НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
БЕСПРИЗОРНА ДЕЦА
 
Драги оче Александре!
Током последњих година у својим публикацијама и иступањима на радио “Радоњежу”, Ви постојано указујете да су масовно развраћивање пропагандом преко либералних СМИ, при попустљивости државне власти, пад наталитета и милиони одбачене деце појава узајамно повезане.
Чини се да и председник почиње да објављује узбуну поводом армије безпризорника (по разним информацијама, њих је од 14 милиона). Вицепремијер Мотвијенко је сама изјавила да не зна колико је код нас деце без родитељског старања и да се то не може ни пребројати. Такође, она каже да не зна шта треба чинити у овој несрећи, истовремено покушавајући да окриви родитеље – пијанице, па чак и признајући негативни утицај СМИ на породични поредак. Међутим, њена је дужност као министра, да зна и уме да реши проблеме милиона деце, у супротном треба да да оставку. Нека на њено место дође човек који може изаћи на крај са овом бедом. Подсмешљиво делују предлози да се у целој земљи организују спортски програми.
Па, шта нам је чинити? Да стојимо и гледамо како пропадају наша деца? Ваш Друштвени комитет “За морални препород Отачаства” у своје време чинио је очајничке покушаје да се супротстави овој пропасти. Као што је познато, ви сте добили на десетине хиљаде писама подршке, а сада се чини да сте и Ви дигли руке!
 
Галина Новикова, Г. Фрјазино
 
Одговор:
 
Драга Галина!
 
Уистину, никада држава није расуђивала шта треба са овим чинити, већ је предузимала конкретне мере. Оваквог геноцида деце није било ни при Лењину, ни при Стаљину, ни при Хрушчову, ни при Брежњеву. Ово је уништавање нације и њена брука. Ништа слично се не дешава ни у једној земљи света. У тзв. времена застоја, деловало је чврсто законодавство: беспризорно дете се узимало у дечије прихватилиште и овим се бавила милиција. Никога није интересовало има ли то дете родитеље. Ако је дете било избачено на улицу, родитељи су се лишавали родитељских права, а понекад принудно лечили од алкохолизма. Када би родитељи одбијали да дају децу у школу, тиме се такође бавила милиција која је имала по закону велика пуномоћја.
После револуционарних година, потпуне разрушености са масовном беспризорношћу, Ђержински се обрачунавао врло брзо. Били су убрзо донети закони. Сви беспризорници су по хитном поступку “ловљени” на улицама и смештани у дечије домове, где су храњени, образовани, учили се професијама и где су били заштићени од смртних опасности које доносе одбаченост и незаштићеност деце.
А сада су законски и подзаконски акти, незнано киме донешени, усмерени на продубљивање Геноцида. У дечија прихватилишта узимају се само деца која су нарушила правни поредак. Деци се дају пасоши већ од 14. године, чега такође нема ни у једној земљи. Очигледно на задовољство педофилима. Пред очима милиције, деца просјаче, пију, дрогирају се, постају жртве сводника, заражавају се смртним болестима и умиру на улицама. Нас хоће да убеде да је немогуће нешто учинити. Милиони људи су збуњени и очајни.
У овој критичној ситуацији ми сматрамо, да овде врло много као и пре, зависи од Цркве. Реакција Цркве треба да буде адекватна несрећи која прети уништавању нације. Црква треба да учини све да би је сви чули, тј. да се обрати позивом народу, председнику и свим органима власти: “Отачаство је у опасности. Русија и њен народ су на граници уништења”. Црква је дужна да упозори све, да смо ми у ратној ситуацији, у којој пропаганда развраћивања и уништавања генофонда – деце – треба да буде објављена државним злочином, а то значи и неодложно кажњавање свих његових организатора и учесника. При томе, ово не може бити на нивоу редовних необавезујућих декларација и прогласа, већ је потребно неодложно донети мере са строгом контролом власти о њиховом испуњавању.
Данас је Русија – земља, где се на пропаганду развраћивања, по службеним подацима, троши двоструко више средстава, него за науку, где се у новинама (са масовним тиражем) отворено дају огласи који привлаче децу разврату, када се истовремено чак у САД (давно пристиглој свих по “моралним слободама”) законом кажњава на 2 године затвора и 100.000 долара глобе, за ширење порнографије међу малолетним. При свем нарастању моралног распада, они штите своју нацију од полног изрођавања.
Бивају времена када само убеђивања нису довољна. Слично томе као што је Св. Теофан Затворник захтевао најодлучније државне мере против пропаганде (која се ускоро претворила у море крви) безбожја – тако и ми данас, али са још већом одлучношћу треба да реагујемо на нову, још страшнију опасност. Пропаганда разврата и уништавања генофонда достигла је код нас данас такве видове да означава духовну, моралну и физичку пропаст Русије.
Земља не треба да жали никаква средства ради спасења своје деце. Првостепеним у државном буџету, треба да буде издвајање средстава за овај циљ.
Црква треба да покаже пример жртвеног служења, тј. да организује прикупљање средства за дечија прихватилишта, можда и по цену одустајања од даљег благоукрашавања обновљених храмова, слично ономе, као век пре, у време свенародних беда, Црква није жалила своје материјално богатство за помоћ сиромашнима. Подобно Св. Николају Чудотворцу, који је спасао од разврата три младе девојке (трима завежљајима са златом) и подобно преподобној Јелисавети која је дала читаво своје наследство за потребе сиромашне и незбринуте деце.
Ако смо још хришћани, и ако смо још остали људи, потребно је да учинимо све могуће и немогуће. Господ допушта да буду несреће ради испитивања наше вере. Он нам даје шансу и ако је ми искористимо, људи ће веровати Цркви. Ако Црква не учини све што од ње зависи, неће бити очишћења од безакоња Русије. И уопште неће бити Русије.