НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
КГБ И ЦРКВА
 
Ако се већ дешава да се Цркви “суди у светским судовима”, и ви позивате свештенике да у томе учествују, наша је дужност да посведочимо пре свега, да је мало ко од свештеника избегао нападе од КГБ. Хтео – не хтео, неупућен човек се двоуми треба ли ићи у такву Цркву, где је сваки свештеник, како тврди отац Г. Едељштајн, укаљан Јудиним грехом, где је све као и у свету, само још горе, не схваташ, дакле, где је истина а где издајство.
Ја схватам оне свештенике који сматрају да је испод њиховог достојанства да се због овога правдају, и пишу једино из бојазни да наше ћутање не буде примљено од некога као знак сагласности.
Ако је реч о свештеницима – о архијерејима приличи говорити самим архијерејима – то у процентном односу, по моме мишљењу, то је не више него 1:10. Дакле, скоро тако као што је било у почетку, у Христовој околини. Не могу да тврдим да је ова пропорција апсолутно тачна, но потпуно сам уверен у једно: већина свештеника је у овом греху недужна.
На чему је засновано моје тврђење? У Цркви сам после крштења, 25 година (крстио сам се као одрастао, у својој 25. години) и у току 10 година био сам активним парохијаном и чтецом; 15 година служим као свештеник и за то време природно, могао сам да посматрам црквени живот са свих страна. Из блиско, мени познатих око 20 свештеника, – скоро свима су приступали са “предлозима” – но ниједан од њих није на њих пристао. Међу мојим духовним чедима – 14 су постали свештеницима; једне од њих су покушавали да заврбују, но ничега од њих нису добили; другима који су рукоположени у последње три године још нису досађивали.
Поред тога, ја предајем у Московској Духовној семинарији, на завршној години. Већи део апсолвената на крају године постају свештеници, и мислим да се нећу огрешити у погледу већине њих, видећи како они разматрају најосетљивије теме, а између осталих и ову.
Ето на каквоме “искуству” се граде моји закључци, и мене занима да сазнам од куда узима своја сведочења отац Г. Едељштајн.
Што се тиче мојих личних односа са КГБ-ом, они се нису прекидали од младости до недавног времена. Но, за разлику од оца Г. Едељштајна “сви покушаји регуларних сусрета”, било са обичним сарадницима или са разулареним опуномоћницима, били су прекидани са моје стране. Пошто сам одбио да “дођем у контакт”, 1960. године искључили су ме са друге године факултета журналистике на Уралском универзитету; 1967. године после завршетка института за стране језике, нису ме пустили да одем као технички преводилац у арапске земље, покушавајући да ме саблазне “стваралачким радом” у Енглеској и Француској; 1982. године – нису ми дозволили да предајем на постдипломским студијама Московске Духовне академије. Из овога што ми се десило, разуме се нисам закључио да сви или половина тих који уче на Универзитету, или иду као преводиоци у Алжир, или предају на Духовној академији – сарађују са КГБ-ом. Молим КГБ због ограђивања Цркве од клевета, или тачније ону организацију која води њене архиве, да публикује бројчану информацију рецимо подобну оној коју је већ објавио В. Солоухин, говорећи о истребљивању свештенства: “У Русији је 1917. године било 360 хиљада свештеника, а 1919. године, остало их је 40 хиљада”.
Непријатељи Цркве увек су се трудили, не само да је збришу са лица земље, него да је разруше и изнутра, исто као што се сада старају да је помешају са нечистотом.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.