НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

15. СТРУЈЕ БЛАГОДАТИ
 
Завршила се Литургија… Људи се разилазе са богослужења. Са чиме, пак?… А ево шта је од Литургије добијао и осјећао о. Јован, и шта би било пожељно да и ми осјећамо:
“Свештенослужењем у Светој Цркви Православној служитељи и прости вјерници бивају удостојени највеће Божије милости, очишћења гријеха, примирења са Богом и са својом савјешћу, просвјетљења, обновљења духа и тијела, утврђења у вјери, нади и љубави, одважности пред Богом, здравља душевног и тјелесног, светог весеља и радости, – чега су лишени они који не раде Богу”.
Све ово првенствено се односи управо на Литургију, коју је он служио свакодневно.
“Црква, Богослужење, и уопште молитва – рођена су и животна стихија душе, у којој – као риба у свјежој води, као птица у ваздуху – душа истински живи, умирује се, наслађује се, окрјепљује, игра и весели се, гдје “и хоће ти се да вјерујеш, и да плачеш, и тако је лако, тако лако!”
Молитва просвјетљава, облагорођава лице човјека којег се моли, она чини да његово лице буде – као лице Анђела.
Али “треба имати истанчан осјећај у молитви… и богослужењу, јер у супротном – молитва неће донијети никаквог плода нити икакве опипљиве користи. И у свему је тако”. А “ми се неријетко молимо срцима задријемалим од животних страсти и говоримо дријемања срца свог, а не истинску, живу, врелу молитву, без дубине и искрености, са журбом и брзоплетошћу”. Зато “људи често губе цијели плод молитве. И молитве наше тада комотно можеш да бациш – какве оне знају да буду празне, ништавне! Дјело молитве је велико дјело. Она је, уствари, бесједа са Богом, словесна жртва наша Богу! Ко је онда за нас Бог? Како Га ми то замишљамо?… И пред овим најсвесавршенијим, најсвеправеднијим, свевидљивим, свеблагим, премудрим и свемогућим Бићем – ми приносимо нерадничку, неосмишљену, несрчану молитву! Пред Оним, од Којег смо добили живот, дисање и све! Срам и стид да нас буде!”
“Стојећи у храму, ми морамо стално имати на уму да је Бог – око свевидеће, које је хиљаду пута свјетлије од сунца, и види све што је тајно и сакривено у срцима људским!”
“Моли се, зато, не површно, него свим срцем, из дубине душе, долазећи сам својим размишљањем до основе сваке своје мисли… Тада ће твоја молитва бити разумна, срчана, животворна, испуњена свјетлошћу и благодаћу”. Тад ће ти она донијети дубоку насладу духовну, мир, радост. Тад ћеш је завољети више од свега на свијету. А површна молитва, као јалова, доноси само досаду, зијевање и лијеност”.
“Многи не воле да буду на богослужењу зато што га не познају, у свом његовом богатству, величини, мудрости, љепоти, животворности. Али зато, кад сазнају – никада се више од њега не растају. Тако је оно привлачно, хранљиво, слатко за душу!”
“Струје благодати обилно истичу у храму, приликом општег богослужења, и напајају душе вјерних”.
О. Јован је то врло добро знао:
“Божанствена служба, при свим нашим биткама са гријесима и одвратним злобним силама, задивљујуће обнавља, окрјепљује, чисти, бодри. Она за мене представља највеће благо у животу”.
“Благодарим за ово Господа! Непроцјењиво ми је благо дано од Господа у Богослужењу. У њему је сав живот наше душе, сво благо! Ту је њена постојбина, њена сила, њена снага, њена слава”.
“Господи Исусе Христе!… дај ми благодат да увијек, од почетка до краја, благо и успјешно, свето, мирно, тврдо, пламено вршим свако богослужење, у свим приликама, ма како много или мало народа било присутно, на празнике и у све остале дане, у храму и изван храма! Дај ми, дај благодат ову, – и очисти срце моје од сваке страсти, од рђе плоти и духа, избави ме од сваког напада вражијег. Запали небеским огњем у вријеме мог служења и срца свих који стоје на служби и моле се! Смири срца богатих и славних, учених и мудрих вијека овога, обезснажујући мудрост њихову и покоравајући умове и срца њихова ријечи Твојој. Смекшај срца окорјелих у страстима, препорађај, обнављај људе Твоје. Ја сам – немоћан. Али нек се врши сила Твоја у немоћима мојим (2 Кор. 12,9). Ја сам грешан и прегрешан, али гдје се намножи гријех, тамо се у изобиљу појави благодат (Рим. 5,20). Тако и у мени нек буде!”
Укратко, Богослужење, а посебно Литургија, бесплодно не може остати, никада, и ни за кога: “Зар се узалуд молимо… у храму? Не, него велике и богате милости добијају од Бога сви који се усрдно моле: помиловање и остављање гријеха – због бескрвне жртве која се приноси на олтару – освештање, избављење од туге, умирење душа и утврђење у вјери и врлини. И зар је могуће без користи изаћи из дома Божијег, из дома “Оца дарежљивости и сваке утјехе” (2 Кор. 1,3), од Којег се на нас спушта сваки дар савршен (Јак. 1,17) – како нас тјеши Црква пред самим изласком из храма у молитви којом свештеник са амвона даје благослов вјерном народу. Амин!
 

   

Comments are closed.