НЕ ОСТАВЉАЈ БОЖАНСТВЕНУ МОЛИТВУ

 
НЕ ОСТАВЉАЈ БОЖАНСТВЕНУ МОЛИТВУ
(Свети Оптински Старци о Исусовој молитви)

 
ПРЕПОДОБНИ ВАРСАНУФИЈЕ
 
Постижући савршенства Божија..
… И стећи ћете мир душевни
Пламен огњени
Више нећу да путујем!
Именом мојим..
Као свеће, догоревају
Сачуваће од сваког зла
Блистава даљина онога света
 


 
Музика душе стиче се Исусовом молитвом
 
Сећате се, ја сам говорио о унутрашњем, или како га понекад називају мистичном монаштву… Али, само не мислите, да је одмах потребно на небо узлетати и мртве васкрсавати. Не, у почетку се треба вежбати у спољашњем монаштву и искорачити из њега. А приступити одмах унутрашњем немогуће је, потребно је претрпети разне патње, унижења, озлобљења и унутар себе од ђавола и изван од неразумне сабраће. У почетку је потребно проћи сав опит.
 
Постижући савршенства Божија..
 
Њен почетак је – тесан пут
Души забринутој нема одмора.
Муке и трудови, велика страдања,
збуњујући вихор, презрење, порицање подвижника сусрећу;
види он какве невоље устају са свих страна…
 
Молитва Исусова има огромно значење у животу хришћанина. Она је најкраћи пут за задобијање Царства Небескога, мада је тај пут дуг и ступањем на њега, ми морамо бити спремни на невоље. Истина, велики значај имају и друге молитве; и човек, који твори Исусову молитву, слуша у цркви молитвословља и песнословља, обавезно врши келијна правила, али, Исусова молитва брже од других, доводи човека у покајинско расположење и показује његове слабости, а према томе, брже га приближује Богу.
Човек почиње да осећа да је велики грешник, а Богу је то и потребно.
Узмимо пример: у Оптини постоји гостионица оца Михаила. Како доћи до ње из скита? Врло просто. Ићи десно по алеји, затим, поред цркве, кроз Свету капију и надесно, ту се попети уз степенице – и доћи ћеш у своју собу. А може се доћи и другачије. Доћи до Жиздре (реке), пребацити се скелом на другу страну, доћи до Козељска, преко моста прећи Жиздру и кроз шуму доћи у гостионицу.
Наравно свако ко било колико да познаје Оптину, без муке ће рећи који је пут ближи.
Враг се на све начине стара да одврати хришћанина од ове молитве, јер се он од ње највише боји и мрзи је.
Истина је, да човека, који стално твори ову молитву, сила Божија чува неповређеним од мрежа ђаволских; када се човек у потпуности прожме овом молитвом, онда му она отвара рајска врата и макар он на земљи и не добио особитих дарова благодати, душа ће његова смело да вапије: “Отворите ми врата од правде” ( Пс. 117,19).[1]
И ђаво већ улива различите помисли да би смутио неразумне, говорећи да молитва захтева усресређеност, умилење итд., а ако тога нема, она само прогневљује Бога; поједини слушају те савете и одбацују молитву, на радост ђаволу.
Онај, који почиње Исусову молитву, сличан је гимназисти, који је ступио у први разред гимназије и обукао униформу. Може се мислити да ће он касније и завршити гимназију, а можда ће поћи и на универзитет. Али, ево, долазе искушења прве лекције: на пример, из аритметике, ученик није схватио и помисао му говори: ” Прву лекцију ниси схватио, тим пре нећеш схватити другу, а могу и да те прозову – боље се направи болестан и седи код куће.”
Ако ученик има богате рођаке, ту су искушења још већа, онда тај саблажњавајући глас говори: “Твој деда и стриц су богати, зашто ти да учиш? Иди код њих у госте”. Те речи слуша гимназиста, престаје да учи, губи узалудно време; тако је прошло неколико година – израстао је клипан и није ни за где. Време је протекло, њега су искључили из гимназије.
Тако се и овде може догодити. Не треба обраћати пажњу на искушења у помислима, треба их гонити далеко од себе и на збуњујући се, продужити молитвени труд. Нека су и неприметни плодови тог труда, нека човек и не доживљава духовна усхићења, умилења итд. – ипак, молитва без дејства не може остати. Она нечујно врши своје дело. Код познатог старца у Оптини о. лава (Наголкина), један монах који је 22 године творио Исусову молитву, пао је у униније, зато што није видео никакве богопријатне разултате свог труда. Он је пошао старцу и испричао му своју муку.
 
– Ево, оче, 22 године ја вршим Исусову молитву и не видим ништа корисно.
– А шта би желео да видиш?
– Како оче? – продужио је монах, – ја сам читао да су многи, који су вршили ту молитву стекли духовну чистоту, имали дивна виђења, достизали пуно бестрашће. А ја, окајани, искрено схватам да сам ја велики грешник, видим сву своју прљавштину и размишљајући о овоме, идући путем од манастира према скиту, често дрхтим да се земља не отвори и прогута ме , толиког нечастивца.
– Јеси ли ти видео некада, како мајке на рукама држе своју децу?
– Наравно да сам видео, али како се то на мене односи?
– Ево како: ако се дете пружа ка ватри и чак почне да плаче да би му је дали, да ли ће мајка да дозволи да се дете опече, ради његових суза? Наравно да неће. Она ће га однети од ватре. Или, увече, изађу жене са децом на ваздух и, ево, један малишан пружио је руку ка месецу и плаче хоће да се поигра с њим. Шта ће да ради мајка да би га умирила, јер не може да му да масец. Унеће га у кућу, ставиће га у колевку, пољуљати: “Љуљушке, ћути!” Тако и Господ поступа чедо моје. Он је благ и милостив и могао би човеку дати све дарове – али, ако он то не ради то је ради наше користи. Покајничко осећање је увек корисно, а велики дарови у рукама човека неискусног, могу не само да нанесу штету, већ да га, најзад, и погубе. Човек може да се погорди, а гордост је гора од сваког порока: Бог се гордима противи (Кр. 3,34; Јак. 4,6; I Петр. 5,5). За сваки дар је потребно много стардања, а затим га добити. Наравно ако цар даје дар, онда је немогуће бацити га у лице цару, треба примити са благодарношћу, али се старати употребљавати га корисно. Било је случајева када су велики подвижници примали особите дарове, а онда су због гордости и осуђивања других, који нису имали такве дарове, падали у дубину погибељи.
– Ја бих ипак желео од Господа дарчић продужавао је монах тада бих се лакше и трудио и радосније.
– А ти мислиш, да то није Божија милост према теби, што искрено схваташ да си грешник и трудиш се вршећи молитву Исусову? Продужи да тако поступаш и ако буде Господу угодно, он ће ти даривати и срдачну молитву.
 
Неколико дана после овог разговора, молитвама оца Лава десило се чудо. У један недељни дан, када је тај монах, вршећи послушање, давао храну братији и ставивши и чинију на сто, рекао као и обично: “Примите братијо, послушање од мене грешног” – он је осетио у свом срцу нешто нарочито, као некакав благодатни огањ да се запалио у њему – и од усхићења и трепета, монах се изменио у лицу и затетурао се. Братија, приметивши то, пожурила је к њему.
– Шта је с тобом брате – питали су га с чуђењем.
– Ништа, заболела ме глава.
– Да се ниси опекао?
– Да, сигурно сам се опекао, помозите ми, Господа ради, да дођем до моје келије.
Они су га довели до келије. Монах је легао на кревет и сасвим је заборавио на храну, заборавио је све на свету и само је осећао да његово срце гори пламеном љубављу према Богу и ближњима. Блажено стање. Од тог доба његова молитва је постала, не само усмена, као раније, већ умносрдачна, тј. таква, која се никада не прекраћује и о којој Свето писмо говори: Ја спавам а срце моје не спава. (Песма 5,2).
Уосталом, Господ не шаље увек умносрдачну молитву; неки се целог живота моле усном молитвом, са њом и умиру, не осетивши одушевљење срдачне молитве, али и ти људи не треба да тугују; за њих ће духовна одушевљења почети у будућем животу и неће се никада прекратити, већ ће се све више увеличавати са сваким тренутком и они ће постизати све већа и већа савршенства Божја, изговарајући са трепетом: “Свјат, Свјат, Свјат!”
 
***
 
Расејаност поткрада молитву. Онај, који се моли са расејаношћу, осећа у себи несвесну пустош и сушу. Онај, који се стално моли са расејаношћу, лишава се свих плодова духовних, који се, иначе, рађају од пажљиве молитве.
 
* * *
 
Затвори врата своје келије од људи, који долазе због празних разговора, због отимања твоје молитве; затвори врата молитве од других помисли, затвори врата срца од осећања греховних и помоли се.
 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
 
… И стећи ћете мир душевни
 
И он стоји пун сумњи
Узбудљивих, тешких мисли, недоумевања
Обузет муком и тугом
Непознати су њему радост и покој
И помоћи он не очекује ни од куда
Једино од Спаситеља Христа
 
Једанпут је један послушник питао баћушку Макарија: – Зашто у манастиру захтевају многе молитве?
Уместо одговора баћушка му је затворио уста и нос руком. Овај се једва ослободио.
– Што се ослобађаш?
– Баћушка, умало се нисам угушио.
– Ето видиш, – приметио је баћушка, – молитва је дисање душе. Ти и за кратко време ниси могао да дишеш, јер то тело захтева, иначе ћеш умрети. Тако и душа захтева дисање, тј. молитву, у противном, она ће умрети духовно.
 
***
 
Где наћи утехе у патњама, које нас окружују са свих страна? Неопходно је удубити се у себе, у свој унутрашњи мир, јер се у њему крије источник утехе.
Учени људи су одлазили ради одмора, у иностранство, на јужно сунце Сицилије, а ми се удубљујемо у своје срце, у коме је закључан читав чудесни свет, можда, многима непознат. Али, како ући у њега? Једини кључ је Исусова молитва, која нам отвара врата у тај свет. Али, да би се удубили у унутрашњи свет, потребно је усамити се. Неки светитељи су ради тога бежали у најдубље пустиње и остављали све и сва, да би се само вежбали у Исусовој молитви. Познати подвижник Лука Еладски бежао је у пустињу да би се усавршио у молитви, јер су сталне групе људи, који су долазили за савет и утеху, сметали њему да се усресреди. Он је поступао слично Арсенију Великом, који је био научен самим Господом: “Бежи од људи и спашћеш се!”
 
***
 
У скиту Оптинске пустиње живи један старацподвижник, који твори Исусову молитву. Он се скрива од људи у дубини оптинског скита. Име његово нећу вам рећи, нисам за то добио дозволу, а оно вам ништа неће значити. Кад сам ја живео у скиту посећивао сам старца.
 
Пламен огњени
 
А злобни врази вичу му одасвуд:
“Уа! Нека сиђе с крста!”
Пријатељу мој у Господу! Снажи се!
Не прекраћуј велику тешку битку
Поље боја никад не напуштај –
Не остављај Божанствену молитву!
 
Један ме је питао: “Баћушка, зашто се дешава када идем у цркву, понекад у нај бољем молитвеном расположењу, али, чим дођем, одмах ме нападају све могуће помисли, често, директно ружне и ја никако не могу да их се ослободим, чак и када улазим у олтар, оне и тада преовлађују?
– То је од демона – одговарам.
– Знам да је од демона, али како демон може да продре у такво свето место какво је олтар? Мислим, да он не може да приступи таквој светињи?
– Да, али он ту делује хипнозом на огромно растојење, уливајући прљаве помисли и осећања! За прогнање тих помисли, потребно је у цркви творити Исусову молитву, наравно, не гласно, не викати да се чује по целој цркви, већ мислено.
 
***
 
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Код људи светих она се твори непрестано у срцу. Један подвижник Пајсије (Величковски), основао је манастир у Бесарабији, под називом Њамецки. Осим општежића, на извесном растојењу од манастира, била је постављена келија за монахе, који су се подвизавали у ћутању (у осами). Једанпут су се Пајсију јавили демони на јави и рекли му: “Уклони те монахе, какви су то својевољни, живе одвојено, нека живе заједно са вама у манастиру “.
– “А зашто вам они сметају?”
– “Они нас пале (пеку)” – одговорили су демони. Пале, наравно не чулно, већ непрестаном Исусовом молитвом, која је пламен огњени за непријатеље. Неопходно је увек поражавати непријатеља тим оружјем и као што пас, кога ударају штапом по глави, најзад, одустаје од човека, тако и демон, паљен и бичеван Исусовом молитвом, побећи ће од нас, ако ми будемо творили ову молитву.
Творећи Исусову молитву, ми можемо да не осећамо свесна узбуђења у овоме животу, али ћемо их зато, у пуној мери, осетити у будућем животу.
Молитва Исусова се дели на три, чак на четири ступња. Први ступањ – молитва усмена, кад ум често бежи и човек мора да улаже велики напор да би сабрао своје расејане мисли. То је молитва са трудом, али, она даје човеку покајничко расположење. Други ступањ је молитва умносрдачна, када су ум и срце, разум и осећања заједно; тада се молитва врши непрекидно, ма чиме да се човек бави – јео, пио, одмарао се – молитва се твори. Трећи ступањ то је већ молитва стваралачка, која је способна да премешта горе једном речју. Такву молитву имао је, например, преподобни пустињак Марко Трачески. Код њега је, једанпут, дошао монах Сава Серапион. У разговору Марко је упитао: “Има ли код вас сада таквих молитвеника, који могу и горе премештати?” (Мт. 17,20). Кад је он то говорио, гора-планина, на којој су они били, затресла се. Свети Марко, обраћајући се њој као живој, рекао је: “Остани мирна, ја не говорим о теби!”
На крају четврти ступањ, то је таква висока молитва, коју имају и која се даје само једном човеку у целом човечанству.
Покојни баћушка, отац Амвросије имао је умносрдачну молитву. та молитва га је постављала, понекад, изнад закона природе. Тако, на пример, у време молитве он се одвајао од земље. Његово келијски монаси удостојили су се да то виде. Последњих година живота баћушка је био болестан и све време је проводио полулежећи у постељи и није могао да иде у цркву. Све службе, осим литургије, свршавале су се код њега, у келији. Једанпут су вршили свеноћно бденије. Баћушка је полулежао, један монах је стајао напред, крај иконе и читао је, а други је био позади, иза баћушке. Одједанпут, овај други види да отац Амвросије седа на кревет, затим се подиже за 10 палаца, одељује се од кревета и моли се у ваздуху. Монах се ужаснуо, али је ћутао. Када је дошао ред на њега да чита, онда је онај што је читао, стао на његово место и такође се удостојио истог виђења. Када су завршили службу и монаси пошли у своје келије, онда је један рекао другоме: – Ти си видео? – Да.
Шта си видео? – Видео сам да се Баћушка одвојио од кревета и молио се у ваздуху. – Но, значи да је то истина, а ја сам мислио да се то мени причињава. Они су хтели да питају оца Амвросија, али су одустали. Старац није волео када су говорили било шта о његовој светости. Узимао је штап, лупнуо би њиме онога, који о томе пита и рекао би: – Глуп си, глуп што грешног Амвросија о томе питаш! – и више ништа.
 
* * *
 
Ставимо у основ молитвеног подвиг, главног и најбитнијег од монашких подвига – пажљиву гласну молитву, за које ће Господ у своје време, дати постојаном, трпељивом, смиреном подвижнику, молитву умну, срдачну благодатну.
 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
 
Више нећу да путујем!
 
Буди у подвигу, до смрти, до краја.
Победа чека тебе, духовног борца,
Нека се души твојој не сломе крила,
И да се не пољуљају њене тврђаве и стубови,
Када приступите њој злокобни гости,
демонских помисли неизбројне групе,
Свемоћним Именом Господњим их порази,
Гоњен њиме расејаће се врази!
 
Поставља се питање: Где је кључ за откривање духовних радости? Смо је један одговор: У молитви Исусовој. Велику силу има та молитва. И она има разне ступњеве. Први ступањ је изговарање речи “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. На вишим ступњевима она достиже такву силу, да може горе да премешта. То, наравно, не може свако да достигне, али да изговара речи “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”, није тешко за свакога, а корист је огромна, то је најјаче оружје за борбу са страстима. Једна монахиња је, на пример, горда, другу окупирају блудне мисли, трећа је завидљива, а нема снаге да се бори – где наћи снагу? Једино у Исусовој молитви. Непријатељ нас, на сваки начин, одвраћа од ње: “Но каква бесмислица понављати једно исто, кад ни ум ни срце не учествују у молитви, боље је заменити са нечим другим.” Не слушајте га: лаже. Наставите да вршите молитву и она неће остати бесплодна.
Сви свети су творили ову молитву и она им је постала тако драга, да је они низашта друго нису желели да је замене. Кад је њихов ум био оптерећиван нечим другим, они су се трудили и стремили да опет почну молитву. Њихово стремљење било је слично, жељи жедног човека, на пример после слане хране, да утоле своју жеђ. Понекад, такав, за неко време, није могао да утоли своју жеђ, јер није имао воде, због чега се његова жеђ још више појачавала, но, нашавши извор, он је пио ненаситно; тако и свети оци – желели су да почну молитву и почели су са пламеном љубављу.
Исусова молитва приближава нас Христу. У Задонску се подвизавао познати у своје време подвижник Георгије. Он је рано упознао сву сујету светског живота и отишао је у манастир. Али, и тиме није био задовољан и изабрао је савршену усамљеност – затвор. Овде, у посту, молитви и богомислију он је проводио време, али, искушења га нису остављала. Када је он још био у свету, он је волео чистом љубављу једну девојку и њен лик се често јављао њему, узнемиравајући његов душевни мир.
Једанпут, осећајући своју немоћ, он је узвикнуо:
– Господе, ако је то мој крст, онда ми дај снаге да га понесем, а ако није, онда избриши из мога сећања и саму успомену на њу.
Господ га је услишио.
И већ те ноћи, он је видео у сну девојку необичне лепоте, обучену у златне одежде. У њеном погледу светлело је толико неземаљског величанства, да Георгије није могао да одвоји очи од ње и са благословом ју је упитао: “Ко си ти? Како ти је име?”
– “Моје је име Целомудреност” – одговорила је девојка и виђење се завршило.
Дошавши себи, подвижник је заблагодарио Господу за уразумљење. Лик, који је он видео у сну, тако је упечаљиво остао у његовом уму, да је тај лик савршено изагнао све друге ликове.
И ја вас усрдно молим: изагнајте све ликове из главе и срца вашега, да би тамо био само један лик – Христа[2]. Али, како то постићи? Опет, Исусовом молитвом.
Ових дана долазио ми је један схимник из скита.
– “Падам у тугу, ава, јер не видим код себе промене на боље, а међутим, носим високи ангелски лик. Јер, ће Господ строго тражити од онога, ко је монах или схимник само по одећи! Али, како да се изменим? Осећам своју потпуну немоћ…”
– ,Да одговарам – ми смо савршени банкроти и ако Господ буде судио по делима, онда, ми, наравно, нећемо имати ништа добро.”
– “А, има ли наде за спасење?”
– “Наравно да има. Изговарајте стално Исусову молитву и све оставите вољи Божијој.”
– “Али, каква је корист од те молитве, када у њој не учествују ни ум ни срце?”
– “Огромна корист. Разуме се, та молитва има мноштво ступњева – од простог изговарања те молитве до молитве стваралачке, али, ако би ми били на последњој степеници – и то је опасно. Од онога, који изговара ту молитву беже ђаволске силе, и такав, раније или касније, ипак се спасава.
– “Ја сам васкрсао – ускликнуо је схимник – више нећу туговати!”
И опет понављам, изговарајте молитву, макар само устима и Господ вас никада неће оставити. За изговарање те молитве није потребно изучавање било каквих наука.
 
Именом мојим..
 
Покривши се мудрошћу испуњеном смирењем,
Овом нетрулежном ризом Божанства,
Невидљивим непријатељима духовног спасења,
не допуштај, да славе победе!
Без роптања трпи увреде и прогоне,
Не остављај тежак пут,
Духовних блага – свештеног залога,
Живи за вечност, за Бога,
Једине истините и вечне лепоте,
Сав живот њему свецело посвети.
 
Једанпут сам се враћао од баћушке Амвросија и успут сам свратио у Васиљсурск. Зауставио сам се у познатом манастиру и мени су предложили да посетим послушника тог манастира, брата Василија, који је живео као отшелник у шуми. Ја сам куцнуо (на врата) и изговорио молитву.
Старац ме је са љубављу примио.
– “Ко си ти?” – упитао ме је.
– “Ја сам војник Павле, благословите ме, баћушка.”
– “Какав сам ја баћушка ја сам прост послушник.” Разговарао сам с њим. Почео сам да се распитујем како он живи, како угађа Богу?
Живети у шуми, спокојан си од људи, али са бесима мораш да водиш битку. Какве све страхоте не причињавају они. Једанпут усред бела дана. Одједанпут, видим долазе мојој келиЈИ мноштво саоница у коЈима, седе Татари, хајдуци… Зауставили су се, лупају на врата.
– Отвори брже говоре – ми смо озебли.
– Отац настојатељи ми је забранио да отварам било коме без молитве – говорим ја – изговарајте, молитву!
– Ма, какву молитву, отварај!
– Реците: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!
Иза врата се разлетео смех. Затим сви седају у санке и одлазе. Изашао сам да погледам, видим, никаквих трагова нема у снегу, сметови око моје келије су огромни, значи, све је то било привиђење. А и покојник долази ноћу, удара песницом и урла из све снаге.
– Да, таква искушења је имао и преподобни Серафим – рекао сам ја.
– Он је био преподобни, а шта сам ја? И молитва је моја слаба, али ипак Господ помаже. Више од свега изговарам Исусову молитву.
Ја сам замолио за упутства како да је вршим.
– Страшна је то молитва, – одговара пустињак – њу нарочито не воли сатана и стара се да свим силама освети ономе, ко је врши. Без руководства, ту молитву је вршити опасно. Ако хоћеш да почнеш, онда почни са мањим бројем молитава, узми бројанице – јел” их имаш?
– Но, са бројаницама 100 молитава Исусових на дан са поклонима, ако желиш великим (земним) или малим појасним – свеједно. Имао сам један догађај, никоме нисам причао, а теби ћу да испричам.
– Зашто тако уважавање према мени?
Зато, што ћеш ти бити монах и више од тога… Увече сам почео са молитвом. Ја имам не рогозину, већ неки ћилимчић. Клечим ја на коленима и осећам, ћилимчић се помера. Све више и више и подиже се са мном у ваздух. Достигао сам до крова, он се раздвојио и ја сам се подигао на страшну висину. Као узана трачица видела се Волга и Суја (притока) – наш градић се видео сасвим мален – као мрва, испод мене зјапи бездан: “Господе, размишљам – ако одавде паднем ни кошчица од мене неће остати.” Прилепио сам главу уз свој ћилимчић и почео да се молим: “Господе, спаси ме! Господе, помози ми!” Подижем главу и видим ја сам опет у својој келији. Много и других искушења издржао је старац. Исусова молитва је најнеопходније оружје у делу нашег спасења. Али ко се прихвати ње мора да очекује искушења и да се припреми за борбу унутрашњу, борбу са помислима. Ђаволи не воле Исусову молитву и на сваки начин се свете човеку, који их бије тим бичем. Они почињу њему сашаптавати свемогуће сумње: “А како то доказати? Какав је смисао у томе? То није истина, томе, нико не верује, то је обмана (Исусова молитва)… итд.”
Како ће да се бори подвижник са тим помислима? Непримањем таквих помисли. Али, лако је то рећи, али испунити то, толико је то тешко, да борбу са помислима Господ примакао мучеништво.
Али, мада Исусова молитва захтева велики труд, она доноси високе утехе.
У Оптини, при баћушки оцу Макарију, био је један монах, који је често долазио код старца за савете, очигледно са искреном жељом да постигне исправљење. Старац му је рекао, да најкраћи пут за усавршавање јесте непрестана Исусова молитва.
– Зашто баш Исусова молитва? – упитао је монах, – о њој није ништа речено у Јеванђељу.
– А читаш ли ти Јеванђеље?
– Како да не. Сваки дан по једну главу.
– Но, ако читаш, онда мораш да се сећаш речи Спаситеља: “Мојим именом изгонићете ђаволе” (Мк. 16,17).
– Сећам се, сећам се тих речи: Значи, оне су и речене за молитву Исусову.
Да, наравно, у тој молитви призива се име Господње. Монах је почео да твори Исусову молитву. Кроз неко време долази он код о. Макарију с тугом.
– “Но, шта ти је брате? Пита старац.
– Творим Исусову молитву, али, каква корист од ње може бити, ако ја њу изговарам само устима, сам не схватајући шта говорим, а мој ум непрестано бежи у страну.
– Ти не схваташ рекао је Старац – али ђаволи схватају и дрхте. Умири се брате, и продужи молитву.
– Прошло је неко време после те беседе и монах опет долази код Баћушке. С радошћу он саопштвава да му Исусова молитва открива тајне Божије. Старац му је рекао: “Не обраћај пажњу и не придаји томе значај.”
Ускоро је монах опет саопштио о. Макарију о истим духовним даровањима, које даје Исусова молитва и поново му је старац запретио да томе не придаје значај. А другима је о. Макарије саопштио какве се милости Божије удостојио брат за тако кратко време. Њега су питали: “Но, ето, тај и тај много година врши Исусову молитву и нема откровења. Зашто је то?”
“Од недостатка смирења – одговорио је Старац. – Сам Христос је кротак и смирен срцем. Са стицањем смирења ми достижемо потпуно духовно спокојство.”
 
***
 
Дару пажљиве молитве обично претходе особите патње и потреси душевни, који низводе наш дух у дубину разумевања своје беде и свог ништавила.
 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
 
Као свеће, догоревају
 
Одбацивши лажне наде и снове
Буди чврст у подвигу суровом
И видећеш живот у светлости новој
И доћи ће час, настаће време
Духовна твоја утишаће се битка,
Страстима невољни мучни данак;
И са радошћу подићи ћеш бреме
Напасти, беда, гоњења и патњи.
 
Једноме монаху старац је поручио да сазна како се у манастирима врши Исусова молитва. Монах је обишао многе манастире мушке и женске и дошао до тужног закључка: та најнеопходнија молитва скоро свуда је остављена, нарочито у женским манастирима. Они који је упражњавају понегде као свеће догоревају.
Раније су молитву Исусову вршили не само монаси она је била обавезна и за мирјане (на пример, познати историјски делатељ Сперански, издавач закона, трудио се у вршењу Исусове молитве и био је човек радостан, без обзира на своје многоразличите обавезе). Сада се чак и монаси са неповерењем односе према томе подвигу. Један, на пример, говори другоме:
– Јеси ли чуо? Шта?
– Да је отац Петар почео да врши Исусову молитву. Зар?
Но, сигурно је са ума сишао.
Постоји пословица “Нема дима без ватре”. Заиста било је случајева да су и са ума силазили људи а зашто? Зато, што су се прихватали те молитве сами, без благослова, и, почевши, одмах су желели да постану свети, да иду на небо преким путем и – обурвали су се.
Отац Бенедикт је недавно био у Оптини, отпутовао је после Преображења Господњег. Он је водио с нама дуге беседе и на његово питање о Исусовој молитви ми смо одговорили: “Сви монаси у манастиру и скиту врше Исусову молитву, али само с трудом, тј. првог ступња”. Уосталом и на том ступњу има хиљаде ступњева и они који врше ту молитву веома се лако уздижу навише. Али, човек не може да сам одреди на ком ступњу стоји; набрајати своје добродетељи(врлине) била би фарисејска гордост. Треба сматрати себе нижим од свих и тежити да се од Господа добију они дарови, које несумњиво носи собом Исусова молитва – то је покајничко осећање, трпљење и смирење.
 
Од делатности по својој вољи и по разуму, брзо ће се јавити забринутост за себе, у уму ће понићи разна расуђивања, што ће уништити пажљиву молитву.
 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
 
Сачуваће од сваког зла
 
У души твојој, слободној од страсти,
Исчезнуће тешке сумње и бриге
И светлост духовна засцјаће у њој
Наследници небесног дворца
Мир чудни зацариће се у њој рај
И са Господом извршиће се сједињење
 
Вршење Исусове молитве је веома важно. У Оптинској пустињи сви монаси су обавезни испунити “петстотницу”, тј. правило које се састоји од 300 Исусових молитава, 100 Божијој матери, 50 Анђелу чувару и 50 свима светима. Мада је то правило обавезно само за монахе, било би добро када би мирјани то правило вршили по могућности. Добро је такође свакодневно читати 90. и 50. псалам. Псалам 90. треба читати три пута на дан, ујутро у подне и увече. Апостол Петар говори: “Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав, ричући ходи и тражи кога да прождере” (I Петр. 5,8)). Зато је неопходно стално творити Исусову молитву, која је јако оружје против непријатеља. Сећајте се шта је рекао Господ: “Именом мојим изгонићете ђаволе” (Мк. 16, 17). Ова молитва открива човеку вечне тајне Божије.
 
***
 
Ми смо већ говорили да је најнижи ступањ Исусове молитве просто изговарање њено, да је виши ступањ молитва стваралачка, способна да и горе премешта. Наравно, између вишег и нижег ступња разлика је огромна. Светитељи су достизали врхунац ове молитве, која им је отворила врата раја. Преподобни Серафим Саровски, ревнитељ Исусове молитве, достигао је исоку славу: прошавши св чинове ангелске, он се удостојио да хвали Бога у чину серафиском. Са њима он кличе Господу сада: Свјат, Свјат, Свјат!
У Сибиру су се подвизавала два пријатеља – Василиск и Зосима (Верховски). Овај други је био човек образован пореклом из старинског племићског рода, а први чак неписмен. Без обзира на такву разлику, они су се искрено волели и допуњавали један другога. Василиск мада неписмен одликовао се високим духовним животом. Непрестано вршење Исусове молитве причињавало му је неисказану насладу и уводило у дубину Богопознања. Често, када је Зосима долазио Василиску, овај је био у таквој духовној екстази да није могао да води обичан разговор. Василиск је саопштавао Зосиму велике истине, које је овај записивао и касније чак издао књигу, али много није унето у њу, јер Василиск није дозвољавао да се све записује. Но, та књига је тешка и ширити њу је немогуће, јер много у њој може да саблазни човека, који нема појма о прохођењу Исусове молитве. Да би се схватила та књига, потребно је њу пратити искуством. Такви старци, као отац Макарије (Иванов), прихватили би је[3], али, због мало искусних у духовном животу, она није прихватљива – зато што је то – висина.
Творите ви, децо моја, ову молитву, она ће вас сачувати од свакога зла. Вршећи је ви ћете постепено стицати кротост, смирење и незлобивост. Ви ћете схватити своје недостатке и ви нећете осуђивати ближњега, према непријатељима и недрузима ћете се односити благодушно и добронамерно.
 
Блистава даљина онога света
 
Исчезнуће без трага твоја туга
И ти ћеш увидети, пун изненађења,
Онога света блиставу даљину,
Земље живих, земље обећања
Награде ономе који се подвизавао
Жеља твојих крај…
 
Дејство Исусове молитве покривено је највећим тајнама. Молитва се састоји не само у изговарању речи “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога”, већ долази до срца и тајанствено се настањује у њему. Кроз ту молитву, ми долазимо у општење са Господом Исусом Христом, молимо се Њему, сједињујемо се са Њим у једну целину. Ова молитва испуњује душу спокојем и радошћу усред најтежих искушења, усред сваке тескобе и сујете животне.
Ја сам добио писма:
“Баћушка гушим се! Са свих страна притискају невоље, не може да се дише, нема на шта да се погледа… Не видим радости у животу, сам смисао се његов губи.”
Шта ћеш рећи таквој многотужној души? Да треба трпети? А невоље као воденични камен мрве душу и она се губи под њиховом тежином. Ја не говорим о људима који не верују, о људима, који тугују, а Бога су изгубили – не говорим о њима.. Не, смисао живота губе верујуће душе, које су ступиле на пут спасења душе које се налазе под дејством Божанске благодати. Оне не знају да је то стање привремено, пролазно и да је потребно сачекати да оно прође. Кажу: “Падам у жалост, нешто тамно ме опкољава”.
Ја не говорим да је таква невоља законска, да је та жалост удео сваког човека. То није казна то је крст и тај крст треба понети. Али, како га понети? Где је подршка? Неки ту подршку и утеху траже код људи, мисле наћи ће покој усред света – и не налазе. Зашто? Зато што траже тамо где не треба. Мир, светлост и снагу треба тражити у Богу, кроз молитву Исусову. Ако ти постане врло тешко, ако те окружи мрак, стани пред икону, запали кандило, ако није запаљено, клекни, ако можеш, и овако реци: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Реци једанпут, двапут, трипут, реци тако да не само уста изговарају ту молитву, већ да би она пролазила до срца. Уосталом, и доћи ће до срца најслађе име Господа и мало по мало, удаљиће се туга и патња, просветлиће се у души, таква радост зацариће се у њој.
Схватити ово чудно дејство Исусове молитве може само онај, који га је у искуству познао. Ако неки човек, који никад није пробао мед, почне да се распитује – шта је то – како му објаснити? Рећи ћеш му: “Он је сладак, праве га пчеле, вади се из кошница, саће се сече на делове…” и он ипак неће схватити.
“Ако желиш да сазнаш шта је мед – онда пробај.”
“Знам”. Да ли је било потребно да се прибегава неким научним објашњењима? Пробао је човек и сам схватио. Тако је и са Исусовом молитвом. Многи, упознавши њену сладост и значај, сав живот су јој посвећивали да би се сјединили са њим и са најслађим именом Господа Исуса Христа.
 
* * *
 
Молитви је својствено да открива у палој природи скривене знаке њеног пада и утиске произведене произвољним сагрешењима.
 
Страсти су моралне болести човека и оне су основни узрок расејаности при молитви.
 
Неопходно је у време молитве, пратити умом речи молитве, одбацујући сваку помисао – и грешну и праведну.
 
Стање дубоке, чврсте пажње при молитви, долази од присуства Божанствене благодати у нашем духу. Даровање благодатне пажње ономе, који се моли јесте прво битно духовно Божје даровање.
 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У тексту је у основи сачуван стил усмених беседа Старца.

  2. “Не представљај себи у машти лик или слику Господњу, већ имај убеђење о Његовом присуству; имај убеђење да Он гледа на тебе, на твој ум, на твоје срце и да је дар његов у руци његовој. Прво је недозвољена машта, која води погубној варљивости, а убеђење о присуству Бога. Који је свуда, јесте убеђење о свесветој истини. Свети оци говоре: “Никада не примај, ако би ти видео било шта чулно или мислено изван или унутар себе: био то лик Христа, или неког ангела или светитеља, или маштовит лик светлости у уму. Смири се, не веруј у то и не говори о томе. Непрестано чувај ум од слика и прилика посредством маште и обраћај пажњу само на речи молитве.” Добротољубље V Калиста и Игњатија Ксантопулова о ћутању и молитви, гл.75. (Целокупно издање светитеља Игњатија Брјанчанинова. М. 2003. Т.У.С. 88)

  3. Старац јеросхимонах Макарује Оптински, говорећи о достојанству те књиге, обраћао је посебну пажњу на њену опасну страну. Та књига је послужила као узрок да отац Макарије напише чланак: “Упозорење онима, који читају духовне књиге светих отаца и који желе да стекну умну молитву Исусову”, где отац Макарије нарочито запажа: “Књига је написана убедљиво. Докази су прилагођени књигама светих отаца, а опасна страна је у овом предмету прећутана; тако, да онај који не зна савршено учење светих отаца, може лако да се одушеви таквим убеђењима, а нарочито онима, који нису сами видели, или од других слушали, о таквима, који су се душевно повредили од таквих делања…” Основна грешка у том рукопису по речима оца Макарија, јесте да је “састављач описао небитна убеђења у сировођењу умне и срдачне молитве, постављајићи као главни циљ у овоме делање Искање (тражење) високих дарова и утеха духовних, што може да има веома опасне последице у односу на демонску прелест.” Не треба мешати тај рукопис са књигама “Старац Зосима Верховски” (М. 1994) у којој, са аскетске тачке гледишта, све одговара минејима Св. Отаца православне цркве.

Comments are closed.