НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
КРИТИКА ЗЛА И ПРОПОВЕДАЊЕ СВЕТЛОСТИ
 
Оче Александре, чини ми се да Ви сувише често критикујете зло тамним бојама и од тога ствара се утисак некакве мрачности. Чуо сам и за сличне реакције на Ваше књиге. Зар свештеник није дужан да буде, пре свега, носиоцем светлости?
 
В. П. Замараев, Г. Москва
 
Одговор: Ја не могу да судим о мојим књигама, али ми се чини да је мрачност коју помињете преувеличана. Колико је мени познато, слични коментари су били о зборницама “Антихрист у Москви”, но поред ових ја сам написао и друге књиге, на пример проповеди у храму: “Божићни пост”, “Велики пост”, “Недељне проповеди” и друге. По томе мишљењу, главни задатак проповедника данас је да истакне апокалиптички момент. Превиђањем њега све постаје само “праведном лажју” или “лажљивом правдом”.
А у томе што се односи на проповедање светлости – ја се потпуно слажем са Вама. Оно је заиста врло важно. Стварна вера никада се не гради само на негирању (одбацивању, одрицању). Заповести Божије увек имају позитиван смисао. Све забране у десет заповести: “не чини то и то”, своде се на оно што треба чинити, на двоједну заповест: о љубави према Богу и човеку, како о томе говори Христос (MT. 22, 3739).
Но, пре него што се учини добро, нужно је не чинити зло. Постоји непроменљиви закон духовног живота:
“Уклони се од зла и чини (сатвори) добро” (Пс.ЗЗ, 15). У почетку треба увидети зло и клонити се њега; само тако се може чинити добро. Неопходно је очишћење – после искорењивања зла мора се обавезно насађивати добро. Ово је врло важно, те бих и ја хтео да се задржим на овој теми детаљније.
Људска душа не може остајати пуста (празна). Недовољно је ослободити се лоших помисли и навика да би се растали са пређашњим начином живота. Ако душа при овоме остане празна, она ће увек бити у опасности. Шта каже реч Божија о животу по стихијама овог света и о животу у Господу? “Не опијајте се вином, у чему је блуд, него се испуњавајте Духом” (Еф. 5, 18). Човек треба да буде нечим испуњен – или вином или Духом Светим. Ово добро знају наши непријатељи, а ми треба ово да знамо много боље. Недовољно је само изгнати зло, треба да се у нама настани и истинско добро.
Постоји у Јеванђељу страшна прича о човеку из кога је био истеран нечисти дух. Изгнани дух није налазио нигде мира и решио је да се врати у овога човека, чију је душу сада нашао очишћеном и украшеном, али празном. Тада је нечисти позвао још седам духова горих од себе и они су заједно ушли у човека. И би потоње његово стање горе од првог (Mт. 12, 43-45).
Пред нама је овде једна од темељних тајни живота. Ово је прича о томе шта се десило са нашим народом после изгнања беса комунизма и о томе шта се дешава у свим религијама које теже очишћењу душе. И о васпитању деце, и о проповеди. Или како рече песник: “Срца не заузета нама, не оклева да обузме враг”.
Узмите на пример питање поштовања недељних и празничних дана. Сви знају (и нарочито раније се то строго поштовало) да у те дане не треба радити, чистити итд. Таква, извините, скоро јудејска строгост према свим спољашним прописима била је од увек присутна у нашем православном народу. Несумњиво, то је било добро, али ако празник за човека буде само да се ништа не ради, то ће му “последње бити горе од првога” (Пред револуцију, сви црквени празници праћени су пијанчењем и разузданошћу) зато што је сатана – мајстор да обави своје дело управо код оних који се ничим не занимају. У овоме је једна од главних опасности у духовном животу. Свети Оци кажу да све док дом наше душе не буде испуњен Оним, коме и припада – Господом, биће пуст. Зато је наша прва молитва обраћања Духу Светом: “Дођи и усели се у нас”.
И на практичном плану најбољи начин да се избегне зло је – чињење добра. Као што се говори: “у башти потпуно засађеној цвећем, нема места за коров. А тамо где је све обрасло дивљом травом, треба се прво побринути да је не буде”.