Нове личне карте?

Питање:
Благословите! Ево читам ових дана у Политици, да се наша држава спрема, да до 206 године уведе нове личне карте у виду тзв “паметних” картица које ће садржати све личне и биометријске податке грађана. Чини се, као да је то само припрема за следећи корак, када ће се неко досетити да је много згодније да се мали чип угради под кожу десне руке или на чело, јер је то наводно сигурније… а такви уређаји већ постоје на тржишту и експериментално се примењују у Америци. Како се поставити према томе и шта нам је чинити оног тренутка, кда нове личне карте буду постале стварност са чијим прихватањем или неприхватањем долазе и све последици и телесне и духовне У Христу захвалан. http: //www.politika.co.yu/2003/0923/01_24.htm https: //gvsregistry.4verichip.com/index.html
Александар


Одговор:
Све то јесте увод у антихристово доба. И не само ове картице, него много других, неупоредиво важнијих промена у свету (глобализација, светско тржиште, УН са свим својим разним комисијама које намећу целом свету нове прописе и стандарде: од породичног живота и васпитања деце, преко спољне и унутрашње политике држава, па све до њиховог тоталног губљења суверенитета и независности) . Међутим, ми као поједини верни хришћани не можемо то зауставити нити се сматрати сасвим одговорним – зато што живимо у таквом свету. (Мада у дубоком духовном смислу остаје да важе она светоотачка: ” Да смо ми бољи, и свет би био бољи”! ) Нама је изричито речено смо за “печат звери” који ће се стављати на руку или чело, без кога се неће моћи ништа купити ни продати – да га не примамо. Што се тиче пстачо врста плаћања (у готовом, чековима, картицама, банкарским рачунима, меницама, ваучерима, и т д) за њих такође важи Христова реч: ” Чији је лик и натпис на њима? ” “Дајте цару цареву, а Богу Божије! ”
А, што се тиче личних карата, дозвола и разних докумената, то је такође посао овоземаљских владара, који је, само по себи, само једно њихово средство контроле својих поданика. И на њима се такође налази лик и натпис државе и владе којима припадају. Власт може те исте податке о нама имати и тајно, без нашег знања. Многе тајне службе на свету постоје у ту сврху, које имају најинтимније податке о својим клијентима – и беѕ њиховог знања. Чак и техникчки гледано, сама лична карта, или возачка дозвола, као и банковска картица, то парче пластике или картона, није твоје власништво (иако га ти носиш са собом) , већ оног који га је издао теби на употребу. Зато је забрањено уништавати картице и слично, и може се одговарати пред законом за уништавање туђе имовине. Једна је ствар бити принуђен да носиш у џепу туђу алатку, а сасвим друга, када, једног дана (не дај Боже да то дочекамо) почну да нам у наше тело и главу уграђују те и такве алатке за контролу.
Ми не можемо својом слабом руком зауставити олују и светске токово, али можемо се трудити да ми сами, појединачно будемо бољи, па ће и свет у нашој околини бити бољи.
Поздрав
о.Срба
У прилогу бесада Св. Јована Шангајског о Страшном суду БЕСЈЕДА О СТРАШНОМ СУДУ (Свети Јован Шангајски) Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја свијета и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја свијета и о Страшном Суду. Прије краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вјере, и Син Човјечји када дође хоће ли на Земљи вјеру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом дјелу, које се назива Откривење. Он сам казује да “бејаше у Духу, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и свијета и зато то јесте Откривење Божије. Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (бесједа из 1960год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву Антихриста. Антихрист ће бити човјек, а не оваплоћени ђаво. “Анти” је ријеч која значи стари, или пак, она значи “умјесто” али и “против”. Тај човјек жели да буде умјесто Христа, да заузме Његово мјесто и да има оно што би морао да има Христос. Он жели да има исту привлачност и власт над читавим свијетом. И добиће ту власт прије пропасти своје и пропасти читавог свијета. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају Антихристову власт. Прије пропасти Антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тијела њихова бити несахрањена и ликоваће много Антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војста Антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам Антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа. Али шта ми знамо о човјеку-Антихристу? Његово тачно поријекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна дјевица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан) , кроз своје потомство, “змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак”. То је алегоријска назнака да ће он дјеловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај свијета мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку кољена која ће се спасти нема Дановог кољена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вјештином општења са људима. Он ће бити опчињаваујући и љубазан. Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Прије доласка Антихриста у свијету се већ припрема његово појављивање. “Тајна зла већ дејствује” и силе које припремају његово појављивае прије свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се “не може појавити Антихрист, све док не буде уклоњен Онај који одржава”. Свети Јован Златоусти објашњава да је “Онај који одржава” – законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. “Тајна” која дјелује у свијету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња и када то постигне онда више ништа неће спречавати појаву Антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свијет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим зато што је баш овдје Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свијет на блаженство добра и спасења. Али свијет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница свијета, који је признао власт Антихриста. Постигавши највишу власт, Антихрист захтијева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтијева клањање себи као највишем бићу, као богу. Соловјев добро описује карактер његовог дјеловања као Врховног Владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за “Врховно Биће” и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живјети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вјере, при чему ће вјеру изневјерити многи епископи И као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповијести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемјерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништво од истине и сласт према компромису и гријеху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се “поклоне пошто су пали”. То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповиједали “Богу се Једином клањај и само њему служи”. Антихристу ће се покорити читав свијет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на тијелу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења Антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У вријеме те потпуне – вољом и свијешћу – потчињености читавог свијета, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповиједати вјеру и разобличити Антихриста. Свето Писмо каже да ће се прије доласка Спаситеља појавити два “видјела (светилника) “, двије “маслине пламене”, “два праведника”. Њих ће убити антихрист Маговим силама. Ко су ти праведници? По црквеном предању, то су два праведника који нијесу искусила смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за Антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње Антихристове силе. Управо тада ће наступити крај свијета. Апостол Петар каже да је први свијет био створен од воде и да га је вода уништила. “Од воде” је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. “А садашњи свијет и небеса остављени су његовом Ријечи за огањ”. “Земља и дјела што су на њој изгореће”. Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свијет пропашће у једном трену. У трену ће се све промијенити. И појавиће се знамење Сина Божијег – то јест знамење крста. Читав свијет, који се својом вољом потчинио Антихристу, “заплакаће”. Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завјета – пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нијесу пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде – виде да се све што је предсказано о крају свијета извршава. Па ко је тај човјек-Антихрист! Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разумије ово значење су били безуспјешни. ´Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свијет изгори, када “сви елементи буду сажежени”. Ту слику нам даје цијепање атома (нуклеарна енергија) . Крај свијета не означава његово уништење, већ промјену. Све ће се промијенити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим тијелима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Тијелу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тијело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видјети? Духовним сагледаваем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих., Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савјести. Све ће постати јасно у људској савјести. Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповиједа да је Старац судија на престолу, а пред њим је ријека огњена. Огањ – то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује гријех, сажиже га и ако се, на несрећу, гријех сјединио са самим човјеком, огањ онда спаљује и самог човјека. Овај огањ ће се распалити у самом човјеку: видјевши Крст једни ће се порадовати, а други ће доспјети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах подијелити; по Јеванђељском приповиједању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лијево – подијелила их је сопствена савјест. Само душевно стање баца човјека на ову или ону страну, удесно или улијево. Што је свјесније и упорније у животу своме човјек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује ријечи “дођите к мени благословени”, и насупрот томе, исте ријечи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нијесу жељели, који су Га избјегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота. Страшни Суд не зна за свједоке или званични записник. Све је записано у душама људским И ти записи, те “књиге” се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмјерава лијево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се “књиге” отворе, свима ће постати јасно да су коријени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник – кад тијело умре, неко ће помислити да је умро и гријех. Не, у души је постојала склоност и гријех је души био сладак. И ако се она због тог гријеха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу гријеха и никаданеће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. “Пакао огњени” – то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту “ће бити плач и шкргут зуба” немоћног зла. Св. Јован Шангајски О Православном Поштовању Пресвете Богородице
Огради помисли моје, Христе мој, јер се, ево, чисту мајку Твоју опевати усуђујем (икос Успења Мајке Божје) . 1) Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински воле Христа, чествују и воле ону која га је родила, васпитавала и бринула се о њему док је био дијете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на њу Бог Дух Свети, Бог Син се уселио и оваплотио од ње, није ли онда Богородицу дужан да велича свако ко исповиједа Свету Тројицу. Још у току њеног живота на земљи Христови Апостоли указивали су јој велику пажњу, а нарочито еванђелист Јован Богослов који се бринуо о њој као о мајци, од времена када му је Господ рекао са крста: ” “Ево ти мајке”! Тиме је Господ указао и на пут свима који хоће да уђу Царство Небеско. Еванђелист Лука је насликао неколико њених икона, неке заједно са Предвјечним младенцем, а неке без Њега. Када их је он донио Пресветој Дјеви, она их је одобрила и рекла: “Благодат Сина мога нека буде са њима”, и поновила пјесму коју је изрекла у дому Јелисаветином: “Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме…” Дјева Марија се уклањала од славе која јој је, као мајци Господа припадала. Више је вољела да проводи вријеме у тишини и молитви припремајући се за одлазак у вјечни живот. До последњег дана свог земаљског живота она се старала да се покаже достојном Царства свога Сина, и на самрти се молила да Он избави душу њену од злобних духова (демона) који пресрећу људске душе на путу ка небу, покушавајући да их шчепају и одвуку са собом у ад. Господ је услишио молитву Своје Мајке, и у часу њене кончине Сам Он је сишао са неба са мноштвом анђела да прими њену душу. Пошто се Мајка Божја молила и за то да се може опростити са Апостолима, Господ је око њене самртничке постеље окупио и све Апостоле осим Томе. Уз свечане погребне пјесме сахранише Апостоли њено пречисто тијело. После три дана они отворише гроб да се још једном поклоне тијелу Мајке Божје, заједно са Апостолом Томом који је тада стигао у Јерусалим; али не нађоше тијело у гробу. Касније за вријеме обједа, блистајући небеском свјетлошћу, јави им се у ваздуху сама Богородица и рече им да је Син њен прославио и тијело њено и да она, васкрснута, стоји пред Његовим Престолом. И још им обећа да ће увијек бити са њима. Апостоли са великом радошћу поздравише Богородицу и стадоше је поштовати, не само као Мајку њиховог вољеног Учитеља и Господа, већ и као своју небеску помоћницу, покровитељку хришћана и заступницу цијелог рода људског пред Праведним Судијом. И свуда гдје се проповиједало Еванђеље Христово, стаде се прослављати и Његова Пречиста Мати. У утроби Маријиној сјединили су се Бог и човјек. Она је била та која је послужила као лествица Сину Божјем, који је сишао са небеса. Она је и мост који преводи са земље на небо, она је, по благодати, у Духу Светом, мајка свих који се, духовно, рађају за живот у Царству Небеском. Нанијети ударац поштовању Богородице значи ударити на коријен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи. Зато је, непријатељ Божји и цијелог рода људског, ђаво, измислио многе клевете, од којих ћемо неке, ради
утврђивања у истини, овдје разобличити. 2) Јеврејски клеветници трудили су се да докажу да Марија није била девица у тренутку када је зачела Христа. Јеврејски преводиоци у својим новим (лажним) преводима Старог Завјета на грчки језик, познато пророчанство Исаије преводе “И ево млада жена ће зачети”. Они тврде да јеврејска ријеч “ха алма” означава младу жену, а не дјевицу, како је стајало у свештеном (истинитом) преводу Седамдесеторице, гдје је то мјесто преведено са “Ево, дјева ће затруднети”. Међутим, злонамјерност нових преводилаца била је очигледна, јер се упоређивањем разних мјеста из Библије јасно показује да ријеч “ха алма” значи управо “дјевица”. Процвјетали Аронов жезал, камен који се сам одвалио од горе, како је у сну видио Данило, и још много тога из Старог Завјета било је праобраз рођења од дјеве. Безсјемено зачеће Христа могли су да поричу само они који поричу Еванђеље, док је Црква Христова одувијек исповиједала да се Христос “оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве”. 3) Маријин чисти живот представља пријекор људима са нечистим мислима. Неки од њих су почели тврдити како је Марија остала дјева само док роди сина свога првјенца Исуса, позивајући се на јеванђење по Матеју, и како је она касније имала дјеце са Јосифом. Али ријеч “док” и њој сличне ријечи често означавају вјечност, многе реченице у Светом Писму то потврђују. На примјер говори се за Христа “засијаће у дане Његове правда и свуда мир, док тече мјесеца”, али то не значи да ће када нестане мјесечеве свјетлости при крају свијета, нестати и правде Божје. Еванђеље јасно говори и о томе да су друга дјеца Јосифова, ап. Јаков (назван брат Господњи) и остала, била дјеца Јосифова из брака са првом женом (која је била умрла кад се Јосиф обручио са Маријом) . Да Дјева Марија није имала дјеце види се и из тога што је са Крста Господ своју Мајку предао на старање свом вољеном ученику Јовану. Зашто би Он то учинио да је она имала још дјеце, осим Њега? Они би се сами бринули о њој. Пажљиво проучавање Светог Писма и Предања Цркве потпуно јасно показује неубједљивост приговора против приснодјевствености (или увијекдјевствености) Марије и посрамљује оне који уче другачије. 4) У петом вијеку цариградски архиепископ Несторије почео је проповиједати да је Марија родила само човјека Исуса, у кога се уселило Божанство и обитавало у Њему као у храму. Он је отворено почео проповиједати у цркви како Марију не треба називати Богородицом већ Христородицом, пошто она није родила Богочовјека. Како су овакве лажи и хуле узнемиравале Цркву ријешено је да се сазове Васељенски Сабор против Несторија. Сабор, трећи по реду, одржан је 431. год. у цркви Дјеве Марије у граду Ефесу, у коме је некада и боравила Пресвета Дјева Марија са ап. Јованом Богословом. Предсједавајући је био Св. Кирил архиепископ александријски заједно са ефеским епископом Мемноном. Сабор је устима својих чланова прогласио Несторијево учење за нечастиво и осудио га. Тако је, у ствари, одлука Сабора била глас Васељенске Цркве која је јасно изразила своју вјеру у то да је Христос, који је рођен од Дјеве истински Бог који је постао човјек, и пошто је Марија родила савршеног човјека који је уисто вријеме био и савршени Бог, она се зато с правом има поштовати као Богородица. 5) Злоба “кнеза овога свијета”= ђавола, наоружала је “синове погибли” да још једном покрену рат против Емануила и Његове Мајке. Они су сад похулили на свете иконе и забранили поштовање икона Христа, Богородице и његових светих угодника, као и њихових светих моштију. Богородица је и тада снажила ревнитеље побожног поштовања икона у њиховој борби, чинећи многа чуда и знамења преко својих икона, исцјеливши и одсјечену руку Јована Дамаскина, који је писао у заштиту икона. Гоњење поштоватеља светих моштију и икона опет се завршило славном побједом Православља на седмом сабору у Никеји. Свети Оци су објавили већ познату истину да се поштовање које се указује иконама преноси на светитеље на њима изображене. Много је чодотворних икона Пресвете Богородице од којих да посебно поменемо Св. икону Тројеручицу (која се данас налази у манастиру Хиландару) и Иверску икону Мајке Божије. 6) Када су били разобличени они који су порицали непорочни живот Пресвете Дјеве, затим они који је нису признавали за Мајку Божију, и најзад они који су се гнушали њених икона, када је слава Богородице обасјала цио свијет, појавило се учење које је, тобож, веома преузвишавало Дјеву Марију, а у ствари је одрицало све њене врлине. То учење назива се учењем о непорочном зачећу Дјеве Марије, и дошло је од “најлукавијих” од присталица римског папског престола пошто су они отпали од Саборне или Апостолске Цркве а тиме се лишили и благодати Светог Духа. Оно проповиједа да је “Преблагословена Дјева Марија у првом трену свога зачећа, била сачувана слободном од сваке нечистоте првородног гријеха”. Другим ријечима, Мајка Божја када је Била зачета у утроби своје мајке Ане била је сачувана од првородног гријеха, а такође није могла имати ни личне гријехе. Али то није све, говорећи о мукама које је Богородица претрпјела стојећи под крстом свог вољеног Сина они све то сматрају допуном Христових страдања, а Марију нашом саискупитељком. Тако римска црква, у својој тежњи да узвиси Пресвету Богородицу, њу већ назива допуном Свете Тројице. Одбацујући овакву ревност не по разуму ми, заједно са Св. Епифанијем Кипарским, можемо рећи “подједнаку штету наносе и јереси које унижавају Дјеву, као и оне које је прослављају више него што треба”. А Св. Игњатије Брјанчанинов каже: ”Истини је страно свако преувеличавање или умањивање она свему даје праву мјеру и право мјесто”.
Прослављајући непорочност Дјеве Марије и њено одважно и срчано подношење невоља током живота на земљи, црквени Оци у исто вријеме исповиједају да је једини искупитељ људског рода Господ и да Христу у његовом страдању није била потребна помоћ од других људи. Још пророк Исаија каже за Христа: погледах и никога не бјеше да помогне, и зачудих се што никога нема да ме подржи, али ме избави десница Моја. Свети Оци уче даље да су сви људи, па и дјева Марија, потчињени првородном гријеху, а да је једини изузетак Христос зато што је рођен од Дјеве. Када је Христос дошао кроз
чисту дјевствену Мајку и родио се од ње Он је очистио њену женску природу. Али ни тада, како о овоме говоре Св. Василије Велики, Св. Јован Златоусти и Св. Григорије Богослов, Дјева Марија није стављена у немогућност да згријеши, него је наставила да се труди на свом спасењу, и побиједила је сва искушења. Јер ако је Дјева Марија постављена у немогућност да згријеши и није згријешила, у чему је онда њена похвала? У томе се и пројавила праведност и светост Дјеве Марије, што је она будући човјек подобострасан нама тако завољела Бога и предала му се, да је Својом чистотом далеко надмашила све људе. Због тога се она и удостојила да буде очишћена сишавшим на њу Духом Светим и да од Њега зачне Самог Спаситеља свијета. По Св. Апостолу Павлу у Христу Исусу нема разлике између мушког и женског, Христос је искупио сав род људски, тако да је у Његовом Васкресењу подједнако ликовао Адам и радовала се Ева, док је својим Вазнесењем Господ узвисио цјелокупну људску природу. 7) Православна Црква се држи онога што је у Светом Писму и у Светом Предању речено о Пресветој Богородици и свакодневно је прославља у својим храмовима као Мајку Божју и Царицу Небеску иштући од ње помоћ и заштиту. Молитве Пресвете Богородице су свесилне, јер много може материнско Заступање. Пресвета Богородица је брза заступница свих који јој се са вјером обраћају. Преукрашена Божанском славом она стоји и стајаће и на дан Страшног Суда са десне стране престола њеног Сина царујући са Њим. Свих паћеника радост, увређених заступница, гладних хранитељка, путника утјеха, бродоломника пристаниште, болнима посјета, немоћних заштита и заступница, ослонац старости, Мајка Бога Вишњега, ти јеси, Пречиста (стихира Одигитрији) . Нада и заштита и прибјежиште хришћанима у молитвама неуморна Богородица, која спасава свијет непрестаном молитвом својом, дан и ноћ се моли за нас и жезла царства њеним се молитвама утврђују (из пјесама Богородици) . Нема ума ни ријечи који би изразили величанственост оне која се родила у грешном роду људском и постала часнија од Херувима и славнија од Серафима. Гледајући неисказане Божанске и Божанствене тајне у Дјеви благодат пројављену и испуњену очигледно, радујем се и тешко ми је да схватим на који је начин изабрана чиста, она која је једина изнад свих створења, видљивих и појмивих. Зато желећи да је похвалим, ум се мој веома ужасава и реч ми застаје; па ипак се усуђујем да је величам и казујем да је она обитавалиште небеско (икос Ваведења) . Снебива се сваки језик како да те добро похвали по заслузи, и збуњен је сваки ум, па и надсвјетски, како да те опјева Богородице; ипак Блага, праву Вјеру прими, јер знаш божанствену Љубав нашу; тебе, заступницу хришћана, ми величамо! (ирмос девети песме Богојављања) . Пресвета Богородице спаси нас! ЕКУМЕНИЗАМ (епископ Артемије) Како православни хришћанин (монах или мирјанин) треба да гледа на неправославног човјека (Јеврејина, муслимана, римокатолика, протестанта…) ? Смије ли православац да уђе у неправославну богомољу? Смије ли да присуствује неправославном молитвеном обреду и скупу, а смије ли да учествује молитвено у њему? У једном питању много питања. А у свима њима – једно питање. Питање које намеће наше вријеме, вријеме обремењено теоријским и практичним екуменизмом, вријеме када су многе вриједности, и моралне и духовне, доведене у питање. Некада су људи замислили да граде Вавилонску Кулу, па је по вољи Божијој настала пометња језика и расијање народа. Данас пак многи желе да граде Кулу уједињеног хришћанства но не на Христу – Истини, него на компромису између истине и лажи, свјетлости и таме, Христа и Велијара, и довели су до пометње како међу православним вјерницима тако и међу вјечним вриједностима, моралним и духовним. А Екуменизам! Шта је то? То је измишљотина оне исте исконске Змије (који је “ђаво и сатана”, Откр. 12, 9) која је нашим Прародитељима у рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него насупрот Бога, а помоћу ђавола. Тако И данашњи екуменисти, желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види Јн. 17, 21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемјерју. Не на вјери у све што је Христос открио и људима на спасење оставио у Цркви својој него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су изумјели протестанти а прихватили сви остали, нажалост и многи “православни” пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог са неправославнима) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негдје чак и у заједничком причешћивању (интерkомуннион-у) . Но, то није довело до постављеног циља – уједињења “свих цркава” него до небивале саблазни, смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви православној. И у наше вријеме (као много пута у историји Цркве) испуњавају се ријечи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18) . И заиста, у свакој помјесној
Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они и јесу и остају “Црква Бога живога, стуб и тврђава истине” (1. Тим. 5) . Ту Цркву заиста врата пакла никад неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе. Питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човјека? Као на свог тешко болесног брата по тијелу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човјека) без обзира на вјеру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве православне (види причу о Милостивом Самарјанину, Лк. 10, 25-37) . Тада и само тако православни хришћанин поступа као истински слуга Божији, слуга Бога који заповиједа сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) . Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос православаца као вјерника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин, незнабожац – атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у вјерском погледу) , ствари се мијењају из темеља. Ту православац (уколико жели да то и остане) не смије преступити границе своје вјере, помјерити међе које поставише Оци наши и мијешати вјеру своју са туђом, правити и ићи на компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да православни са неправославнима не може имати никакве вјерске обреде или молитвене заједнице. Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети Канони Цркве Православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолкој Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за “неправославне” православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ђелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вјечни (спасење) . Ту љубав показује Света Црква православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама “за све и сва”: “Заблуделе од православне вјере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању…” (Акатист Исусу Сладчајшем) . Но Црква нема никакву силу ни власт да неког примора на јединство у вјери са Њом, да постане Њен члан. Чак и кад би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав. Најзад последње питање показује извјесну градацију. “Смије ли православац само да уђе у неправославну богомољу? ” Начелно смије! Али, одмах се поставља питање побуде и намјере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра молио (па мајкар и сам) ? Од намјере, дакле, и циља његов улазак добија и моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: “Све ми је слободно (дозвољено) али ми није на корист. Тако и “само” улазак у неправославну богомољу, само по себи није гријех и зло, али то може да буде зависно од наше намјере. Свети Василије Велики изричито говори: “Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу неправославних”. Дакле, ни дивљење њиховим “богомољама” а још мање молитвено општење са њима. “Смије ли да присуствује неправославном обреду и скупу? ” Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети. “А смије ли молитвено да учествује у њему? ” Е то не смије. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве православне и престао би бити њен члан. Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута “који води у живот вјечни” да савремени православци неби са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде – у пропаст вјечну. Мир ти и благослов од Господа. О ЈЕРЕТИЦИМА (Свети Максим Исповједник) …..Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вјернима него да виде да се расијана дјеца Божија сабирају у једно. Ја нијесам толико помахнитао да савјетујем да се немилост више цијени од човјекољубља. Напротив, савјетујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9, 22) како је коме потребно. Притом, једино желим и савјетујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног вјеровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човјекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.

Comments are closed.