НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

7. ПОЛУГА СВИЈЕТА
 
Дејство Литургије се не ограничава само на појединца. Сво хришћанство уопште, по основном смислу својем, дато је цијелом свијету. И ријеч “литургија” на грчком значи управо “опште дјело”, општа, заједничка служба. Кроз њу се прије свега остварује обнављање јединства човјечанства са Богом, свецима, и човјечанства самог између себе. Та мисао о јединству је посебно усхићавала о. Јована. О томе он често говори.
“Првообраз (Бог) је пришао ка образу (човјеку): Творац ка твари. Та мисао – биће вјере хришћанске – прожима сво хришћанство, сво богослужење. Јединство је велики задатак хришћанства”. И то се достиже кроз “примирење са Богом, кроз вршење тајанстава, очишћење и освештање хришћана, успињање ка хришћанском савршенству”. Спасење свијета – “ето циља на земљи Цркви Божијој”.
“Сва нада нас грешних је – у помиловању и спасењу, у заслугама Исуса Христа, у Крсту Његовом, и у молитвама Пречисте Богородице и свих светих”. Измећу осталог – по личном искуству – он тврди да Тајанство причешћа “покреће на подвиге самоодрицања у љубави, милосрђу и болећивошћу срца све људе, сједињује их у јединствени савез братства, скупља у јединствени савез небо и земљу”.
То општење се не види очима, али је оно реално, и необично је тијесно, блиско.
“У каквој се блискости један према другом налазе и житељи неба и житељи земље, и Божија Мајка, и сви свеци, и сви ми, православни хришћани, када се врши божанствена, свемирна, пренебеска, свеопштитељна Литургија! Боже мој! Какво прерадосно животворно општење!”
Због тога, – савјетује о. Јован – морамо бити у јединству љубави и за вријеме Литургије, и послије ње.
“Са радошћу и страхом, са љубављу према Богу и са узајамном, једних према другим љубављу увијек треба присуствовати при вршењу литругије”.
“А шта то ми приносимо као благодарност Богу за ову љубав према нама? хранимо ли гладне? напајамо ли жедне? посјећујемо ли болесне? и у тамницама заточене? Авај, у лицу њиховом, као у дијеловима Својим, тражи од нас помоћ Сам Христос, Спаситељ наш, “Себе принјевши у жртву за све нас!” – То је најбољи начин да се проведе вријеме послије Литургије, а поготово – послије причешћа: тада је човјек посебно расположен љубавно, и нарочито је способан за обједињавање са другим. Између осталог, људи заборављају на једну велику истину: на повезаност љубави са чистоћом душе. О. Јован је то добро знао. Већ смо то слушали од њега… и не једном он пише свештеницима: “О, јереју! како ти мораш бити чист, свет, да би могао вољети ближње и чеда твоја!” То ми знамо и из искуства, али нам је разумљиво и богословски: љубав је – од Бога, љубав је обавезно, идеално стање човјека. А гријех и од Бога удаљује, и природу човјекову растура. Важи и обратно – ослобођење од гријеха обнавља и једно и друго. Литургија се и врши управо ради остављања гријеха и ради најближег општења са Богом. Одатле и обједињење у љубави – по узору на Пресвету Тројицу – Јединицу. А гдје нема љубави, тамо, природно, нема ни плодова Светог Причешћа, тамо је све узалуд. Тамо ни Црква – није Црква…
“Пошто вјерујемо у Цркву, која је друштво људи који вјерују у Господа, људи који су обједињени у једно тијело Главом – Христом, и који се о-душевљују једним Духом Божијим, ми, као дијелови тијела Цркве, морамо пазити и вољети једни друге, као себе, као своју душу и тијело, – и одсјецати од срдаца својих самољубље, користољубље, завист, одбојност, срџбу, непријатељство, злопамћење, блуд, неуздржавање; морамо праштати другим, као што то себи од других желимо, морамо бити снисходљиви ка немоћима ближњих, помагати им свесрдно и радо”.
Без љубави – нема Цркве.
А ако се то говори уопште о Цркви, то се, тим прије, односи и на стање душа у вријеме богослужења, а још више – на Литургији.
Чак и благоуханије храма које се шири послије кађења увијек подсјећа да наши нерукотворени храмови – душе и тијела – морају благомирисати непрестано благодаћу Светог Духа и врлинама – чистоћом, светошћу, кроткошћу, смирењем, незлобношћу, простосрдачношћу, искреношћу, добронамјерношћу, саосјећањем, снисхођењем, стрпљењем, непристрасношћу, правдољубљем, послушањем, милосрђем. Ако тако дејствује благоуханије кандила, то – колико пута више дејствује Свето Причешће?!
“Из црквеног богослужења, – говори савршено дословце и о. Јован, – ви износите сазнање (снагу) јединства свих људи, а највише свих православних људи, и научите се према томе да волите једни друге, да подвизавате једни друге на дјела блага”.
“У богослужењу – посебно, наравно, на Литургији наше Цркве Православне клер и народ… изгледају као једно – једно срце и једна душа. “И дажд нам јединими усти и јединим сердцем славити и воспјевати пречестное и великолепое имја Твоје”, – говори Црква послије пресушествљења св. Дарова. Ово обједињење не смијемо испуштати из вида при богослужењу, ка њему свих требамо нудити и пооштравати”.
И обратно: “по мјери тога како се будете удаљавали од Цркве, од Богослужења, од овог Царства Божијег, вама ће овладавати страсти животне, разне лоше навике и књаз вијека овога са својим тамним силама; прекриће вас сјенка смртна”.
Али дејство Литургије распростире се не само на њене учеснике, него и на оне који одсуствују, па чак и на цијели свијет. О. Јован о томе говори у својим забиљешкама појачано и често; можда због тога, што други то не примјећују, или чак и не знају за то; а њему је – очито. Ми обично само о себи мислимо, чак и на молитви, и не само код куће, него и у храму. Међутим, циљ Цркве је – спасење свих, спасење цијелог свијета. И Литургија се врши за цијели свијет.
“Корист Литургије, када се она врши са благоговејном пажњом, неизмјерна је, не само за сву Цркву Православну, него и за цијелу васељену: за све људе свих вјероисповједи; јер бескрвна Жртва и молитва се приносе Господу и за цијелу васељену: због вршења Литургије Господ дуготрпи и милује цијели свијет; дарујући му изобиље плодова земаљских, успјехе у наукама, у умјетности, у земљорадњи, у домаћој радиности; милујући не само људе, него и животиње које служе човјеку. О, Литургијо чудесна, Литургијо свемирна, Литургијо Божанствена и боготворна! О, знамење и показање безмјерне љубави Божије према свијету грешном, умирућем у гријесима!”
Нарочито је то дуг јереја. “Свештеник је носилац духа Цркве, или Духа Христова, духа љубави, светиње: он мора бити печалник[1] за цијели свијет, на његовим уснама је цијели свијет, сви људи, свих звања и положаја. Он се моли о благостању цијелог свијета, свих цркви, о њиховом уједињењу; о благорастварању ваздуха, о изобиљу плодова земаљских; о избављењу од земљотреса и потопа, огња, мача и других несрећа. Он увијек мора бити предан општем дјелу, општем благу; и не о себи само помишљати и себи угађати – тим мање – страстима својим: што се њега тиче, његове жеље морају бити строго ограничене. Он је свима – све. Свештеник је носилац духа Цркве, духа спасења, духа љубави васељенске”.
Управо се тако осјећао баћушка:
“Ја стојим пред пријестолом Бога Сведржитеља, Који је мојој молитви и онима који стоје пред очима Царева и царства васељене повјерио сву васељену, а посебно царство руско… сву Цркву… сваки град, земљу и све оне који живе вјером у њих. Стојим пред пријестолом Сведржитеља, у власти Којег су небо и земља, све стихије – свјетлост, ваздух, ватра, вода и земља и сви плодови земаљски, копно и море, све животиње земље и воде; и Који ми је дао право заступништва пред Њим о благорастворењу ваздуха и о избављењу… од сваке биједе која на људе наилази због гријеха њихових. Стојим пред Самим Источником Живота твари, пред Самим Источником благодати, очишћења, спасења”.
“Стојим пред Самом неприступном, свеблагом, премудром и свемогућом Државом, пред Којом се поклања све што је живо и на небу и на земљи… Високо је моје служење. А ја – грешан, страстан, немоћан: Господе, учини да будем достојан овога служења!”
Такве “безбројне милости од Господа” допадају “цијелом свијету” “по милости и безграничној сили бескрвне Жртве… То је полуга цијелог свијета, којом се могу покренути сва племена и народи ка Богу: јер Агњец узима у загрљај цијели свијет; Он је “Агњец који је на себе узео гријехе свијета, Који просвјетљује све народе да би Њега познали. Буди, буди!” Јер “Литургија је свемирна, пренебеска Жртва, коју врши Сам Исус Христос кроз посредништво свештенодејствујућих архијереја и јереја; жртва милосрђа Божијег према роду људском, умирућем у гријесима; жртва задовољења правде Божије за гријехе свијета – правдом и истином и патњом и смрћу Сина Божијег за људе. Због тога свештенослужитељ мора бити сав обучен у Христа… само ће тада његово служење бити пријатно Богу и донијеће… највећу корист”.
“Литургија је противтежа и отпор вјерника сталном распаду, који господари у свијету”.
Завршимо ове мисли знаменитим ријечима великог служитеља Литургије:
“Када свијет не би имао пречистих Тијела и Крви Господњих, он не би имао главног блага – блага истинитог живота (“живота нећете имати у себи”, Јн. 6,53); имао би само привид живота, не би имао дара просвјетљења, – једном рјечју, свеукупности свих истинитих непролазних блага. То је онај животворни “квасац” који је “жена (т.ј. Црква) метнула у три копање брашна, док није наквасало сво” (Мт. 13, 33). Да! то је – истинити квасац живота духовног, небески светог, положеног у човјечанство”. Шта се више може рећи од тога? можда само још то, да се сила Евхаристичне жртве простире и на онај свијет.
“Чудесна, величанствена, божанствена је на земљи служба – Литургија!…” “примају од ње корист и умрли наши или они који су у под земљом”.
“Умилна и дирљива је молитва Цркве Агњецу Божијем о свим почившим… она се заступа пред Богом за упокојење оних који почивају тамо гдје допире свјетлост лица Божијег”.
“Православни вјерници! Када се молите за вријеме службе, и када се помињу молитве за здравље и спасење живих и за почивше – ви општите, на проскомидији и Литургији, са Господом, Богомајком, Претечом, пророцима и са свим светим. О, благорође хришћанства! О, срећо и блаженство!”
“Када вршиш Литургију и узимаш честице… имај на уму, – служитељу, – како је тијесна веза између нас и светих и умрлих у Христу! И свих заволи, као дијелове Христовог тијела и као дијелове свога тијела…!”
А основ за то о. Јован види у снази жртве Искупитеља за цијели свијет, у складу са Апостолом: “На њој, – т.ј. Литургији, – свако се кољено поклања Господу Сведржитељу: небеско, земаљско и подземно”. А од подземља се враћамо свакодневним животним стварима. И за њих је одвојено мјесто у Литургији. До сада се узгред говорило о њеним разним појединим плодовима: у њој је и избављење од туге, и добробитни живот – како појединог човјека, тако и цијелог свијета – и успјех у дјелима животним, па чак и – здравље стоке… Јер, и о здрављу стоке се може молити на Литургији. И моле се… Посебно они који са њима и од њих живе. То врло добро зна сеоски живаљ, чији је сиромашни живот тако тијесно испреплетен са “зеленком и шаруљом!…”
Уопште, Литургијом, – по ријечима о. Јована, – може се “испословати” све. Томе доприноси, прије свега, једнодушна и општа молитва све Цркве:
“Једнодушна молитва може све да измоли у Бога, свака блага! Због тога, што је могуће више, што је могуће чешће треба све привлачити ка једнодушној молитви, – и молити Бога да нам да такву молитву”.
Али главне наде се ипак полажу у Јединог Заступника.
“Када благоговејно и чистим срцем вршимо Литургију, – говори баћушка, – можемо – и морамо – тврдо да се надамо да ћемо кроз њу измолити од Бога све што је потребно душама и тијелима нашим: остављање гријеха, здравље и спасење, и у свему благи успјех, – и милост Божија; остављање гријеха и упокојење са свим светим, у вјери, покајању и нади на вјечни живот послије престављања. Литургија је – свесилна, сведејствена! Јер, замислите – каква се жртва на њој приноси! Сам Јединородни Син Божији! Ако пак Бог Сина Свог Јединородног не поштедје, него га предаде за све нас, како дакле да нам с Њим све не дарује?! (Рим. 8,32). Апостол је у недоумици – како може бити другачије? И тако, дакле, свештеници, … тврдо знајте, и памтите: какво се средство за умилостивљење Господа према свим људима, према цијелом свијету, налази у вашим рукама!” Само, ви сами морате “молити тврдо Господа, да вам да – да достојно вршите ово чудесно тајанство…”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Печал – туга, жалост; печалник – онај који тугује, плаче, жали за нечим, пати (прим.прев.)

 

   

Comments are closed.