Питање:
Помаже Бог, Волео бих да ми објасните на кога је Господ мислио када је рекао да никога не зовемо оцем на земљи осим Бога Оца на небесима. (Мт.23, 9) Да ли то има некакве везе са ословљавањем свештеника или не? Такође сам на Бадњи дан, први пут сазнао (читајући беседу) , да је праведни Јосиф имао и два сина који су били и апостоли.
Занима ме да ли су му то била деца пре него се оженио Пресветом Богородицом или је касније можда добио ту децу са неком другом женом? Волео бих да добијем одговоре на ова питања која не постављам ради некаквог смућивања или неког другог злобног разлога, већ зато што ме искрено занима одговор ради бољег знања и утврђивања у вери. Ово нарочито, јер сам недавно на једном српском чет каналу причао са неким човеком из Црне Горе који је испоставило се на “усавршавању” при “Еванђеоској Цркви” негде у Швајцарској.
Он иначе уређује сајт www.vjera.net па самим тим и једно упозорење свима. Свако добро од Господа!
Љубомир
Одговор:
Драги Љубомире, један од најпопуларнијих напада на хришћански традиционализам од стране евагелистичког схватања цркве, или рационалистичког, којег је родио протестантизам, или револтно одбацивање предањског традиционализма, у коме се врло мало оставља места огонадахнутости Библије јесу ови пасуси које сте навели. Као најлепша секташка посластица која укорава православно схватање Цркве јесте навођење ових пасуса, да се нико не сме назвати оцем осим Оца на Небесима, као и то да Света Дјева није Приснодјева (увек Дјева) . Овакве укори који се обично код секташа предлажу као престижни и интелектуални наспрам “затуцаном” традиционализму прихватању Речи Божије, управо откривају супротно, т.ј. тај недостак синхронизоване образованости (у ширем преводу благодатне) ради правилног разумевања и тумачења Библије. Чак овде више и није питање образовање него је реч о једној намерној манипулацији у пласирању дезинформација, методом са којом се секташи најчешће служе да би отровали душу правоверну. Библија не може да буде контрадикторна сама себи, а постоје таква места где не могу да се самоиницијативно и прозвољно тумаче ван наџора Цркве. Тако и овде, очито је да Библија свештенослужитеље Цркве назива “оцима”, као оне који духовно рађају људе за нови живот, где и сам ап. Јован назива своју паству “дечицом” (1 Ин. 2, 1. 18) ; или ап. Павле када још емотивније подвлачи то своје родитељство, јер он “са муком рађа” (Гал. 4, 19) , да би у својој Првој посланици коринћанима још јасније подвукао то своје очинство (4, 15) . На овом месту овај Апостол нама недвосмислено открива тај духовни систем пастирског старатељства, који чак, ево овде, надвишује и то суво “учитељство” (протестантско) речима: “Јер имате хиљаде учитеља у Христу, али немато много отаца, јер вас у Христу Исусу ја родих…”. Свако свештенолице и носиоц те Павлове благоати јесте носиоц и тог његовог очинства, ништа мање ни “учитељства” (Еф. 4, 11; 1Кор 12, 28 – 29) , као и “наставништва” (1 Кор. 4, 15; Евр. 13, 7. 17.) Учитељи у Цркви могу да буду по благослову т.ј. дозволом претпостављених црквених власти, док “оци” могу да буду само по благодати или наследном свештенству. Зар се много пута у Библији не помиње “отац наш Авраам” да је и сам Господ неколико пута користио ту реч (Мт 3, 9; Ин. 7, 22) , и она уопште није посезала на очинство Небеско. Развијањем латинске еклизиологије постепено се увела папистичка јерес која је испровоцирала овакве протестантске осуде, јер римски архиепископ као “Христов намесник” титуларно задржава и назив “свети отац”. Да је њихова црква епископоцентрична онда по том нашем светоотачком искуству та титула би могла да се оправда свештеничким очинством “рађања у вери”, али како је он “надепископ” и “надсвештеник”, т.ј. већи од поменутог “очинства” ап Павла, овакво очинство потпада под ову еванђелску осуду. У вези ове теме нас Еванђеље такође учи: “Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос” (Мт. 23, 10) . То наставништво и учитељство је најглавнија потпора те протестантске евагелизације; оно је суштинско у систему њихове делатности, па и теологије, на којима они данас као псеудоцрква опстају. Ако су буквалисти, онда молим лепо, управо буквалистички морају да осуде подједнако. Зар у поменутим цитатима нисмо открили да је само један Отац и само је један Наставник – Христос? ! Нема потребе да подвалчимо тај протестантски дупли или селектвини стандард, као и негатвни теденционализам, са сиромашним могућностима да би се исмејало Православно Предање. Овде је јасно да је Господ укоравао и изобличавао ону надмену фарисејску делатност, и те манире књижног, или ако хоћете, “кабинтеског” старозаветног богословља. То су били адвокати и тумачи закона једног теократског друштва, где су држава и црква биле спојене, тако да старозаветно свештенство није било тако уптељано у те легалистичке смицалице и адвокатске вештине тумача Мојсејевог закона. Иако је данас Црква одвојена од државе вреди да се то ондашње стање фарисеја и законика и књижњика, упореди са данашњим моралним стањем адвоката и осталих тумача закона, где се истина и правда мере вештином и лажју, понајвише парама, а на интернационалном нивоу и неправедном силом, а не страхом Божијим, благочешћем и поштењем. То Господ никако није мого да поднесе и Он је такво понашање осућивао на сваком светом кораку Његовог Богочовечанског живота и такво понашање и ми као Његови “имитатори” осуђујемо. Свето оци – тумачи Еванђеља, који су живели пре хиљаду година до оног жалостног Лутеровог револтног “прекрајања” цркве, тумачили су да је ово еванђелско место директна и недвосмислена Господња осуда фарисеја и књижника – оних који су тражили част и поштовање, и надмено уздизање над другима. Нити је онда било везано за свештенство нити се то сада може у неком дирекетном смислу приписати новозаветном свештенству. Праведни Јосиф био је честити старац у својим познијим годинама, који је по потреби испуњавања Мојсејевог Закона прихватио да се као “заручник” ожени обећаном пред Богом дјевом. Он је у том свом ранијем опредељењу био запрепашћен када је Дјеву видео да је трудна, и у том самосазнању да никада није имао ништа са њом намераво је благочестиво да је отпусти. А зар и Дејва не пита арханђела благовестника: “Како ће то бити када ја не знам за мужа” (Лк. 1, 34) . Он јесте раније био жењен и имао је децу о чеми сведочи и св. Епифаније (“Панарион о јересима”, 78) , и управо због тога као благородном старцу поверили су му Дјеву која се била заветовала да служи храму око које су се дешавала чудеса као што је био улазак у Светињу Светиња и сама њена исхрана при њему. Божијим промислом она је код њега била најсигурнија и заштићена, и што је било најважније тиме се задовољавао Закон. Евнђеље помиње и браћу Господњу али то нису деца од Јосифа и Његове мајке него Марије Клеопове, сестре Његове Мајке, због чега треба да се погледа: Ин 19, 25; Мф. 27, 55 – 56, а такође могу да буду и по законитом “очуху” које је имао децу из првог брака. Нажалост, та секташка еклизиологија напада и осуда никада није могла да се обдржи на озбиљним теолошким или историјским нивоима, него је увек садржавала дух примитовне начитаности Библије, без те важне потпоре познавања хришћанских писаца првих векова хришћанства, који су нам исторјски пренели догматске истине њиховог реалног искуства и схватања еванђелских истина. Без благодати коју чува и преноси Црква није могуће да се познају еванђелске истине него се рађа прелест и заблуда. У Христу ваш оЉубо
