НОМОЛОГИЈА

НОМОЛОГИЈА
 
ЗАКОНОДАВАЦ И ЗАКОНОДАВЦИ
 
1. Путник: Све ми је појмљиво што си рекао о закону Божјем датом народу Израиљевом преко Мојсеја. Но зар није било у историји човечанства, у другим народима, истих таквих законодаваца као што је Мојсеј?
2. Путовођ: Ја нисам рекао, да је Мојсеј био законодавац. Нити је сам Мојсеј икада себе назвао законодавцем. Бог је био законодавац, а Мојсеј је био само законопрималац. Бог је издао заповести Адаму. Бог је поновио те заповести Ноју. Бог је објавио свој закон Мојсеју и преко Мојсеја народу Израиљеву. Многи други народи имали су своје законодавце. Но ти законодавци били су људи, а не Бог.
3. Путник: Шта ћеш ми рећи кад ја споменем као законодавце: Хамурабиа, Зороастра, Мануа, Конфучија, Ликурга, Хермеса Тримегистоса, Нуму Помпилија, Платона, Мухамеда и друге?
4. Путовођ: Рећи ћу да си ми споменуо знамените људе, који су били законодавци за своје народе и расе. Хамураби је урезао на опекама свој закон за Вавилонце, Зороастар је објавио свој закон Персијанцима, Ману Индијцима, Конфучије Кинезима, Ликург Спартанцима, Хермес Трисмегистос Египћанима, Нума Помпилије Римљанима, Платон Јелинима, Мухамед Арабима.
5. Путник: Тако је. Но зар нису они, или неки од њих, приписивали свој закон Богу, и тврдили да су га од Бога примили?
6. Путовођ: Од свих побројаних имена само је Мухамед био монотеист, остали су веровали у множину божанстава. Но и Мухамед као једнобожац нигде не тврди да је примио закон од Бога, него се час позива на Мојсеја, час на анђела Гаврила, час опет говори сам од своје стране. Он не говори дакле у име Бога нити од Бога него у име нижих ауторитета.
7. Путник: Заиста кад читам Куран и видим како пенгамбер Мухамед нетачно наводи речи из Старог Завета, из Мојсеја и других праотаца и пророка, онда ми увек долази сумња у тачност речи које он приписује анђелу Гаврилу. Али зар Хамураби није говорио у име бога Мардука, Зороастар у име Ормузда, Ману у име бога Вишну, итд.?
8. Путовођ: Сви су они били многобошци и као такви могли су се позивати на ово или оно фантастично божанство које је у њиховој земљи највише поштовано. Сви они то нису чинили него су, као рецимо Ликург, издавали законе сходно својој памети и потреби њиховог народа. А они који су се позивали на нека божанства, давали су тиме својим законима неки јачи ауторитет.
9. Путник: Не значи ли то, да ти поричеш вредност њихових закона?
10. Путовођ: Делимично одричем, а делимично признајем. Одричем уколико се ти закони не слажу са Божјим законом, исписаним на синајским таблицама, а признајем уколико се слажу. Нарочито закон Мануов, Конфучијев и Платонов неким својим одредбама задивљују због човечности и племенитости садржаној у њима. То су заиста били велики људи, који су по својој савести и животном искуству састављали законе за своје народе.
11. Путник: Не налазиш ли ти, да се неки од њихових законских прописа подударају са законом синајским?
12. Путовођ: Заиста налазим. На пример: Ману и Конфучије говоре против крађе и лажног сведочења исто тако строго као и закон синајски. Па мада ти законодавци нису знали за једног јединог живог Бога, имали су неугушену савест и руковођени су промислом Божјим. Ипак закони су њихови у целини човечански, а не божански. Писани су по сопственом разуму и искуству, а не по Откровењу.
13. Путник: Шта је, по твоме суђењу, најважније у њиховим законима?
14. Путовођ: Најважније је оно што се односи на наш главни предмет, тј. на закон уопште. Сви ти чувени законодавци у роду људском држали су морални закон изнад сваког назови природног закона. Сви су они сагласни у томе, да се природа са стихијама својим управља према владању људском. На пример Конфучије каже: “Облаци пуштају кишу сходно ваљаности људи”.