НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
СИНОВИ ТАМЕ И СИНОВИ БОЖИЈИ
Јован, 1, 5.
 
Видело се светли у тами, и тама Га не обузе.
 
Ништа страшљивије и немоћније у свету нема, браћо, од таме. Само запалите ли свећу у соби, тама тренутно сва ишчезава, као да није ни била. И смрт је тама, и незнање је тама, и мржња је тама. Засија ли се живот, тама смрти на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се знање, тама незнања на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се љубав, мржња на мах ишчезава, као да није ни била. Што је символички истинито у свету материјалном, фактички је истинито у свету духовном; и што је символички истинито споља, фактички је истинито унутра. Јер из духовног света изнутра долази сва светлост и сва истина, и објављује се бледо споља у свету материјалном.
Докле год допире светлост свећe, дотле је тама изедена и нема је, као да није ни била. А по ивици те светлости, тамо где светлост утрне, тамо кружи тама. Око сваке светлости у свету кружи тама. Јер у свету нема ниједног светла, чији би зраци светлили у бесконачност. И светлост сунца оивичена је тамом, и светлост сваке звезде оивичена је тамом. Исто су тако оивичени тамом и живот наш, и знање наше, и љубав наша. Чим се светлост лелуја, мање светли, и тама је више обузима. Наш лелујави живот често обузима тама; и наше лелујаво знање често обузима тама; и нашу лелујаву љубав често обузима тама. И Бога у свету окружава тама, но не обузима Га. Јер Бог је мирна и стална светлост, што се не лелуја.
Сам по себи Бог је светлост, коју не ивичи тама, нити Му тама налази ивицу, да би се настанила. То је једино сунце, чија светлост иде у бесконачност, и бесконачност се састаје са почетком. Нити Божији живот граничи тама смрти; нити Божије познање граничи тама незнања; нити Божију љубав граничи тама мржње. Кад Бог засветли, тама је сва поједена, и нема је нигде више, као да није ни била. Ко год пожели Бога, Бог се јавља у својој бесконачној светлости живота, мудрости и љубави. Ко год не пожели Бога, тај остаје у немоћи и страху смрти, у немоћи и страху незнања, у немоћи и страху мржње. Јер Бог је светлост истинита што обасјава свакогa човека, који долази на свет. Не би могао ниједан човек доћи на свет, а да светлост Божија не иде за њим и пред њим. Је ли се човек само појавио у свет значи, да је светлост Божијег живота и Божије мудрости и Божије љубави у њему. Иначе се не би ни појавио. Бог је мудрац са истока вечне светлости, који сваком новорођеном доноси тројне дарове, светле и мирисне. Ко те дарове презре и напусти и поузда се у дарове, које свет даје, тога тама обузима. Као широк друм такав је Бог. Друм не пробира путнике, нити се љути што по њему ходе осим царева и коњи царски. Нити је друм крив, ако се неко оклизне с њега и падне у јаму, или ако неко, претоварен тешким бременом, на њему падне и угрува се. Као мајка је Бог. Својим непромењеним гласом и непромењеном љубављу мајка виче децу своју, и деца чују глас мајчин и долазе јој. Што је крива мајка, ако су деца заборавила глас њен, и не распознају га више, те иду за гласом жене тровачице?
И баш тај случај био је са људима. Јер се вели у Јеванђељу: – На свету беше, и свет крозањ поста, и свет Га не позна. Не познаше људи своју мајку, нити распознаше глас мајке своје. Слушајући дуго сиренски глас жене тровачице, они заборавише глас своје мајке. И кад их мајка викну по имену, они се окретоше од ње, јер нити распознаше глас њен нити знађаху своје сопствено име. Кад их мајка назва Синовима Божијим, они јој се наругаше, јер живљаху у мисли, да су они сапутници животиња, другови животиња и пород животињски. Оно што је било некад, оно бива и дан данас. Видећи стрмен пут, који води ка Богу, људи се радије клизају низ брдо ка животињама. И дан данас је Бог у свету, но и дан данас свет не познаје Бога. Нити ће Га икад познати на клизавој странпутици, којом сада иде. Сувише је Бог тешка храна, те људи радије прибегавају храни животињској. Сувише је заморно следовати законима Божијим, зато се већина робовски покорава законима природним. Сувише је оштра светлост Бога, зато се људи гњурају у таму и у полутаму, јер не могу да поднесу светлост Бога. Кад се животиња затрује беснилом, она уједа свога господара, који је храни и негује, јер га више не познаје. Затровани беснилом овога света, залуђени гласом жене тровачице, људи се дижу против Бога и гоне Га од себе. Зато се и каже: – К својима дође, и своји Га не примише. Какав ужас! Замислите многобројне госте око трпезе једног домаћина, који је одсутан. И замислите, да се домаћин наједанпут појави, и гости скоче и изгурају га напоље, и закључају врата за њим. Ви се ужасавате, кад чујете, да је се то само једном десило некад и некоме. Међутим то се дешава посведневно између људи као гостију, и Бога као домаћина. Бог долази у свој дом и к својима, и своји Га не примају него Га одбацују. А Он је сувише племенит, да би се наметао; сувише нежан, да би се одмах светио; сувише трпељив, да не би чекао до краја раскајање и плач своје деце.
Једном човеку заробе разбојници четири сина и одведу их ca собом. После дуги низ година сазна отац, где се налази разбојничка чета и пође у планину са откупом, да избави своје синове. Но чета разбојничка беше се завадила и поцепала, те ратоваше један табор против другога табора. Отац се јави у једном табору, позна двојицу својих синова, почне плакати и питати за остале своје синове. Синови пак не познаду свога оца, него му рекоше: – Људи, за које ти питаш налазе се као наши љути непријатељи у другом табору; ако си ти наш отац, ниси њихов; ако си њихов, ниси наш. Оде ожалошћени отац у други табор, нађе тамо друга два своја сина, од којих чу исте речи као и од прва два сина. И поврх свега они га опљачкају, узму му откуп, скину с њега одело, испребијају га и камењем одјуре из планине.
Слично се десило са Христом, када се јавио на земљи међу поразбојниченом децом Божијом. Римљани Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Јевреја. Јевреји Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Римљана. Партија фарисеја није Га признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према садукејима. Партија садукеја није Га признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према фарисејима. Грешници Га нису признавали за свога, јер није одобравао њихов грех. Праведници Га нису признавали за свога јер није хвалио њихову формалистичку праведност и није бегао од грешника. Док се најзад сви не сложише против Њега, и грдњом, камењем, трњем, крстом и гвожђем не одјурише Га из разбојничке дубраве овога света и не забравише врата за Њим. К својима дође и своји Га не примише.
А који Га примише даде им моћ да буду Синови Божији. Не слуге и робови но синови. Не поворка стоке, која иде на кланицу и успут се боде око траве крај друма, но синови господарски, који знају да на свом имању живе. Не синови немоћне и страшљиве таме, матере смрти, незнања и мржње, но синови божанске светлости, матере живота, мудрости и љубави. Ови Га примише онда, и ови Га примају и сада. Зашто Га ови примише и примају? Из два разлога: прво, јер им огади лаж света; и друго, јер распознаше глас мајке.
Као шарени лептир децу, тако је овај свет привлачио њих. И као што се дете разочара, кад ухвати лептира и види да је то гусеница, тако су се и они разочарали у свету, ухвативши Га са свих пет чула. Јер место живота, којим је овај свет привидно сијао, они су изблиза осетили трулеж леша; место мудрости, којом је овај свет привидно и издалека сијао, они су изблиза видели све испуњено ужасом незнања и неизвеснсоти; место среће, којом се овај свет привидно и издалека смешио, они су изблиза чули његово роптање мржње и себичности. Зато су и осетили овај свет као заточење; као једно страховито казнилиште, где су бичеви исплетени од танких конаца површних наслада, те кад шибају најпре изазивају сврбљење, док се ране не отворе, и крв и гној не потеку, узалуд спирани сузама, и док се пријатно сврбљење не обрати у огњени бол и лаковерни смех у безумно урликање.
Ови, дакле, који се ван сваке сумње уверише у лаж света, примише Бога и добише од Њега моћ да се назову Синовима Божијим.
Ови Га примише и зато што распознаше глас мајке. Многи гласови у овоме свету личе на глас мајке, те се многи и многи преваре и пођу за тим гласовима, док их ови не заведу на појату свињску и претворе и њих у свиње. А то нису гласови мајке, но гласови жене тровачице, која располаже са травама и отровима и мирисима овога света, па намамљује, опија своје жртве, трује их и убија. Један једини је глас мајке у свету, глас Бога у нама, који се слабо чује у хуци светској, но који, кад се почне ослушкивати, све јаче се диже, диже, док не заглуши сву хуку светску, као глас многих вода, и не остане само сам у савладаном и занемелом свету. Они, дакле, код којих још није умрло сећање на глас родитељски у дубрави разбојничкој, сећање с којим се људи рађају, – они одмах распознају глас Божији, и као деца на глас мајке враћају се дома; заиста, као јагањци на звук фруле свога пастира скачу и трче овоме око скута. Они примају Бога и добијају од Њега моћ да се назову Синовима Божијим. Који су то?
То су они, који се не родише од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од Бога.
Ово је, браћо, тајна велика. Ово је деоница светлости и таме, ово је деоница живота и смрти, ово је деоница знања и незнања, ово је деоница љубави и мржње. Ово је објашњење двојства у свету. Ово је, браћо, тајна велика.
Грех тече црвеном реком крви, од Адама до данас. У црвеној реци крви крије се црна струја греха, од Адама до данас. У крви се носи грех, из крви се пресипа грех, кроз крв се наслеђује грех, од Адама до данас. У свако ново тело улива се црвена река, и ушће постаје извор; но ни у кога се не може улити сама црвена река без црне струје греха. Сувише је бујна црвена река, сувише је усталасана црном струјом у себи, – црном струјом греха, што увек тече насупрот току реке, те је зауставља и диже у висину тја до духа и ума, тја до очију и језика, док не надме тело и не изазове вољу телесну и не покори је себи и не научи је да постане воља мужевља. А телесна воља постаје мужевља из незнања, или одређеније речено: из себичности и страха; из себичности, јер видећи, да овај свет није домовина човеку; жели му је сугерирати као домовину, и зато употребљује жену тровачицу, то јест сав овај земаљски свет, да га омађија својом обманљивом ласком и насладом, те да би потамнела у њему и последњу искру сећања на његову небесну домовину; из страха, јер телесна воља потпуно учвршћена значи потпуно одвојење од Бога, значи осамљеност и немоћ, од које се тражи спас и одбрана у друштву, у множини, у множењу. Тако се од крви рађа телесна воља, и од телесне воље мужевља воља. Зато је тешко и очекивати од оних, који су рођени од крви, од телесне воље и мужевље воље, да познају Бога и приме Бога као свој свога. Они нису рођени од Бога, зато гледају на Бога као туђин на туђина, и примају Бога као туђин туђина.
Ко ће се спасти, браћо, потопа црвене реке? Ко ће исушити црну струју греха у њој? Има ли нека лађа спасења, да плови по том потопу, у коме се сви давимо, од Адама до данас? Има ли некоја пријатељска рука, пружена попут дављеника?
Очевидац, који је био на почетку пута, на извору реке, каже да има. Бог једини може нас спасти потопа, у коме се цео род људски дави. Бог једини може исушити црну струју греха. Он је једина лађа спасења. Његова рука једина је пријатељска рука, пружена попут дављеника.
Но спасти се могу само они, који се родише од Бога. Не од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од Бога. Они једини виде лађу спасења, и они једини хватају се за пријатељску руку, пружену дављеницима. Они једини познају Бога, када се Бог приближава њима, и примају Га као свој свога. Зато њима Бог Посетилац и даје моћ, да буду Синови Божији.
Овде ћете ви ставити два питања:
– Прво, како је могуће човеку, једном већ рођеном од крви и од воље телесне и од воље мужевље, родити се од Бога? и
– Друго, ако је то некако могуће једном човеку, зашто није могуће свима?
На прво питање може се одговорити, да човек није тако једноставно биће како изгледа, и да је цео човечији живот на земљи једно продужено рађање тако, да тек на смрти може се рећи за једног човека, да је потпуно рођен. У човеку постоји одаја у одаји, или боље рећи њива у њиви. У најскривенијој њиви унутрашњeг човека налази се семе Бога, мање од горушичног семена. Ако човек сазна ово сам за себе, и допусти том семену Бога да несметано расте у њему, семе ће се толико разрасти, да ће новорођени човек употребити старог човека, од крви и телесне и мужевљеве воље, као ђубре; исто онако као што једна младица, што расте из старог дрвета, употребљује старо дрво као ђубре. А осим тога очигледно је, да се човек продужено рађа до саме смрти своје. Па кад се целога века човек налази у процесу рађања, зашто да не узме узде тога процеса у своје руке и не управи своје рађање попут Бога, и не дозволи Богу да се роди у њему, односно мајушном семену Бога у најунутрашњијој њиви свога бића да се разрасте, и исуши црну струју греха у црвеној реци крви, и каналише потоп црвене реке, и сузбије телесну вољу, и не да мужевљој вољи ни да се појави, зашто? Него оставља, да се његово продужено рађање управља искључиво ван његове власти, необузданом ћуди крви и спољашњим мађијама жене тровачице, те у том продуженом рађању једно чудовиште рађа друго чудовиште, зашто?
На друго питање може се одговорити, да је рођење од Бога могуће свима људима, само некоме лакше некоме теже. А та лакоћа или тежина зависи од корова, и камења, које се налази на најунутрашњијој њиви човековој, на којој семе Бога чека да расте. Јер је познато из искуства, да није довољно имати само добро семе, него уз добро семе мора се имати и добра њива. Ако се и најбоље семе баци по камену и корову, слаба ће бити нада у жетву.
Сваки се човек рађа као син таме и Син Божији. Доцније, кроз продужено животно рађање човек се опредељује или потпуно за синовство таме или потпуно за синовство Божије. Јер се каже: – Беше светлост (Видело) истинита, што обасјава свакога човека, који долази на свет. Свакоме своме бићу милостиви Отац даје запаљену зубљу луча. Они који не угасе своју зубљу познаће Бога Посетиоца и радоваће Му се као деца мајчином гласу. А жалосни ће бити и у овом и у другом животу они, који даровану зубљу луча угасе у црвеној реци, јер неће познати никад Бога Посетиоца, нити ће Га примити као свој свога, нити ће се икад спасти од страшног потопа у ноћи без свитања. Јер се каже: – К својима дође, и своји Га не примише. Као стражари, који са светиљкама стоје у ноћи и чувају стражу. Кад капетан долази да обиђе страже, они, којима се светиљка угасила, не виде лице капетаново, не познају га, не поздрављају га и не примају га. И капетан пролази, а немарни стражари остају да и даље чекају капетана. А капетан одлази и не враћа се.
Нека би Бог Посетилац, браћо, помогао нама свима, да се родимо као Синови Његови, и да ходимо не у немоћи и страху, као што ходе синови таме, но у моћи и слободи, у Његово име сада и за навек. Амин.