Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ТРАГАЈМО ЗА НЕВИДЉИВИМ ИЗА ОНОГА ШТО ЈЕ ВИДЉИВО

У трећој беседи о молитви желим да поставим питање о вери као апсолутном предуслову за плодоносну и искрену молитву. Савремени човек се често боји да покаже да је верник зато што му се чини да је бити верник нешто особењачко, уско-религијско, да је то област у којој ће он бити сам, да други културни људи не могу имати појма о вери и да је ово занимање ума и срца њима туђе.
Сада бих желео да нагласим даје то чист неспоразум који произлази из непромишљености. Вера није само религијски појам. Свето Писмо дефинише веру као веровање у постојање невидљивог. Зар ово није дефиниција која обухвата читав наш живот? На пример, срео сам човека, заинтересовало ме је његово лице, желео бих да се упознам са њим. Зашто? Ако постоји само видљиво онда би оно што сам видео требало да ме задовољи. Међутим, ја знам да је његово лице занимљиво и важно, због тога што иза видљивог постоји невидљиво, постоји ум, постоји срце, постоји читава људска судбина. Исто се односи и на научно истраживање. Научник не описује предмете који су око њега, он се не задовољава тиме да да је минералима различите називе, да класификује цвеће или дивље животиње. Научник данас иде много дубље. Његова пажња се не зауставља на спољашњем, већ је његово интересовање усмерено на оно што је невидљиво. Гледајући предмет он се удубљује у природу материје, посматрајући кретање – у природу енергије, гледајући живо биће – у природу живота. А све ово је невидљиво. Он може да почне да се бави сличним истраживањима само зато што је потпуно убеђен да се иза видљивог крије богато и важно невидљиво које он мора да сазна зато што га спољашње не задовољава, јер то није потпуно сазнање.
Дакле, вера је стање сваког човека у току целог његовог живота у сваком контакту са другим човеком. Вера је приступ научника свету који га окружује. Вера све одређује. И сећам се како ми је један представник совјетске власти једном рекао: “Без вере човек не може да живи!” Он је овим хтео да каже да човек не може да живи без дубоког и чврстог убеђења које би одређивало његове поступке. Када човек каже да је верник и да је предмет његове вере Сам Бог, он тиме не доказује своју некултурност, он само доказује да круг његовог трагања, предмет његовог сазнања није само човек и само материјални свет, већ да је он – из овог или оног разлога доживео још и постојање другог света – можда света лепоте, света дубине сопствене душе, и да је можда већ осетио лаки додир Божијег Духа.
Вера има и друго значење – значење поверења. Када говорим: “верујем ти”, то значи: “имам поверења у тебе”. Исто то верник говори о Богу размишљајући о Њему или обраћајући Му се. Међутим, имати поверења, такође, значи послушати нечији савет и поуку. И због тога, да бисмо узрастали у духовном животу, да бисмо познали дубину оног искуства у познању Бога, које обично зовемо вера, треба да научимо да живимо онако како Бог саветује, да живимо животом на који нас позива Сам Бог. То је пут заповести, о којем су говорили древни подвижници, покушај да се мишљу и срцем и духом сјединимо са Самим Богом, не само у осећањима него и у својим поступцима.

Comments are closed.