Питање:
Пошто нисам добио одговор на моје питање, а сличног питања нема у “историји”, мораћу да вам поново досађујем, укратко: имам 30 год., трудим се да живим по заповестима Господњим ал сам ни студен ни врућ, имам говорну ману (муцање) и волео би да се оженим и створим православну породицу (пошто за монаштво немам ону прекопотребну љубав) , како да уопште приђем некој девојци са оваквим проблемом? Покушавао сам доста и потпуно разумем одбојност код девојака, јер би можда и ја исто поступао у њиховом случају. Читајући дела Св. Отаца увидео сам да је човеку понуђен један од два пута: брак или монаштво, да ли постоји ”треци” пут имајући у обзир моје (горе наведене) проблеме или је довољно да се читав живот носи ова болест као крст, без роптања, и трудити се живети богоугодним животом? Опростите што досађујем, волео би да прочитам ваше мишљење посебно због тога што ми се свиђа начин на који одговарате људима, прочитао сам већину питања на овом сајту и нека вам је Бог у помоћи, што би реко наш народ “има нас разних”. Разумећу ако нисте у стању да ми одговорите, јер је мој “проблем” заиста специфичан. Бог нека вас награди за труд који улажете не би ли помогли вашем стаду
Н.Н
Одговор:
Драги брате, да Ти одмах кажем: Твој проблем ни по чему није специфичан. Много младића има идентичне или сличне проблеме и бори са њима на разне, за њих доступне, начине и разним средствима. То што имаш говорну ману (ја сам ту ману добио у позним годинама, после једне операције и нимало се не осећам хендикепираним) нека Те не спутава да успостављаш контакте са људиме у свом окружењу, па и са девојкама које Ти се допадају и да тражиш избраницу свога срца, са којом ћеш се оженити и рађати децу. Погледај око себе. Толико људи са далеко већим хендикепом од Тебе, налазе радост у животу, оснивају породице, негују децу, своју породицу осећају као Цркву у малом. Сретао си слепе, глухонеме, инвалиде разних врста, у друштву здравих супружника, како шетају са својом здравом децом. Твој хендикеп није болест, већ мала урођена или стечена мана, која не сме да представља никакву препреку у комуникацији. Интензитет те мане се појачава узбуђењем, тремом или пак неким страхом. Ако те појаве будеш настојао да смањиш и ублажиш и муцање ће бити мање.
При стварању човека, Бог их је створио двоје, мушко и женско (како је то и у природи живих бића) и дао им заповест: Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом. Дакле, брак и рађање деце, настављање Божјег дела стварања, благослов је Божји и основни циљ човековог живота на земљи. Ако би човечанство одбацило овај Божји благослов и престали да рађају децу, људски род би брзо изумро на земљи. Монаштво је добровољно опредељење човека (мушкарца и жене) да свој живот проведу у девичанству, одричући се Божјег благослова рађања деце. Но, то су изузеци, у односу на број људи који склапају бракове и рађају децу. А то што си прочитао код отаца, да су човеку понуђена два пута, брак или монаштво, то је стога да човек не изгуби смисао живота. Божји благослов је брак и рађање деце, монаштво је свесно и циљно одрицање не само од брака, већ од својине (материјалних добара) и потчињавање своје воље старешини, духовном оцу. Оно треће би условно могли назвати – бесмислено. Неприхватање Божјег благослова у браку или узвишеног циља у монаштву, неожењен и неудата, ипак проводе живот без неког конкретног циља. Има их, међутим, који су животни циљ пронашли у разним хуманитарним делатностима, посвећивању себе служби за ближње или на неком научном раду, за који мисле да би им брак представљао сметњу.
Да закључимо, моја препорука је да се никако не изолујеш из друштва због те незнатне мане. Наћи ћеш Ти девојку која ће у теби, пре свега, гледати човека са врлинама, а не човека са говорном маном. Не гледају све девојке само на спољашњост, већ цене и духовне вредности, које Ти, несумњиво, поседујеш. Мораш бити храбар и одлучан. Прегаоцу Бог даје махове. Настави да живиш богоугодно као до сада, моли се Богу и Бог ће Ти помоћи, Божји благослов неће изостати.
С благословом Божјим
о. Душан
