НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
СВЕТА КРАСОТА
(успомени Људмиле Шоревне Крјукове)
 
О новој мученици Људмили већ је писано у православној штампи, а радио “Радоњеж” посветио јој је две емисије. На Митровданске задушнице, после молитве за “све војнике, животе своје за веру и Отаџбину положивше”, она је била зверски убијена испред свога дома.
Опело је служило, у храму Св. Николе у Пижама, девет свештеника при огромном сабрању народа.
Ко је била Људмила Игоревна Крјукова? Научник економиста, филолог, педагог, песник, члан Друштвеног покрета “За морални препород Отачества”, предавач на Православном богословском институту, директор Недељне школе при храму Девет Кизичких мученика.
Њена смрт је произвела утисак ужаса, не само својом беспримерном свирепошћу, већ и зато што савршено не одговара њеној личности. Она је била као неземаљско биће које постојано доноси добро и олакшање живота другим људима. Свако ко ју је познавао сигурно је уочио две њене карактеристичне црте: радост и ум.
Она је себи давала јасан рачун о свему што се дешава у животу (између осталог и у политици). У својој добронамерности она је била отворена према сваком човеку и умела истовремено да пробуди добро у свакоме кога је сусретала. Сама поверљива, изазивала је поверење и код других. А поред тога, ценила је искрену реч. Људмила никога није потцењивала и свако се пред њом осећао као човек. То је велика ствар и признак истинског песника и хришћанина. У њој је било нечег попут цвета и детета – ничег отровног, онога што је сада присутно код многих. По својим природним особинама она је била устремљена ка поезији и светости. Песник је као дете и светитељ је као дете. Нико не може постати песником ни светитељем док не буде као дете. Код Људмиле је било присутно узајамно разумевање са децом.
O њој се може рећи да је била човек истинске интелигенције. Дакле, оно што је сада велика реткост. Постоји лажна интелигенција попут оне која је бесчастила Русију уочи 1917. године и која је још више бесчасти сада.
Један академик је приметио да су најинтелигентнији људи које је срео у животу, били сељаци Арханелске губерније у коју је он био прогнан 20 – тих година. А данас у тим истим местима, чак и учитељи у разговору са ученицима употребљавају псовке и не примећујући то. Псовка не само на ТВ, него и у солиднијим часописима, већ се сматра нечим нормалним (нормом).
Истинска интелигенција – то је као расност. Раније је постојало племство које се временом израдило, а сада су то људи највиши примерци благородства, духовног благородства – племићки духа.
Управо на таквога човека обрушило се најнискије, најподлије, најбезумније у овоме свету. Ко је њен убица? Сам ђаво који не може да поднесе присуство оваквих људи на земљи и који налази све више слугу који испуњавају његову вољу. Мученица Људмила је у реду са новим хришћанским мученицима: јеромонахом Нестором, Оптинским иноцима, јеромонахом Григоријем (Јаковљевим), чуварем Иверске мироточиве иконе – Јосифом, војником Евгенијем (Радионовим). А како често човекова смрт личи на његов живот! И открива сав његов живот.
Дипломски рад Људмилин на Богословском институту био је посвећен Крсту. Њени главни разговори са студентима и децом односили су се на Св. Царске мученике и новомученике и исповеднике Руске. И последњи – о новом мученику Евгенију (мученим и зверски убијеним у Чеченији). Напрсни крстић Људмилин обагрен крвљу, налази се сада на Св. Престолу у храму Св. Николе у Пижама, као и крстић војника – мученика Евгенија, поред честица Св. моштију угодника Божијих.
У овој смрти је крајњи ужас данашњег света. Истовремено ми се кроз њу учимо потпуној уверености да нам се све жалости дају од Бога. Управо о Божијем присуству међу нама могла би сведочити већина која је присуствовала њеном опелу. Каква год да је смрт истинског хришћанина – она треба да нам учини схватљивом смрт Христову. При овоме, тајна остављености, одбачености и понижености Христове је толико плодоносна да Бог не може не дати је изабраним Својима.
Долази време када ми потпуно јасно можемо да схватимо да се смрт јавља једином могућношћу наше победе. Светост се сазнаје после смрти. Свети су само они који су прошли кроз смрт.
“Са светима упокој” – моли се дерзновено Црква, зато што се са светима могу упокојити само они који су прошли кроз смрт.
“Пре смрти никога не хвали”. Зато нам се и даје смрт. “Нико није свет, до јединога Бога” – и онај који је прошао кроз смрт, кроз коју је Он прошао ради нас. Светост се сазнаје после смрти, када Црква може укључити ове људе у своју историју и свој живот, јер из њихових особина, речи и тајни могу сви извлачити духовну корист. Свети живе у Цркви зато што Божији живот присуствује у њима. Но, они морају принети плод да би Црква сазнала за њих. Овај плод приноси се кроз њихову смрт. “Ако зрно које падне на земљу не умре, то једно остаје” – Смрт је приступ у вечни живот, у највишу лепоту кроз крајњу ругобност овога догађаја, кроз Крст Христов који је лепота Цркве.
Људмилина смрт је благоухани принос Господу. Шта се може рећи о њеним стиховима? То, да су они већином продукт талента – очигледно је. Њени стихови органски се сливају са њеним ликом. Они су созерцани вером. Истовремено је у њима трезвено грађанско и духовно расуђивање о добру и злу. То су стихови човека који радосно прима живот и воли живот у вери. Свет који лежи у злу преображен је, у њима, вером у Христа и Христом. Зато у њеним стиховима нема ничега трагичног. Они при томе нису досадни, што је неизбежно тамо где се трагика изоставља.
Има проповеди попут стихотворења по својој финоћи и лепоти. А има и стихотворења (поезије) која звуче као проповеди када њихове речи постану крсне. Пред лицем крсне смрти и после смрти, чисти дух поезије дише где хоће, и не знаш откуда он долази и куда одлази. А поезија је на крају крајева умеће да се искаже оно што се не може изразити никаквим речима.