Neprirodna ljubav

Pitanje:
Poštovani oče, obraćam Vam se jer ne znam kome više da se okrenem zbog nečega što me mori već predugo. Izvinjavam se što ću pisati malo duže, ali sada sam u takvoj situaciji da pomišljam na samoubistvo, i očajan sam za rečju utehe i ljubavi. Uvek sam poštovao Božije zapovesti, i imao Isusa u srcu. Radije bih sebe povredio nego nekog drugog. Imam druga iz detinjstva sa kojim sam se družio godinama, još kao mali. Kao dečak sam bio uvek slabašan i bolešljiv, a on snažan i spretan, i branio me je uvek u društvu, provodili smo puno vremena zajedno, igrali sportove, išli u istu školu, otvoreno pričali o svemu. Uvek nam je bilo dovoljno i da se samo pogledamo da znamo o čemu razmišljamo, i kako se osećamo, jedan drugom smo upoznali dušu. Uvek smo se poštovali, želeo sam mu dobro kao i sebi samom. Pre oko godinu i po dana kada smo prošetali uveče, rekao mi je da ne zna šta bi bez mene u životu, i čvrsto me je zagrlio, i zaplakao. Onda me je pogledao u oči, i rekao da misli da je zaljubljen u mene, i poljubio me u usta. Ja sam ga odbio, i pitao otkud to: priznao mi je da to oseća prema meni već dugo, ne pamti od kad, ali da nije želeo da kvari naše prijatenjstvo. Ono što me je još više zabolelo, oče, u svemu tome, je što je i meni prijalo njegovo društvo, kada pričamo, pa makar gluposti, i smejemo se, pa makar nekim sitnicama, i kada ga vidim sam često bio ushićen i srećan, ili samo ako me nekad čvrsto zagrli, osećao sam se sigurno, ali i slobodno, poput ptice u nedrima neba. Počinio sam greh i ja sam njega poljubio. Zaboravio sam i potisnuo ono što mi je Crkva pričala o toj vrsti ljubavi. To osećanje koje je potajno tinjalo među nama godinama, se odjednom oslobodilo, i zaboravio sam na sve zabrane prema takvoj ljubavi. Ja nikada nisam imao devojku, iskreno, nisu me nikad privlačile čulno, a trudio sam se iz sve snage, jer sam znao da je to jedini ispravan Put prema Crkvi kojoj sam bio posvećen oduvek. Čak sam pomišljao i da se zamonašim, i potpuno se posvetim ljubavi prema Bogu, da me izbavi od toga što me uprkos svom mom trudu žene nisu nikada u meni izazvale ikakvu čulnu žudnju. Uprkos svemu, pokušao sam sa par devojaka da se vežem, i da pokušam da ostvarim ljubav koja je više od prijateljske, ali to nisam uspeo, i ne znam da li da se kajem što sam im na neki način davao nadu, iako sam negde duboko u sebi znao da nećemo moći otići dalje od duboke prijateljske naklonosti. A nakon ponjupca mog najboljeg prijatelja, mog zaštitnika od ranog detinjstva, mog družbenika u raznim nedaćama, meni se pomutio um i izbrisao sam sve što mi je Crkva pričala grešnosti te ljubavi, njenoj neprirodnosti, bludu. Mene je drug ubedio da odem kod psihijatra, da vidim da zapravo nema ništa loše u tome. Ja sam to i učinio, i psihijatar mi je rekao da homoseksualnost nije nikakva bolest, niti ništa nemoralno, da treba sebe da prihvatim kakav jesam sa ljubavlju. Ja sam mu spomenuo šta Crkva misli o tome, ali on mi je ponovio da činjenica da homoseksualnost nije bolest, da to kaže nauka. I ja sam tada osećao, znao sam, da naša ljubav nikoga ne ugrožava. Mislio sam, pored toliko mržnje i zla u svetu, šta je loše u tome da se nas dvojica volimo. Time nikoga ne povređujemo, samo želimo jedan u drugom da probudimo ono najbolje, da jedan drugog činimo srećnim i boljim ljudima, da odgovorimo na ona najtananija osećanja privrženosti koja su tokom godina prerasla u nešto mnogo više, značajnij e, nešto što mi je potpuno preokrenulo život, i u jednom trenu učinilo da sve dobije jedan drugačiji, humaniji i dublji smisao. I ja sam otišao svojim roditeljima i priznao da sam zaljuben u svog druga, i da sam homoseksualac. Trebao sam znati kako će njima to teko pasti, ja sam njihov sin jedinac, ali ta ogromna ljubav koja se skupljala u meni poput nadošle vode je razbila sve brane, sav razum i reči otaca. Ne bih da prepričavam sve mučne reči koje su izrečene, moj otac me je izbacio iz kuće i rekao da ne želi više nikada da me vidi u životu, da više nema sina. Moja majka je samo prećutno prihvatila njegovu odluku. Prešao sam kod jedne drugarice privremeno da živim. Potpuno izgubljen u svemu što me je našlo, rešio sam da se okrenem Bogu, i molio sam se danima za spas svoje duše, i odlučio da se više ne viđam sa svojim drugom, da ga za sva vremena izbacim iz života, jer jedino tako mogu da ugušim tu ljubav koju osećam prema njemu godinama, a za koju znam da Crkva kaže da je strašno grešna. On je pokušavao više puta da me zove, kontaktira, ali ja sam ga svaki put odbio. Otišao sam kod roditenja i molio za oprost, da me opet prime u kuću, rekao da nemam više ništa sa mojim drugom, da je sve gotovo i da se više nikad neće to ponoviti, da ću vredno učiti, i sve ih slušati. Otac je pristao na to da živim u kući, ali sa njim gotovo i da ne govorim, i uvek kada mu se obratim pogleda me očima punim prezira i razočaranja, koji me probadaju poput užarenog žezla u srce. Ja sada znam da više njegovu ljubav više nikada neću zadobiti. Moja majka samo ponekad, kada otac nije kući, tiho popriča sa mnom, pita kako sam, ako mi nešto treba, ali da otac to ne sazna. Ponekad je čujem uveče, kada misli da spavam, kako jeca, u kuhinji ili na terasi. Ja znam da je to zbog mene. Meni se život svodi na to da idem samo iz kuće na fakultet i nazad, učim po ceo dan, ne želim da razmišljam ni o čemu drugom. Uveče se najponiznije molim Bogu, i skrećem misli, i razmišljam kako je Isus stradao za sve nas, i da moram da ugušim tu ljubav koju sam, priznajem, godinama negde, svesno ili ne, gajio prema svom prijatelju. Ali, iako dani prolaze, i stalno su mi molitve u mislima, lik mog prijatelja mi se opet javi ponekad u osami, kada taman pomislim da sam pobegao od svega. Opet predamnom iskrsne onaj poljubac, i toplina njegovih ruku, i sećanja na sve što smo prošli. Preplavi me beskrajna tuga, bez početka i kraja, i ruši moje poslednje odbrane, i pomišljam na najgore. Onda se skrušeno bacim u misli o Bogu, i sa rečima molitve na usnama čekam da to sve prođe, da tu ljubav ostavim da iskrvari. I danas, iako se ne čujemo, ako bih znao da mu se neka strahota desila, ja znam da bih dao i svoj život za njegov. I što sam duže bez njega, shvatam koliko je on činio moje radosti, moj život, moj svet. I zahvalan sam za svaki trenutak koji izdržim bez njega. Ali ne usuđujem se reći još koliko dugo.
N.N


Odgovor:
Dragi brate, U Tvojoj borbi da se spasiš od jedne devijacije, za koju nauka kaže da nije bolest, jedina nada i jedini lek je iskrena i usrdna molitva. Tvoja i Tvojih najbližih. Bićeš upisan i u moj pomenik. Kad god budem služio Svetu liturgiju, vadiću za Tebe česticu i stavljati je pored Agneca, kod samoga Hrista, Koji jedini može da Te oslobodi i uputi na pravi put. Dragi brate, u Tvom dugom i dirljivom pismu Ti si govorio o svom velikom i iskrenom prijatelju, prijatelju na koga si se uvek mogao osloniti, koji je uživao Tvoje neograničeno poverenje, za koga si Ti, a i on za Tebe, bio spreman i da se žrtvuješ. Bili ste prijatelji, bili ste više od toga, bili ste braća. Ti nisi imao brata po ocu i materi i on Ti je to nadoknađivao. I Ti u njemu nisi gledao ništa drugo do prijatelja, zaštitnika i brata. Sve do tog kobnog dana, pre godinu i po, kada je on pokazao prema Tebi sasvim drugo osećanje, drukčiji odnos, pa, kako kažeš, i ljubav. Ti o tome, kako sam kažeš, nikada ranije nisi mislio, Ti si njega voleo ljubavlju prijateljskom, bratskom, hrišćanskom. On te je svojim gestom povukao na sasvim suprotnu stranu, onu o kojoj nisi razmišljao, na put kojim nisi nameravao da pođeš. S čim da uporedim taj preokret u Tebi? Jer, kažeš, Ti si uzvratio takvu ljubav. Zamisli, da Ti je neko ponudio drogu, koju nikad ranije nisi probao, i ona Ti se svidi, ispuni Te nekim osećanjem sigurnosti i Ti počneš da je uzimaš, kupuješ, konzumiraš i kad se osvestiš, postao si zavisnik. Hvala Bogu, Ti si se na vreme trgnuo, nisi dozvolio da postaneš „zavisnik“ te, u svakom slučaju, neprirodne i pred Bogom mrske, ljubavi. Razumem stav Tvoga oca. Ti si mu jedinac, on želi da mu Ti produžiš potomstvo, da vidi decu dece svoje. To što je on još uvek rezervisan prema Tebi, to je iz brige da se ne bi, ne daj Bože, povratio u zagrljaj „prijatelja“. I on pati, on se bori između očinske ljubavi i odgovornosti za svoga sina. Možda prebira po svome sećanju i negde nalazi i svoju krivicu za Tvoje, srećom samo u jednom trenutku, nastrano ponašanje. Dočekaće on Tebe, kao onaj jevanđelski otac, prigrliće te na grudi i radovati se (ovaj sin moj beše izgubljen – i nađe se) . I molitve u suzama Tvoje majke će Ti pomoći da otrpiš taj strogi očev pogled. Nastoj da redovno polažeš ispite na fakultetu. Predavanja, vežbe, učenje, ispiti ispuniće Ti vreme, a ostatak vremena posvećuj molitvi i čitanju Svetog pisma. Bilo bi dobro, ako zaista ne želiš da pođeš stramputicom, da izbegavaš susret sa „prijateljem“, jer vi više sigurno ne možete biti prijatelji kao ranije, između vas se nešto provalilo i bilo bi dobro da svaki od vas pođe svojim putem. A Ti nastoj da stvoriš porodicu, koja je Crkva u malom, da učiniš radost svojim roditeljima, svome narodu, svojoj Crkvi, da u blagoslovenom braku rađate decu i tako produžavate Božje delo stvaranja, kako je to Gospod i rekao našim praroditeljima u raju: „Rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njome“. Na taj način ćeš zaboraviti na kratkotrajno, ali veoma opasno, iskušenje sa „prijateljem“. I moli se Bogu za njega, da i on bude oslobođen toga neprirodnog stanja. Time ćeš mu se najbolje odužiti za dugogodišnje prijateljstvo.
Mir Ti i radost u Gospodu. Da Bog blagoslovi i podrži Tvoje trudove. Tvoj samolitvenik o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *