Питање:
Помаже Бог. Купио сам Библију коју је издао “Глас Цркве” 2005 са исправљеним преводима Ђуре Даничића и Вука Караџића, али сам одмах запазио један недостатак у Постању од прошлог читања (од пре пар година, Даничићев превод) . Сећам се да је у причи о Авељу и Каину Бог рекао Каину да је његова воља над вољом његовог брата јер је старији, у овом издању тога нема. Занима ме шта је овде у питању, ствари не би требале да не достају, нити да се убацују. Ова књига има благослов, па се питам који је превод добар, какве су измене начињене? Такође имам и неколико под питања у вези са Постањем. – Пише да је Господ створио човека од праха земаљскога, то би по значењу у српском језику могла бити било која материја. Ипак, стално се говори да је човек створен од блата или глине; да ли се овом речју мисли на прашину, или је мисао недовољно одређена, или…? – После кушања плода познања добра и зла Бог је рекао: “Ето, човек поста као један од нас…” да ли су “ми” Бог и анђели? – Такође пише како су пре потопа синови Божји узимали човечије жене и оне су им рађале синове (снажне и на гласу) ; ко су били ови синови (претпостављам не демони, а анђели никако) ? – После потопа Бог је рекао Ноју да му је за јело све што живи, као и да ће животиње ловити човека, а у Едему је рекао Адаму да су му за јело биљке које рађају семе, док животиње треба да једу траву. Ако добро разумем да су у почетку бића била биљоједи, а после постала сваштоједи, зар ово није требало да се деси после првог греха, а не доста касније после потопа (бар је ово моје размишљање) ? Извињавам се ако сам досадан због оволике количине питања, не морате да журите да ми одговорите ако немате времена. Хвала.
Борислав
Одговор:
Драги Бориславе, Ђурађ Поповић се родио 1825. године, као син новосадског свештеника Јована Поповића. У Беч је дошао 1845. године да студира право, али је под утицајем Вука Караџића, годину дана касније, почео да студира словенску филологију и српски језик. Био је професор словенске филологије, историје књижевности и естетике на Великој школи у Београду, библиотекар Народне библиотеке, секретар Друштва српске словесности, секретар Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, итд. Био је члан Матице српске, члан Југословенске академије знаности и умјетности, члан Царске петроградске академије наука и почасни доктор филозофије Петроградског универзитета. Умро је у Загребу1882. године. Његов први стручни рад је „Рат за српски језик и правопис”. Пошто му је текст бечка цензура први пут забранила под правим именом и презименом, он је своје презиме Поповић променио у Даничић приликом објављивања 1847. године. Даничић је преводио Стари Завет постепено. Објављивао је најпре поједине делове, као 1850. године у Бечу „Приповјетке из Старога и Новога Завјета”. Ове приповетке, које је радио заједно са Вуком, доживеле су велики успех и више од 20 издања ћирилицом и латиницом (у Београду, Панчеву, Загребу, Новом Саду и т.д.) Током времена Ђуро Даничић је наставио да преводи делове Старог Завета. Своје преводе Псалама је понудио Британском библијском друштву, које је одбило да их штампа уз образложење да нису преведени са јеврејског оригинала, већ са црквено-словенског превода. Тако је Даничић урадио ревизију Псалама користећи литерарни превод са јеврејског и поново их нуди Библијском друштву, што ово сада прихвата. „Псалтир Давидов” излази и у Бечу 1864. године, у издању А. Рајнхарда. У Пешти (Будимпешти) је 1865. године објављено „Свето писмо, Постање или прва књига Мојсијева”. Године 1866. објављује „Пет књига Мојсијевих”, и исте године издање се због великог интересовања понавља. Следеће, 1867. године објављује „Књигу Исуса Навина, о Судијама, о Рути, Самуилове, о царевима, дневнике”, у два издања – на ћирилици и на латиници. Преводио је са латинског превода Библије према ужем јеврејском канону који је издао Емануел Тремелиус 1575-1579. године у Франкфурту на Мајни. Претпоставља се да су коректуре рађене према преводу на неки други језик (према Лутеровој немачкој Библији) . Осим тога, користио се руским и црквенословенским преводима. За свој превод Даничић каже: „Ја сам псалме преводио у оно вријеме кад је била највећа врева против Вука и против пријевода Светога писма… Стога сам, преводећи псалме, морао много се држати рускога пријевода. А да није било тога, многа би се мјеста могла казати и љепше српски и ближе оригиналу! ” У целини, превод Библије од Даничића и Караџића не задовољава, јер није дело стручњака за Библијске текстове и теме, већ је рад српских филолога, који нису били стручни у овим областима и довољно упућени у учење и тумачење Православне цркве. Научна анализа ових превода код нас није урађена, али је позанато да има пуно грешака, као: 1. Пета Мојсијева 33, 6 (Даничић) : ”Да живи Рувим и не умре, а људи његовијех да буде мало! ” треба: ”Да живи Рувим и не умре, а људи његовијех да не буде мало! ” 2. Прва Самуилова 8, 16 (Даничић) : ”И слуге ваше и слушкиње ваше и младиће ваше најљепше и магарце ваше узимаће, и обртати на своје послове.” Погрешно преписано слово у речи у средњовековном јеврејском препису, које се касније пренело и до нас. Треба да стоји: ”И слуге ваше и слушкиње ваше и најбоље волове и магарце ваше узимаће…” 3. Немија 3, 8 (Даничић) : ”…и оставише Јерусалим до широкога зида.” треба: ”…и утврдише Јерусалим до широкога зида.” 4. Псалам 23, 6 (Даничић) : ”…и ја ћу наставати у дому Господњем за дуго.” треба: ”…у дому Господњем заувек/довека/вечито.” 5. Осија 6, 6 (Даничић) : ”Јер је мени милост мила а не жртва…” треба: ”Јер је мени љубав мила а не жртве…” 6. Амос 5, 24 (Даничић) : ”Него суд нека тече као вода и правда као силан поток” треба: ”Него правда нека тече као вода и праведност као силан поток.” 7. Захарије 14, 16 (Даничић) : ”Таки ће бити гријех Мисирцима и гријех свијем народима који не би долазили да празнују празник сјеница.” треба: ”Таква ће бити казна Мисирцима и казна свијем народима…” Осим овога, има и других, као што си и сам приметио. Ђуро Даничић је превео Постање 4. глава 7. стих тако да гласи: „Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.” А треба нешто попут: „Нећеш ли бити усправан (или можда исправан – од истог корена речи) , кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима, вољан (или жељан) да те победи. А ти га можеш надвладати (мисли се на грех – имаш власт над њим) . Не знам одакле Даничићу додатак: „и ти си му старији”? Што се тиче осталих питања, Бог Отац, Син и Свети Дух су створили и човека. Створили су га од праха земаљског – значи да материја од које је људско тело јесте она која се налази на и у земљи. Ништа више и ништа мање од тога. Људско тело има много састојака, од којих се сви налазе у и на земљу. Слично нашим родитељима, који су нам дали живот из љубави, Света Тројица је створила Адама и Еву сличне себи. Због тога се каже „као један од нас” – мисли се на Свету Тројицу. Створила их је тако да су им, као и нашим родитељима, Адам и Ева били готово као синови, да заједно са њим, у љубави, пазе на сва створења. Овим су Бог Отац, Син и Свети Дух хтели да сва створења учествују у Њиховој вечној срећи кроз човека Адама, на кога је Бог Отац гледао као на свога сина, али тако што би и човек волео Бога као свог Оца. Патријарх Павле, у својој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере, ” каже да под синовима Божијим треба разумети побожне људе, који су водили своје порекло од Сита и његовог сина Еноха. Они су названи „Синовима Божијим” због тога што су подражавали врлинама предака. Под кћерима човечијим се подразумевају девојка потомства Кајиновог. Иначе, треба имати у виду да је Библија духовна књига, која нас уводи у духовни живот и његове принципе, објашњавајући грех и врлину, и њихов развој у људском друштву. Она није зоолошки, антрополошки, геолошки, историјски, или било какав други „научни” спис, који би се бавио анализом постанка и састава овог света. Господ, Света Тројица, који је створио овај свет, остављајући нама људима довољно слободне воље да бирамо између добра и зла, доноси одлуке и утиче на ток догађаја. Он промишља о свету и човеку, наставља да га одржава у животу и да нас води ка спасењу у вечности. Не знам како би ми сада могли да одлучујемо о томе шта је требало да се деси после првог греха а шта касније после потопа? Да ли су људи требали да постану месождери онда или касније. Заиста, у Светом Писму пише како је било и ја не знам шта бих ту требао да коментаришем. Питање шта је требало, када, како и зашто, превазилази моје моћи. Ја нисам довољно стручан из свих тих области етике, исхране, историје, есхатологије, и т.д. Поздравља те, о. Срба
