НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

1. ВЕЛИКИ СЛУЖИТЕЉ ЛИТУРГИЈЕ.
 
Колико је нама позната историја Цркве, чак и у лицу светих људи њених – чини се, никада није било таквог одушевљеног служитеља, љубитеља, поклоника и хвалитеља Божанствене Литургије, какав је био “баћушка” о. Јован “Кронштатски” (Сергиев). Истина, ми знамо још и великог светилника и оца Цркве, св. Јована Златоустог, који је превазносио висину и величину Евхаристије; и сам он, застрашен безмјерним њеним значењем, испочетка се чак уклањао од свештеничке дужности, написавши потом свом другу, неком Василију, знаменитих 7 слова о свештенству, гдје објашњава и разлоге свог малодушја, и висину пренебеске тајне. Али, ипак, чини се, тешко да се чак и овај велики учитељ Цркве одушевљавао Литургијом, говорио о њој, бивао привучен ка њој сопственим усхићењем и рјечју више од блаженог о. Јована. Он ју је вршио свакодневно, и дио својих преживљавања забиљежио је у свом дневнику “Мој живот у Христу”. Када га читаш, неодољиво се занесеш сличним осјећањима поштовања, сазнања користи и спаситељности Литургије, те жељом да учествујеш у њој. А његове мисли су драгоцјене и убједљиве нарочито због тога што су написане из личног искуства, зато што су узете из његовог живог “живота у Христу”. То нису смишљени савјети проповједника, то нису хладна размишљања богослова, него је то преживљено одушевљење онога ко гледа у тајне откровења пречудесних.
А пошто је Црква наша примила његова дјела у употребу, одавањем помена на о. Јована као на праведника, осветила његове мисли и осјећања, то – морамо сматрати да су његова суђења и преживљавања – потпуно истинита, православна, благодатна, црквена и, значи, за нас – несумњива, ауторитетна, неспорна.
На крају, важно је и то, што је он живио у наше вријеме; ми смо га сами видјели, созерцавали његово богослужење, служили са њим и својим очима видјели да је све што је он написао било стварни његов живот, да је његова ријеч била спроведена у дјело. И нама, савременицима великог служитеља, посебно је и драго, и вриједно, и убједљиво, и занимљиво да је такав пламен вјере и усхићеног искуства живио у наше дане маловјерја, охлађења, безбожништва, чак и богоборства. Тачно као пророчка муња, у лицу о. Јована нам је указан пут изласка из овог мрака који се надвио над нашу Цркву и земљу још за живота “баћушке” : тај пут је Света Литургија.
И постаје јасно због чега су се, у вријеме великог гњева Божијег, још за вријеме Патријарха Тихона, у Русији умножили случајеви честог причешћа Светих Христових Тајни: једном мјесечно, сваке двије недјеље, а неки и једном недјељно. Недавно је пред Московском Патријаршијом било постављено питање о дозволи вјерницима да се чак и свакодневно причешћују[1].
А Епископи, између осталих Митрополит Петроградски Серафим (Чичагов), и данас убједљиво призивају своје парохијане управо ка Литургији и причешћивању, као највјернијем и најсилнијем средству против духовног зла и навале невјерја на нашу отаџбину.
“Све док се служи Божанствена, спаситељна Литургија, све док људи приступају Божанственом причешћу, до тада можемо бити увјерени да ће остати на ногама и да ће побиједити Православна Црква, да неће погинути у злу гријеха, безбожништва, злобе, материјализма, гордости и нечистоће руски људи, да ће се препородити и спасти и отаџбина наша. Због тога, – убјеђује Светитељ и свештенство и парохијане, – више од свега мислите о чувању, вршењу и непрекидном служењу (свакодневном, чак и вишекратном, на разним пријестолима) Литургије. Буде ли ње, биће и Цркве и Русије![2]
И тачно као да смо неку “новост” у том позиву чули ми “од тамо”, из њедара Русије… Па чак се и чудним учинило: а због чега то ми, избјеглице, нисмо тако мислили, и још не мислимо? Зашто и данас и штампа и прикривене мисли говоре о разним путевима спасења – само не о евхаристичком? Зашто? Од чега је тако дошло? –
Одговор и на то питање ми ћемо наћи даље из ријечи о. Јована.
А сада примимо завјет његов, завјет од проживљеног искуства и – глас савремене руске Цркве, који такође долази из живог живота: главни спас свих и свега је у достојном вршењу Литургије, у спаситељном причешћу Светим Тајнама. Све остало мора да буде тек на другом мјесту. А “остало”, земаљско – “приложиће се”.
Са овим ћемо ми и да приступимо к излагању мисли и осјећања “баћушке”… Како је добра, родна, топла та ријеч: “баћушка”… Своја преживљавања о. Јован је записивао у облику кратких забиљешки, неповезаних између себе; овдје су она систематизована, уређена. Ипак, неријетко ћемо видјети и понављање и повезивање разних мисли у једну. Међутим, то ће код читалаца само да продуби мисли о. Јована; а плод њихов ће увијек бити исти: сазнање величине, смисла, користи и блаженства Литургије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одговор који је дат био је разумно опрезан: савјетује се приступати не тако ријетко, како се раније био усталио обичај, али не ни чешће од једном недјељно, са достојном припремом и са дозволом духовника, наравно.
  2. М. Серафим је био блиски духовни ученик о. Јована, и несумњиво је да се у овом његовом савјету одражава дух “баћушке”.

 

   

Comments are closed.