НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПОВОДОМ КЊИГЕ “ЧУДА ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА”
 
Драги оче Александрe!
 
Судећи по свему, Ви добијате много писама са захвалношћу за Ваша издања “Чуда Царских мученика”. Д ево сада изашла су два обимна тома од скоро хиљаду страница, где су сабрана већина њих. Моје писмо ће се разликовати од ових похвала – код мене су једино питања и недоумице.
Прво пишање: Зашто тако много чуда? Код кога још светитеља сте видели толико чуда?
Друго питање: Колико су трајна исцељења која су описана у Вашим књигама? Не враћа ли се исцељенима, после неког времена пређашња болест?
И најглавније: Чини ми се да се духовни живот не састоји у тражењу чуда, већ у томе да се научимо да све смирено примамо као из руке Божије. Несумњиво, чуда нам помажу када чинимо прве кораке у вери. Но, у опште, она су убедљивија за просте људе и зато по правилу више распоређена међу њима. Не преобраћа ли такав прилаз, Бога у магијског исцелитеља? Иако се ми надамо и у чудо, зашто онда постоји медицина? Сада су сви опседнути чудима, свуда се ишту чуда. Неће ли се од овога наша вера преобратити у очима многих у утопију своје врсте? Схватите ме правилно, ја знам да је од самог почетка било много чуда у Цркви, но то је било потребно ради незнабожаца, који су тек прилазили вери. Зар за нас није важније унутрашње благодатно просвећење?
 
Н. Самохин, г. Москва
 
Одговор:
 
Драги Николај! Пре свега, ја хоћу да нагласим да је највеће чудо благодат Божија, заповести Христове и Св. Тајне Цркве, а сви који пишу о чудесној помоћи светога Цара – мученика као да кажу: “Ми вам пишемо о томе што смо слушали и видели својим очима, што смо разматрали и опипали својим рукама”. Сведока ових чуда је на хиљаде. Често и неверујући лекари узвикују: “Ништа не схватамо! Медицински је ово необјашњиво. Стварно, овде мора бити рука Божија”. Сигурно да ово не значи да сви добијају помоћ и исцељење чим се обрате Св. Цару мученику. Просто ово се понекад даје, овде или тамо, но као знамење за све: у нашим телима ми носимо живот предзначен за славу. Може бити и да су ова исцељења привремена, но то не поништава њихову истинитост. Ја знам за многе случајеве оздрављења, медицински посведочена и која су трајала од неколико месеци до неколико година, за које је време Господ даровао здравље овим људима, да би они могли испунити одређено служење. Па шта онда, што се болест поново навраћала! Ако се слепом поврати вид на неколико месеци, чак и на неколико дана, зар то није за радовање? У принципу, у било којој медицини излечење се само даје привремено. Шта год да било, долази за сваког време смрти – улазак у вечно исцељење. И може бити, благодарећи овој болести од које се човек чудесно привремено избави, да ће му бити дано вечно исцељење!
Питање не треба да буде: Зашто тако много чуда, већ зашто их је тако мало? Зашто нам није јављена Божија милост и сила кроз овога светога? Због његове строгости или због наших грехова? О светоме Цару – мученику Николају сабрано је толико сведочења, зато што се сећање и молитва православних људи усредсредила на његово име у ово време. А Господ не само о Себи, већ и о свим својим угодницима каже: “Када би се о томе писало подробно, то написане књиге не би могле стати у свет”. Верујемо ли ми уистину да Бог може тако чудесно ући у наш живот? Када је Христос дошао у свој завичај, Он се чуди неверју свих и као резултат истога не може ту учинити чуда. Зар ми данас нисмо слични житељима ондашњег Назарета? Зар Ви мислите да болест треба примати као из Божије руке, ништа не предузимајући, не узимајући аспирин и аналгин и не подвргавати се операцији. Ви пишете: “То је добро за просте људе и примитиван свет”. А зар код нас није много присутнија примитивна свест, ако је затворена за Бога?! И не треба говорити да тражење чудесне помоћи преобраћа Бога у магичног исцелитеља. Обратно, овде ти почињеш да схваташ да све зависи од твог учешћа од твоје молитве и твоје вере. И Бог очекује да не будеш безучастан. А ти се са своје стране испуњаваш поверењем према Богу. Чудно звучи Ваше питање: “Зашто служи онда медицина”? А зар, кроз медицину не дејствује тај исти Бог? И сувише је категоричан Ваш закључак: “Сви су опседнути чудима, свуда се иште чудесно”.
Да, Црква постојано упозорава на опасност од лажних чуда, нарочито у наша последња времена. Но, живот је немогућ без чуда или боље рећи он је могућ само на нивоу чуда. Одрећи се таквог виђења живота – значи, изгубити детињу пријемчивост. Но само деца имају приступ у Царство Христово. Ви пишете: “То је своје врсте утопија”. Но нема ничега мање утопијског од чуда савршених благодаћу Божијом. То су чињенице, физичке проверене, хемијски констатоване, медицински посведочене. “Ово је било добро у почетку Цркве, за незнабошце који су долазили у њу”. А зар данас наш свет није више незнабожачки, него у првим вековима хришћанства? Тако смо отупели, да су нам нужна заслепљујућа чуда, да би се свима отвориле очи. И Бог их свагда даје ради обраћења неверујућих, каквим смо и ми у неком делу свога срца. “Унутрашње обраћење – ето шта је суштинско”. Због чега бити више “духовним” од Бога? Ако би исцељени био твој брат, или син, или ти сам, да ли би и даље остао при таквој духовности? Или је болесник кога напушта недуг, теби небитан?
У стварности све је једноставно. Како каже реч Божија: “Дођи и види”. У нашем храму[1] је чудотворна икона Светога Цара – мученика и до данас она повремено мироточи. Шта чини Христос када му долазе са питањем од Св. Јована Претече: “Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо”(Лк.7,19)? И шта Он одговара:
“Идите и кажите Јовану што видесте и чусте: слепи прогледавају, хроми ходе, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа Јеванђеље” (Лк.7,22). Дакле, сиромашни духом примају благу вест о спасењу. Они имају право на таква чуда. Они имају потребу да виде, осете, чују, додирну. И милосрђе Божије се одазива. Господу је мило да им дарује да виде, чују, додирну очима, ушима, рукама и срцем, пре свега, чуда новога живота. Не треба одузимати Богу право да јавља Своје милосрђе, нарочито данас, када је у свету толико суровости и равнодушности. Не треба одузимати нишчима духом чудесно знамење Божије љубави. Ти који се не могу радовати радошћу нишчих (сиромашних) духом, како они могу чути: “Блажени нишчи духом, јер је њихово Царство небеско” (Mт 5, 3)?
 

1. Светог Николе у Пижама, Москва – прим: Н. Ћ