Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

У МОЛИТВИ БУДИ ИСКРЕН ДО КРАЈА

Поменуо сам молитву Оче наш. Можда не знају баш сви речи ове молитве. Рећи ћу их на црквенословенском језику и ако буде потребно нешто да се објасни објаснићу касније.
“Отче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да придет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи. Хлеб наш насуштни дажд нам днес. И остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем должником нашим, и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин”.
То јест:
“Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу, хлеб наш насушни дај нам данас, опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога. Јер је Твоје царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин”
Желео бих да обратите пажњу на једну фразу која се непосредно односи на оно што сам говорио на крају прошле беседе. Понекад у молитви неког Светог налазимо неку реч коју не можемо искрено да поновимо. Она не само да превазилази наше искуство него и нашу снагу да победимо себе, да победимо у себи зле и непријатељске жеље. Дакле, у молитви Господњој постоји такав моменат: Опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дугове нашим ближњима, који су нас нечим повредили, понизили или увредили. Ово не изгледа тако тешко да се каже када је у животу све у реду, али понекад је то тако тешко када имаш непријатеља или када је средина у којој се налазиш непријатељски расположена према теби, када те људи исмевају, или туку, или нешто још горе од тога… Како човек онда да изговори ове речи? Ту бих желео да вам испричам нешто о себи.
Кад сам био младић десило се, као што се дешава сваком дечаку, да имам “смртног непријатеља”, дечака којег никако нисам могао да поднесем, за којег сам мислио да ми је прави непријатељ. Међутим, тада сам већ знао за ову молитву. Обратио сам се свом духовнику и испричао му ово. Он је био паметан, директан и помало оштар човек. Рекао ми је: “То је врло једноставно, кад дођеш до тог места, реци: Ни Ти, Господе, немој мени да опростиш грехове, исто као што ја не желим да опростим Кирилу…” Рекао сам: “Оче Атанасије, па не могу…” “Не може се другачије, мораш бити поштен…” Увече, кад сам дошао до тог места нисам могао ово да превалим преко језика. Да навучем на себе гнев Божији, да Му кажем да Га молим да ме избаци из Свог срца исто онако као што ја одбацујем Кирила? Не, не могу… Поново сам отишао код оца Атанасија. “Не можеш? Па, пробај онда да прескочиш ове речи…” Пробао сам, али ни то није ишло. То би било нечасно, не бих могао да кажем целу молитву, а да само ове речи оставим по страни. То би било несавесно, била би то лаж пред Богом, била би то обмана… Поново сам отишао по савет. “Можеш ли можда,” рече отац Атанасије, “да кажеш: Господе, иако не могу да опростим веома бих желео да могу да опростим, тако да ћеш ми Ти можда опростити због моје жеље да опростим?..” Ово је било боље – покушао сам. Нисам имао жељу да му опростим, а уједно ме је гребуцкало осећање – да, вероватно би требало… И поновивши неколико вечери за редом молитву на овај начин осетио сам да ми срце више није онако камено, да у мени више не кипи јарост и мржња и да се смирујем. И у једном тренутку сам могао да кажем: “Опрости! Ја му сад, ево овде, опраштам…”
Мислим да је овакво искуство врло важно. Врло је битно да ништа од онога што говоримо када се молимо не буде неистина. Зато, ако неко има молитвеник и моли се по молитвенику нека чита ове молитве кад има времена, нека постави себи питање о томе шта може да каже поштено, свим умом, свом душом, свом својом вољом. Подвуци оно што ти је тешко да кажеш, али у шта можеш да урастеш са напором, ако не срца, онда воље и свести. Подвуци и оно што никако не можеш да кажеш. И буди искрен до краја. Кад дођеш до таквих речи реци: Господе, не могу ово да кажем, помози ми да некада дорастем до оваквог сазнања.”

Comments are closed.