НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
РАЂАЊЕ ИСПОЛИНА
(Мат. 1, 18; Лука, 1)
 
А рођење Исуса Христа било је овако.
 
Реч Божија, браћо, појавила се у телу, једанпут у историји човечанства и на овој нашој земљи, под именом Исуса Христа. Као што понекад једна уобличена реч стоји у нашем уму на капији телесног света и чека док по нагону душе ум не отвори капију и не пусти је ван обучену у вибрације звука, у тело звука, тако је Реч Божија стајала дуго и дуго на капији између два света, између света благодатне истине и света закона, док Света Триада није нагнала ум, да пусти Реч њену кроз капију и обуче је у тело. И као што ми, кад чујемо реч једног човека у телу вибрација звука, говоримо: – То је он, тако исто људи, кад су видели и чули Реч Божију у телу вибрација светлости и звука, у телу човечијем, говорили су: – То је Бог. И тако и ми данас, осећајући те исте вибрације од телесне појаве Речи Божије у Исусу Христу, говоримо: – Исус Христос је Бог.
Но како се, браћо, појави Бог у телу? Није ли то највиша и начуднија тајна међу тајнама неба и земље? Заиста, то је тајна и велика и узвишена само слична тајни појаве душе човекове у изговореној речи. Гле, од свих наука на земљи најчуднија је наука о Речи. И дан данас ова наука нам мало шта зна рећи о томе, како се Реч рађа из душе, како Реч изражава душу, – и како се речи склапају и чувају у ризници ума пред капијом телеснога света?
Нама не ствара ни мало тешкоће наивно питање: – Како је Бог могао оставити небо и појавити се у очајној ограничености човечијој на земљи? Јер Бог никада у вечности није оставио своје место и покренуо се на друго место. За Бога и нема места, јер за Њега и нема простора. Питање о месту поставља само ум човечији у кавезу времена и простора, у кавезу времена и просторне узрочности. Но ради коликог-толиког олакшања у разумевању факта, да је се Бог појавио на земљи и није оставио небо, узећемо опет најзгоднији пример човека и човекове речи. Кад ја говорим вама у цркви, моје ја стоји самном и у мени. Моје целокупно ја у том тренутку усредсређено је у речи, коју вам говорим. И то моје целокупно ја самном је и у мени. Но за оне, који су у дну цркве, заклоњени стубовима и не виде ме, за оне сам сав ја у речи мојој, која из мене излази и у њих улази. Реч моја иде од мене, но ипак се не дели од мене. Ја сам на месту, са кога говорим у цркви, но ја сам у исто време и на дну цркве, присутан и ту кроз моју реч. Духовним људима ово није тешко појмити. Тешко ће појмити ово људи недуховни, који душу човекову истоветују са телом. Мада и тело човечије није ништа друго до душа оваплоћена у светлосним вибрацијама, исто онако као што је Реч – душа оваплоћена у гласовним вибрацијама. Из овога следује, да је Бог могао и може бити на земљи не остављајући небо. Бог на земљи управо значи: – Небо продужено у земљи или царство истине обелодањено у царству закона. Очајна ограниченост човечија на земљи! Као што је тело моје очајно ограничен израз моје душе, и као што је Реч моја очајно ограничен израз моје душе, тако је и Бог у телу на земљи очајно стешњен израз Свете Триаде из области благодатне истине. Израз Свете Триаде у личности Исуса Христа савршен је и ненадмашан с гледишта земље, но с гледишта неба тај израз је очајно стешњен.
Много је теже питање како Бог, који је истина и благодат, слобода и чистота, светлост и красота, – како Он може понизити себе и сићи у царство призрака истине и благодати, призрака слободе и чистоте, призрака светлости и красоте? Како може Бог спустити се у прљаву реку светског живота, где лаж потире истину, и пакост пркоси милости, и очајно робовање носи само име слободе, и неизмерно незнање скрива се иза једне лепоте знања, и плачевна ругоба поноси се красотом? Много је теже, дакле, питање етичко него метафизичко. Какав је ужас за Бога постати човеком, обући се у човечије тело и сићи међу људе, да их учи, води и спасава, појмићете кад вам кажем да замислите себе као гусеницу, или паука или змију. Замислите дакле, да вам неко каже: – Потребно је, да ти, човече, постанеш гусеница, да се обучеш у тело гусенице и да се спустиш међу гусенице, да их учиш, водиш и спасаваш. Или: – Потребно је, да ти, човече, постанеш паук, да се обучеш у тело паука и спустиш међу пауке, да их учиш, водиш и спасаваш. Или: – Потребно је, да ти, човече, постанеш змија, да се обучеш у тело змије и да се спустиш међу змије, да их учиш, водиш и спасаваш. Замислите, да морате оставити свој човечији облик, напустити сроднике и пријатеље, оставити библиотеке, песму и музику, изићи из својих зиданих, украшених и осветљених домова и прогамизати као гусеница међу гусеницама у трави, или почети пресмикавати се као змија међу змијама по прашини, или почети плести своје мреже за муве као паук међу пауцима. И још једном замислите, да постанете гусеница, од које се свако људско лице окреће као од гада; или да постанете змија, од које се свако људско и животињско лице окреће са ужасом; или да постанете паук, кога гнев људски као нечистоту са метлом чисти из зграде. А при свему томе замислите, да останете са свешћу људском, то јест, да и као гусеница мислите и осећате као савршен човек; и да као змија мислите и осећате и хоћете као савршен човек; и да као паук мислите, осећате и тежите као савршен човек. Јелте, и од саме помисли на такву једну ужасну метаморфозу, леди вам се крв у жилама? Јер изгубити људску свест и постати гусеницом, и живети међу гусеницама са свешћу гусенице, то је још и подношљиво; и изгубити људску свест и постати змијом и живети међу змијама са осећањима змије, то је још и подношљиво; и изгубити људску свест и постати пауком, и живети међу пауцима са жељама и хтењима паука, то је још и подношљиво. Али остати при пуној и чистој људској свести, људским мислима, осећањима и хтењима, а бити гусеница, змија или паук, и живети међу гусеницама, змијама или пауцима – од тога се заиста леди човеку крв у жилама. Није ли вечита смрт куд и камо боља од тога? Само необјашњива љубав – лудост, рекли би сви људи на земљи – љубав према гусеницама, змијама и пауцима, ваљда би навела некога човека, да пожели бити гусеница, или змија, или паук, те да ове непосредно, као раван међу равнима, као гмизавац међу гмизавцима, као гад међу гадовима, учи, води и спасава. Погинути у рату за отаџбину, или скочити у огањ за свога пријатеља, несравњиво је мања жртва према овој ужасној метаморфози; не, то и није жртва но себичност према овој ужасној метаморфози.
Па ипак ова ужасна метаморфоза мањи је ужас од ужаса да Бог постане човеком, да би људе учио, водио и спасавао. Јер у својој величанствености Бог је несравњиво узвишенији од човека – оваква какав је сада, пала у мрежу закона – него што је човек од гусенице, змије и паука. Зато је апостолска проповед о Богу појављеном у телу била “саблазан за Јевреје и безумље за Грке”. Наравно, јер људи у свом пониженом положају инстинктивно осећају непребродиву раздаљину између себе и Бога. Куд и камо је човек ближи и сроднији гусеници, змији и пауку него Бог човеку. Највећи део свога земаљског живота човек проживи исто као и гусеница, змија и паук: хранећи се, страшећи се, борећи се и плодећи се. Зато би пад човека у гусеницу, змију или паука био несравњиво мањи пад од пада Божијега у човека. Гле, гусенице, змије и пауци су деца овога света као и човек; живе под истим законима као и човек; долазе и пролазе као и човек. А Бог није од овога света; Бог не живи под законима; нити Бог долази и пролази као деца овога света и као цео свет.
Стога и кажемо, да је етички проблем ваплоћења Бога тежи него метафизички. Метафизички проблем је само питање Божије моћи, наиме: – Може ли Бог постати човеком? Зашто не? Шта је немогућно за Бога? Ако хоће Бог може постати и дрветом, и каменом, и пчелом и јагњетом. Ако хоће Бог може постати и човеком. Ако хоће! Ту се јавља проблем етички. Хоће ли Бог да постане човеком? Ако Бог има две особине неизмерно јаче од човека, онда – Он хоће да се смањи у човека, да се снизи у човека, наиме: – Ако Он воли човека више него што и човек сам себе може волети, и ако милост Његова и храброст Његова надмашују милост и храброст човекову. Ако ли пак Бог нема ове две особине, онда Он неће да се смањи у човека, да се снизи у човека. Но очигледно је из Светога Писма, да Бог има ове две особине у савршеној мери. Човекољубље Божије главни је тон целог Новог Завета; човекољубље Божије главни је темељ апостолске проповеди; човекољубље Божије или Бог као Човекољубац главни је предмет опевања у свима црквеним књигама, у октоисима, у минејима, у свима псалмима и молитвама. Најнеписменији човек, који од једног богослужења ништа не запамти, свакако запамти много понављане речи: – Бог Човекољубац. И друго, очигледно је – како из Новог завета, тако и из целе историје Цркве, како старозаветне у свима народима на земљи, тако и новозаветне, да је Божија милост и Божија храброст ненадмашна и недостижна за човека; да је и највећа милост и храброст човека на земљи једва сенка Божије милости и Божије храбрости. У ствари нико у области закона не може се ни назвати милостивим и храбрим. Бог је милостив до спуштања у гусеницу; Бог је храбар до самоуништења на крсту.
И тако, браћо, Бог је и могао и хтео постати човеком, обући се у човечије тело и сићи међу људе, да их учи, води и спасава.
За нас је сад само питање историјског факта: Како се у историји људској Бог фактички појавио међу људима? На ово питање јеванђелисти дају сасвим јасан одговор. Јеванђелисти тврде: – прво, да се Бог родио као човек међу људима, и,друго, да се Бог родио у девојци, без мужа.
1. Бог се могао и не родити па ипак појавити се као човек међу људима. Онај који је створио првог човека из прашине могао је и себи створити тело из прашине, обући се у њ и појавити се међу људима. За Његову појаву на земљи није био потребан ни човек, ни жена, нити девојка. Но по својој мудрости, Он је изабрао рођење као пут и начин своје појаве међу људима. Зашто је Бог изабрао тај пут и начин није тешко погодити. Да што боље подухвати точак историје у блату и извуче га из блата. Да би што већим понижењем својим сломио гордост људи, непојамну гордост немоћних робова. Да би, прошавши сав пут људског страдања и јада могао учити, водити и спасавати људе као један који је проживео човека и остао неупрљан, безгрешан. Да би живећи у путима и стегама закона од рођења остао моћни и слободни Исполин, и тиме дао пример робовима под законом. Да би се и као немоћни младенац храбро појавио у царству кнеза мира сего и тиме показао овом, да Он са целим својим организованим царством није у стању с Њим – с Богом – ни као нејаким дететом борбу водити. Једном речју, да покаже савршену милост и савршену храброст – нечувену и непојамну земљи милост и храброст – што обе нераздељене чине савршену жртву.
2. Бог се родио од Бога. Родио се у девојци, без мужа. Девојка Га је зачела у утроби својој: – Девојка Га је својом крвљу одхранила; девојка Му од свог тела тело изаткала; девојка Га донела у свет. Јеванђелисти ово сведоче без икакве двоумице и двосмислице. И за духовног човека, у коме има ма и зрачак благодати и истине, ово тврђење јеванђелиста је јасно. Нејасности и двосмислице у овом тврђењу налазили су и налазе само људи недуховни, који не могу да дигну главу испод јарма закона.
Да ли је, браћо, могла родити девојка без мужа? По свима познатим законима – није. Сви људи, који живе у области закона, у служби закона, у ропству закона, рећи ће једногласно – није могла родити девојка без мужа. Јер сви који се рађају у области закона, рађају се од мужа и жене. Истина је, да има животиња, које су једнополне, и које се множе од једнога пола. Но међу људима се за такав случај не зна. Истина је, да постоје песме и легенде међу многим народима на земљи о рађању великих хероја само од једнога пола. Па како се све опште распрострањене легенде на земљи темеље на некаквом факту у прадревним временима, то вероватно и ове легенде о рађању великих људских хероја и вођа темеље се на некаквом давно билом факту. Но одкад људи јасно памте и тачно бележе догађаје у људском мравињаку на земљи, није ни запамћен нити забележен догађај таквог рађања, осим опет, наравно, само у песмама и легендама.
Да ли је, дакле, могла родити девојка без мужа? Ако постоје немогућности, онда је и ово немогућно. Има ли, браћо, немогућности? У свету благодати и истине све је могућно. У свету небића све је немогућно. У свету закона пак, где се свет благодатне истине и свет небића сусрећу као на мосту, нешто је могућно нешто је немогућно. У овоме средњем свету, на мосту, под влашћу закона ми живимо. И у овоме свету родио се Богочовек од девојке без мужа. Из света свих могућности Он је продро у свет полумогућности, и једну полумогућност учинио је могућношћу. Да се човек роди од жене у овоме свету то је само једна полумогућност, јер треба и муж. Ту полумогућност Он је учинио целом могућношћу. Кад је једна лопта много већа од свеће, онда свећа осветљава само једну половину лопте док друга остаје у сенци; а да се осветле обе половине лопте потребне су две свеће запаљене на супротним странама лопте. Кад је пак лопта много мања од светлости, која је осветљава с једне стране, онда је цела лопта од те једне светлости осветљена, и сенке нема.
Нека је слава, браћо, божанском Исполину, који је по безграничној милости и ненадмашној храбрости сишао међу људе, – као што би човек без гађења сишао међу гусенице, пауке и змије,и што се обукао у тело људско, да учи људе, да води људе и да спасава људе. Нека је слава и хвала, браћо, Богу Човекољупцу сада и за навек. Амин.

Comments are closed.