NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » NEUSPELO OPRAVDAVANJE HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

NEUSPELO OPRAVDAVANJE HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević

NEUSPELO OPRAVDAVANJE
HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI
EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

 
Nedavno sam napisao kraći članak o neopravdanosti nekanonskog sasluživanja ep. Grigorija sa rimokatolicima u pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku. Kao što sam i očekivao, on je izazvao burne reakcije u jednom specifičnom krugu ljudi koji su se baš sizifovski trudili da opravdaju ove prounijatske simptome „novog“ odnosa sa rimokatoličkom crkvom, i time još jednom potvrde moju tvrdnju da je to što rade sasvim besmisleno. Ovaj događaj takođe predstavlja opasno poigravanje sa osećanjima pravoslavnih Srba na hercegovačkoj zemlji, koji su krvarili u mučnoj borbi za svoj, pre svega religiozni, identitet.
Mučno je kada vidiš brata svog da je potpuno zaludeo i zabludeo, a najveći bol pričinjava to što ne možeš da učiniš više ništa kako bi mu to objasnio i pomogao mu. Duhovna slepoća nije figurativni termin, nego je jasno filološko opisivanje stanja u kome se nalaze oni koji, budući u svojoj zabludi, ne žele da čuju ili razumeju bilo šta drugo. Obično se to dešava u gordosti i mržnji i Gospod je najviše zbog toga vapio Izrailju govoreći im koliko ga oni ne razumeju, koliko su samo-zaslepljeni. Stalno je ponavljao: zar niste čitali proroke i oce o meni; zar ne kažu proroci o meni? „O bezumni i sporoga srca za verovanje u sve što govoriše proroci!“ (Lk. 24,25)
Taj pseudomesijanski religiozni način postojanja ostao je gluv, i on se samo juridikom judaizma održavao sa ciljem da modifikuje Hrista, svakako i „irodistički“, što znači svesnim tumačenjem proroka i sile božanskih puteva otkrovenjskih saznanja, da je pomoću bogonadahnutosti Otkrovenja hteo da izvrši mesijaubistvo. Ali avaj, ta želja za mesija-ubistvom (bogoubistvom) i dalje pomračava um i dušu iako ljudi „upotrebljavaju“ religioznost i crkveni legalizam. I dan danas se takvom bogoprotivnom religioznošću egoistički, zarad sitnih ličnih interesa i putem zloupotrebe Otkrovenja i crkvenog legalizma, uništavaju vitlejemski mladenci naše svete i napaćene Crkve u verujućem srpskom narodu.
Nakon pomenutog javnog i hvalisavog „dubrovačkog“ neposlušanja Crkvi, želeo sam da se upoznam sa javno dostupnim razmišljanjima i stavovima u vezi sa ovim nemilim događajem. Dostupni „sajber stavovi“, teško je reći liberalne srpske akademske teološke misli, otvoreno su profani što ih direktno i potpuno obezvređuje.
Odsustvo bogoslovskih sposobnosti u ad hominem odnosu mojih kritičara, vrlo primitivno ponašanje i nekulturni, ulični jezik jednog jereja,[1] opisao sam ovako: “ Služenje i opravdavanje laži je adski posao, i on jeste taj adski plač bespomoćne zlobe, kada se čovek muči prebivajući u tom stanju svesnog odricanja istine.“ I upravo jezik ljutnje i grčevita borba za laž oslikava lica, srca i umove tih nesrećnih ljudi. U pitanju je nesposobnost, koja je i unutrašnje stradanje, da se barem školski-argumentovano, a pogotovo crkveno-stvaralački, objasni samočina odluka ep. Grigorija, i da se o tom postupku odgovorno i javno razgovara bez balkanizacije misli i iščekivanja lične i ulizivačke koristi.
Događaj u Dubrovniku, kao jasan presedan na „nadzornom“ nivou u SPC, svojim javnim karakterom poziva na javno sagledavanje ovog beščinog odnosa, kada jedan arhijerej episkopata SPC počinje da služi sa latinima jereticima[2]. Još ubedljiviji legitimitet za raspravu o događaju ovog kalibra upravo dobijamo od ep. Grigorija. On sam izjavljuje da je njegova odluka o sakralnom sprovođenju katoličkih „molitvenih osmina“, u „ovom obliku“, nešto sa čime se mi, kako on kaže, sasvim prvi put susrećemo.
Šta je suština ovog „prvi put“?
On dobro zna, kao i svi mi, da su to epitrahilj i omofor, i evharističnost koja se pokazuje u njima. Govorimo o događaju sa kojim se prvi put susrećemo, i to činimo pošteno i legitimno van svake dramatizacije, cenzure i besmislene histerije. Ovo sasluživanje, koje sadrži jake oblike unijatizma, prosto grabi našu pažnju i nameće najmanje dva važna pitanja.
Prvo pitanje se vezuje za argument evharističnosti u pomenutom događaju, tj. da li Evharistiju čini samo Anafora. Ovo pitanje dotiče se dubljeg bogoslovlja pri čemu moderna shvatanja bogosluženja Anaforu izdvajaju iz posvednevnog bogosluženja i tako je svode na kratku rimokatoličku misu, koja zadržava samo glavne elemente Anafore. Sa druge strane, protiv-argumenti su pružani jedino neobnovljenskim razumevanjem Liturgije, što je stari problem koji godinama uznemirava i deli Telo SPC.
Raspravom o ovom događaju dolazimo do veštački postavljene dileme: Da li je hrišćanstvo latinskog učenja, koje je formiralo drugačiju eklisiologiju, zapravo jeres? Jeres je kao pseudohrišćansko učenje vremenom izgradila društvenu svest religioznog čoveka u zapadnom društvu u svim sferama u odnosu na predanjsku Ortodoksiju.
U mom spontanom i kratkom članku „Besmislenost opravdavanja hvalisavog neposlušanja Pravoslavnoj Crkvi Episkopa hercegovačkog Grigorija“ pružen je odgovor da je, pored niza prekršenih kanona od strane ep. Grigorija, sasluživanjem povređena i sama Evharistija, koju po drevnom pravoslavnom shvatanju čini sav bogoslužbeni krug dana. Ni modernistička teološka misao ne može da sakrije istinu da je ljudski religio blagodarenja i slavljenja Boga u kosmogonijskoj dinamici „od večeri do jutra“. Po biblijskoj šemi stvaranja u bogoslužbenoj Crkvi, čovek prisustvujući sabranju u bilo koje vreme, i koje je UVEK evharistijskog oblika, izražava blagodarnost za svoje postojanje i postojanje cele tvari. Za neoborivu istinu o evharističnosti celog dana potvrdu sam nalazio u mislima modernih teologa, umesto da se po ovom pitanju oslanjam na sveobuhvatnu učeću misao Crkve.
Drugo pitanje je da li predstavljaju jeres institucije pogrešnih učenja i hristoloških zabluda van svete Ortodoksije. Odgovor se može naći u opštim slavoslovnim mislima SPC, kao i Crkve uopšte,[3] kada naše ispovedanje pretačemo u evharistijsko osvećenje naših dogmi i dajemo im saborni karakter. Današnja doksološka Crkva, nasuprot prkosnim skolarnim institucijama, kaže da su sve crkve van tela jeretičke i da im je jednostavno potrebno pokajanje. Želim da naglasim da jeres ovde ne treba da razumemo kao pogrešno učenje koje opstaje u nekoj dogmatskoj doktrini, ili pak kao neku „teološku apstrakciju“, ili knjižnu, koja usput dotiče naš realni život. Jeres se pokazuje u suštinskoj primeni religioznosti koja gradi čoveka ili ga ruši i to kroz njen odnos prema svetu i čoveku: ideološki, kulturno, socijalno, ekonomsko, monetarno, vojno itd.
U gorepomenutim kritikama mog objavljenog članka stalno je bila prisutna zlobna osuda da sam ja nekakav rušilac srpskih eklisijalnih vrednosti, da ovim člankom zagovaram raskol, i da kao klirik „druge crkve“(?) nemam pravo da ocenjujem ovakve događaje u mojoj po duši srodnoj i matičnoj SPC.
Izmišlja se da sam u „svom shvatanju“ usamljen, neposlušan, nelojalan, kada podižem svoj smireni glas protiv ovako lošeg domaćinstvovanja Pravoslavljem pred vekovno „lukavim latinima“. Mnoge istine u današnjoj Crkvi nikako ne odgovaraju cenzuri stereotipnih, izvitoperenih i plagirajućih sofističko-teoloških misli. Ovo što javno pišem i govorim nisu moji lični stavovi, nego je ispovedanje vere jedne velikoljudne Crkve kojoj i ja jurisdikcijski pripadam. Ona čvrsto stoji na integritetu svojih blagodatnih vrednosti, a u sve jačoj društvenoj graditeljskoj svesti slobode, koja svoje Pravoslavlje vidi kao jedini identitet na kojem kao nacija može da opstane.[4]
Ovakav odnos mojih „kritičara“ jednostavno predstavlja očaj i besmisao u odnosu na obnarodovane odluke nedavno održanog Sveruskog pomesnog pravoslavnog sabora (neke odluke su objavljene i na zvaničnom sajtu SPC). Slušajući ove ljude teško se otimam utisku da mi verujemo u neka „dva“ različita pravoslavlja.
Iz našeg ispovedanja vere poznato je sve ovo o čemu čitamo u odlukama pravoslavnih Rusa, a ranije smo to videli u sveštenom kontinuitetu kod srpskih bogoslova kao što su sv. Justin Novi i sv. Nikolaj Žički, a još ranije i veliki bogoslovi mitropolit Antonije, A. S. Homjakov, sv. Nikodim Svetogorac, sv. Marko Efeski, sv. Palama, Sv. Sava Srpski, Jovan Kantakuzen i drugi. Tu su i saborske odluke[5] koje su nas učile o Ortodoksiji u Crkvi. Odluke crkvenih učitelja su, u vekovima koji su sledili njihovu epohu, osaborovane u večitu crkvenu sadašnjost u kojoj je uvek apsolutno istinito ispovedanje Crkve. Ta pravilnost ispovedanja opisuje se kao Ortodoksija. Bogoslovski termin Ortodoksija ili Pravoslavlje postoji samo radi opisivanja Crkve, koji svedoči njeno Sveto postojanje u od nosu na mnoštvo necrkvi koje su oko nje.
Šta srpski moderni teolozi napadnog akademizma, vrli pokretači beskonačnih teoloških sporova, predlažu za ovakve slučajeve u kojima se našao naš ep. Grigorije? Čini mi se samo ćutnju?! To je naša realna stvaralačka misao u Crkvi? Ćutnja? Ali će se zato u zanesenosti i dalje prepirati sa fantomskim dvomilenijumskim Platonom, ovim, u našem vremenu i izazovu, nestvarnim problemom i jedino u njemu videti neku „pretnju“ Crkvi.
Da ovakvi događaji postaju vrlo opasni saznajemo i iz nedavnih „Odluka“ Svetog Arhijerejskog sabora Ruske Crkve, koji je održan od 2. do 5. februara 2013. godine u Moskvi. U Crkvi se ništa slučajno ne dešava, priznali mi to ili ne.
U članu 66 čitamo: „Sveti Sabor sa brigom primećuje razilaženje u prilazima, koji se pokazuju u procesu razvijanja opštepravoslavno-rimokatoličkog bogoslovskog dijaloga“. Slučaj episkopa Grigorija ima samo da produbi tu brigu i poseje seme još većeg međupravoslavnog nepoverenja. Uopšte nije slučajno ono što se govori u članu 60 ovih Odluka, da Ruska crkva odaje veliku „važnost“ održanom „Savetovanju Poglavara pomesnih crkava“,[6] koji su se sastali 21. novembra u Moskvi. SASabor „podržava“ i „odobrava“ odluke tog savetovanja, što potvrđuje formulacijom da se razilaze viđenja u vezi sa sazivanjem Svepravoslavnog sabora, kao i ulogom nižeg klira i vernika u tom procesu (neke crkve ih široko zaobilaze). Naglašavanjem odluka ovog savetovanja kao i jasnom kritikom trenutnog odnosa prema rimokatolicima, nama se daje pravo da crkveno graditeljski i odgovorno sagledavamo pojave koje su radikalne kao i u ovom slučaju sasluživanja ep. Grigorija.
Ovo da Ruska Crkva „sa brigom primećuje razilaženje u prilazima koji se pokazuju u procesu razvijanja opštepravoslavno-rimokatoličkog bogoslovskog dijaloga“, nije samo politička formulacija radi njenih pretenzija u Pravoslavlju, nego je zaista iskrena briga za njega. Potvrdu za to nalazimo u slučaju rumunskog mitropolita Nikolae Korneanua, kada je Rumunska crkva morala da se izjasni nakon intervencije Ruske crkve i objasni joj da sasluživanje sa rimokatolicima osuđuje, i da takav stav kao pomesna crkva ona uopšte ne menja. Dakle, kada je vera u pitanju problemi ne mogu da se pokrivaju unutar autokefalne pomesnosti i uopšte ne postoji „unutrašnja stvar“. Sabornost vere briše sve granice i jurisdikcije, jer na evharistijskom nivou one nikada nisu ni mogle da postoje.
Šta je ovde posebno važno da se zna, a što se galamom i javnom neozbiljnošću zataškava?
Vidimo da bar dve trećine opštepravoslavne crkvene punote, kao vaseljensko-sabornog pojma Crkve, ne deli mišljenje današnjih liberalnih kretanja u Crkvi, a posebno ne praksu polu-privatnih „dijaloga“ sa Rimom. Metodika i retorika u ponašanju nekih jeraraha je potpuno neprihvatljiva, i ona se najčešće oslanja na sasvim pogrešno shvaćen balamandski dokument[7], koji nekim nedobronamernim „nadzornicima“ vere daje opasnu ideju. Stiče se utisak da se sada sve manje bojažljivo proturaju privatne prounijatske izjave nametljivih, često privatnih, „predstavnika“ Istočne Crkve. Neki delegirani predstavnici daju alarmantne izjave kojima izražavaju svoje čudnovatne ideje za „pomirenje“ sa Rimom.
Nešto tako smo zabeležili kod predstavnika Carigradskog patrijarhata, mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa), izrazito popularnog u akademskim krugovima u SPC, koji u najmanju ruku govori neprihvatljive stvari. On svoje stavove ne iznosi u dokumentima, kao da time sebi pravi odstupnicu za moguće snalaženje u nezgodnoj situaciji, ali zato već drugi put daje izjavu iste suštine, koju je prenela Reuters novinska agencija. Kod njih ovako čitamo: „Jedinstvo će zahtevati promene na obe strane, naglasio je glava delegacije. Ja neću reći da je to reformacija – to je suviše jako – ali će biti adaptacija sa obe strane, rekao je (mitropolit) Jovan“.[8]
U današnjim unutarcrkvenim problemima, a ništa manje ni spoljašnjem odnosu prema inoslavnim hrišćanskim grupacijama, pojam laosa je pod psihološkom i fizičkom represijom. U crkvama sve više titularnog prepoznavanja polako nestaje svest i saznanje da pitanja vere ne rešava samo tzv. crkvena elita, često koristeći pogrešnu primenu vlasti u vidu pretnji i pritisaka na crkvenograditeljske misli i stavove nižeg klira i naroda. Gde nema laosa nema ni mehanizama da sveti kanoni kao poslušanje Crkvi budu podjednaki za sve.
Mnogogoljudna ruska Crkva, koju u mom činu i mojoj pastirskoj delatnosti negiraju i nipodaštavaju, sve više živi svojom crkvenom punotom, sa sve jačom crkvenom svešću slušanja glasa svog naroda i klira, što je izraz crkvene punote kao i smirenja. To sve jasno vidimo u odlukama ovog februarskog Sabora i moj pastirski rad je pokriven ovim omoforom pravde i istine, da ništa loše nisam rekao, niti koga nipodaštavao, osim što sam nazvao stvari onakvim kakve jesu, i ispunio moj dug kao pastir i kao pravoslavni Srbin.
Kome još nije jasno da mi ne možemo da služimo sa rimokatolicima? Možemo da se susrećemo, da se rukujemo, da razgovaramo, da se osmehnemo jedni drugima, da se ugostimo i to je sve. To nikada nismo osporavali niti ćemo to činiti.
Sveti Nikolaj Kavasila govori da je „zabluda razuma laž, a zabluda volje zlo“ (Sedmo slovo o životu u Hristu), što objašnjava agresivni mentalitet mojih kritičara po pitanju ovog „novog“ srpskog odnosa sa jereticima rimokatolicima.
Zbog svega navedenog u ovom javnom bogoslovskom disputu su sva opravdanja neposlušnog episkopa propala, kao i svi pokušaji poricanja Evharistije u bilo kojoj molitvi sveštenoslužitelja koju on svršava u odeždama. Došli smo do neoborive činjenice da je svaka molitva smisaona i blagodatna samo kroz pojam Svete Evharistije i da ništa van nje ne može da bude spasonosno. Same po sebi odežde nose svoju evharističnost i smatrao sam da to ne treba dokazivati. Ovaj put ću ponovo navesti misli modernističke teologije koje sada nalazimo kod mitropolita Jovana Zizjulasa, koji i sam govori ovo što stalno ponavljam. U njegovim „Eklisiološkim temama“ čitamo zanimljivo objašnjenje značenja svetih odeždi i treba da se obrati pažnja ne sledeće stavove:
„No, i manastir, kao mesto podviga, svakako je deo Crkve. Monah, … nosi na sebi jasne znakove učešća u krstu Hristovom…, i kada taj, ili neki drugi monah (da to predstavim na ovaj dramatičan način) obuče zlatotkane odežde Protata, ne znam da li ste imali prilike da vidite kakve odežde oni nose u času Evharistije; to su prava umetnička dela, sjajnije su i blistavije od naših – dakle, kada monah obuče takve odežde, tada se ostvaruje Evharistija, odnosno ostvaruje se carstvo Božije“.[9]
Atonski Tipik je svojevrstan i bogoslužbeno težak sa svojim beskrajno dugačkim službama i sabornim sasluživanjem litije, polijeleja, slavoslovlja, da sve ovo o čemu mitropolit govori postoji i van Anafore. Nekoliko puta u godišnjem bogoslužbenom krugu, i u Triodu, od sveštenoslužitelja prezviterskog čina traži se da se oblače u pune bogoslužbene odežde iako služba nije bukvalno Anafora. Arhijerej na polijeleju i slavoslovlju uvek se oblači u pune odežde svejedno što je jutrenja ili večernja izvan Anafore.
Nisam jedini protivnik akademskog modernizma koji teološki siluje dubokosmisaoni pojam „Da svi jedno budu…“ (Jn. 17, 21), dakle, uz odsustvo saznanja jedne vere koja nas ostvaruje u jednoj zajednici. Zato ću ovo da završim rečima profesora teologije Solunskog univerziteta, oca protojereja Teodora Zizisa, čoveka koji profesionalno pripada svetu ovih ljudi.
„Koliko god pokušavali univerzitetski profesori i patrijaršijski instituti da raznim tumačenjima i akrobacijama opravdaju praksu Fanara i drugih Crkava u korist zajedničkih molitava, ne mogu postići uspeh, jer se sudaraju sa Svetoduhovskom i nepogrešivom odlukom i stavom Svetih Otaca i Svetog Justina Popovića, koja određuje da ‘episkop ili prezviter ili đakon, koji se bude sa jeretikom samo i molio, neka se odluči; ako im pak dopusti kao kliricima da što rade, neka se svrgne’.“[10]
 
Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević
 


 
NAPOMENE:

  1. Razgledajući o čemu se piše, video sam da majstor sajta ŽRU, jerej Ivan Cvetković (ne mogu da ga nazovem urednikom, jer uredništvo traži bogoslovske sposobnosti, zrelost, a pre svega pobožni karakter) u svom zlobnom zborištu vidi sebe kao apsolutnu Crkvu. Ovo čini toliko prelašćeno da sve one koji se kritički odnose prema njegovoj viziji sajber rada on, rečnikom nedostojnim sveštenog čina, etiketira kao raskolnike i izopštene. Vokabular kojim dominira „pljuvanje“, što je simbol ljudske smrti i zadaha, je njegov akademski nivo i to već godinama. U našem realnom kanonskom odnosu ovo je jerej sa kojim se pričešćujem od iste svete čaše, a ovako javno on nju ne priznaje i poriče. Sigurno je da tako poriče i sebe u sabornom pričešću sa mnom, i to svaki put kada nedostojno, u ovom svom jednostranom odnosu prema meni, služi sv. Liturgiju.
  2. „Sv. Marko Efeski i Antonije Iraklijski protivili su se Isidoru (Kijevskom) i računali su da unija sa latinima ne može da bude zaključena. I sv. Marko Efeski je izjavio da latini nisu samo raskolnici nego i jeretici. Ali o tome je ćutala naša Crkva samo zbog toga što su oni mnogobrojni…“. Arhim. Amvrosije Pogodin, „Sv. Marko Efeski i Firentinska Unija“, str. 214, Džordanvil, Njujork 1963.
  3. Crkva evharistijski blagodareći Bogu za divnog sv. Marka Efeskog, na 9. pesmi kanona peva: „ispepeli eretikovъ яzыkolюbiя, Marko blažene“. U kondaku 4. glasa peva: „vsяkaя usta hulьnaя zagradilъ esi“; a u 4. pesmi kanona, prvog stiha: „protivu že prelesti novšestva posledi ratovalъ esi“.
  4. „Rusь Svяtaя! Hrani veru Pravoslavnuю, v neй že tebe utverždenie“! -stihira ruskim svetiteljima!
  5. Izdvajamo sabore istočnih patrijaraha 1583. i 1848, sa posebnim naglaskom na đakona Georgija Maksimova, profesora MDA, u njegovom radu „Van Crkve nema spasenja„. On u njemu navodi profesora Simatisa koji nabraja dvadeset pravoslavnih sabora od XI do XIX veka na kojima je u jednoj ili drugoj formulaciji osuđen rimokatolicizam.
  6. Na ovom saboru su učestvovali predstavnici Ruske, Gruzinske, Poljske, Antiohijske, Rumunske, i Bugarske Pravoslavne Crkve, kao i predstavnici Pravoslavne Crkve Češke i Slovačke.
  7. Balamandski dokument je dokument dobre volje kao zadatog cilja, kurtoazije i ulagajućih principa. On ima zadatak da odstrani probleme prozelitizma, dakle širenje unijatizma, i da pruži snishodljivost (ikonomiju) u odnosu na moguće dobre plodove dijaloga. Taj dogovor je od strane rimokatolika mnogo puta bačen u bescenje i pogažen je, i to konkretno širenjem svojih dijaceza dalje na Pravoslavni istok. Kada mi po balamandskom dokumentu kažemo „Crkva“, to nije datost da su rimokatolici Crkva. To je samo preambula u dobrom tonu, nacrt, koji je daleko od svog realnog ostvarenja. Primer možemo da vidimo kod sv. Marka Efeskog, koji je u svom graditeljskom sabornom odnosu nazivao papu „Najsvetijim“ (Svjatejšij). Crkvenu punotu na Firentinskom saboru pružala je pravoslavna „strana“, tj. Crkva, da je i sv. Marko sa svojim ulaganjem kao ikonomijom želeo da sabor uspe. Kada je sabor propao i crkvena punota je od njega odstupila i sv. Marko je nazvao stvari onako kako jesu – latini su „psevdohrišćani“, „jeretici“ (Poslanica Skolariju).
  8. Unity will require change on both sides, the delegation heads stressed. „I won’t call it a reformation — that is too strong — but an adaptation from both sides,“ John said. Reuters, Addition, U.S., Sep 24, 2010.
  9. Eklisiološke teme, str. 63. Novi Sad, 2001.
  10. T. Zisis, „Zabranjene zajedničke molitve sa papistima…„.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *