НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ЗАШТО МОЈА МОЛИТВА НИЈЕ УСЛИШЕНА?
 
Драги баћушка! Сада Црква пролази кроз Велики пост, да би “ушла у радост Господа својег”, у велику Пасхалну ноћ. Више пута сам слушала од других људи, да се они брину какву ће им благодат дати Бог на Пасху. Ја молим Господа да ми да радост на празник, али сваки пут доживим разочарање – чак до суза. Знам да не треба очајавати, нарочито на такав дан, али моја душа тугује без утехе. Зашто се ово даје и како поднети ово искушење? Зар и ове године Господ неће услишити моју молитву?
 
М. Севастијанова, г. Калуга
 
Одговор: Св. Теофан Затворник каже, да коме је корисна радост, томе се даје радост, а коме је корисна жалост томе жалост. Само када би ова последња била по Богу. Ово значи да наше покајање треба да постане озбиљнијим, а наши односи са другим људима треба да се строжије испитају. Преп. Макарије Велики приповеда, да је знао многе који су на почетку пута били неизмерно облагодаћени, да би потом пали на најжалоснији начин. А још више оних, који су се читав живот трудили у смиреном послушању вере, немајући при томе нарочитих успеха, али су достигли спасење у вечној Пасхи.
Сам Христос упорно понавља да ми не треба никада да очајавамо, чак и ако се чини да наша молитва не добија одмах одговор. Потребно је време за њено испуњење, те молитвеник треба да буде стрпљив. Он треба да вапи ка Њему – каже Господ – “дан и ноћ”(Лк. 18,7). То је нарочито дуг оних које Христос назива “изабраним”, јер се таквом вером, таквим успињањем без предаха, испитује њихово призвање. Али, да ли ми често видимо такву веру? Господ изражава сумњу у том погледу, јер је тако ретка свепреодолевајућа, трпељива вера, која не очајава никада! Он се боји да ће наћи врло мало оних, верних Њему; или уопште никога, у часу Својег Другог Доласка: “Син Човечији, када дође, хоће ли наћи веру на земљи?”Исту сумњу ми чујемо када Он говори о знамењима која претходе Његовом повратку – “охладнеће љубав код многих”, а значи и вера. Када се очекивање продужује, када се чини да Бог одлази од нас у тајанствену и безнадежно далеку будућност, наша вера може почети да слаби. И често од многих понављана реч, да је њихова молитва остала без одговора, – још је једна потврда да се колебљива вера не може одржати у искушењима.
Господ одлаже одговор, и за то има разлога. Као што ће Христов Други Долазак бити на крају времена, а не сутра – тако и наша молитва не мора бити обавезно одмах услишена. И као што ј е неопходно за Цркву дуго очекивање, д а би се она научила да стражи – стремећи ка сусрету са својим Небеским Жеником, тако је и потребно време, да би наша молитва била услишена. Ово време се може назвати светим, зато што се оно освештава молитвом, и оно нам се даје да би ми постали дубоко свесни, да је немогуће живети без везе са Богом.
И друго, молитва треба да се продужи не само ради онога ко се моли, него и ради Бога, Који треба једном да је услиши. Зар је Богу потребно време да би нас чуо? Разуме се, за Бога нема препрека, но Он не може превидети тајну човека – онаквог, каквим га је Он саздао. Човек живи у времену, које постоји ради њега. А сваки пут када Бог општи са човеком, Он Сам улази у време заједно са њим. Колико је векова чекало човечанство јављање Сина Божијег? И колико векова оно чека Његов Други Долазак? И колико ће још чекати? Ово је једино Богу познато. Нама остаје само молитва – толико дуга, иако неуслишена, но тајанствено приближавајућа – Његов Други Долазак. И нека она буде, чак иако ми не видимо њено испуњење, јединствена са молитвом Цркве, са њеним дисањем и скривеним дамарањем срца.
Да бисмо ми ово боље усвојили, Христос нам предлаже у Јеванђељу приче(слике, образе) које су нам крајње разумљиве. Лик немилосрдног судије, побеђеног неодступном молитвом удовице(Лк. 18,16), или лик човека чији је мир нарушен у ноћи, његовим пријатељем – и он не може да му не попусти. Образ човека, који није у стању да да било шта лоше својој деци. У истину је Бог тако дубоко ушао у наше време и до такве дубине смо ми саздани по Његовом образу, да је све наше вредности и недостатке, сву нашу природу и све наше грехе узео на Себе. И све што Он чини, чини ради нас. “А зар Бог неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати”(Лк. 18,7). Таква је молитва дело Самога Бога, она је у срцу саме Цркве. У њој је благодат, дарована свим крштеним, а нарочито онима који се осећају скривено привучени Њиме. Да, ова благодат је суштински неопходна, као и благовест истине и љубави, обраћене свим људима. То је признање Цркве. Без ње све остало нема смисла. Но, ми смо дужни да истински спознамо да је она купљена за нас по високој цени. Да, ми смо призвани да “уђемо у радост Господа својег”. Но, радост Господа је пре свега у томе, да види у срцима изабраних такве молитве, у којима нема никада очаја и које никаква одлагања, не могу обманути. И ми чврсто верујемо, да једном када наше молитве сазру до пуноће, да ће онда бити и до краја услишене – зато што је Бог постао човеком, да би човек по дару Његове љубави, могао постати Богом.
 
“Руски Дом”,
бp. 4/2005. г.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.