НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

2. НЕБЕСКА СЛУЖБА.
 
О висино, о, величанство, о, љепото и сладости Божанствене Литургије! О, богатство духа и блаженство наше! У вријеме Литургије небо и земља се уједињују: Бог са људима; Анђели небески са људима земаљским; сви ликови светих праотаца, патријарха, пророка, апостола, јеванђелиста, јерарха, мученика, преподобних, и свих светих! О, какав свијетли, најсвјетлији, љубави преобилни, небески, прекрасни, блажени савез! А ми, страсни, често и не примјећујемо, не видимо ову благодат Божију – вишеприродних дарежљивости великодаровитога Бога нашег! И непрестано понижавамо себе саме својим свакодневним страстима, отпадамо од такве висине свог искупљења, од таквог блаженог вјечног савеза, од савеза са Богом, са Богомајком, са анђелима, са свим свецима, са свим вјерним на земљи хришћанима! О, оживи духом, узнеси се сваки дан и час, сине Цркве Православне, и не пузи по земљи умом и срцем! Тамо је твоја отаџбина, твој вјечни живот, тамо је Отац будућег вијека и Творац свега видљивог и невидљивог, Који је тебе предназначио за вијек бесконачни, а овдје је само вријеме и мјесто за твоју припрему, за твоју борбу са гријехом, за твоје подвиге, за искушења, за трпљење твоје”.
“Чудесно, величанствено, Божанствено је на земљи служење Литургије!”
“Превисока и животворна је служба Божанствена Литургија… – служба небеска на земљи, страшна и Анђелима, јер у вријеме Литургије свештенодејствује и преподаје се за јело и пиће вјерницима Божанствено Тијело и Божанствена Крв Самог Бога”.
“О, како је величанствена, света, спаситељна, жудно жељена Литургија за хришћанина! Храм уистину постаје небо! Јер Бог у Тројици снисходи на Свети животворни пријесто сваког дана и чини највеличанственије чудо милосрђа Свог, претварајући хљеб и вино у пречисто Тијело и пречисту Крв Сина Божијег, удостојавајући вјернике причешћа Њима”.
“Литургија, и уопште Богослужење наше Православне Цркве, празнично и свакодневно – постављају нас у најживљу везу са Главом Цркве, Господом Исусом Христом, и са Пречистом Владичицом Богородицом, са небеским нетварним Силама анђеоским и са свим светим људима, које ми непрестано прослављамо, благодаримо, умољавамо о заступништву, помиловању, помоћи. Господ рече: “Ево Ја сам са вама у све дане до краја вијека” (Мт. 28). Присуство свог Владике и Бога ми посебно осјећамо у богослужењу, а првенствено у Литургији, у којој се ми најсвештенијим начином сједињујемо са Њим када се причешћујемо Његових светих Тајни”.
“Дух Свети, Син Божији Исус Христос, и Узрочник и Источник Њихов Бог Отац су нам тако блиски, као што ништа у свијету није: Они су изнад нас, у нама и кроз нас[1], нарочито у вријеме Божанствене Литургије. Понајвише и увијек са нама је Дух Свети, Који је сишао у свијет по заслугама Господа Исуса Христа, а посебно у вријеме вршења Литургије: као најчистији духовни ваздух, као животодавна свјетлост и топлота, као јело и пиће духовно, као очишћење, као свијет, светиња, благоуханије, као љубав, као одважност и храброст, као слатка нада, као животворна сила, самопомоћ државна, као дисање чисто, као арома најпријатнија која свих к Себи привлачи, и к Ономе у Ком се Он налази, као сладост незамислива која чудесно наслађује сво биће човјека, као љепота духовна која чудесно украшава душу и тијело човјека непролазним украсом! Ето какву је ризницу блага духовних, каквог Духа, Духа творачког, Зиждитеља и Осветитеља, издејствовао за нас Син Божији Исус Христос”.
Када читаш ове ријечи, подсјећаш се на чудесну бесједу Преподобног Серафима са Н.А. Мотовиловим о суштини хришћанства, или о Царству Божијем, која се састоји у “стицању (приобретању) благодати Светог Духа”. И пошто тада Мотовилов никако није могао да схвати шта је то благодат, тада му је, по молитви преподобног, Господ дозволио да то лично искуси: у лицу о. Серафима које је сијало свјетлошћу јачом од сунчеве, у осјећању натприродне “топлоте”, мада је тада на њих падао снијег, у осјећању необичне сладости и блаженства које ни послије није могао да опише сабесједник о. Серафима, и на крају – у благоуханију најнеобичнијем, мада је свуда око њих била мртва зимска природа. Одатле, из таквог јединства духовних преживљавања, ми морамо извући закључак не само о јединству извора њиховог, т.ј. Светог Духа, него и о сличности духа о. Јована са преп. Серафимом, те самим тим и о сличности о. Јована са њим у светости.
И несумњиво је да је све ово баћушка осјећао из личног искуства, као што је то он не једном писао у свом дневнику и у другим књигама: “Када се причешћујем Светих Тајни, … тада тајно говорим: Господ је у мени лично, Бог и човјек, Ипостасно, суштествено, неоспорно, очиститељно, осветитељно, побједотворно, обновитељно, обожитељно, чудотворно (што ја и осјећам у себи). Затим више ништа не додајем од себе”.
Због тога постаје јасно, зашто о. Јован одушевљено кличе:
“Нема ничега узвишенијег и љепшег од Литургије – ни на небу, ни на земљи”.
И сам он је често послије причешћа готово непримјетно пљескао рукама, како пише о томе његов духовни ученик, данас митрополит Серафим.
Међутим, да ли се људи тако понашају према тој највеличанственијој служби? О. Јован је знао да је одговор на ово питање негативан; због тога је патио и позивао је на промјену наше хладноће у пламен његове вјере.
“Шта има величанственије, дирљивије, животворније на земљи од служења Литургије? Ту се приказује и врши највећа тајна… сједињења људи са Богом посредством узимања Плоти и Крви Његове. Та Тајна својом величанственошћу поражава ум, инстинктивно вуче ка благоговенију, благодарењу, славословљу Божијем сваког смисленог хришћанина. Дјело Божије које се врши Литургијом превазилази својом величином сва у свијету учињена Божија дјела, па чак и само стварање свијета. То је уистину небеско служење Божије на земљи, при којем разумно и достојно бити – представља блаженство, мир и славље за душу”. Али “од чега онда људи тако често бивају хладни према Литургији? – Од недостатка расуђивања, од маловјерја, невјерја и од свакодневних животних страсти. Зашто позориште више воле од цркве?… “У позоришту се човјек “забавља собом а често и својим сопственим пороцима, аплаудира им, одобрава их, и дарежљиво награђује њихово мајсторско приказивање. А за Литургију човјек у већини случајева бива неприпремљен, недостојан да би живио њеним животом, да би осјетио њену величину и спаситељност, да би се њоме прожео, одухотворио, обожио: онај који је од земље, према земљи се и вуче. Али постоје и људи, за које је Литургија све на свијету”.
А такав је прије свега био он сам. О себи он то и прича, као о неком другом. И зато он прича, и никако да се наприча о сладости и љепоти њеној. “Гле призора Божанственог: Литургија! Призор бесконачне љубави, премудрости, свемоћности, правде, истине, светости и обнављења човјековог бића, оскрнављеног гријехом; осјећање бесконачне сладости, свјетлости, блаженства: јер се у овом тајанству за здраворазумне и побожне људе крије бесконачна сладост, љепота, свјетлост, блаженство, светост, истина вјечна, свемоћност, благост и премудрост Божија: не може се наситити слатким и свијетлим созерцавањем ум, а усхићењем и блаженством срце, када размишљају о тој тајни безграничне љубави Божије према умирућем роду људском”.
Зауставимо се за тренутак на цитираном одушевљењу: три пута заредом, о једном те истом, ријечима једним те истим говори у “усхићењу” баћушка о Литургији! Тако може да говори само љубављу ужарено срце! И људи, када воле једни друге, често понављају једну те исту ријеч: “волим, волим” – или нешто налик на то. И њима није досадно, него су радосни до самозаборава. Они такође “никако да се засите”, ма колико различитих ријечи говорили.
“А ми, – не пише, наравно, о себи, него о нама о. Јован, – остављамо Цркву”.
А ако неко и иде у храм, да ли се он осјећа онако како би требао да се осјећа на Литургији? Не једном се дешавало да слушаш како хришћани говоре:
“Мени се више свиђа ноћна (служба) од Литургије, полумрак храма, свјетлуцајућа кандила, некакво мистичко расположење, све то дира душу. А Литургија ми је досадна”.
Каква се биједа религиозних осјећања открива у таквим ријечима! Какво неразумијевање највећег врха богослужења наших, највеће висине хришћанства на земљи! И о. Јован је патио због таквих “хришћана”.
“Каква је срећа, какво је блаженство наше природе која прима у себе Божанство и човјечанство Христа Бога и која се сједињује са Њим!… О, колико благих дјела нам се подаје од Бога кроз Литургију! А како се хришћани према њој понашају? Углавном са уобичајеном хладноћом, непажњом, равнодушношћу. Причешћују се Светих Тајни веома ријетко, као по некаквој неопходности и уведеној навици, једном у години.[2] Чега се, заправо, они лишавају, каквог божанственог блага непроцјењивог, животворног дара Божијег, какве помоћи Божије! Ето због чега нема истинитог живота у хришћанима православним, живота по духу Христовом. Ето због чега су се умножили пороци и несреће!”
Али баћушка је духовну оскудност уочио и у онима који се чешће причешћују. Између осталих, њега је посебно огорчавала равнодушност оних који често приступају Чаши – равнодушност пастира. Али, не желећи да их разобличује директно, он обично о томе говори прикривено, а понекад, ипак, и отворено.
“Много има причесника који се причешћују Тијела и Крви Христових неискрено, не са великом љубављу, него само устима и трбухом, хладно, са срцем пристрасним ка јелу и пићу, ка новцу, или склоних гордости, злоби, зависти, љености; они срцем стоје најдаље од Онога Који је Сав љубав, светиња, савршенство, премудрост и доброта неизречена. Такви морају дубље понирати у себе и дубокомисленије размишљати о томе – шта је молитва, и о томе – шта је причешће. Хладноћа срца према Богу је – од ђавола; то је хладноћа тартара, а ми, као чеда Божија, пољубимо Господа најврелијом љубављу. Даруј нам то, Господе, јер без Тебе ништа чинити не можемо (Јн. 15, 5)”.
“Како смо се само ми изродили, око тричарија позабавили! А све то – од чега? – од незнања и нерада о спасењу свом, од пристрасности ка пролазном, од слабе вјере или невјерја у вјечност”.
“Како ми увијек бивамо ниски, земљани, страсни, недостојни Литургије, те пренебеске, испуњене бескрајном љубављу Божијом према људима службе Божије! Ми и Литургији прилазимо са својом расијаношћу, са својим страстима и маштарењима земаљским, са својом нечистоћом, својом таштином и својом нагизданошћу и рачунима за које је прионула наша душа. Пази, душо хришћанска, шта се поје на почетку Литургије: “Јединородни Сине и Слове Божији… изволивши спасенија нашего ради воплотитисја…” Чујеш ли ти? Бог се за тебе оваплотио, учинио се човјеком… Цијениш ли, осјећаш ли ти то? Узвисује ли то тебе?… Откидаш ли се од земље?… Како се снисходљиво страшно, дивно, ужасно приближава према нама Царство Божије. “Благословено Царство Оца и Сина и Свјатаго Духа”. Чуј! На земљи Царство Божије… О радости, о усхићење, о удивљење!”
А ми?… Нама је “досадно”… Ми и у цркви очекујемо сладости свјетског пјевања, позоришне “концерте”, забаву. Ми и храм превраћамо у театар… Боже, помилуј нас!… Али о чему то свједочи? Само о нашем срозавању… Зато Господ и допушта да се разарају храмови, да се затварају олтари Божији… Ми смо прије тога за Бога затворили срца наша: хладноћа наша према Литургији је страшни знак нашег умртвљавања. Тако је и баћушка гледао:
“Литургија је најбољи пробни камен душевног стања нашег: живи ли смо, или мртви? Шта се у нама гнијезди? Какве страсти? Какве немоћи душевне?” – укратко: чиме је жива душа наша?
О. Јован је живио Литургијом. И живио зацијело. И ако је Литургија врх хришћанства – он је стајао на том врху. И због тога, и да ништа нисмо знали о том усхићеном служитељу евхаристије, и да нисмо видјели чудеса његова, и да ништа нисмо чули о његовом подвижничком животу, и да нисмо созерцавали његову пламену вјеру и огњени утицај на људе, и тада би само његово усхићење од Литургије и стално пребивање у таквом божанственом стању било довољно, да бисмо без колебања поштовали и сматрали о. Јована блаженим, преподобним, светим…
И како је само он хтио да то усхићење преда другима! Како је он хтио да се свијет разгори сличним огњем! И зато се он није могао заситити да благовијести о њој!
“О, Литургијо, света, божанствена, премудра, свесавршена, свеочиститељна, свеспаситељна, свеосветитељна! Када ћу те изложити са жељом крајњом и радошћу у слатким бесједама са народом! Имам о чему у сладост и на радост са свим вјерним побесједовати при излагању њене садржине и смисла!… Чудесна је твоја сила, твоја величина, твоја свеобухватност, ти си – похвала и слава Тројице свеблаге, свесвете, јединосуштне и нераздјељиве! Ти си окупљање неба и земље – Анђела и људи! Ти непрестано низводиш на земљу Бога овоплоћеног и Духа Светог скупа са Оцем саприсносуштним! Ти земљу претвараш у небо! Ти људе који су од земље чиниш небеским! И колико си их таквим учинила – броја нема! У сва прошла времена, и у садашње – и учинићеш их и у будућем!”
“Колико је узвишена Литургија!… Какав дух небески! Каква широка љубав према Богу и људима! Какво небеско срце! Дај ми, Господе, дух небески, срце чисто, љубави обилно, не везано никаквим свакодневним животним похотама и страстима: јер “нико од везаних за овоземаљске похоти и страсти не може прићи и приближити се или служити Теби, Царе Славе!”[3] Даруј, Господе! Сва земља, са свим њеним благом, љепотом, сладостима – ништа су пред таквом тајном, као што је пречисто Тијело и Крв Господа, као што је свештенодејство Литургије!”
…Ево и сада, када пишеш или читаш ове са стола падајуће мрве његовог усхићења – тешко се зауставити: као какав стрми вртлог, усхићени дух о. Јована увлачи и наше хладне душе! А како је он увлачио хиљаде и десетине хиљада људи који су га гледали на Литургији и молитви – о томе не само да смо и ми слушали, него смо својим очима гледали. Свједоци су још живи, свуда по свијету. Зато и ти, читаоче, не јадикуј: љубав никад не зна за мјеру. Него – разгори се, надахни се, усхити се, вини се и ти у висине са овим орлом небеским.
“Свештениче! Ти мораш бити као орао великих висина, далековид, силан, брзопокретљив…”, говори он сам – наравно, по себи судећи… У крајњем случају, макар само пожели то. Огриј се у срцу… Протегни се ка томе… Пробај… Потруди се.
Понекад можеш да видиш како високо-високо лете дивље, слободне птице са охладњелог сјевера на топли, процвјетали југ… Брзо лете… Правилним троугаоником… И некако са снагом, баш као да зову за собом, чујеш им крике…
А на земљи – “питоми” њихови рођаци стоје задебљали, лијено погледујући према горе, али већ разбуђени познатим и родним им звуцима… Одједном, код њих се буди заборављена воља за слободом, љубав према летењу: почињу да бију крилима, покушавајући чак да лете за онима… Покушавају да се попну. И такође пуштају громке крике… Али ускоро се, међутим, спуштају: снаге нема… А летјети би могли…
Слободне птице су већ биле далеко. И једва се издалека чуо дозивајући, побједоносни кликтај њихов!…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Т.ј. прожимају сво наше биће
  2. Чак је ушао у општу употребу хладни израз “испунити дуг”.
  3. Тајне молитве за вријеме “херувимске пјесме”

 

   

Comments are closed.