевши, победили у тешкој борби са злом..."

[Из књиге...]

"...Истина је објективно дата у личности Богочовека Христа. Начин на који се она субјективно усваја, то јест методику хришћанске гносеологије налазимо у потпуности разрађену код Светих Отаца, тих еванђелских емпиричара и светих философа. Међу тим светим философима једно од првих места заузима велики подвижник Свети Исак Сирин. У својим списима он са ретким емпиријским познавањем прати и описује процес оздрављења и очишћења човекових органа сазнања, узрастање човечје личности у сазнању и органску поступност у опитном задобијању вечне Истине. Начела и методика православне гносеолoгије нашли су један од најсавршенијих израза у благодатно-емпиријској философији Светог Исака Сирина. Покушаћу да дам скицу те гносеологије...."

[Из увода...]

"...Веома често се предлаже аргумент равнодушних и оних који ћуте: "Црква никада неће пострадати, јер је она Тело Христово, има Живог Христа, ту је Сам Христос који се простире кроз векове. Ми имамо обећање Самог Христа да је "ни врата паклена неће надвладати." (Мт. 16, 18.) Али, опасност се не односи на Цркву, која ће у векове пребивати са Њеном Главом, Христом, већ на чланове Цркве, на верне, који се и налазе у опасности да погину, када се изгуби правилна вера - Православље, и зацари се јерес и заблуда. Колико год неко био свет и пун врлина, када изгуби Православну веру он се не спасава. Насупрот томе, онај ко се налази унутар правилно верујуће Православне Цркве, спасава се, у сваком тренутку, па и највећи грешник када се покаје и исповеди своје грехе. Опасност од грехова наших савладава се покајањем и исповешћу, опасност од јереси не савладава се ничим; она са сигурношћу води јеретика у погибао... Хајде да паднемо на колена и да се помолимо Христу, Који као да, због наше недостојности спава у време буре, да би се Он пробудио, да би укротио буру, да би уништио расколе и вратио све заблуделе, све јеретике у Свету Цркву, јер ће само то изградити истинско Јединство. Не треба да падамо у чамотињу, већ да са радошћу претрпимо и да се налазимо у ичекивању, јер ће на крају победа и тријумф припасти Христу, а не антихристу..."

[Из текста...]

"...Чланство подразумева равноправност. Ако Православна Црква ступа у екуменизам то значи да она признаје да је екуменизам шири од Цркве и она постаје његов део... Глава Цркве је Христос, неодвојив од Тела. Значи, или Глава Цркве - Христос такође постаје члан организације, или Црква у њу ступа без своје Главе. Не може се истовремено бити и православац и екумениста... Али бити лажни православац и лажни екумениста значи варати себе и свој народ и подривати основе хришћанског морала свесном лажју која има неки циљ. У том случају екуменизам учи православце да буду глумци религије, непринципијелни у својим средствима. Под речима "трагање за јединством" крије се жеља да се створи религиозна интернационала, у којој ће реалност Бога бити замењена прво апстрактном идејом Бога, а затим идејом човекобоштва... Црква не може да ступа у дијалог - то је апсурд. Глава Цркве је Христос, значи Он треба да буде неми учесник у дијалогу с правом чланства у ССЦ или би Црква говорила без своје Главе - Христа. Али Тело без Главе не може ни да живи, ни да размишља, ни да говори; оно може само да се грчи у беспредметним конвулзијама. У екуменистичком дијалогу може да учествује само група људи, православна делегација, али ове делегације не представљају Цркву... Екуменисти нам често говоре о јединству и љубави, као да нам на сеансама зен-будизма дају формулу за медитацију. Међутим, љубав без истине не може да постоји, она сликовито говорећи, трули у корену... Ми не тражимо истину, већ је имамо - то је Православна Црква..."

[Из текста...]

"...Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно - да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења. Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог... Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе..."

[Из текста...]

"У дане Свете седмице, када само сећање на спасоносно страдање Господа нашег Исуса Христа и нехотице свакога погружава у размишљање, пуно страхопоштовања, о величини Тајне искупљења човечанства, Типик и Триод одређују да се на црквеним службама чита неколико таквих изабраних дела знаменитих служитеља Речи, који су надахнуто проникли у дубоки смисао јеванђелских казивања о страдањима и крсној смрти Спаситеља. Кроз та дела, која су овде сабрана, Света Црква нас води путем потресног сећања на Страсну седмицу. Кратким синаксарима Црква разјашњава обележавање јединствених догађаја Страсне седмице. Беседе светог Јована Златоустог и Јована Дамаскина, заједно са излагањем јеванђелског приповедања, које се по дубини мисли не да упоредити ни са чим, преносе нам правила благочестивог живота, а речи ватреног Јефрема и красноречива беседа о погребењу Спаситеља дају нам оно умиљење духа при коме се "јецајима додају јецаји" и лију се сузе. А после тога долази радост светле и велике Пасхе Господње."

[Уводна реч приређивача књиге]

"Код Оца Јустина је било живо присутно то пророчко и апостолско и светоотачко искуство, лично подвижнички и благодатно у Цркви доживљено и проверено: да људско биће, и свет, и живот, и историја, није шала ни вашариште, него озбиљна и преозбиљна ствар и стварност пред Богом и Небом, пред живим срцем и будном савешћу, пред богоданом слободом и одговорношћу боголиког бића људског и рода људског. То посведочују и Беседе које су пред нама. Зато су оне препуне људске, пастирске, свештеничке, духовничке, сотириолошке, што ће рећи црквене одговорности за људе и народ којима се обраћа, као што су то биле и беседе, рецимо, Светог Јована Златоуста, кога је он толико волео и на кога се угледао. Осећање вредности и значаја својих Беседа имао је Отац Јустин и на самом самртном часу. Оне пред-Благовештенске недеље, лета Господњег 1979, када га је Господ позивао Себи - и то је он добро знао, а ми имамо и записано сведочанство о томе - он нам је, уз завештање да подигнемо тробродни Храм у манастиру Ћелијама, оставио молбу и жељу и завет: да издамо његове Беседе. Иако са закашњењем, ипак, Богу хвала, сада испуњујемо ову његову молбу и завештање."

[Уводна реч Епископа Атанасија Јевтића]

У овом чланку из 1949. године један од најбољих каноничара 20. века полемише са ставовима и аргументима проф. Фотијадиса, који је тада, као и његови истомишљеници у наше време, заступао неистиниту теорију - засновану на погрешном тумачењу одређених канона - по којој, наводно, целокупна православна дијаспора треба да потпадне под јурисдикцију Цариградске Патријаршије.

[Преводилац Родољуб Лазић]

"... Вера наша браћо! почетак је добила не од људи, нити кроз људе, већ од Исуса Христа помоћу откривења, коју су проповедали божанствени Апостоли, утврдили Свети васељенски сабори, предали један другоме велики мудри Учитељи васељене, запечатили својом крвљу свети Мученици: Држаћемо се, дакле, исповедања које смо чисто примили од толиких мужева, те ћемо сваку новотарију као утицај нечастивог одбацити. Онај који прима ново учење, тај је као да он предану православну веру, за несавршену признаје. Али, православна вера већ је у потпуности откривена и утврђена, зато јој није могуће чинити ни додавања нити одузимања, нити било какве друге измене; дакле, сваки онај који се усуди да то или учини или саветује или помисли, већ се одрекао вере Христове, већ се својевољно потчинио вечном проклетству (анатеми) хулећи на Духа Светога, као да је Дух Свети несавршено у Светом писму и на саборима говорио...."

[Из Посланице...]

"...Две силе, потпуно супротне међу собом, утичу на мене: сила добра и сила зла, сила животна и сила смртоносна. Као духовне силе, оне су обе невидљиве. Сила добра, после слободне и искрене моје молитве, увек прогони злу силу, а зла сила јака је само злом, које се у мени скрива. Да се не би трпело непрекидно нападање злог духа, треба непрестано имати у срцу Исусову Молитву: Исусе, Сине Божији, помилуј ме. Против невидљивог (ђавола) невидљиви Бог, против моћнога Најмоћнији."

[Из књиге...]

"... Ради потпуније и непобитне сигурности, шаљемо вам ево, у најопширнијем облику изложење православне вере источне наше Цркве, које је примљено после брижљивог испитивања на сабору који је давно био (1672. године по Христу), који се назива Јерусалимски, које је изложење касније и штампано било на грчком и латинском језику 1675. године и може бити да је у то време и до вас дошло и да се код вас налази. Из њега можете дознати и без сумње разумети благочестиви и православни начин мишљења источне Цркве; и ако се сложите с нама, задовољивши се тим учењем које смо сада изложили, то ћете бити у свему с нама једно и неће бити никаквога раздељења међу нама..."

[Из Посланице...]

"Овај чланак има за задатак не да оправда "често" причешћивање него да објасни цитатолошку опасност од тога да су Свети Оци учили да треба "ретко" да се причешћује. Катастрофа! Ствара се негација преко нужне негације, тиме и деструктивност у умишљеном корисном раду за Цркву... Имамо два табора; две поларизације овог питања где сваки иде у своју крајност... Зато је овај текст Максимова конфузан за обе "напредне стране" изневерене "новојустиновске" српске теологије... Апологија "ретког" причешћа је просто катастрофална, исто прелестна као и тај волшебни прилаз Светој Чаши сваки пут, без основне црквености и подвига као реализације Еванђеља у нама, и између нас."

[Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић]

"Дете моје," саветовао је Старац, "никад не заборави да понављаш: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешну." То је живот наше душе. Стално понављај те речи. Ако их хришћанин не изговара он није на правилном путу."."

[Из главе "Посланица Свеца"]

"Др Јован Фундулис је био познати професор Литургике на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну и почасни доктор, између осталих, и Богословског факултета СПЦ, на којем је у неколико наврата држао предавања. Покојни Фундулис био је образац смерности у научном и приватном животу, јер је све своје богато литургичко знање излагао ненаметљиво, не тежећи никад брзоплетим и ексцентричним променама у богослужењу и типику Цркве. Такав став га је одвео у опозицију према  теолошкој средини у којој је стварао. Издвајамо важан полемички чланак, који је узет из његове књиге «Одговор на литургичке недоумице», и препоручујемо га за читање.."

[Прот. Ставр. Љубо Милошевић]

"Свештенослужење се обавља на земљи, али има небески поредак. И то је заиста тако. Јер, ту службу није установио ни човек, ни анђео, ни арханђео, нити ма која створена сила, већ сам Утешитељ. И он је људе који су још обучени у тело учинио представницима анђелске службе. Стога онај ко свештенослужи треба да буде толико чист као да стоји на самим небесима међу небеским силама... Тако ће само свештенство праведно осудити нас уколико се њиме неправилно користимо. Није оно узрок наведених зала, већ га ми сами оцрњујемо, без разматрања га поверавајући људима који пре тога нису спознали своје душе и који, не гледајући на тежину дела, радо примају понуђено, а када приступе ка делу, из неискуства сами пребивају у тами и на поверени им народ навлаче мноштво зала. То исто би се десило и са мном да ме Бог није брзо избавио од тих опасности, чувајући своју Цркву и штедећи моју душу. Због чега, реци ми, по твоме мишљењу, долази до таквих смућења у Цркви? Ја сматрам да до тога долази једино због тога што предстојатељи бирају и постављају [свештенике] без разматрања и опрезности..."

[Из Треће Беседе]

"Прочитали сте "Пут ка Спасењу". Добро је... И још га прочитајте понекад. Ту је све што сам писао, што пишем и што ћу писати. То су моја предавања студентима Санкт-Петербуршке Академије. Њихов нацрт је прегледан и одобрен од стране архимандрита (касније епископа) Игњатија Брјанчанинова. То је било '46 и '47 године."

[Из писма Св. Теофана од 16. јуна 1888. године]

"Кад пред собом држим Василијеве апологетске бесједе против јеретика, тада видим содомски огањ, којим се у пепео претварају лукави и бунтовнички народи и сам халански стуб, на погибију грађен и прекрасно разрушен. Кад читам бесједе о Духу, тада Бога, Којег имам, поново стичем, и осјећам у себи одважност да објављујем истину, успињући се по степеницама његовог богословља и созерцања. Када читам друга његова тумачења, која он појашњава и за људе кратковиде, написавши их три пута на тврдим плочама њиховог срца (Прич. 22:21), тада постајен увјерен да не требам да се заустављам само на буквалном поимању и гледам само на површину, него да требам да се простирем даље, из једне дубине да ступам у нову дубину, призивајући безданом бездан и свјетлошћу проналазећи свјетлост, док не достигнем узвишени смисао. Када се посветим његовим похвалама подвижника, тад презирем тијело, бесједујем са онима које хвали, буди се у мени ревност ка подвигу. Када читам наравствене и дјелатне његове бесједе, тада се чистим у души и у тијелу, постајем Богу угодан храм, музички инструмент у чије струне удара Дух, пјесмопојац Божије славе и свемоћи, и кроз то се преобразујем, другим ријечима долазим у стање хармоније и поретка, од једног човјека постајем други, мијењам се Божанственом промјеном."

[Свети Григорије Богослов]

"Људска душа има разум и уопште духовни живот који се очигледно разликује од телесног живота... Када се тело распадне, душа се не распада заједно са њим... душа остаје бесмртна, јер као своју суштину поседује свој сопствени, особит живот."

[Свети Григорије Палама]

"У свима нама дубински обитава свети Сава као духовни отац нације. Од њега почиње свети родослов наш у Духу Светом. Од њега је постало јасно целоме 'Србијанству' да нема нормалности без православности, да нема правога племства без духовног јемства. А наш јемац је Светац, монах Сава из Хиландара.Зато када читамо овај роман ми ослушкујемо глас пробуђене савести: овај свети Савва је оваплоћени позив на небо упућен од Бога свакоме Србину (а ја волим теолошки да кажем "Србијану"). Прави племић, прави аристократа духа и тела личи на светитеља Савву, који је између свих Срба достигао највећу славу - да буде Христова лепота у србинском телу и уму. Читајући ово, прочитамо себе: ко смо, откуда смо и куда идемо... Ауторово приповедање је као златотисак, за очи питко - као старо манастирско вино - припремано само за Причешће. Посебно се радујемо да смо у брату Милану Милетићу добили првога нововековног биографа Саве Немањића. Аксиос! И многа лета!"

[Уз најтоплију препоруку читатељима
Данило Крстић, епископ будимски]

"Приближава се век гомиле, а све што је у том погледу било раније само су праузори. И зло ће гурнути своје вође у свеопште рушење. У масовној свести већ је унедрено оно што мора одређивати личност човека - бити као сви. Бити као сви, као цело човечанство, то је највеће човеково достојанство када је реч о добру и правди - о томе што одређује на самоме делу личност човека. Човек је онолико човек, колико он живи по добру и правди. И на крају крајева, по благодати Христовој. Бити као сви, хришћански значи, бити са Црквом и са Христом. Овде се врши ђавоља подвала. После комунистичке чопоративности (стадности - на руском) наступила је друга епоха - чопоративност свеопштег греха тј. учествовати у греху као и сви. Богом дани живот замењује се компјутерима и видеоиграма. Људи могу бити и вештачки саговорници којима није потребна жива реч. Ова нова општа атмосфера може постати јача од стида, савести и Бога. Сваки грех брише црте јединствености и непоновљивости човека. И тамо где се масовном свешћу - живот без Бога, без стида и без савести прихвата као норма, врши се уништавање личности!"

[Из књиге...]

"Ја нећу ништа своје говорити,
него ћу укратко изложити
оно што су рекли Божји и мудри људи."

[Свети Јован Дамаскин ]

"Сабор одређује: изволи се Духу Светом и нама да лику Светих прибројимо угоднике Божије за сверуско црквено поштовање следећих подвижника побожности: Епископа Игњатија Брјанчанинова (1807-1867) подвижника побожности, аутора многобројних дела, подвижника и учитеља хришћанског живота, чија дела по дубини и духовном садржају откривају дух Светоотачког Предања и представљају продужење Предања. Она се лако читају и схватају од стране савременог хришћанина. Епископ Игњатије се поштовао због светости живота већ од стране својих савременика, који су у њему видели ученог Подвижника и Богослова Православне Цркве."

[Одлука Светог Сабора Руске Православне Цркве
6-9 јуна 1988. године]

Ова листа је настала са тежњом да окупи једну, специфичну групу људи - православне хришћанске супружнике и породице из Србије и у дијаспори. Колико смо упућени, ово је прва листа ове врсте на српском језику, тако да представља својеврсну новину, иако је тема више него потребна и значајна. Покретањем Листе православних родитеља желимо да окупимо православне особе широм света који желе да одрже своју породицу на православном духовном путу - да се међусобно подржимо, разменимо искуства, оснажимо, охрабримо, насмејемо, подсетимо на важне ствари и једноставно међусобно повежемо и упознамо...

[Из Уводника]

"Међу вама има много оних који не знају у чему се састоји унутрашње дело богомисаоног човека, који такође не схватају шта је то богомислије, и који ништа не знају о молитви која се твори умом, већ мисле да се треба молити само оним молитвама које су написане у црквеним књигама. Што се тиче тајне беседе с Богом у срцу и користи која отуда проистиче, они о томе ништа не знају и никада нису окусили ту духовну сладост. Као што онај ко је слеп од рођења само чује за сунчеву светлост, а не зна шта је то светлост, тако и ови само чују за богомисаоно поучавање и молитву, а да схватају - не схватају. Они се због свог незнања лишавају многих духовних блага и не напредују у врлинама, које доводе до савршеног угађања Богу. Због тога се у циљу поучавања простих људи, овде нуди нешто ради унутрашњег обучавања и ради богомислене молитве, како би онај ко жели уз Божију помоћ почео макар мало да се подучава."

[Из Предговора]

Ова књига је плод мога скоро четрдесетогодишњег ослушкивања божанствене симфоније словесних звукова, тј. мисли Светих Отаца Православне Цркве, бесмртних искатеља умне красоте. Она, наравно, није академско "истраживање", нити богословска расправа о Богу и путевима ка Њему. Није. И још једном - није. Она је свештена поезија, одјек надахнућа којим су били обузети Оци. Она је песма срца о "умном делању", о дивној музици небеса, која прославља Дивног Бога. Њу је душа чула у бесмртној симфонији Отаца, као основни лајтмотив целокупне православне аскезе, тј. свих светоотачких списа. Распон мојих гласовних могућности није велики. Међутим, ја сам запевао искрено, тј. како сам могао. И уколико неко други лепше и звучније запоје о истоме, ја ћу му се са љубављу потчинити, славословећи Дивнога Бога у Његовим дивним Светитељима.

[Из Предговора]

Мноштво младића и девојака су, чистог срца, пошто су видели неправду која влада у овом свету, кренули у "побуну" и тражили нови пут. У њима се будио бунт против неправде овог света и система који влада у њему. Бунтовници, каквим желе да се прикажу, рок, хеви метал, панк, хипи и друге сличне групе су младим људима били узор и надали су се у њих да ће, ако не показати им нешто другачије и спасити свет, макар дати критику овог света. У потрази за нечим бољим, бивали су уловљени у замку. Тај нови пут је постао "Road to nowhere", по свему судећи намерно крчен да би каналисао огромну енергију бунта која се јавила код људи који су видели неправду која влада у свету. И многе је прождерао тај лав који риче у пустињи. Неки су, ипак, трагајући и даље, и увидевши ништавило овог каналисаног покрета, успели да нађу Смисао и Спасење и Неку Бољу Земљу. Књига која је пред вама има за циљ да открије дубоко сакривене, а ипак врло видљиве, коренове и трагове рок покрета који је многе животе узео. Писац систематски пролази историју збивања и указује на бесмисленост покушаја увођења рока као проповедничког инструмента. Овај експеримент је нарочито популаран у последње време и овде се показује да је то покушај служења два господара, што је немогуће.

[уредништво svetosavlje.org ]

У годинама пред револуцију у Русији архиеп. Иларион (Тројицки) се препознаје као изузетан и „талантљиви богослов“, како је у своје време за њега рекао митрополит Антоније Храповицки. Он је редак богослов, академик, који је остао иза „челичне завесе“, а да није престао да ствара у искуству богате руске богословске мисли, која се развила на порицању „теорије оправдања“, и тако најгласније објавио борбу у искорењивању утицаја латинизма на православно богословље. Нажалост, његово богословско стваралаштво мало је познато на српском језику, јер скоро да ништа није од њега преведено, а опет та тематика много, чак сурогатно, оптерећује савремену српску богословску мисао. Радујемо се овом подухвату да се по први пут на српском језику објављује његов познати чланак „Нема хришћанства без Цркве“. Он је писан као одговор либералној руској интелигенцији почетка 20 в., из које посебно издвајамо „толстовштину“, као и рану екуменистичку мисао која је покренута 1895 Џоном Мотом. Молитвено се надамо да ће у скоријој будућности сва сабрана дела овог дивног Свештеномученика бити доступна на српском језику.

[Протојереј Љубо Милошевић]

"Пошто нису у стању да разумеју узвишено православно учење о црквеном јединству, Карташов и други источни паписти, маштају да га замене, према примеру западних паписта, учењем о јединству административном." Они "...предлажу да се Цркви у Цариграду додели врховна административно-судска власт и да административно јединство православне Цркве мора бити установљено у виду потчињености свих помесних Цркава првенству и вођству патријарха Цариградског..." Да се "...на тај начин прихвате њене папистичке тенденције... Где је и у чему главни узрок ове жалосне појаве? Ни у чему другом него... у експанзији Цариградске Цркве... у папистичкој, антиканонској теорији (коју је она измислила и упорно спроводи у живот) о потчињавању њој целе православне дијаспоре, о њеном искључивом праву да проглашава аутокефалност, да даје патријаршијске титуле предстојатељима других Цркава, као и да сазива међуцрквена Саветовања и Саборе."

[Преузето из текста]

Многа, наизглед нова, еклесиолошка питања тренутно потресају нашу црквену јавност. Нека од њих су: да ли је једна епархија потпуна католичанска Црква? Да ли један епископ у својој епархији стоји изнад сабора епископа? Да ли он може мењати молитве или начин богослужења мимо сабора епископа? Да ли је помесна црква превасходно по једном народу или по једној гео-политичкој територији? Ко има право на мисију у варварским земљама? Одакле та питања потичу, ко их је и зашто постављао, можемо сагледати из овог, сада већ историјског сведочанства угледног професора Сергија Тројицког, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ 1925. године изабрао за свог експерта канонског права. Не само његово јасно излагање православног учења већ и тон којим то чини, веома су поучни.

Предлажемо врло актуелан текст који се тесно везује са токовима и превирањима у нашој СПЦ, и у њему се открива исто питање, али у сасвим другачијем искуству једне друге помесне цркве. Синодална посланица архијереја Грчке Цркве открива да они различито од нас разумеју решавања неких питања правилног служења свете Литургије. Са више богословског карактера, вере и љубави разговарају. Сама посланица представља препоруку и помоћ свештенослужитељу и не угрожава слободу традиционалне праксе. Она је много конзервативнија, а у краjњем принципу није нимало другачија од већ устаљене богослужбене праксе, осим што жели да се свештенослужитељ сачува од навике и механичности (о томе се још давно бринуо и св. Јован Кронштатски). Јасно се лингвинистички опредељује разлика између "тихог", "тихо-гласног", по логици полугласног, и "гласног" читања молитава. Најважније је то што "тихо-гласно" читање молитава не изнуђује грубе прекиде, то "тргање молитава", јер се читају на принципима устаљене праксе, што није случај у српској верзији полемике. "Тихо-гласне" молитве су корисне за народ да боље прати службе, а не да у њима протестантски види своју улогу "саслуживања" (тзв. "царско свештенство"), а гласне управо такав утисак могу да створе. Неки наши полемичари неопрезно упадају у овај проблем и протестантизују свету тајну свештенства, што је врло опасно за православну Цркву. Ова посланица се не дотиче литургичке символике и радњи, али много помаже да се боље разуме њена настала проблематика, која се изразито другачије представља православном народу Грчке.

[Протојереј Љубо Милошевић]

У другој години свога пребивања код старца Никодима, Григорије (Палама) би удостојен божанственог јављања. Једнога дана када Григорије беше погружен у размишљање о Богу, изненада стаде преда њ лучезарни и благолики муж, свети Јован Богослов, и умиљато гледајући у њега упита га: "Зашто ти, молећи се Богу, сваки пут стално понављаш: 'Просвети таму моју, просвети таму моју?'" Григорије одговори: "Шта бих ја друго тражио сем то: да се просветим и сазнам како да творим свету вољу Његову?" Тада му свети Еванђелист рече: "По вољи Владарке свих, Богородице, од сада ћу ја бити с тобом неодступно."

[Из Житија Светих за новембар Оца Јустина Поповића]

"Постоји планина у Европи, прекрасна и величанствена. Окренута је према Либији и великим делом залази у море. Ту земљу сам изабрала да буде монашко обитавалиште и одлучила сам да она буде Моје наслеђе. Од сада ће се називати Светом. Читавог живота војеваћу заједно с онима који прихвате да се боре против непријатеља људског рода и бићу њихов непобедиви Саборац. Руководићу их у ономе што треба да чине и објаснићу им шта не треба чинити.
Бићу њихова Старатељка, Исцелитељка и Хранитељка, која се неће бринути само о њиховој храни и телесном здрављу, него и о духовном уздизању и душевној крепкости, и нећу допустити да отпадну од добра и врлине.
Када се упокоје, Мом Сину и Богу, представићу оне који су били богољубиви и који су у покајању окончали живот, и затражићу од Мог Сина да их потпуно разреши од сваког сагрешења."

[Речи Пресвете Богородице забележене у Житију Светог Петра Атонског, које је саставио Свети Григорије Палама]

Још 1990. године, на иницијативу Цариградске патријаршије у Шамбезију се састала комисија са задатком да нађе коначно решење за црквено-правно уређење читве Дијаспоре. Већ у почетку рада Комисија је безобзирно и дрско, једнострано установила да постоји заједничка воља свих и најсветијих православних цркава да се то питање реши што је пре могуће на начин сагласан еклесиолошком и канонском предању и пракси Православне цркве! Комисија је том приликом устврдила да "из историјских и пасторалних разлога... није одмах изводљиво да се пређе на строго канонски поредак", па је предложила "прелазни период" у коме би се припремио терен за примену строго канонског решења". [цео увод]

[Протојереј Србољуб Милетић]

Жеља нам је да свима буде доступна ова изузетно вредна књига која се у еклисиолошкој суштини бави заиста светим питањем породице, и то кроз призму православно опредељене психологије, која је у зачецима а да није умрљана утицајима често манипулативне господствујуће психологије. Како се све више сусрећемо са питањима проблема савремене српске породице, а у издвојеном, идолизовањем и упропашћавањем наше деце, ова књига просто моли да се што пре прочита. Љубав мајке може да буде егоистичка и егоцентрична, више као лична потреба, а не детиња, и она је сама по себи болесна и неискрена, а што је најгоре деструктивна. Овде се открива која је љубав благословена и послушање Цркви, а која је погубна, како за децу тако и родитеље.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести.

[Монаси Високих Дечана ]

"Са Вашим тумачењем 28. канона Четвртог васељенског сабора, категорички се не можемо сложити! У канону је реч не о дијаспори, већ о аутохтоним 'варварским' народима, који живе - не у расејању - већ у својим земљама. Они су примили Хришћанство, пре свега, као резултат мисионарске делатности, а нису га доносили из своје отаџбине, што је карактеристика дијаспоре."

Једина православна црква која је анатемисала "екуменизам" (теорију грана), донела је и уредбе православног понашања свог клира и пастве у односу на инославна хришћанска исповедања. Због честе злоупотребе имена РЗПЦ и тог њеног односа према питању екуменизма, сматрамо да је важно знати ова упутства, која могу да буду од велике помоћи да се ово питање боље разуме и избегну душепогубне осуде.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Изабрали смо ову много лепу књигу која тако јасно и сажето открива потребу и објашњава смисао и начин поста. Сваки православни хришћанин би требао да се образује како се пости, првенствено да тај пост благодатно повеже са богослужбеним кругом са којим је он тако таинствено и лепо везан у једном здравом духовном животу. Управо ова књига све то лепо и једноставно објашњава, и зато је свима препоручујемо да је прочитају, у јаком убеђењу да ће сигурно да помогне да мало спремнији и са више знања уђемо у предстојећи Велики пост.
У име Уредништва и свих радних тимова svetosavlje.org желим вам да у искреном и благодатном покајању уђете у Велики пост и тако духовно омивени дочекате Пасху Господњу.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Поуке у Псалтиру сачињавају садржај већег дела псалама. Као паралела њима, из св. Јефрема су узета "Блаженства" и "Тешко", уз додатак других, малобројних делова, под насловом "Поуке о животу". За уношење дела са поукама у наш Псалтир, пресудна је била жеља да се његов садржај учини разноврснијим, а да буду изабрана управо наведена дела, одлучило је то што по форми израза веома личе на молитвени начин изражавања.
Ишло се на то да свака молитва садржи нешто посебно. Онај ко са пажњом чита одмах ће то приметити, иако су, на први поглед, сви реченични склопови исти. Али, и онима којима се неке молитве учине истим, не треба да буде досадно да их читају, као што ономе ко воли да се моли није досадно да понавља небројено пута: Господе помилуј, или Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

[из Предговора]

Жан Клод Ларше се бави питањем првенства римског папе, западним схватањем у коме је власт заменила ауторитет, где је првенство посматрано као надмоћност и где је централизам добио предност над колегијалношћу. Он, пре свега, уз помоћ св. Максима Исповедника излаже схватање Цркве Христове, поистовећујући је са спасоносном православном вером, насупрот јеретичким концепцијама. По св. Максиму, Једна света саборна (васељенска) Црква није јединствена као збир или тоталитет помесних Цркава, јер су све Цркве у својој суштини на једном постољу једнакости.
Врло важан део представља и разматрање самог појма "Католичанска" (католикос), који за древне Оце не значи исто што и "васељенска" (оикоуменикос). Најранији документи праве разлику између ова два појма тако што израз еклисиа католики, примењују на целовитост вере, учења, или верности Цркве пуној и изворној традицији. Израз католичанска Црква, универзална, не одређује "географску универзалност, нити јурисдикцију или ауторитет, него универзалност која обухвата, у времену и простору, свеукупност истина које увек и свуда сачињавају православну веру, и све оне који су увек и свуда исповедали и настављају да исповедају ову веру". По њему, "католичанска" Црква је пре значило "православна" него "васељенска". Стога и сваки верник може бити назван "католичанским". Јер, "католичанска Црква не може изгубити ни своју целовитост, ни своју католичност, зато што је она, у основи, мистична стварност која се поистовећује са телом Христовим."

[Протојереј Србољуб Милетић]

Врло је ретко да се данас нађе књига апологетске садржине која се бави мухамеданством, која га тако уверљиво и повезано разоткрива, и у односу на хришћанство јасно разобличава. Мухамеданство је религија која је врло тесно повезана са нашом националном судбином, и страдањима која смо као Црква преживели, али је интересантно да врло мало знамо о његовој основној религиозној замисли. Иако је писана пре век и по, неодољиво је актуелна, и може нам помоћи да разумемо неке крупне догађаје из наше савремене историје. Не рачунајући то да првенствено говори о исламу, и да је писана са жељом да образованим муслиманима укаже на недостатке њихове вере, неће наудити ни православним, јер кроз поређење основних начела двеју вера могу да се подсете (науче) неких најбитнијих елемената хришћанске вере. У књизи се јасно подвлачи неодрживост (несостојатељност) индиферентног става многих савремених "образованих" људи по питањима вере – у смислу да није важно ко је које вере, само да је добар човек, и истиче се важност тога у шта човек верује, јер од тога у шта човек верује - зависи и његов вечни удео. "Писма о мухамеданству" од Николаја Аљексејевича Муравјева први пут се објављују на српском језику овде на нашем сајту. А ову нашу братију која несебично даје време и љубав за обогаћивање наше библиотеке нека Господ награди Његовом најизобилнијом милошћу.

[Протојереј Љубо Милошевић]

"Тајне вере и живота" оца Јустина Поповића је изузетно вредан катихетски уџбеник и посебно га препоручујемо почетницима у вери. Књига је уређена тако да је у њој направљена успешна симбиоза уџбеничког и научног богословља. Том богословљу претходи једна сажета али вредна апологетска припрема о истинитости и вредностима хришћанства у поређењу са другим религиозним искуствима и филозофијама. Иако је давно објављена, ми се посебно радујемо да смо у могућности да је предложимо нашим читаоцима у овом интернет издању.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Чтенија Посног Триода у преводу Игора Миковића, нашег дугогодишњег сабрата и трудбеника сајта Светосавље, за нас су од посебне важности, јер имају за циљ да служе нашој искреној замисли да и овим путем ширимо истине вере сваком православном Србину ма где он био. Велики пост по својој изворној замисли тражи искрено созерцавање сваке његове поруке, било еванђелске било богослужбене али сигурно покајничке, и ова књига служи управо том циљу, јер садржи беседе за сваку недељу Посног триода, за празник Благовештења, као и сваку среду и петак закључно са Великим петком. Важно је да напоменем, да се овај превод први пут појављује на српском језику управо у овом интернет издању тако да смо приморани да објавимо да су сва права овог превода заштићена. Поменута чтенија наводе се скраћено према делима "Преподобного и Богоносного Отца нашего Феодора, игумена Студийской обители. Огласительные поучения и завещание", изд. Введенской Оптиной пустыни, М., 1872.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Последњи свеопшти суд биће суд апсолутне правде и апсолутне милости Божје, јер ће Господ свима и свакоме судити по Својој бескрајној правди и бесконачној милости, тако да нико неће моћи кривити Бога за неправду или за немилост. Свезнајући и свемоћни Господ ће учинити очигледним све што је ко урадио у телу са боголиком душом својом, са божанским талентима својим (Мт. 25, 15-30). Сва дела свих људи, како добра тако и зла, и све мисли, жеље, осећања и речи, биће потпуно обелодањени и непогрешно измерени на теразијама вечне правде и вечне милости Божје. Свемилостиви Господ Исус изнеће на видело све што је сакривено у тами, објавиће савете срдачне, откриће савест свакога човека и што је у њој, душу и што је у њој, срце и што је у њему, и изрећи ће Свој свеправедни суд о свему томе.
[...] На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима – вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34). А неправедницима ће рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мт. 25, 41). И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25, 46).

[преподобни Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, III том, стр. 804-805]

Чуда Божија, и обожених светих људи, израз су активне љубави Бога као и Његових пријатеља – чланова Небеске Цркве, према човеку који је опкољен жалошћу, болешћу и смрћу. Чуда нису вечно решење, него су по св. Игњатију Брјанчанинову "највеличанственија вештаствена доброчинства" која се Божијом љубављу изливају на страдајућег човека. Велики дар љубави откривамо када је Господ кроз састрадалне сузе васкрсао четвородневног Лазара али не од опште смрти која је поробила род људски. Чуда су утеха и одговор на молитве, потврда вере, а често и позив неверницима да се обрате од заблуде и познају истину. Свети отац Василије Острошки слави се као велики и строги светац, који је тешио, и будио, и кажњавао, а често и преобраћао охоле богоборце у кротке и смирене православне хришћане. Светитељ Острошки је сасуд дарова Духа Светог и чудотворац васељенских ширина, и живи стуб вере Српске Православне Цркве. Он и даље као свесрпски авва активно и опипљиво душу своју полаже за своје овце, а често и за оне које нису из овог хришћанског тора (Јн, 10, 16). Дубоко смо убеђени да ће нашем читаоцу ова "Чудесна исцељења и јављања св. Василија Острошког" да буду на корист и духовну надградњу.

[протојереј Љубо Милошевић]

По сусрету са византијским богословљем и православном мистиком, после схоластичког богословља и западне реторике, св. Николај Жички је такође открио огромну потребу да се свом роду предложи нека врста зборника који би требало да открије жива искуства живота светих људи цркве Христове. За један такав неодложив, а пре свега капиталан, рад није било времена да се пише обиман зборник живота светих, којег познајемо као Житија, тако да је св. Николај решио да напише Пролог светих. Једноставно речено реч "пролог" је синаксар или скраћени зборник, који свој смисао и значење носи од грчке речи "????????", што значи предговор, у овом случају предговор или "увод" у живот светих. Владика као да је знао да ће после њега други верни син Српске Православне Цркве, преп. Јустин, да посвети цео свој живот сабирању и записивању живог искуства светитеља, и подари Српском народу нешто што је још крајем 16 в. на црквенословенском језику објавио св. Димитрије Ростовски. Да је овај Пролог заиста био "увод" у "Житија светих", сведочи и сам преп. Јустин када каже: "Од непроцењиве користи при раду био ми је "Охридски Пролог" преосвећеног владике Николаја, та јединствена и беспримерно драгоцена књига у целом православном свету". И заиста, св. Николај је оставио нашем народу комплетан синаксар, који поред житија светих садржи и пастирско-проповедничке особине, из којих се издвајају његова јединствена созерцања (контемплације), као и православни пијетет његове богате духовне поезије. Без сваке сумње, ми слободно можемо да кажемо да је Охридски Пролог азбука Православља а уједно и високо богословље којег, читајући, свако може да црпи. Нека Господ благослови људе који су се трудили на скенирању и објављивању ове важне књиге у овом електронском формату.

[протојереј Љубо Милошевић]

Ова књига нас упознаје са животом и трудом монаха - подвижника и богослова наше сестринске Румунске цркве, о. Клеопе Илије. У њој нам се о. Клеопа открива као савремени православни мислилац живог монашког искуства. Он је монах подвижник који је у другој половини XX века једноставним и мирним животом успешно спојио теологију са духовношћу коју данас све чешће неприродно раздвајају. Митрополит молдавски Данило за овог старца говори: "Блага светлост изблистава из целокупног живљења и делања о. Клеопе. Та светлост даје смисао искушењима и победама, подвизима и радостима које доживљава овај велики игуман, постојани духовник и мисионар." О. Клеопа је учио беседама прожетим дубоким мислима са много живих примера из свакидашњег живота; та једноставност и искреност чинила је да су оне лако долазиле до сваког искреног слушаоца. Молитвено се надамо да ће се дивни примери из живота и делања овог преподобног Старца дотаћи и наших срца и разбити уобичајену духовну дремеж од које свакодневно страдамо.

[протојереј Љубо Милошевић]

Атонски подвижници 19. века, то су људи - сведоци реалности монашког подвига који се безмало јуче упражњавао. Они су водили анђеоски живот славних монаха првих векова хришћанства, а скоро су били наши савременици, и то нам помаже да схватимо да истинити анђеоски подвиг није фикција нити нешто што се далеко давно одигравало, него је реалност сваке боготражитељске душе која је жедна монашког подвига, независно од времена у којем се Црква налази.
Читајући Житија ових дивних преподобних мужева ми откривамо лепоту православног монаштва које увек позива на изазов, и чини да "анђеоски живот земаљских мртваца" није нешто недодирљиво и далеко отуђено, него реалност благодати коју Црква излива на своја верна чеда. Сведоци смо данас да се силом Божијом обнавља општежиће и његово неповређено дневно богослужење, што ће засигурно опет дати своје најбоље плодове - велике молитвенике и пустињаке који ће се у њиховој близини подвизавати и око себе многе спасавати.

[протојереј Љубо Милошевић]

Пред вама је у електронском формату Лествица - књига преподобног Јована игумана Синајског манастира. Преподобнои Јован Лествичник (име добио баш по овој књизи) ју је богонадахнуто написао са намером да уреди монашки живот у свом манастиру. Но, он је по промислу Божијем и онима који живе ван манастриских зидина кроз њу открио дубоке тајне монашког живота, тако да је она свима од велике користи. Лествица је једно од највећих дела православне мистике монашког искуства и подвига. Она заузима централно место како у изграђивању духовног живота монаха и лаика, тако и у академском изучавању Православног богословља. Ова књига је просто непресушна православна мудрост.
Лествица преподобног Јована садржи све вештине савлађивања духовних препрека и ђавољих замки. Она искрену и боготрагајућу душу узноси по степеницама подвига према Богу и тако приводи обожењу. Ова књига као да надгледа тежак духовни рад подвижника, било да је у манастиру или у свету, и када наиђу препреке и искушења она је ту да освежи, укрепи, и подигне; да да снаге за даље узношење према Господу нашем Исусу Христу.
Молитвено се надамо да труд наше благочестиве браће на припремању ове књиге неће бити узалудан него да ће се многе душе читајући ову књигу наслађивати благодатном мистиком коју једино садржи света Православна вера.

[протојереј Љубо Милошевић]

• Мишљење о "капуеру"
• Да ли смемо послужити некрштене госте славским житом и колачем који је освештан у Цркви?
• Интересују ме двије ствари: зашто кажемо србски и
  символ? Како да нађем духовника?
• Суштина и значај обиљежавања задушница
• Занима ме какав је став Цркве по питању смртне казне?

Драго нам је што имамо прилику да на нашем веб-сајту објавимо до сада непреведене књиге "Макавеја", које је по први пут на савремени српски језик превео еп. Атанасије. Болно је што на српском језику још увек не постоји православан (правилан) превод Старозаветних књига, и што у постојећем протестантском преводу којим се тренутно служи СПЦ уопште није било Књига Макавејских. Сваки православан Србин - савременик преоводиоца ових књига, остаје велики дужник пред мисионарским трудом еп. Атанасија (Јефтића), који благодаћу Божијом и даље неуморно ради да се у скоријој будућности на нашем језику појави и сав правилно преведени Стари Завет. Помолимо се Богу да га укрепи и што брже овај равноапостолски посао приведе крају.

Са великим задовољством објављујемо ове Књиге и очекујемо да ће многима да буду од велике духовне користи. Признајемо да је било у плану да се то уради много раније али презаузетост људи који су их припремали није то дозвољавала и зато искрено позивам да изразимо посебну молитвену благодарност онима који су у великом труду и љубави за овај сајт одвојили своје драгоцено време и учинили да се ове књиге на њему појаве.

[протојереј Љубо Милошевић]

Велика су унутрашња превирања у Православној Цркви која су проузоркована неканонским и једностраним увођењем новог календара у њен богослужбени живот. То је узрок и исход раскола који се додирује скоро сваке помесне цркве. Многи, па и аутор ове књиге "Заблуде расколника тзв. Старокалендараца", не негира нити оправдава тај хаос, али такође нико од искрених чеда Цркве не може да затвори очи пред наметљивом секташком еклизиологијом радикалних "зилота" који врбују многе духовно полуобразоване или сасвим необразоване православне душе. Потреба за једном оваквом књигом била је просто неодложива, и радујемо се труду наших чланова који су се потрудили да је уреде у електронском формату за сајт светосавље.

Писац је заиста критичан према онима коју ревнују више православног разума, али не може а да се не примети да се у тој критици поткрадају неке мисли које долазе у сукоб са неким историјским околностима у којима се Црква налазила, претежно мислећи на неопрезно уплитање у "руски проблем" за који се зна да је он раније иначе мислио и чак писао о њему. Такође није могуће да се под видом каноничности негира та иста канонска потреба да се смирено и у духу Цркве сведочи о наметнутом расколу православном Грчком народу (Румунском и Бугарском), на шта је здрава и светоотачка еклизиолгија чистосрдачно инспирисала епископат РЗПЦ, мада преценивши своје мугућности а још више искреност грчких старокалендарских група. Бојимо се да је владика Атанасије невољно и набрзо поменуо овај проблем не успевши да се сачува од падања у противуречност са својим ранијим као и канонским мишљењем ондашње Цркве.

Владика ставља наводнике на реч "старокалендарци" што јасно говори да он није против старог календара нити канонске Пасхалије него је само против лажног или неспособног сведочења о календару као и плодне борбе против екуменизма.

Ваља поменути да је овај проблем изразито тежак, тежак до те мере да многи избегавају да се са њим суоче, и зато еп Атанасију треба изразити само похвале за решеност да православном хришћанину открије да питање календара није догматски проблем а још мање јерес.

Због све већег изражаја секташког духа тзв. православних "зилота", и њиховог неуморног рада - заплашивања и збуњивања неупућених православних срба ова књига се широкогрудо препоручује свим нашим члановима и читаоцима.

[протојереј Љубо Милошевић]

• Да ли цена студирања на Богословском факултету доприноси потпуној негацији наше вере и онога због чега је Господ Исус Христос дошао на земљу?
• Шта Библија каже за људе који никада нису чули њезину реч?
• Мишљење о филму "Passion of the Christ"?
• Да ли крштени кум може бити и венчани?
• Релативност времена у Библији
• Какав је став цркве по питању жена које у браку држе завет безбрачности?

• Цјеливање иконе у цркви, нафора и просфора.
• Да ли се све може и мора опростити или заборавити?
• Да ли пушачи могу да се причесте?
• Да ли ће Господ у свом другом доласку доћи рођењем као и у првом?
• Православна Црква и тетоваже
• Однос Православља према ношењу црнине и слављења Великих Празника у време жалости.
• Шта представљају троугао и око изнад Св.Арх.Михаила на иконама?
• Куповина нелегалних ЦД-а.
• Како се пости средом и петком у току године?
• Шта је Источни петак?

• Да ли је гријех постити краће него што је предвиђено?
• Како да се спасавам јер врло често падам у стање депресије?
• Борба са богохулним помислима..
• Да ли се вожња владика у скупоцијеним аутомобилима коси са хришћанским начелима?
• Да ли је исправно одрећи се своје вјере и ући у брачну заједницу са другом који је друге вјероисповјести?

• Проблеми у браку моје сестре..
• Per si или per tu у поздраву "Помаже Бог!"
• О Кумранским записима..
• Заинтересираност пријатељице о Јоги..

Предлажемо нашим читаоцима први пут на српском језику објављене проповеди и беседе једног од последњих стараца славне Оптинске пустиње, која је просијала велике праведнике, и то ни мало случајно у времену великог гоњења на Цркву Христову на просторима Русије. Преподобни Никон (Бељајев) прибројан је хору светих 1996 г., са осталом братијом - тим заиста земаљским анђелима ове свете обитељи и стожера православне духовности тог предбурног а и бурног времена Руске Цркве. Својим светим животом овај праведник, а исто тако и исповедник вере, духовно је хранио велику породицу у временима најљућег диоклециановог мача који је висио над главама православног Руског народа. Баћушка Никон откривао је велику духовну драгоценост у читању духовних књига и та љубав је осведочена и његовим последњим записаним речима: "О каква се лепота налази у духовним књигама". И заиста, та лепота се и даље крије у оваквим књигама али се она данас мање открива, а посебно због погрешног улагања драгоценог времена на ствари које су сасвим небитне, чак и опасне за наше спасење.
[протојереј Љубо Милошевић]

• Брига за пријатеља који посјећује муслиманског хоџу..
• Борба са богохулним мислима..
• Може ли калуђер обавити свету тајну крштења, и да ли родитељи новокрштеног морају бити вјенчани?
• Може ли римокатолик бити кум на крштењу?
• Зашто православни свештеници носе браду?

• Како је од Адама и Еве настало цијело човјечанство?
• Како да помогнем колегиници коју је лоше друштво одвукло на пут дроге?
• Оче, као да се нисам припремио за причешће онолико добро колико сам могао..
• Интересује ме да ли је исти начин употребе воде освећене на Крстовдан (19. јан по новом) и воде освећене на Богојављење (20. јан)?
• Јавља ми се страх од смрти својих најближих као и од моје смрти. Како превазићи такво стање?

• Да ли заиста неко ко није постио на води иако пости цео пост на уљу, не може да се причести?
• Шта је суштинска разлика коју је направило католичанство у односу на изворно Христово учење?
• Зар није субота седми дан а не недеља?

Установљена Христом на Тајној вечери, Црква доживљава актуализацију на дан Педесетнице, када су ученици Христови савршили прву Евхаристију. Првом творењу од Бога у Сину и кроз Сина одговара ново творење "у Христу" у Духу и кроз Духа. Старозаветном ученичком ишчекивању месијанског царства Христос супротставља чекање "обећања Духа" (Дап. 1, 4). Од Свете Педесетнице отпочиње творачко деловање Духа. Дух већ делује, и зато Царство не само што ћe доћи, него je већ дошло, пошто je Дух залога тога Царства. У Духу и кроз Духа отпочело је постојање Цркве.. [даље..]

• Како треба да посте трудне жене у овом посту и за свето причешће?
• Објасните ми католички аргуменат који тврди да је Христос дао посебну власт ап. Петру?
• Молим вас да ми лепо појасните како и када треба да се крсна слава преноси?
• Шест дана ради... Да ли је обавезно да недеља буде дан одмора?
• Сагрешење према ближњима
• Крштење мале дјеце, тј. новорођенчади

• Да ли је наше крштење правилно?
• Колико пута се причестити у току поста?
• Зашто православни Срби славе светитеље?
• Читање акатиста
• Побратимство
• Библија и Коран

• Да ли је наше крштење правилно?
• Колико пута се причестити у току поста?
• Зашто православни Срби славе светитеље?
• Читање акатиста

• Доживљај при првом примању св. Тајне Причешћа
• Неутврђеност у Вјери и св. Тајна Крштења?
• Како ће се судити на Страшном Суду онима који су већ послије смрти одређени за Пакао или Рај?

• Како да пронађем духовног оца?
• Резање славског колача уочи Крсне Славе?
• Како постити?
• 3ашто жене не смију у олтар?

• Како искрено и стварно да нађем веру у Бога?
• Причешћивање и одлазак жене у храм за вријеме менструалног циклуса
• Односи родитеља брачних парова
• Зашто носимо бројанице на лијевој руци?

• Како победити страсти?
• За које постове треба узимати благослов од свештеника?
• Страх ме је да Бог неће прихватити исповест мојих грехова, ако их све не набројим пред причешће. Да ли Бог прашта све грехове?
• Покривање главе жена у храму

• Како победити страсти?
• Какав је став СПЦ о хомосексуалности?
• Да ли човек може да се исповеда коме пожели, а да га свештеник разреши пред литургију и причешће?
• Какав је однос наше цркве према вантелесној и вештачкој оплодњи?
• Интересује ме православни став о јоги?

Нашу животну чашу већином пијемо са роптањем и незахвaлноћу, не чинећи ништа да отворимо наше духовне очи и увидимо да је она послата од Господа. Чаша Христова нам се често нуди у животу, а ми је ретко, или уопште, не примећујемо. Хришћанство јесте "торжествујушче", али не у земаљској слави и сили, као ни у великом броју, и због тога ми се често љутимо на Бога што нам шаље ову или ону чашу земаљских смирења и страдања. Духовно неспремни да откријемо ту "чашу", ми често и богохулимо, кривећи Господа за наша страдања.
Овим прелепим чланком светитељ Игњатије Брјанчанинов нама помаже да разумемо суштину и духовну потребу испијања те чаше, које је, поврх свега реченог, и велика милост од Господа, коју нам Он даје зарад нашег смирења, а кроз њега и спасења.
[протојереј Љубо Милошевић]

• Сам сам дошао до познања да треба више да респектујем родитеље и брата, али је мора нарав трмаста па не знам како?
• Како се поставити према новим личним картама ?
• Како можемо повезати боравак пророка Јоне од три дана и три ноћи у утроби кита са Христовом смрћу у петак и Његовим васкрсењем у недељу?
• Зашто је наш Господ - на много места у светом Јеванђељу, забрањивао и претио демонима и неким људима које је исцелио да га разгласују?
• Има све више случајева када се мајци саветује да абортира јер нешто није у реду са плодом. Какав је став наше Цркве о томе?
• Некој ми рече дека Светите Тајни во шизматичка црква се невалидни?

• Да ли се мекушци могу јести онда када су разрешени уље и вино. Да ли је ово тачно?
• Зашто Православна црква учи да се мора молити свецима?
• Знам да наша вера учи да Син постоји од када и Отац, али не знам на који део у Библији да се позовем, или на ког православног писца. Друго, шта се десило са Христом по распећу?
• Да ли свештеник може извршити прелив гроба ако је покојник извршио самоубиство а није крштен?
• Чини се као да се води организована кампања на највеће вредности Српскога народа. Да ли је то тачно?

• Како младе људе научити да се искрено и постепено уче о правој вери и да се са озбиљношћу и схватањем суштине односе према многобројној светоотачкој литератури и музици?
• Да ли могу да се молим за оца који је извришио самоубиство и за мајку која је била атеиста?
• Да ли теологија која се данас изучава на Богословском факултету СПЦ може некада и да нашкоди човеку?
• Које предуслове треба да има особа да би ступила у манастир?

• Интересује ме зашто је Господ неким Апостолима мењао а некима остављао имена?
• Кад "чујемо у јавности" да је владика скверан, како треба поступати?
• Зашто не веровати у снове, ако се Господ Јосифу обратио кроз сан?

Патријарх Варнава је једна од најважнијих личности предратне Србије, коју, нажалост, полако предајемо забораву. Овај део посланице је написан са пастирском бригом и озбиљношћу у којем он упозорава свој народ да наступа велика опасност од доласка једне богоборачке идеологије у Србију, коју смо нажалост, скоро сви познали кроз комунизам. Паства када не слуша свога пастира она обично и страда, и то се скоро одмах показало после овог његовог архипастирског обраћања православном Српском народу. Иако кратак али овај текст заслужује свачију пажњу да се прочита..
[протојереј Љубо Милошевић]

Свако поклоничко путовање је заиста духовна утеха и укрепљење. Брат Миомир није штедео ни време ни љубав према својој братији на светосављу па је свима нама послао његов лепи опис поклоничког путовања по светогорским манастирима. Ми смо та писма скупили и уредили, и предлажемо да их прочитате. Изражавамо нашу наду да ће бити још оваквих сличних духовних искустава на нашу општу духовну корист.
[протојереј Љубо Милошевић]

• Како да решим проблем крштења с обзиром да у мјесту гдје живим нема Српске Цркве?
• Шта је то унинија?
• Интересује ме какав је став СПЦ о расном питању и постојању различитости на основу крви?
• Мене је страх да се молим ноћу! Да ли је то грех???
• Пре пар вечери сањала сам манастир Острог. Да ли је то можда неки од Божијих знакова?

Јула месеца 1935. године у Цириху, Швајцарска, након тешке шестодневне агоније умире најконтраверзнија личност у двомиленијумској историји Православне цркве, и његово тело бива пренето у Каиро, Египат, где је сахрањено уз највише почасти. Један од несумњиво највећих реформатора у Православној цркви уопште, за собом оставља веома ровиту и узбуркану ситуацију, чије последице ће се осећати још много деценија, а највероватније и векова.. [даље..]

Нова књига православног свештеника са образовањем инжењера-физичара је први педагошки приручник у руској педагошкој пракси којим се формира цјеловити поглед на свијет на основу савремених (широј читалачкој публици за сада још увијек мало познатих) научних открића, која омогућавају да се откровење Светог Писма осмисли без традиционалних натезања и незграпних алегорија које су већ одавно практично постале опште мјесто у многим апологетичким и псеудоапологетичким радовима.. [даље..]

Ја, Живи храм, Очева слика,
Србијо, Вера моја

Страница је допуњена са четири
омилије на РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО

Трудом братије пред нама су друга и трећа књига Добротољубља које свесрдно предлажемо вашој пажњи. Оне представљају збирку отачких поука за борбу са страстима ради очишћења срца, што и јесте циљ подвижништва. У њима се налази описана стратегија и тактика духовне борбе; борбе у коју сваки члан Цркве ступа Светим Крштењем. Методе и технике те борбе наћи ћемо у овим књигама изложене из пера врхунских витезова и освједочених побједилаца тог (духовног) рата : светог Јефрема Сирина, преподобног Јована Лествичника, преподобних Варсануфија и Јована, аве Доротеја, преподобног Исаака Сирина и многих других.
Надамо се да ће и нама ове књиге донијети онолико духовне користи колико су доносиле генерацијама прије нас.

У узетом делу из књиге Чувајте душе, Старац Пајсије Светогорац нама открива сву тежину "нашег времена" која пред нама свакодневно стоји и тако нас немилосрдно удаљава од правилног разумевања духовног живота. У овим својим саветима Старац се посебно суочава са великим проблемом равнодушности и безнађа пред којим се наш човек налази. Он наглашава погрешан дух васпитања који "егоцентризира" нашу омладину (и савремени свет) и тако је удаљава од основних хришћанских идеала, а посебно од великог подвига жртве - духовне и физичке активности. Врло успешно открива прелест, т.ј. ту површну жељу код људи који би желели да пођу путем монашког подвига а да се главне његове силе одричу, или боље рећи беспомоћно пред њим стоје, неспособни да ту жељу тешким духовним радом спроведу и у дело. Духовни менталитет данашњег човека је такав да је навикао да увек неко други уради за њега, због чега се у његовом срцу зацарила лењост - непријатељ основних поимања еванђелског учења. Књижица је изузетно вредна и посебно "савремена" да се прочита.
[протојереј Љубо Милошевић]

Никоље се налази недалеко од Јовања, при улазу у романтичну, Овчарско-кабларску клисуру на самој обали западне Мораве, која се ту сада изнад манастира проширује у вештачко језеро, тако да се из старог "Милошевог конака" са терасе може и риба на удицу ловити, или како Вук Караџић вели "са диване" (тј. са терасе) да се може пљунути у Мораву, тако је близу.. [даље..]

"Смисао и садржај иконе" Успењског одликује се тиме што је приступачан (читљив) текст који залази у теолошке дубине Боговоплоћења, и открива на који начин њега икона објашњава. Икона не представља једну или другу природу нашег Спаситеља, него само Његову Личност, у којој се налазе обе природе, па зато и није важно питање: "да ли се може вештаственим бојама описати Бог". Христос се рађа од описиве Мајке и природно је да има образ који одговара материнском образу, а одбацивањем Мајке ми би одбацили и цео домострој спасења (икономију). Такође, ми не описујемо човека који телесно и душевно пати, као што на Западу то раде, где се некако несвесно потискује Божанска природа и доводи у питање учешће целовите Личности (Богочовека) која нас спасава.
[протојереј Љубо Милошевић]

Пред нама је врло озбиљан трактат о иконографији који ће без сваке сумње бити од користи сваком озбиљнијем иконописцу, који жели да студиозно и психолошки продре у онтолошку дубину иконе. Овде је пре свега реч о "онтолошкој светлости", и њу о. Стаматис оправдано узвишује нада Рембрантовим вештаственим ефектима, и чини је физички недодирљивом. У овом тексту аутор се дотиче питања простора и ритма који прожимају византијску иконографију, пре свега простора који се креће ка личности на фресци или икони, т.ј. ка обоженом светитељу којем се и закони природе повинују и служе, а "не отвара зидове у бескрај према ван" како то требује основна техника сликарства.
[протојереј Љубо Милошевић]

Овај текст митрополита Антонија Храповицког први пут се објављује на српском језику. Чланак је изузетно актуелан као да је писан данас а не почетком прошлог века. У њему можемо видети неке оргиналне идеје које неки данашњи богослови нуде као своје иако је овај текст опубликован још пре 80 година. У овом чланку изнесено је чисто православно и светоотачко размишљање на основу "богослужбеног богословља" (духа Цркве) и Светог Писма.
[протојереј Љубо Милошевић]

Објављујемо у електронском издању Покајни канон или Молитвено правило пред свето причешће, који треба да га чита свештено лице пред литургисање. У дискусијама у вези решавања питања "литургијске обнове" примећујемо примедбе да је ова припрема пред причешће такође "утицај јуридичког богословља" (теологије оправдања), и да сама Литургија њега одмењује; али то је потпуно нетачно, јер у овом самом приложеном тексту видећете да је још св. Амвросије Милански имао једну утврђену молитвену припрему која је била "ван Литургије".
[протојереј Љубо Милошевић]

Календарско питање, о. Радомира Поповића, охрабрује да у нашим вишим теолошким круговима постоји један прибран и конструктиван став који се одговорно дотиче болног питања ничим оправданог молитвеног раскола који је проузроковао патријарх Мелетије уводом новог календара у неке помесне цркве. Ово питање је широко отворено и у њему се лако открива искрена жеља за поштовањем канонског поретка и предања Цркве, као и жеља за решавањем данашњих проблема пред којима се Православна Црква налази.
[протојереј Љубо Милошевић]

Православна српска поезија је унутрашња духовна експлозија богоносних осећања православног српског генија, како до наступања голготе српске благородне државе Немањића тако исто и после њене пропасти, када је нашем народу понуђен мученички венац за веру. Посебно се радујемо што овде можете погледати и поједине делове или целе службе неким нашим прослављеним христоносцима - светитељима српским.
[протојереј Љубо Милошевић]

Псалтир у преводу еп. Атанасија (Јефтића) од непроценљиве је вредности са нашу СПЦ, а посебно за њену богослужбену употребу. Поетичност богослужења Православне Цркве углавном је изграђена на псалмима - текстовима Старог Завета, и нажалост, због "неразумевања" црквенословенског текста Псалтир се све више потискивао из наше богослужбене употребе, и то као "мање важан" део богослужења. Када су питали св. Јована Златоустог да ли може да се изостави Псалтир он је одговорио: "Боље је да сунце престане да се креће својим кругом него ли да се изостави Псалтир". Надамо се да ће овај Псалтир у електронском формату бити многима на корист.
[протојереј Љубо Милошевић]

Велики Канон св. Андреја Критског поје се и чита на Великом повечерју у првој недељи Великог поста, и то од понедељника до четвртка, као и у четвртак пете недеље, које се још зове и "Андрејевим стојанијем". На петој недељи ка овом канону додаје се и канон св. Марији Египатској. У овом канону (правилу) св. Андреј је сабрао све песме Старог и Новог завета, од Адама па све до апостолских проповедања, и нас поучава истинитом покајању и созерцању (контемплацији) дубине наше пале природе и позива на истинито исправљање.
[протојереј Љубо Милошевић]