Неколико питања

Питање:
Помаже Бог, Желио бих да поставим питање о. Љуби.
Не бих да моја питања звуче као протестантска, али имам неке недоумице и волио бих да мало подробније објасните: 1. Како наша молитва може да утиче на стања мртвих? Тј. како можемо ми да промијенимо “статус” неког упокојеног, ако је тај на примјер живио нехришћански и био лош човјек? 2. Зашто се ми православни хришћани молимо пред иконама светаца као посредника пред Господом, кад можемо директно нашу молитву да упутимо Господу? Зар се нису све знаметите личности кроз које је Бог дјеловао у Светом писму молили директно Господу, Мојсије, Аврам, Ноје…? Записано је: “Јер је један Бог, и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос. (Тимотеју, глава 2, стих 5) 3. Јасно је написано да ће Христос у другом свом славном доласку васкрснути све људе и добре и зле, неке на вјечни живот а неке на вјечно унистење, али шта се заправо дешава са душама у међупериоду, тј. у периоду од човјекове смрти до Другог Христовог доласка? Молим Ваш ако можете да наведете неке примјере или читате из Библије које указују на то. Од Господа Вам желим свако добро!
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Да, наша молитва може добро да утиче на стања мртвих јер она јесте реално искуство Цркве, суштина њеног смисла и постојања у односу Бог и човека, и човека у односу на другог човека. Велика опасност се открива у овом питању, јер се данас “мртви” на разне начине тумаче, и у разним теолошким формама представљају. Уз то додајемо да је у данашњој СПЦ, т.ј. у њеном едукативном систему питање о “смртности душе” врло популарно, и свако се њиме бави, они који могу и требају и они који чине огромну већину а који не могу и нити требају. И када тако школски усмерени, том схоластичком методом као начином изражавања, о њему говоре све конфузно, и сасвим супротно оном о чему доксолошко богословље Цркве учи. У отсуству тог знања не уме да се разграничи када се говори о смрти човека а када о смрти душе; када о смрти тела, и на који начин и како је “човек” мртав? И да ли душа носи суштину човека? – Тако да се ми запитамо: а ко је то жив када је човек мртав? Дакле, да ли је душа човек, да ли је тело човек; да ли је човек Божија творевина саздана из душе и тела и, дали се живот као покрет животовроних Божијих енергија отркива само у тој целини, у души и телу? На правилном разумевању овог питања лежи и прави одоговор.
Богословље, или то славословно созерцање Бога у причешћу Његове благодати и животнох сила није лака и једноставна ствар, нити је оно за сваког. У вашем питању ослањате се на посланицу Тимотеју, и то на другу главу и њен пети стих: “Јер је један Бог, и један посредник Бога и људи, човек Иисус Христос”. Неусмљиво је тачно! Овде и лежи одговор на ово питање.
Када помињете Мојесеја и његов однос, или његов “религио” са Богом, или онај Авраамов, ви мора прво да разумете једно, а то је да тада није постојало “Посредништво”, т.ј. Богооваплоћење. У овој чињеници ми знамо да нико није могао да пређе преко “провалије”, ни они са једне или са друге стране (види Лк. 16, 26) . Знате, то је Стари завет и ви се у вашем питању руководите њим.
У Новом Завету свему је посредник Богооваплоћење и Богочовек у њему, управо тако како и наведосте речи ап Павла. Црква је тај посредник, и њене свете тајне, као и људи у њој, у том суштинском општењу сваки човек понаособ саборно (мало “антиномијски”? ) чини Цркву. И ви се вероватно сећате да Свето Писмо учи да се ми молимо једни за друге, и да молитве праведника много помажу, и остало. Где је овде веза или та спона Богочовека и Цркве, или је то једно и те исто рећи ћу касније? Посредништво као теолошки диспут није непознато Библији. Чак и у Старом Завету постојали су посредници са те Божије стране, када се Он кроз своје пророке обраћао јеврејском народу. Чак је то Он радио кроз чудни симболизам и комплексне и нејасне приче, и радње, чак и јуродивим понашањем (прорицањем) , рецимо ко што је то Језекиљ радио (данас би га прогласили лудим и затворили у менталну установу) . Мојсије није “директно” добио таблице, а опет, баш ту у подножју Синаја он у свом послушању организује свештенство (миропомазање Арона) , а затим и ту “посредничку” Скинију која прати старозаветног човека до Васкрсења, а затим Новозаветну скинију – Цркву.
Већ се ту откирва козмичка жеља и замисао Божија, да човек није створен да буде сам, и да човек остварује себе само у заједници људи. То је суштина односа Бога и човека, и Бог се открива кроз људе, и у Новом завету Он се Сам Открива као Зеједница Оца, и Сина, и Светог Духа (а наговештавао се и у Старом Завету кроз књигу Постања, у 18 глави) . Суштина живота је општење што је познање живота и поред нас а не само у нама, јер знамо да да нисмо довољно живи ако би ми једини били на овоам свету (такав живот не би био суштински комплетан живот) . Господ се оваплотио и показао у Богочовеку Исусу Христу, и да се Он као Христос открива у сваком човеку понаособ, што посебно видимо у Еванђељу када нас Господ позива на милостињу и добродјетељ, т.ј. да Он може да буде и у највећем беднику и болеснику, којег отсуством наше реалне љубави у нашем свакодневном животу лако заобиђемо. Ми у Јовановој посланици богословски лако налазимо да је Бога једно могуће видети (открити) у човеку поред нас. Богослужења у Скинији и касније у Храму осликавају то посредништво, тај однос, које је уствари динамично остварење општења Бога и људи.
Алегоричност библијског речника не сме да нас буни, нити црквеног, зато што се одређене ствари преносе човеку да би их лакше разумео. Зар Мојсија не називамо и “боговидцем”, иако знамо истину над истинама: “Бога нико и никада није видео”? У “посредништву” изражава се тај однос заједништва – “Заједничког дела” (Литругија) , да се у њему покреће сва слава Божија у остварењу истог односа између Бога и људи. Само тако можемо да разумемо посредника на предверију Новог Завета између Бога и Захарије када он од анђела сазнаје вест о рођењу свог сина Јована, којем на један посебан начин предстоји месијанистичка служба Месији. Пресвета Дејва Маријам, и увек Дјева, “посредништвом” сазнаје тајну “сакривену од века” и света, да се у њој испуњава време када је воља Божија бира да управо она буде “Ширшаја Небес” (Шира од Небеса) . Тако велика и дугочекивана тајна, као лично и од века сакривено дело Божије, о којем ни духовни свет ништа није знао, посреднишвом је њој предата од Бога, а не директним односом (када се њој јавио анђео Гавриило) . Овде може да се развије теолошки диспут и покаже апсурд, како је то била тајна сакривена од свих а Гаврило зна за њу раније Маријам? У овом дивном примеру могу одамх да завршим овај одговор, јер “обожење анђела по њиховој природи” (о.Л.М.) дела, а не нешто лично и персонално од стране Гаврила, или у вашем случајају како питање формулишете рецимо светим Светим Савом. Ни Богооваплоћење не може да се оствари без општења а да се не повреди слобода човека. Погледајмо како се Дјева моли, т.ј. зачиње: “Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој”. Коме она одговара? Нама св. еванђелист Лука каже да она одговара “анђелу Гаврилу”. Зар не “Посреднку”? А Свети Оци говоре да баш у том моменту она и зачиње, јер израђава слободну вољу кроз сагласност са вољом Божијом. Али кроз Гавриила, наравно обоженог и светог посредника.
Овде је врло важно да се разуме Богооваплоћење као епицентар свих покрета Божијих за наше спасење. А ми обично тражимо тај протестантски “директан” однос, без било које свештене симболике коју је чак Бог у Старом завету тражио, што само Богоовалоћење у тој својој суштини говори да такав однос не постоји. Стари Завет је многе завео, а посебно протестантска исчадија “Јеховине сведоке” да чак и Христа Бога одбацују. Један Расел, или Смит, а раније Калвин или Лутер у изгубљеном осећању евхаристијске Заједнице директно траже Бога. (Ја и Ти, а другима како буде! ) . На тај начин траже Оног који директно није хтео да нас спасе, него суштински – а то је било стваралачки и “посреднички” – у физичком и духовном покретању свег човека, да би његово спасење било динамично, животоносно у свој експлатацији његове личности – а посебно те слободне воље са којом је и изгубио свој живот. Једном Раселу није потребно Богооваплоћење, и њега је створила људска логика у индивидуалном сагледању себе испред Бога и таквима никада није потребан Бог Христос. Ово индивидуално сагледавање себе у тражењеу Бога одбацује суштину људског постојања “да човек не може сам”, како то откривамо у Божијем стварању наше прамајке Еве. То су људи егоисти и они траже Бога којима Он по Својој Природи егзистенције такво постојање не може да испуни.
Такав “директан” однос у нашем спасењу а да се очува наша слоободна воља не може да постоји! Не може да постоји нека “команда свише”, јер би се јавило питање: а зашто се Господ уопште замарао да нас ствара овакве у слободи личности? Него Господњи однос је стваралачки, заједнички, и тај “посреднички” – кроза шта се изражава појам “заједничког”. Он је провејан љубављу између Небеске и Земаљске цркве, која је једна Литургичка целина – што говори да смо ми сви живи, иако смо раније или касније телом мртви. У Господу Христу ми остварујемо себе; у Његовом Телу, које је у теолошкој антиномији мистички реално, јер закони природе и логике пред Њим падају, да се ми у Њему сусрећемо: наши “умрли” и наши живи. Живот умрлих у њиховом обожењу није хришћанска идеја, лепа и симпатична наука ради нашег психолошког суочавања са страшном смрћу, него је реално и личносно постојање, стваралачко и животоносно у односу на Бога. А са Богом и Његовим силама активно и реално у односу на сваког члана Цркве. Обожени људи носе силу Божију и, они и даље могу да изражавају своју љубав према члановима Цркве, ту стварну и делотворну и без “ураниловке”. У самој ствари ону исту коју је Господ имао према својим ученицима да је међу њима имао чак и миљеника. Ако се ми заиста молимо св. Николају, чак да му “мољакањем досадимо”, ми реално можемо да изнудимо и тај његов миљенички или састрадални однос према нама, и тако покрене своју обожену природу да нам помогне. Само тако можемо да разумемо Господњу мисао: “Ја рекох: богови сте” (Јн. 10, 34) .
Тренутни однос Цркве према било коме и у било којој категорији или димензији никада се не прекида.
У Причама Соломона налазимо место где Соломон каже да “Господ чује молитву праведника” (Приче, 15, 29) . Значи ли то да се грешан човек напрасно и јалово моли, јер га Господ никада неће чути? Јер је грешан, а Он чује само праведнике? Не, несмемо то тако да разумемо, јер Црква у том случају губи своју улогу и постаје бесмислена. Нама Откровење јасно говори ово: “Много је моћна молитва праведника…, и да треба да се молимо једни за друге” (Јак. 5, 16) . Тако јасно! Ослањамо се на ово место као на писани докумет Библије. А да ли је оно нама заиста потребно, урачунавајући ту чињеницу да је Библија УВЕК надгледана Црквом? Да је њоме она комплетирана и објављена у оваквој данашњој канонској форми коју скоро сви јеретици признају. Пред овом чињеницом губи се сваки протестант, јер уопше немају историјски мехнаизам у академској норми да одвоје Цркву овог времена од данашње Православне и једине.
Света Педесетница није писани ауторитет него је она директно дело Домостроја нашег спасења, и она – Библија, она једино може да се оствари кроз њу – кроз Цркву. Господ шаље свог Утешитеља кроз Своју институцију, и не може да буде та информација како и где ће се Утјешитељ појавити, и како делати, важнија од самог места где ће Свети Дух реално то Богочовечанско обећање остварити. Библија без Црркве је исто као и ови наши разговори без Цркиве – виртуални.
А шта она каже на ово ваше питање? Она суштински подвалчи нашу молитву за грехе оних који се у њој помињу, наравно и умрле чланове њене заједнице. У Литургији када свештенослужитељ отире са дискоса и спаја честице са крвљу у св чаши – у том моменту се сједињује Тело Земаљске и Небеске Цркве у Господу Исусу Христу. Ми још на Проскомидији узимамо честице које се издвоје покретом нашег сећања (љубави) за умрле и живе. У Литургији ми смо сви једно Тело. Сви ми живи и сви они “мртви”својим телом. Честице са дискоса падају у св крв, потапају се и абзорбују ту живоносну божанску супстанцу уз дословно цитирање речи свештенослужитеља: “Омиј Господе, светом крвљу Твојом, грехе овде свих поменутих, милитвама светих твојих”. – “Омиј Господе”! (И неки ће нам протестант рећи: а где то пише у Библији? А зар треба да пише? Зашто је записана реч Божија важнија од Установе Божије, која само у њој добија свој легитимитет? ) .
Овде стоји питање: а да ли се статус умрлих мења? Па мења се, јер не постоји Црква живих и мртвих – него постоји Црква! Тако јасан одговор. Она постоји својом делатношћу, и њена мисија или суштина постојања је делатност у Господу Исусу Христу. У свим тим подражавањима Њему (имитацио Кристи) па и у молитви једни за друге ми постојимо. Ту смо сви у њој, и живи и мртви телом. У Цркви је све наше “заједничко” па и молитва. Наше стваралачко постојање у Цркви је да светим именом Христовим сабирамо, и да у том сабирању и сабрању призивамо Богочовека Исуса Христа, који и даље врши наше спасење, у тој нашој слободи и жељом изабраног поистовећења са Њим (са препознавањем нас као личности у Њему) .
Када су неки ученици тражили Његов наук да има каже како да се моле Он је њима говорио само о заједничком молитвеном односу. У множини или тзв. плуралу. Директна молитва Богу може дам буде само у “плуралу” када се молимо сви за све нас, јер је он “Оче наш”, а не “Оче мој”. Сазнање Заједнице се увек одржава у молитви, и све се нешто дешава “ради нас”, као: “хлеб наш… дугови наши… да нас не уведе у искушење…. да нас избави…”. Да спасе “све нас” а не “само мене”.
Поред свега другог у Цркви се моли динамички, делотворно, а посебно у постовима када се од нас тражи стваралачка молитва и та врста вере у давању милостиње и остваривању добрих дела у односу на наше ближње. Нашом смрћу ми ћемо бити ампутирани да остварујемо тај “личностни однос”, то лично улагање у наше спасење. Смрт долази и све се прекида са наше стране. Део наше природе умире и нестаје, и она се више пред Богом не представља као целина. Молитвена жеља душе и даље траје али она више “лично-целостно” не “спасава”, т.ј. да духовно обликује и жељеом сарађује Архитипу васкрслог човека, у Којем ће финално добити и Устајање (није устајање злог човека “васкрс”, јер њему би више одговарало ништавило које је у животу изабрао али није у сили да га оствари- и то ће бити једно од његових мучења) . Био би апсурд да се нечијом смрћу прекине суштински однос између нас – нас који смо смо овде привремено остали у односу на оне који су привремено отишли. Да дигенмо руке и запечатимо то страшно искушење, ту нашу “индивидуалност” у умрлом, типа: та, како си се молио и стварао тако ће ти и бити, и за мене ти више не постојиш. Где је овде онај “Оче наш… и опрости нам дугове наше…”, и то наше “заједничко дело”? Него “умро си сав, – нестао си! Моја љубав за тебе исто умире, нестаје, јер тебе више нема. А то би било исто тако када би рекли: са мојом љубављу и Бог за тебе нестаје у мени! И на крају чија је то смрт? Теологија о нестанку човека и његове природе је страшна, јер се у њој потискује Домострој нашег спасења и његово Богооваплоћење, и директно враћа у Стари Завет – тај њен умишљени индивидулни личносни однос Богу Јехови. Зато “Јеховиним сведоцима”, у релном односу “антихристима”, Христос није потребан као Оваплоћени Бог, јер они лично и директно виде себе у односу на Адонаја, или Јахве. Ту се негде и код нас креће та погрешна теологија о статусу душе; о њеном тренутном стању битисања као живе и динамичне личности; о њеном привременом препознавању а ко је она пред Богом, док је Он у времену и простору не васкрсне, када ће у том истом магновењу време и простор да нестану и наступи Ново Небо и Нова Земља са новим законима свог постојања.
Тај “један” Бог Оваплоћени, понављам Оваплоћени а не неки други, и јесте “једини” посредник кроз то своје оваплоћење и тај додир са творевином, са свим тим законима како је он њу својим оваплоћењем условио, замислио и уредио. А уредио је и своју Цркву као његово Тело, и Установу Духа Светог у њој, и ми се у њој “тешимо”, боримо, падамо и устајемо, плачемо и веселимо се у тој живото-укрепљујућој нади, у тој живото-радостној нади на долазеће наше васкрсење. Радост је славити Живот али само правилно схваћен и прихваћен. Тако и ово, ако Црква животорадостно каже, да се молимо за своје умрле, и то на овај установљен начин зашто то нама није довољно да прихватимо? А видели смо да и Библија тражи молитве једни за друге, и молитве праведника….
Много пута сам говорио да се ми иконама не “молимо” него ипостасним и живим изображењима на њима. Нити се ми “молимо” Библији (мада то неки протестанти раде) , нити иконама, тако подвлачећи један важан факт да су разни степени молитве. Постоји прозбена молитва, благодарна и славословна. Није молитва само дај, и дај…: “о иконо дај ми да ми дете заврши пети разред са петицма”! Све клевете на Православну Цркву садрже управо ову суштину! Даска, боја, злато или позлата, лик, блесак и та физичпка лепота… И ми се томе клањамо”? ! Сав фрескопис јесте осликано Јеванђеље а иконографија је сведочанство о оваплоћеном Богу, и да смо сви ми боголики у Њему – тако доксолошки нас учи Црква у богослужењу “оцима Седмог васељенског сабора. Да је икона “идол” исто тако би био и онај извајан херувим на Ковчегу завета! Помињем тај завет зато што се сви управо кроз њега ослањају на Десет Божијих заповести, и ако би се тако опортунистички држали тог буквализма онда је Бог контрадикторан Сам Себи, јер овамо наређује изображења и то са тако строгом свештеном симболиком и приступом према њима а овамо их објављује идолима. (А неискрени су ти библиисти и “јеванђелисти”, јер они само њу и читају па би требали да знаји због чега је то Јехова говорио, јер мало – мало јевреј се клањао боговима својих суседа који нису имали никакве везе са овим херувимима, или изобрађењима на завеси, или тамјаном и кадионицом нти са осталим свештеносимболичним стварима које је Бог лично заповедио да се чине. Лицемерије и буквализам као духовна слепота увек је пратило несрећног човека који је у себи затамнио Бога, а то се и данас дешава) . Једноставно треба рећи да православни, или традиционални хришћани, или оргинални хришћани, да се они моле обоженим људима који су изображени на њима. Ми покрећемо наше унутрашње емоције исто тако као када видимо фотографију нашег умрлог, или када смо негде длеко од дома и породице, у неким недаћама и страдањима, или у самоћи велике даљине, када са сузама у очима у нашим рукама држимо фотографију наших најближих и најомиљенијих, и чак их загрлимо и пољубимо.
У протестантском или западном свету људи се страшно боје смрти па је на том страху развијена огромна индустрија а у њу посебно укључујем погреб. Ретко да је негде ковчег отворен, а ако јесте многи се шаљу код психолога до или после угледаног леша. А он, леш, тако је нашмикан да само што не устане, и на њему се не отркива ни трунка знакова смрти. И поред тога, већина, огромна већина породица не желе да отворе гороб да се не би носиле трауме па се испраћај врши са затвореним ковчегом, стим што би украшена фотографија умрлог стајала на поклопцу ковчега. У том страху се иде још даље. Често у утсуству тела али у присуству изображења умрлог (фотографије) чак са свећом испред врши се испраћај (viewing = вјуинг) , а по њиховој клеветничкој теологији ми би могли да злурадо закључимо да се они опраштају од боја, папира и позлаћених рамова. Али ми знамо да то није то, јер разумемо суштину, али отвара се питање како то они да не разумеју нашу. Него се то, како већ рекох, опортунистички користи да се дискредитује јер богословски на другим местима то уопште није могуће.
И на крају да подвучем: Они који одлазе у јерес, а посебно наши људи, они то увек чине због зајпећег сиромашног знања о својој вери; а они који постају атеисти и агностици они то чине покренути изобиљем информација и истраживањем које је у потпуном отсуству благодати и свештеног симболизма којег наша Црква има. Незнање и знање исто убијају у отсуству благодати и свештеног символизма којег човек добија још у старом Завету.
У Христу ваш
оЉуба

Comments are closed.