Немир и сумња

Питање:
Помаже Бог! Хвала Богу што постоје ове странице и што вас надахњује да помажете нама који трагамо за истином. Од вас овде сам научила оно што нисам од оних од којих је требало – родитеља и околине у којој живим. Коначно и ја идем у цркву и учествујем у Св. Литургији, исповедам се, причешћујем. Хвала Богу и хвала вама! Међутим, на свом путу, срећу ме различите мисли и различити људи, који ми усађују неки немир и сумњу. Наиме, скоро је у нашој кући у посети био један човек, верник. Он и мој супруг, који не иде у цркву, су повели причу о садашњој ситуацији у цркви и окарактерисали нашу СПЦ, јеретичком. Мене је то шокирало и већ две недеље немам мира. Иначе тај човек, који је био у посети, посећује руску заграничну цркву, јер каже наша црква је јеретичка, наши епископи се моле са јеретицима и да је најбоље да ја не идем у нашу цркву.
Иначе, многи наши људи, у граду у коме живим, посећују наведену цркву, а наша црква је празна, осим кад су већи празници. Ја ћу наравно, ићи у цркву и даље, али мој супруг након овог разговора сигурно неће.
Лично, никакве неправилности у нашој парохији не видим, имамо и веронауку и ја волим да посетим цркву и волим веронауку. Такође, сматрам да грех појединих епископа и свештеника, није мој грех. Грех је ако ја видим и знам да је неко јеретик, а ништа не учиним по том питању. Сматрам да, ако је неколико епископа у јереси, да није и читава Црква. Сматрам да не треба да напустим нашу цркву, већ ја треба више да научим и да се држим Православне вере. Да ли сам у праву? Верујем да ће наса Црква опстати, али како да се борим против сумње коју ми други усађују? Читам молитву против хулних помисли, али опет је у мени неки страх и немир. Можете ли ви да се помолите за мене? Имате ли неку реч утехе за мене? Да ли сам ја на добром путу? Једва сам се уцрквила и желим на том путу да истрајем упркос свему.
Свако добро од Бога вам желим!
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Нека те Господ укрепи у вери.
Мислим да није потребно секирати се за све што се око нас догађа, што чујемо или видимо од других. Ништа не траје вечито, ни добро ни зло, а и људи се мењају. Свет је пун саблазни и многи од наших ближњих се поводе за њима. Ми људима око нас можемо дати снагу и сигурност само ако и сами не дискутујемо са саблазнима, него се држимо наше вере; ако се не обазиремо на њих, него ако здраво и нормално живимо по вери. Тако ћемо најбоље помоћи и себи и њима.
Кажеш да твој супруг не иде у цркву. Свакако да му нечије мишљење, како је наша црква јеретичка, иде на руку и пружа некакво оправдање за његов недолазак у цркву. Због тога и кажеш да након овог разговора сигурно неће ићи, јер изгледа као да је управо нашао још један изговор и некакво слабо оправдање.
Али, ни изговори и оправдања не трају вечито. Савест ће највероватније код њега наставити да ради, а ти се потруди да му покажеш како је много нормалније и здравије ићи, него не ићи у цркву, како је човек много бољи и духовно здравији ако се ослања на Бога, него ако живи као лист на ветру, који трепери и од најмањег поветарца, а о некој олуји и да не говоримо. При том пази добро да не оптерећујеш ни његову ни своју савест многим размишљањима о стварима које су ван твоје контроле и моћи. Није довољно само веровати теоретски да Бог постоји. Такође, није довољно теоретски се слагати са Јеванђељем и неслагати са непријатељима нашег спасења. Хришћанство није нека лепа и идеална теорија коју други нападају па је ми морамо бранити. Хришћанство је сам живот, свакодневно споро и истрајно корачање у радости живота од Бога, по Богу и у Богу. Треба живети тако и ослањати се на Бога, предавати своје бриге Њему, а Он ће их сам решити онако како је најбоље за свакога од нас, и у овом и у оном животу.
Поздравља те, О. Срба

Comments are closed.