Питање:
Помаже Бог! Имам једно питање у вези са чином проглашавања некога за свеца. На основу чега се установљава да се човек посветио, ко то чини и где је записан и оправдан у Светом Писму тај чин? Питање није постављено злонамерно нити је невернички настројено, већ, напротив, за учвршћење вере у СПЦ. Молим за помоћ.
Иван
Одговор:
Бог помогô! Питање прослављања или канонизације новијих угодника Божјих није везано само за помесну цркву, у овом случају СПЦ коју поменусте. И канонизација се потврђује кроз саборност Цркве; једна помесна црква објављује светитеља и његово име са службом шаље у диптихе других цркава. Први реални светац Божији био је Богочовек – Бог Логос, који је примио тело човека и постао истинити Бог и истинити човек. Сатана је исповедао Човека у Исусу Христу, када је рекао: “Знам те ко си, светац Божији” (Мк. 1, 24) . Он је знао за свеце које Стари Завет на многим местима помиње (посебно Псалми) , али није знао да је Он и оваплоћени Бог. Дакле, и он је знао за Исуса да је неки свети човек.
Господ је проповедао Еванђеље обожења, што ништа није друго до избављење Адама у сваком од нас, који смо по својој оригиналној природи (Божијем промислу) “свеци”, да је чак речено: “богови сте” (Јн. 10, 34) , или: “Јер нећеш оставити душу моју у аду нити ћеш дати да светац твој види трулење” (Пс. 16, 10) . Сваки човек је позван да буде Бог: “Будите, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48) ; нема сумње да смо позвани да сачувамо светост која нам је у благодати поклоњена. То тако убедљиво сведочи Посланица Ефесцима речима: “Јер нас избра у Њему пре постојања света да будемо свети” (1, 4) . Зато св. Ап. Павле на многим местима прве хришћане назива “светима”, сваку крштену душу (Рим. 16, 2, 15) . Једном, када су апостоли почели да јадикују како је тешко да се спасе, Христос им је одговорио: “Људима је ово немогуће, али Богу је све могуће” (Мт, 19, 26) . Дакле, сва дубина хришћанског учења јесте обожење своје душе и тела, освећење; или још тачније: духовна брига и рад да се наша душа и тело не покваре, и на крају не задобије смрт нашим погрешним животом. И речи “људима је ово немогуће” говоре да ван благодати Божије, ван Цркве (светих у њој) нема спасења, о чему и св. Кипријан говори.
Али ко су сви ти свети? То су хришћани “освећени у Христу Исусу, ПОЗВАНИ свети, са свима који на СВАКОМ месту ПРИЗИВАЈУ име Господа нашег Исуса Христа” (1 Кор. 1, 2) . “Молите се без престанка” (1 Сол. 5, 17) . Дакле, светост се постиже молитвом “без престанка” и сваким другим земаљско-анђелским животом и врлинама. Дакле, тражи се непрекидна духовна активност, умно делање, созерцање, добра дела која су запечаћена идењем за Христом – “остави све и пођи за мном” (Мт. 19, 21) . То што није могао да испуни тај еванђелски младић, лако су урадили многи цареви, кнежеви, племићи, филозофи, војници, доктори, слуге… Оставили су све и пошли за Њим племић Сава, голобради ђакон Авакум, начитани Јустин Поповић, оксфордски студент Николај Велимириовић и многи други.
Да је неко несумњиво постао сасуд Духа Светог, и да је проводник Његових благодати и чуда – врло је лако утврдити. То што су апостоли и њихови ученици, и ученици њихових ученика масовно радили данас није тако честа појава, али може да се нађе. Благодаћу Духа Светог они су васкрсавали мртве; исцељивали болесне; стране језике говорили (без часа учења) ; “смртно испијали” и у ватри горели и не сагоревали. Има угодника Божјих кроз које је Бог показао своју славу, тако да њихова мртва тела точе најблагородније миомирисе, сачувана су нетрулежна, а на њиховим гробовима се појављује таворска светлост, што је знак нашег будућег живота и обожења. Ево, митрополит Филарет (није канонизован) , потоњи првојерарх РЗПЦ живео је ни мање ни више у престижном делу Њујорка (на Парк Авенији и 93. ул.) , и чудом Божијим његово тело сачувано је нетрулжено и тај праведник се заузима за многе молбе верујућих који се њему обраћају, јер Свето Писмо каже: “много је моћна усрдна молитва праведника” (Са. Посл. Јакова, 5, 16) . Такве знаке Црква тражи, и онда их она скупља као сведочанства дејства и силе Духа Светога, и на свом сабору потврђује оно што је црквена пуноћа одавно приметила.
Сам чин канонизације се врши тако што се све до дана званичног прослављања врше парастоси, а тај дан обично је дан упокојења, а у неким случајевима и дан проналаска моштију. А на сам дан канонизације мора да буде припремљена (написана) минејска служба новом светом (то је обично синтеза сведочанства његових чуда и овоземаљских подвига) , и на јутрењу те службе на већ припремљеном аналоју посред цркве стоји насликана икона која је прекривена. И када по типику треба да се пева величаније, најстарији свештенослушитељ (патријарх) открива икону, и она се подиже и свечано и са умилењем сва црква пева “величаније”. Од тада па на даље овом новообјављеном светом (канонизованом) служе се молебани и остале службе које су прописане типиком. Што се тиче оправданости (доказа) у Еванђељу, мислим да Ваше питање губи свој основ. Доказе смо већ навели, али као доказ за сам установљени чин прослављања нису потребни никакви еванђелски ауторитети. Овде морамо да будемо врло опрезни. Педесетница је старија од Еванђеља: Дух Свети силази на апостоле и рађа се Црква, која касније, доста касније, својим ауторитетом (надахнућем Духа Светог) утврђује канон свештених књига Новог и Старог Завета. Шта желим да кажем? Па постојао је историјски период када су еванђеља била предање док их нису Матеј, Лука, Марко и Јован записали. А Црква је живела и чак један сабор имала (54.) као највише законодавно тело. Црква уређује свој унутрашњи живот Светим Предањем и Светим Писмом (“Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите се предања као што вам предадох”, [1 Кор, 11, 2], или Солуњанима: “Браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицама” [2, 15]) , и она је одувек чврсто стајала на та два стуба. Од првих векова хришћанства Она предањски учи да су неки људи били посебни носиоци благодати Свтог Духа, да су свети и блажени, и ми их још увек познајемо и саборно преживљавамо.
Свака Литургија је мистично спајање Небеске са Земаљском црквом; и у Евхаристији се врши космичко заједничарење и испуњавање светих речи: “Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника” (Јаков. 5, 16) . Такве праведнике Црква данас назива светима – људе који су живи пред Богом, и који виде нашу љубав према њима, и не могу да је игноришу зато што је Бог љубав. Дакле, они нас из љубави према нама молитвено заступају пред престолом Бога Славе. То је суштина хришћанске душе, а све друго је за њу бесмислица.
о. Љубо.
