НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ПОЧЕТАК
Јован, 1, 1.
 
У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч.
 
Шта је било у почетку? Шта ће бити на крају?
Нису ли ово питања, браћо, равна по својој тежини питању: – Шта бива сада? У колико се год један мисаон човек труди, да разуме шта бива сада с њим и око њега, утолико му се неодољивије намећу питања: – Шта је било у почетку, шта ће бити на крају? Само почните разговор с људима, о великим питањима живота, и приметићете, да ће кроз десетак минута нечији мозак већ ударити о зидове почетка и краја, и нечија уста узвикнути: – Шта је било у почетку? И: – Шта ће бити на крају? Мучно, да је икада живео на земљи један једини човек, са очима и мозгом, са душом и срцем, који посмотривши овај свет, и себе у свету, запечаћено писмо међу хрпом запечаћених писама, није се замислио над почетком и крајем свега овога. Мучно, да је икада био и један учен човек, који проучавајући оно што бива сада, било унутра у самом човеку, или у друштву људи, или у природи, није се свакога дана бар једном замислио над почетком и над крајем свега онога што бива. И мучно, да је икада било иједног светог човека, који је и за тренутак делио оно што бива сада, од онога што је било у почетку и што ће бити на крају крајева.
Питања о почетку и крају света исто су тако природна као и питања човека, који би изненадно искочио из густе шуме на широк пут: – Откуда иде овај пут? Куда води овај пут? Или питања некога, ко би наишао на непознату реку: – Где ли извире ова река? Где ли се улива ова река?
Милиони милиона наших предака задавали су себи та два мучна питања, и давали различите одговоре. Но, не мислите, да има милиони милиона одговора; има свега четири одговора:
Један је одговор: нема почетка ни краја овоме свету, те је узалуд и мучити се питањима: – Шта је било у почетку, и шта ће бити на крају;
Други је одговор: у почетку је био Бог, који је из ничега створио свет, и који ће га на крају опет претворити у ништа;
Трећи је одговор: у почетку је био хаос од некакве магле, по коме су бурлали многи богови, и хрвали се с тим хаосом док нису уобличили овај свет, у коме се они и сада хрву међу собом, док један од њих не победи и не завлада светом;
Четврти је одговор: у почетку је био магловити хаос, који је сам својом моћи и својим унутрашњим разумом уобличио се у овај коcмички свет. На крају крајева свет ће се вратити опет у првобитно хаотично и магловито, безоблично стање.
Први одговор давали су највише стари Индијци.
Други одговор давали су највише стари Јевреји и неки од грчких мудраца.
Трећи одговор давали су највише стари Вавилонци, Асирци, Египћани, Грци, Римљани, и већина народа на земаљској планети.
Четврти одговор давали су највише неки стари грчко-римски филозофи, стоици, и неки, ако не и већина од новијих и најновијих европских мислилаца и научника.
Сваки од ова четири одговора може вам се учинити на први мах вероватан, но кад се дубоко замислите над сваким од њих, и кад их свестрано испитате, остаћете незадовољни сваким од њих.
Па има ли неки пети одговор? Је ли икад постојао човек, који је дао неки пети одговор? Да ли је икад ико могао рећи, одакле пут иде и куда води? И, где река живота извире и где се улива?
Јесте, има пети одговор, и постојао је човек, који је дао пети одговор, и који је могао рећи, одакле пут иде и куда води, и где река живота извире и где се улива.
У време, када су се са страшном тачношћу испуњавала пророчанства Христова: када је град Јерусалим са својим храмом био разорен и народ, који је распео Христа, развејао по целом свету, и када су апостоли и следбеници Христови били гоњени, извођени на суд, суђени и убијани огњем и мачем, у то време живео је човек, који је дао пети одговор на питања: – Шта је било у почетку, и шта ће бити на крају?
У време, кад су се сва четири поменута одговора у Риму, престоници света, мешала, критиковала, док најзад сва четири нису одбачена и док цар Домицијан најзад није издао изричну наредбу, да се он има називати богом од свих својих поданика, што значи од целог онда познатог света, у то време живео је човек, по имену Јоханан, или Јован, који је написао пети одговор на поменута тешка питања.
Рибар по првом свом занимању и апостол Христов до смрти, Јован је надживео све апостоле, и преко пола столећа посматрао, како Јеванђеље Христово, оштро као огањ и мач, продире у човечанство и како га човечанство срета са огњем и мачем.
Откуда је овај човек знао дати одговор на најтежа питања свих поколења људских? Ако он говори као рибар, ми му не верујемо. Ако говори као старац и мудрац, ми му не верујемо. Ако уопште говори као човек не знам колико учен, мудар и искусан, ми му не верујемо. Откуда он, и ма који смртан човек, зна, где је почетак путу, кад није био на почетку, и крај пута, кад није био на крају, и где река живота извире, кад није био на извору, и где се река улива, кад није био на ушћу?
Па ипак му морамо веровати. Јер он не говори од себе, ни као рибар, ни као старац и мудрац, ни као човек. Три године он је био нераздвојни пратилац и пријатељ Христов. Он је често стављао своју главу на груди Христове, у којима је куцало срце старије од света и млађе од света. Он није узмакао од свога Учитеља и Господа ни онда, кад је овај био понижен, мучен и распет. Под крстом на Голготи он је стајао са Мајком Исусовом, и гледао један крај и један почетак. Он је само нешто мало записао од речи и дела Христових колико да упути људе да верују и имају живот, а наслушао се и нагледао се од Христа толико “да кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге”. Ван сваке сумње, дакле, он нама казује не своје но Христово. Оно што је сазнао од Путовође, оно нам казује. А оно што је он чуо, чуо је од Онога, који је сам себе назвао Почетак; који зна одакле пут иде, јер је био на почетку пута, и зна куда пут води, јер је био на крају пута; и зна где је извор реке живота, јер је био на извору, и зна где се река улива, јер је био на ушћу. И тако, пети одговор, који даје Јован, не даје Јован но Христос; не даје мудрац но даје Очевидац.
Замислите, да ви искочите изненадно из густе шуме на широки пут, коме не знате ни краја ни почетка. И замислите, да на путу нађете неколико најмудријих људи, што их земља може дати, где стоје и препиру се око тога: Одакле пут иде, и куда води? И ви пажљиво слушате њихова мишљења, посматрате њихова мерења онога делића пута, који се види, и саображавате њихова доказивања. И замислите, да у том тренутку ваше неодлучности и очајања наиђе путем једно дете, које вам каже, да оно иде са почетка пута, из тога и тога града, и да путује за тај и тај град, где се пут свршава. Коме бисте ви више поверовали: мудрацима, који заједно с вама тапкају по једном делићу пута и преврћу сваки пиљак по њему, или неуком детету, које каже, да иде са почетка пута и да зна име граду, куда пут води?
Или замислите, да ви на неком свом путовању наиђете на неку велику реку, којој не знате ни извор ни ушће. И замислите, да на обали затекнете неколико најмудријих људи, што их земља може дати, где стоје и препиру се око тога, где је извор тој реци, и где може бити њено ушће. И ви пажљиво слушате њихова мишљења, посматрате њихово испитивање каквоће воде и каквоће камења и шљунка, које је вода нанела, и саображавате сва њихова доказивања. И замислите, да у том тренутку наиђе низ реку дете чобанче, које вам каже, да оно иде са извора те реке, и да гони овце кући својој, која се налази на самом ушћу реке. Коме бисте ви више поверовали: мудрацима, који заједно с вама тапкају по обали реке и испитују сваку кап воде и свако зрно песка, или неуком чобанчету, које каже, да иде са извора реке и да гони овце своје ка ушћу реке?
Наравно, више бисте веровали једном детету очевицу него целој скупштини најмудријих људи неочевидаца.
Такав је случај и овде, где ми стојимо на путу живота, и питамо се за почетак и крај пута, и где стојимо на реци живота, и питамо се о извору и ушћу те реке. Ако се само један Очевидац појави из даљине, био рибар, или дрводеља, или дете, ми ћемо на мах оставити све мудраце земаљске, и поћи за очевицем. Или, зар нисте и сами доживели, ма колико да сте мудри и искусни, да вас преко неких непознатих шума и планина води једно неуко дете, коме су путеви, као очевицу, познати?
Добро, дакле, овде имамо посла са Очевицем. Тај Очевидац није апостол Јован, ни као рибар, ни као старац и мудрац, нити као човек уопште, но Исус Христос, чије је неке речи Јован, Његов најближи пријатељ, забележио пошто их је кроз три године понављано слушао од свога Учитеља.
Он, апостол Јован, саопштава следећи извештај Христов о почетку свега:
У почетку беше Реч,
и Реч беше у Бога,
и Бог беше Реч.
Она беше у почетку у Бога.
Све је кроз Њу постало
и без Ње ништа није постало
што је постало.
Реч је, дакле, била у почетку, и Реч је почетак свега. У Речи Божјој је почетак пута, и у Речи Божјој извор реке живота. Тако вели Очевидац почетка. Да ли да Му верујемо или да Му не верујемо? Ако Му верујемо, онда ће се узбуркана неизвесношћу душа наша умирити, јер ће имати један поуздан одговор на тешко питање о почетку свега. И умириће се душа наша због безбројних добрих последица, сигурних праваца и обавештења, која потичу логично из тог једног простог и кратког одговора. Ако ли Му пак не верујемо, онда нам ништа не остаје него се вратити на она четири прва одговора, која су нам предали људи.
Но пре него се одлучимо веровати или не, запитајмо се, какви су били они људи, који су нам предали прва четири одговора, а какав је овај, који нам даје пети одговор. Узмимо три мерила:
1. Ко је од њих безгрешнији и светији?
2. Ко је од њих забринутији за нас, који тражимо пут? И
3. Ко је од њих био на почетку пута као Очевидац?
Међу милионима људских бића која су изрекла прва четири одговора било их је и светих и несветих, и са мало греха и са много греха. Но откад људи са мравима миле по овој земљи, никад и нико није био толико безгрешан, свет и чист као Исус Христос. Нити је икад ико смео за себе самог peћи да је безгрешан, осим Исуса Христа. Пети одговор, дакле, даје нам најбезгрешнији и најсветији човек, који је ходио по земљи.
Даље, међу милионима људских бића, која су формулисала и изрекла прва четири одговора, било их је мање или више забринутих за род човечански, и било их је забринутих само за себе, своју славу и свој живот. Но одкад се људи и животиње рађају и умиру на земљи, никад и нико није се показао тако матерински забринут за сав род људски као Исус Христос. Не тражећи своје славе, и бежећи од царског престола, кад су Га људи хтели поставити на њ; не бежећи од грешних, болесних и презрених, Он се дао распети са хајдуцима на крсту само да би нама добро било; само да би нама отворио очи за прави пут; само да би нама показао истину. Пети одговор, дакле, даје нам човек, више забринут за нас него и једна мајка за своју децу, откад земља зна за мајке и децу.
Даље, међу милионима људских бића, која су формулисала и изрекла прва четири одговора, било је људи првокласне учености и високе мудрости, а било је и других, с мање учености и мудрости а са више пристрашћа и површне борбености. Но откад се црна земља тавани милионима људских и животињских костура, никад ниједан учитељ или вођ људи не даде о себи својеличну сведоџбу, да је Он Почетак, и да је Он био пре створења света, и према томе да је Он Очевидац свега што је било пре створења, и после, када је калеидоскоп ствари и бића почео да се окреће, осим Исуса Христа, Сина Божијега.
Природније је, дакле, да верујемо Њему, најcветијем међу светима, најзабринутијем за нас међу мајкама, и најочигледнијем сведоку и очевицу онога, што нама треба да знамо, него онима, који су мање свети, мање за нас забринути и мање лични и очигледни сведоци онога, што нам казују.
Нека би, браћо, Живи Господ дао светлости души нашој, чистоте срцу нашем и снаге уму нашем, да би се удостојили и оспособили, да схватимо и усвојимо ову истину, из које истиче светлост, радост и моћ у овоме животу, и светлост, радост и моћ у оном животу. Амин.

Comments are closed.