Питање:
Поштовани оци, благословите! Знам да сте већ одговарали на слична питања, али вас ипак молим да покушате да ми одговорите у вези конкретног случаја. Интересује ме да ли је грех бавити се уметничким радом (израдом икона између осталог) на празнике (и Недељом) . Знам да празничне дане треба посветити Богу и ја се и трудим да редовно присуствујем Светој Литургији, да код куће прочитам житије светитеља који се специјално празнује тога дана или део из Пролога о светима чији је помен тога дана и још по нешто од душекорисне литературе, већ према расположењу, међутим, и поред тога остаје ми пуно слободног времена. Да ли посвећеност дана Богу подразумева и уздржање од рада? Ако је тако, немам проблем са тим да послушам већ питам из разлога што сам размишљала да ли је, по завршетку молитве и читања (колико је по мојој моци) , можда ипак корисније да нешто урадим и тако упослим и ум и тело него ли да “убијам” време, ако већ немам могућност или прилику да изађем негде од куће?
Јелена
Одговор:
Бог Вам помогао, Драга у Христу Господу сестро, мислим да није никакав гријех да празничним данима вријеме које вам преостаје послије богослужења и читања душекорисне литературе
посветите иконопису. Наш народ празничне дане назива погрешно “нерадни”, као да је нешто корисно и Богоугодно ништа не радити. То су у ствари дани посвећени молитви и созерцању (сагледавању) , а никако дани љенчарења. Иконописање је уз то и одређена врста молитве и сам рад на иконопису мора бити прожет молитвом, јер ће у противном сигурно бити безуспјешан (икона ће можда
бити технички добро изведена, али није то довољно) . Није иконопис једини оправдани посао који се може радити празницима, јер послије богослужења умјесто да љенчаримо можемо неком ко је физички неспособан нешто помоћи и тиме учинити добро дјело (нпр. можда у згради или у кући до нас живи нека слабо покретна старица и старац или пак неко болестан, а ми им можемо помоћи у
том слободном времену послије богослужења) . срдачно о Страхиња
П.С. Само једна напомена. У питању које сте написали постоји израз “присуствујем Светој Литургији”. Разумијем шта сте хтјели да кажете, али бих Вас замолио да убудуће користите израз “учествујем” умјесто “присуствујем”. Јер, ако само присуствујемо – онда нас се не тиче и не дотиче оно што се догађа, него смо само пасивни посматрачи. Ако пак учествујемо – онда смо активни учесници у дешавању Евхаристије и сами постајемо учесници благодарења “за све што се ради нас збило…”
