НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ
ИМАЈМО ХРАБРОСТИ ДА У МОЛИТВИ ПРИЗНАМО БОГУ КОЛИКО НЕДОСТОЈНИМ ЖИВОТОМ СВАКОДНЕВНО ЖИВИМО
У претходним беседама сам говорио о томе како можемо да се молимо речима Светих. Међутим, понекад човек има жељу да се помоли својим сопственим, макар и грешним речима. Као што човек понекад жели да пева својим гласом, жели да говори својим речима са својим другом и жели да се изрази на свој начин.
И ово је врло битно. Морамо се научити да говоримо са Богом живим језиком живог човека. Ми у односу према Богу треба да стојимо у истини, сав наш однос према Њему мора бити истинит и искрен. Приступајући молитви мора нам бити потпуно јасно са чим стојимо пред Њим и морамо то отворено и искрено да Му кажемо. Или: “Господе, измучила ме је чежња за Тобом! Прошао је цео дан у току којег ме је живот бацао тамо-амо, а сада је наступило кратко време мира, могу мало да будем са Тобом…” Или може да се деси да станемо и кажемо: “Господе, како је сраман био овај дан! Како сам се понашао недостојно свог људског звања! Уплашио сам се одговорности и пребацио кривицу на невиног, слагао сам, био сам нечастан, обрукао сам се и Тебе сам тиме осрамотио. Господе, опрости!..” Понекад стајемо на молитву знајући да негде у дубини душе прижељкујемо сусрет са Богом, али нас једноставно опседају мисли и осећања која се никако не уклапају у овај сусрет с Богом, или смо физички уморни и у нама уопште нема никаквих осећања. Ако би нас упитали: “Шта сада осећаш?” – рекли бисмо: “Ништа осим бола у телу због напорног дана, ништа осим опустошене душе…” А понекад се дешава да се поткраде мисао: “Ах, да ми је да се помолим, само што пре! Зато што толико желим да завршим књигу коју сам почео да читам или да завршим разговор или да наставим своја размишљања…”
И све ово треба пред Богом казати да би односи били искрени, да не би било претварања, да се на бисмо правили, “Да, Господе, желим само једно: сусрет са Тобом!”, када је душа у ствари заузета нечим другим.
И ако бисмо имали храбрости, искрености и поштења да тако стајемо пред Бога онда би наша молитва и даље била искрена. Могли бисмо да искажемо Богу своју радост што напокон, напокон, постоји неки зрачак, што можемо да будемо мало са Њим… Понекад бисмо од стида рекли: “Господе, знам Те, Ти си мој Бог, а ја тако не желим да будем са Тобом – каква срамота! Како ме је стид! Тако се не поступа чак ни са земаљским другом…” Понекад бисмо стали пред Бога и рекли: “Господе! Дан је био сраман, понижавајући – показало се да сам недостојан звања човека, а да не говоримо о звању Хришћанина – опрости ми! Дај ми да се покајем, потреси моју душу до дубине да бих се очистио и уразумио се, да се ово никада више не би десило…”
Ако бисмо почели овако да се молимо наша молитва би могла да постане жива зато што би потекла са живог извора наше душе. Приступимо овоме! Покушајмо да се молимо Богу у истини и тада ће нам бити дато да се молимо и у Духу.
