НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

12. НЕОПХОДНЕ МОЛИТВЕ
 
Господу помолимсја, позива ђакон или свештеник, одмах послије возгласа о Царству Тројице.
Али прије него што ће говорити о ономе о чему ћемо се молити, баћушка учи – како да се молимо, да бисмо могли да се надамо на успјех наших молитви:
“У Богослужењу нам Црква указује на предмете и нужде о којима бисмо требали да молимо милосрђе Божије, са несумњивом надом на њихово остварење, зато што ми молимо о имену Господа Исуса Христа, Који је рекао: “штагод будете молили од Оца Мојега у име Моје, учинићу то, да се прослави Отац у Сину (Јн. 14,13)”.
“Ако молиш нешто од Оца Небеског, или чиниш нешто о имену Господа нашега Исуса Христа, – Отац Небески у имену Свог љубљеног Сина све ће да ти пода у Духу Светом, ако испуњаваш заповиједи Његове, а у тајанствима – и сасвим ће пренебрегнути твоју недостојност. Гдје се са вјером употребљава име Божије, тамо оно зида силу: јер само име Божије јесте сила!” То је први услов успјеха молитве.
Други услов је – обједињење у молитви: “Господ више воли и слуша молитве, када нисмо усамљени, и не само у своје име молимо, и не за себе, него заједно, од свих и за све”.
“У Богослужењу наше Православне Цркве клер и народ, или свештено-служитељи и народ, изгледају као једно: једно срце и једна душа… Свештеник и ђакон побуђују на молитву, прослављање, благодарење Бога и светих људи Његових; вјерници се моле, прослављају, благодаре, заједно са свештенослужитељима. Ето то обједињење мора се увијек имати у виду приликом богослужења, ка њему треба… нудити и пооштравати”.
“Шта ћемо измолити заједничким снагама од Бога? – Све!”
Тако Црква и чини: свештенослужитељ позива – њему одговарају вјерници; он почиње – они завршавају. И већ кроз то се остварује општење: “форма заједничког богослужења је – разговорна (дијалог), и она изражава здруженост и једнодушје свештенства и вјерног народа. Први хришћани – пастири и паства – имали су једно срце и једну душу (Дјел. 4,32). То једнодушје се изражавало – како у животу, у узајамној љубави, у заједничком посједовању, у страдању за вјеру – тако и у богослужењу. Било би добро, када би и данас Богослужење изражавало јединство свештенства и народа”.
Ето како се треба молити: у име Сина Божијег и у братској љубави једних према другим. Тада се можемо несумњиво надати… “А како би и могло иначе бити? Иначе, неће нас послушати Господ. Ако ја не волим друге, како могу молити љубави од Бога? А свака молитва рачуна на благонаклоност, на даривање, на благодат, т.ј. на љубав… И нешто још важније: да није Заступника нашег, Сина Божијег, наше би молитве биле бесплодне, нарочито – молбе за спас душе… Код пророка Јеремије има један прекрасан сликовит израз. Бог овако говори јеврејском народу кроз пророка: “И изаћи ће вожд његов (Израелов) из њега самога… И Ја ћу га приближити, и прићи ће ка Мени: јер, ко ће да се усуди сам од себе Мени да се приближи?” (Јерем. 30,21). Вожд је – Једини Заступник, а у Њему су – сви”.
Приступајући ка објашњењу велике јектеније, о. Јован биљежи да у њој “сви дијелови тијела Христовог су једнаки пред Богом, цар и ратник, богати и сиромашни, велможа и обичан прости човјек: Бог не гледа у лице, него у срце, јер оно само је – човјек”.
Тим прије – треба се молити у име свих и за све, и молбе јектеније које сад почињу, тичу се свих, мада се односе оне и на сваког појединачно.
О чему “помолимсја” од самог почетка?
О томе “што нам је најпотребније, најнеопходније од свега у животу по благодати и природи… Напримјер, у јектенијама молимо да се мир спусти на нас; молимо за спасење душа наших; молимо се за мир цијелом свијету, за уједињење цркава, за побожност и светињу”, за хијерархију начелничку, “епископат, презвитерство, ђаконство, црквенослужитеље и за све људе; за благу и брзу помоћ и успјех државе и власти; за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских”.
“Или: молимо се, да нам се да дан савршен, миран и безгрешан; анђео миран, чувар душа и тијела наших; да нам се гријеси опросте, и да ми оставимо гријехе наше; да нам се да оно што је добро и корисно за душе наше; да у миру и покајању проведемо остатак дана наших; молимо се, на крају, за хришћански крај живота наших… Све ово је крајње потребно сваком од нас”. Због тога се ми и “молимо Господу често и упорно, у току цијеле службе, у разним њеним дијеловима. И из те истовјетности у нуждама, – говори баћушка, – ви износите свијест о јединству свих људи, а највише свих хришћана православних… и учите се да волите једни друге”.
“У сваком дијелу (Богослужења) има довољно хране за душу, за ум и за срце, и за дјелатну снагу: јектеније, молитве, пјесме, читања из књига Старог и Новог Завјета – неисцрпно су благо за ум висок, за срце право, благородно, за срце које вјерује, нада се и воли, за вољу дјелатну, енергичну, предузимљиву. Ове јектеније – су Божанствене јектеније, оне су Богом надахнуте!” “Поблагодаримо Господа за то, што је умудрио свете апостоле и свете оце Духом Светим – да саставе овако прекрасне молитве и молбе, за сву Цркву, за сво друштво вјерних”. “Увијек у молитви и мољењу са благодарењем откривајте своје жеље пред Богом (Филип. 4,6). Ове ријечи Апостола Павла обистињују се и дан-данас у општем Богослужењу, баш као и у појединачним молитвама. Први хришћани “бијаху вазда у цркви хвалили и благославили Бога”. Ми имамо исту ту хвалу и славословље”.
У јектенијама “дише љубав чиста, света, свеобухватна, разум Божији; у њима су назначене све наше стварне нужде, све молбе о свим и о свему, сва благородна осјећања. У овим молитвама, које тајно или наглас чита свештеник, такође дише љубав Божија, исти тај ум Божији”. Као што видимо, баћушка је придавао велико значење јектенијама, управо зато што у њима молимо о неопходном за све, и молимо једнодушно, у љубави. Свака молба је праћена пјевањем народа или у његово име: “Господи помилуј” или “Подај Господи”, “Тебе Господи”.
Како се често он враћа тим двјема ријечима, тој најкраћој од свих молитви!
“Чести возглас: Господи помилуј, подај Господи, Тебе Господи – напомиње нас, као прво – о томе да сви ми стојимо пред лицем Господа, Који с пажњом и љубављу слуша молбе наше, а као друго – о томе да смо сви ми раби Његови, и да је дужност наша да испуњавамо вољу Његову, али непрестано је преступамо и заслужујемо строго кажњавање”.
“Зашто често пјевамо: Господи помилуј? – Зато што смо ми – бића павша, која непрестано чинимо гријехе и прогњевљујемо Господа; зато смо достојни сваке осуде и казне – у свако вријеме. И сва блага која имамо и за која молимо, имамо по милости Божијој, а не по дјелима или заслугама нашим; молимо за милост Божију, а не за нешто што смо заслужили, што нам по праву припада. Тако нас ова кратка молитва учи непрестаном самоукоравању, покајању, смирењу, исправљању, надању на милост Божију, милосрђу према ближњим, сталном подсјећању и размишљању о праведном суду Божијем и о плати према дјелима свакоме од нас”.
“Молитва “подај, Господи” такође нам говори да ми ништа своје немамо, осим множине гријеха својих, него да све добијамо од Бога, незаслужено, на поклон, по милости Његовој; због тога ми и морамо смирено да Га молимо о свим својим нуждама, а за добијено благо – одмах да Га благодаримо! А ријечи: “Тебе, Господи”… усађују нам свагдашњу и савршену преданост Исусу Христу цијелим нашим животом, у свим нуждама, искушењима, лишавањима, увредама које нам људи нанесу”.
Молитва “Господи помилуј” је срчани вапај грешника који се кају, који моле милости од Господа… “Господи помилуј” учи нас непрестаном покајању, зато што ми непрестано и згрјешавамо”. Она туче нашу грешност;… туче нашу гордост и изазива – код оних који о њој размишљају – осјећање смирења, које је основно осјећање хришћанске врлине. Ова кратка молитва је најнужнија молитва сваког грешника, као јело и пиће његово, као лијек његов. Она је дисање (дах) душе његове”.
“Кратке молитве, “Господи помилуј” и “подај, Господи” подсјећају нас на нашу свагдашњу кривицу пред Господом, због непрестаних сагрјешења, својевољних и несвојевољних, и на потребу за непрестаним покајањем; подсјећа нас на нашу ништост духовну, да смо достојни жаљења, на нашу биједност, наготу, и на непрестану нашу потребу у милости и помоћи Божијој. То су – најнеопходније молитве, за нас исто тако неопходне, као што је дисање неопходно тијелу, те се зато тако често и употребљавају”.
“Господи помилуј! Ми смо – грешници велики!… зато и призивамо тако често… помиловање”.
А о. Јован изводи чак и овакав општи закључак:
“Ко често и од срца говори: “Господи, помилуј” тај је, знај, здрав духом; а ко не говори или се стиди да изговара ову кратку молитву, тај је мртав, или је пак озбиљно болестан. Велика је ова молитва и крајње неопходна сваком грешнику!… Она, уствари, представља службу покајања”.
“Овим покајањем, овим смирењем, овим призивањем Бога на помиловање – ми се разликујемо од демона или злих духова који, згрјешивши, и гријешивши без броја, због своје гордости и злобе не допуштају ни помисао о покајању; они и не могу говорити: “Господи, помилуј”! Шта говоре они који се ругају над Божанственим службама наше Свете Цркве, зато што се код нас, у ствари, свако мало и чује “Господи, помилуј” и “подај, Господи”!? Они заборављају да су они – грешници нераскајани, биједни, ништи, слијепи, наги, и да због тога имају крајњу потребу за Божијом милости, за Божијим даровима”.
Као закључак, “у јектенијама, великој и малој, ми увијек слушамо: “Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу, Богородицу и Приснодјеву Марију, са свим светим поменувши, сами себе и друг друга, и сав живот наш, Христу Богу предадим”. Шта значи ово често напомињање вјерним? Због чега непрестано славословимо… пренепорочну Владичицу Богородицу?”
Баћушка даје неколико одговора.
Прије свега: “Ово напомињање Црква понавља гласно ради тога, да бисмо ми памтили свето, велико, Божанствено чланство Цркве Божије” – Царства Тројице, “небеске и земаљске, која на небесима већ слави а на земљи још увијек ратује, са тијесном везом једне са другом; свагдашњу блискост чланова небеске Цркве са нама који смо на земљи, и спремност њихову у свему да нам помогну… да бисмо цијенили срећу што смо чланови такве Цркве… да бисмо памтили близину свеблаге и свемоћне Главе Цркве – Господа нашега”. “Препознајте у томе, – говори о. Јован, – блиско сродство ваше са свим људима, нарочито са хришћанима православним; ваше сродство са свим светим, са свим житељима неба и са Самим Главом – Господом Исусом Христом, Који се најтјеснијим могућим начином и по Својој благој вољи приопштио нашој плоти и крви”.
То је прво осјећање које се појављује код баћушке. Даље, ово предавање себе вољи Христовој за нас је потпуно природно, како сам каже:
“Христу Богу предадим: јер је нама, грешницима, природније од свега – а то нам је и нејнеопходније – да предамо себе Господу, са свим својим немоћима и нуждама, “јер благ је и човјекољубац је Бог”. Јер Бог, по благости и човјекољубљу, и хоће, и силан је да задовољи све наше потребе и очисти све гријехе, при заступништву проливене за нас Крви Сина Божијег на крсту, страдања Његових, при заступништву Божије Мајке и свих светих…” Да, грешници на својој молитви неке поуздане наде не могу имати: боље је ослонити се на заступништво великих заступника и Самог Заступника, у име Којег је Отац обећао испунити сваку молбу: “Ово је Син Мој љубљени: у Њему (т.ј. према Њему лично, а кроз Њега већ и према свима) је Моја блага воља”.
Затим: предавајући “себе и један другог у свему, у патњама и у радости, у гријесима и у праведности или врлини, у искушењима и напастима, у успјесима и несрећама, кад повриједимо нечим своје ближње или кад су нам ближњи наклоњени, са свим својим помислима, осјећањима, намјерама, предузећима, ријечима и дјелима Глави нашој, по молитвама Богородице и свих светих – ми се морамо успокојити, као дјеца кад се предају у наручје својим родитељима”.
Такви су наши заступници, такав је Једини Заступник.
На крају, никада не смијемо заборавити да смо и ми позвани да будемо свети, и да морамо да настојимо, из свих наших сила, да будемо такви, бјежећи од гријеха у свим његовим видовима, и да се домажемо светости, јер “сви свети су – као и ми – чланови Тијела Цркве, Којој је Глава Христос”. У противном – ми не само да не добијамо оно о чему се молимо – него чак и сами себе изузимамо из тог светог “чланства”, постајемо му туђи, те због тога и немамо права да му било шта “предајемо”. Ипак, баћушка напомиње да “и у гријесима” морамо предавати себе Христу Богу, да то тјеши и бодри свакога од нас: када већ човјек сам није у стању да са гријесима изађе на крај, нека моли Пресвету и све свете да му помогну и заступе се за њега пред Спаситељем, а Он је – силан да нађе пут за сваког грешника, посебно због молитава таквих његових заступника… Ипак, боље је живјети свето: боље би било барем “старати се живјети достојно такве родбине – свете, непролазне, вјечне”.
А између свега тога, – како то код о. Јована стално бива – он убјеђује људе да воле једни друге, с обзиром да су сви они дијелови једног Тијела, и вољети друге значи – вољети своје тијело, себе самог:
“Волите искрено једни друге, будите на помоћи једни другим, снисходите, трпите, једни друге покрећите на добра дјела”, конкретно – додаје нама свима баћушка као објашњење тог предавања Богу, – “немојмо да мислимо о освети и да узвраћамо, немојмо мислити лоше о ближњим: јер, наше су помисли грешне, лукаве”. Све предајмо – Христу: “Господ једини испитује срца и утробе” (Јерем. 11,20).
Али како све код о. Јована води ка усхићењу! Чак се и молбе завршавају успоном духа:
“Ријечи “Пресвету, Пречисту, Преблагословену” и т.д. необично су важне, узвишене и многосадржајне за сваког истинито православног хришћанина: оне подижу његов дух, дају му несаломљиву наду на Бога, тврдоћу и снагу, и убјеђују га да живи свето”.
Јектеније се завршавају “возгласима” свештеника.
Ко на њих обраћа пажњу? Неријетко их и сами свештеници изговарају механички. Тим прије, зато што су возгласи само завршеци тајних молитви које свештеник чита, и због тога почињу везницима, као што су “јако” (пошто), “бо” (зато што); и само изријетка изражавају издвојену и цијелу молитву или жељу: “Благословеније Господње на вас” или “Буди држава… благословена” и т.д.; а некада чак и без везника: “милошћу, дарежљивостима” и т.д. И о. Јован је жалио што вјерницима, захваљујући таквом скраћивању тајних молитви, много чега остаје неразумљиво или нејасно. Наравно, тако и јесте.
“У богослужењу ви (вјерници, хришћани који су у свијету) чујете само, да тако кажем, одсјечке Литургије; зато што се многе молитве и славословља читају тајно. Од огромног је значаја и користи, а било би и много интересантније и уму и срцу хришћанина, када би сви знали пуни садржај Литургије, све молитве и хвале Богу Сведржитељу и Спаситељу”.
О. Јован је проживљавао сваку ријеч; зато су и возгласи његови били – као и све остало – ријечи које носе огањ; зато их је и изговарао громогласно, са одважношћу и славом[1].
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Морамо да кажемо да савремени редослијед литургије – када одмах послије славног њеног “заглавља” “Благословено Царство…” почињу јектеније са молбама – не одговара древном чину, који је био потпунији и духовно-уређенији. Тада су се молбе произносиле пред крај богослужења. И сада се то може примијетити: јектеније се у садашњој литургији изговарају концентрисано већ послије читања Светог Писма. Али су их распоредили по цијелој служби, да би се унијела разноликост. Црква је знала да већина њених чеда није у стању да сво вријеме службе стоји на висини искључиво славе и благодарења, и да већина не може чак да буде концентрисана на осјећањима покајања. Нама су познатије наше потребе – и због тога се Црква, послије узлета славе одмах спушта ка нашим немоћима и поставља на почетку “најнеопходније молитве”.