НОМОЛОГИЈА

 

НОМОЛОГИЈА
 
СТАРИ И НОВИ ЗАКОН
 
Шетајући по светом граду Јерусалиму путник и путовођ настављаху разговор о закону, наравно о закону моралном. Па кад стадоше у дворишту негдашњег храма Соломонова, рече путник путовођи:
Путник: Према свему што сам чуо о царском закону љубави изгледа ми, да је тим новим законом потпуно одбачен стари закон. Или се ја варам?
Путовођ: Ваљда ти не мислиш да ми сад поновимо ону жестоку препирку о закону која је на овом месту пре 19 векова вођена између јеврејских законика и Христа Спаситеља? Познајем, да љубави Божије немате у себи, рекао је прекорно Господ оним законицима. И још им је рекао: Не даде ли вама Мојсеј закон, и нико од вас не живи по закону. Тако их је Он изобличио као потпуне безаконике који нити извршују стари закон нити усвајају нови.
Путник: Ван сваке сумње Господ је био у праву. Но моја малоумност спотиче се баш о та два закона, о закон старозаветни и закон новозаветни. Па бих ја желео знати, који је од два закона сада у важности.
Путовођ: Оба су закона од једног истог Законодавца. А то је Бог. У односу на људе разног владања, разног карактера и разног ступња савршенства у важности је или један или други закон.
Путник: Како је то могуће?
Путовођ: Сасвим просто. За људе који имају љубав Божју у себи закон љубави замењује све остале законе и законске прописе. Јер љубав значи испуњење закона, по речи апостола. За оне пак који нису осетили љубав Божију у себи стари закон је у пуној важности. Узмимо за пример једног родољуба. Родољуб је, као што је познато, сваки онај ко љуби свој народ. Вођен љубављу према своме народу родољуб стоји изнад државних закона. Јер љубав према роду и отаџбини побуђује га да чини и више него што то од њега захтевају закони државни. Али ако он, отпавши од љубави, изврши злочин или кривоклетство или издају, он пада под оштрице кривичног закона. И би ће осуђен строжије у толико више у колико се јаче раније истицао као родољуб.
Путник: Шта онда мислиш о грађанину који извршује законе државне али нема у срцу љубави према народу и отаџбини? Не пролази ли он боље од родољуба?
Путовођ: Ако један грађанин испуњује онај минимум што од њега захтевају државни закони, и ако се он опрезно чува да се не огреши ни о један закон државни, он се сматра “исправним” грађанином. Чак ако он нема љубави ни према народу своме ни према отаџбини, међутим није никад кажњаван, њему државна власт издаје уверење да је исправан грађанин. Исто је тако у погледу човека који испуњава закон Божји са таблица синајских и све моралне старозаветне заповести Божје. Он је исправан пред законом Божјим, али исправан је као слуга и роб, а не као син. Он је једномишљеник онога фарисеја који је на молитви говорио Богу: “Хвалим те што нисам као хајдуци, неправедници, прељубочинци или цариници. Постим два пута у недељи и дајем десетак од свега што имам”. Па ипак није био угодан Богу, он него цариник који се у скрушености срца свога осећао незадовљан самим собом и вапијао: “Боже, милостив буди мени грешноме”. Колико и колико људи ми знамо, који никад нису кажњавани од судова грађанских, међутим, покривени су презрењем од стране друштва у коме живе. Због чега? Због тога што без духа и љубави покоравају се само формалној законској правди. Пред државом они су исправни грађани, јер се не греше о законе државне, али пред друштвом и народом они су недовољни чланови његови. Још су више недовољни чланови државе Божје, царства Божјега, они који формално извршују законске прописе Старог Завета без духа и љубави Новога Завета. Па ипак закон Старога Завета у пуној је важности тамо где људи нису стигли сјајне висине царског закона, закона љубави, као што је кривични и грађански закон у пуној важности за свакога и свуда где родољубље не сија и не засењује све државне законе као сунце што својим сјајем засењује звезде.
Путник: Из твојих разлагања јасно ми је сада зашто апостол Павле сматра старозаветни закон недовољним за оправдање и спасење. Не говори ли он: прије доласка вјере ми бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се хтјела показати. То јест као у неком кавезу бисмо држани у оквирима законских прописа, да би се васпитали и припремили кроз послушност слугу за слободу синова Божјих. Није ли тако?
Путовођ: Сасвим тако. Кад слуга извршује одређене заповести свога господара, он прима плату као слуга. Али кад слуга улази у мисли и бриге господареве, па одано и с љубављу кући кућу господареву као своју, он бива усиновљен од господара свога. И улази у наслеђе као син, а не као слуга. А када пак син охладни срцем према оцу своме, он се влада као слуга или још горе, као распикућа, као блудни син; онда он или прима плату слуге или бива потпуно избачен из наслеђа и изгнан из дома. Тако дакле верне слуге уздижу се у достојанство синова, а нехатни или блудни синови падају на степен слугу или отпадника. Такав је процес судби појединаца, такав и процес историје народа и племена људских.
Путник: Може ли се у светлости тога процеса појмити судба европских крштених народа, њихово уздизање и пад, њихова гордост и помраченост, њихови међусобни ратови и несреће?
Путовођ: Сасвим јасно. Сви хришћани, па и хришћански народ, заветовани су царском закону љубави, и били су као усиновљени од Бога, Као синови Божји дакле они су дужни били живети и владати се по том царском закону. Али из разних узрока, од којих је отпад од објављене Христове истине најважнији, они су погазили свој завет љубави према Богу и ближњем. Због тога су пали на степен слугу старозаветног закона, и под санкције тога закона. Није ли ти сад јасно, откуда по хришћанским земљама глад, и помор, суше и поплаве, земљотреси и безбројне друге стихијске страхоте, и тираније и срамоте, и револуције и ратови, онако исто крвави као и они што су описани у Старом Завету, и још крвавији и погубнији? Отуда што хришћански народи с времена на време газише не само царски закон љубави, презирући истинитог Месију, него и заповести старозаветне, редом једну по једну, све од прве до последње. Не признаваше Бога за Бога, клањаху се разним идолима, а највише својим творевинама, похулише на име Божје, одбацише поштовање родитеља и светковањс недеље, утонуше у злочине, крађе, прељубе, убиства, кривоклетства и похоте за туђим имањем и туђим телом. Не мислим на све хришћане, него на многе. Јер увек је било мноштво оних који су искушавали бар старозаветни закон. А није било ниједног поколења хришћанског без већег или мањег броја правих хришћанских душа, које су волеле царски закон и мучиле се да га до краја испуне. Тако и у наше време долази до јасног изражаја све троје: и мрак безакоња, и сила старозаветног закона као и светлост новозаветног закона. У истом возу историје дакле возе се и безаконици и старозаветници и новозаветници; или: богоборци, богобојажљивци и богољубци.
Путник: То значи да су оба закона, и закон правде – тако да га назовем – и закон љубави вечити, зар не?
Путовођ: Шта ти се чини, кад би сви грађани постали родољуби у пуној мери, да ли би били потребни грађански и кривични закони?
Путник: Мислим, да не би били потребни.
Путовођ: Тако ни старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон Божји са свима својим санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати, вели Павле апостол Христов. Јер Бог је љубав.
Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални закон са два поглавља.

One Comment

  1. Postovani,
    gde mogu da kupim knjigu Nomologija?
    Hvala, pozdrav