НОМОЛОГИЈА

НОМОЛОГИЈА
 
НАЈНОВИЈА РЕВОЛУЦИЈА У НАУЦИ
 
Једнога јутра свратише наши путници у једну научну радионицу, лабораторију. Ту су били учени професори са ђацима. Столови су били прекривени микроскопима, теразијама, чинијама и тепсијама са разним течностима, стаклићима са крвљу, магнетским иглама и магнетским комађем, електричним справама разног облика и разне величине. У прозорима су стајале фотографске плоче изложене сунцу. У стакленим судовима виделе су се исечене жабе и зечеви, На врх радионице узвишавао се огроман телескоп.
Путовођ: Овде ти нећу ја ништа говорити, драги мој сапутниче. Замолићемо професора, директора ове лабораторије, нека ти он да објашњења која желиш.
Професор: Стојим на услузи поштованим посетиоцима. Изволите ми само рећи шта желите.
Путник: Ја би хтео нешто сазнати о природним законима.
Професор: И ја бих то желео, али ето сва природа као да се руга мојој жељи.
Путник: То ме веома изненађује. Није ли наука јасно утврдила читаву серију непоколебљивих природних закона, како су нам у школи говорили?
Професор: То је била старомодна наука деветнаестога столећа, која више нема приступа у лабораторије двадесетог столећа. Архивска старудија и музејска занимљивост!
Путник: Лепо, али свакако и савремена наука мора знати за неке утврђене природне законе?
Професор: Савремена наука није тако претенциозна као наука прошлог столећа. Савремена наука је постала описна, дескриптивна. Но имајте стрпљења и саслушајте шта главни научници наших дана говоре и тврде. Јер оно што они тврде и говоре представља темељну револуцију у науци. Тако:
Ајнштајн тврди, да је све наше знање о природи релативно. Тим тврђењем он је спустио диктаторски и апсолутистички став науке прошлог столећа на ниску столицу скромности. Чак ни простор и време нису нешто апсолутно. Настала је дуга препирка научника око тога је ли време у васиони или је васиона у времену. Време је, према Ајнштајновом мишљењу, само једна димензија простора, четврта димензија. И простор и време су ограничени. Па ни математика није нешто апсолутно.
Минковски и други свели су многе математичке истине на ниво релативитета и вероватноће.
Хајзенберг (Heisenberg) тврди: “Природа ce ужасава акуратности (потпуне тачности) и прецизности изнад свега”. Међутим, стара наука, која je сад одбачена, учила je баш то, да y природи влада савршена прецизност.
Берталанфи (Bertalanfy) ca многим другим савременим научницима негира закон каузалитета. A тај закон je био научна догма прошлих векова, y коју ко би посумњао сматрао би ce сумашедшим. Данас je тај “природни закон” одбачен као погрешан. “На место старог каузалитета имамо индетерминистичку слику света, која толико личи на примитивне преставе из најранијих времена као што ce модерни психизам, a нарочито учење о души, поклапа са мистичким осећајем до научног стања човечанства”. Опет Хајзенберг вели изрично о закону каузалитета: “Механиком квантума дефинитивно je утврђено неважење закона каузатитета”.
Сер Оливер Лоџ свом снагом подржавао je целог свог века стару научну тврдњу о постојању етра, која ce одржавала још од стоика, старих философа грчких. Одсутан противник те поставке y етру био je знаменити професор Михаило Пупин. Најзад je сам Оливер Лоџ изјавио, да ce појам етра може изједначити са појмом простора, тј. ни више ни мање него je етар исто што и простор! И тако етар y коме “плива васиона” проглашен je излишним и непостојећим. Гистав Ле Бон међутим, почетком нашег столећа, завео je многе читаоце својих књига y заблуду као да je етар праматерија и праузрок свега, и као да су сва тела y васиони вихори етра!
Савремена наука одбацила je и такозвани други закон, термодинамични, који je говорио о одржању квантума енергије с једне и о ентропији васионе с друге стране. Потпуно je напуштен и одбачен. Њен одушевљени присталица Анри Поенкаре (Henry Poincare) y разочарању туговао je за њим, али морао ce помирити са чињеницама које су тај “закон” обориле.
Даље, закон ентропије и закон прогреса и еволуције никако ce нису могли измирити. Препирка о томе, који ће ce закон одржати, a који одбацити – јер су супротни један другом – још и сада траје између биолога с једне стране и астронома, физичара и математичара с друге стране.
Бутру (Boutroux), у очајању због брзог истицања и брзог негирања природних закона, дошао је до закључка, да закони природе нису апсолутни него као резултат еволуције “променљиви и пролазни!”.
Брадлеј (Bradley) је против сваке философије која велича будућност, тј. против закона прогреса и еволуције. Ако је капија будућности отворена, вели он, као што Бергсон мисли, она је сигурно затворена за савршенство.
Говорећи на ту тему Бозанкет (Bosanquet) каже: “Уздање у будућност постало је актуелном болешћу”.
Џемс Џинс (Sir James Jeans) овако описује револуцију у науци наших дана: “Једно физичко схватање за другим напуштено је, док није остало ништа изузев низа догађаја у четвородимензионалном простору. Изгледа да ниједна твар не поседује ма какву стварност која би се разликовала од менталне идеје”, тј. од мисли.
Од материје није остало ништа, као ни од материјалистичких закона и схватања прошлог века. Материја је од самих научника дематеријализирана. Јер док се у прошлом веку природа поимала као материјални механизам, у наше дане, каже Џинс “ток знања указује на немеханичку реалност”. Па онда додаје: “васиона нам почиње личити више на једну велику мисао него на једну велику машину”. “Ми још нисмо, вели, у контакту са крајњом стварношћу”.
“Гравитационе силе ишчезле су из науке”.
“Закон о узроку и последици показао се илузијом”.
“Научници не говоре више о детерминизму него о вероватноћи”.
Закон о неуништивости материје пао је и одбачен је.
Научници сада говоре о наизменичном и ритмичном проширењу и сужавању простора. “Као да васиона дише”, вели један од њих.
Неки мисле, да је електрон живо биће, са слободном вољом и свешћу, те може скочити са путање на путању.
У енглеским и америчким лабораторијама нарочито и много испитују ова скакања електрона (jumpinqs).
Професор Макс Планк (Max Planck) говори као научник о моралном закону, што би значило капитулацију пред религијом.
“Свет изгледа данас мање везан природним законима него у време Лапласово, и већ се физици јавља нужност телеолошких или циљних представа” (финалних).
Едингтон (Eddinqton) готово у очајању признаје да ,,наше незнање зјапи пред нама језиво. Има нешто радикално погрешно у основним схватањима физичке науке, и ми не знамо како да се снађемо”.
Суливан (J. W. N. Sullivan) каже: “у садашње време васиона је за науку постала тајанственија него што је икада била у историји мисли”.
А кад бих вам сада, поштована господо, говорио о поразу које је у наше дане доживела биологија, ви би се запрепастили. Надмена теорија материјалиста прошле генерације о томе како су жива органска бића постала и развила се из неорганске материје, не само да је оборена него исмејана као сулуда. Ништа боље није прошла ни Дарвинова теорија о еволуцији нижих организама у виша.Од ње су остале само рушевине. Јер су трезвени научници нашег времена доказали, да живот мора неминовно имати иза себе живот, као и да су феле, флоре и фауне кроз сву историју света остале верни отисци својих прототипова.
На повратку из лабораторије путници су дуго ходили замишљени и ћутљиви.
Путовођ: О чему мислиш сад?
Путник: О архивама и музејима!
Путовођ: Да, заиста мора се о томе мислити кад је реч о такозваним природним законима. Но морални закон Божји нема то својство да може да подсети на архиве и музеје.
Путник: Досећам се, да мислиш на трајност и нестаривост моралног закона насупрот пролазности природних закона.
Путовођ: Тако је. Једва нешто око стотину година владали су у и над умовима учених људи такозвани природни закони, који сада леже у рушевинама, а из чијих се рушевина почеше дизати нова наука. Међутим, морални закон Божји непроменљиво траје хиљаде и хиљаде година. Пет хиљада је година само од Мојсеја до данас. Али морални закон Божји иде далеко преко Мојсеја. Чуј шта су изрекла најистинитија уста: Докле небо и земља стоји неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона.
Морални закон је вечит.
И кад би Створитељ хтео уништити овај свет па нови створити, Он би га створио и засновао опет само на моралном, светом закону Своме.