Mорално стање нашег народа

Питање:
Помаже Господ часни Оци, Унапред бих желео да ми опростите због дужине писма. Мој проблем и није толико озбиљан, и не морате се мучити и одузимати време другим верницима којима је помоћ потребнија. Ја само желим некоме да се изјадам, а у мојој околини не постоји нико ко би ме разумео. Када почнем да причам о томе, сви ми се смеју. Наиме, много ме погађа и брине морално стање нашег народа. Ја редовно долазим у контакт са људима и свега се наслушам. А кад одем на facebook, мука ме ухвати. Налазим девојчице од по 14 и 15 година које се оскудно одевене сликају и те слике каче на интернет да сви гледају. Нек ми Бог опрости грешном, ни ја нисам светац, али ово је Содома и Гомора. Љубав, верност, поштовање, ти појмови се сада ретко срећу, и никоме више не значе ништа. Срби се бусају у груди и позивају на Бога, а нико се не запита да ли смо заслужили његову љубав? Није довољно викати Косово је Србија. Па због нашег обожавања “црвеног телета” комунизма, смо и изгубили то Косово. Кречили смо цркве, јахали свештенике и читали опело Богу. Пре пар дана сам у једном кафићу слушао девојку која не може да разуме зашто треба да буде верна свом дечку? Брачни парови чине прељубе већ у првим месецима брака. Младе девојке масовно абортирају, зато што због већег ужитка нису користиле заштиту, ако већ не могу да се суздрже од односа. Често не знају ни ко је отац. Да ли је ово време на које нас је упозоравао Спаситељ? Да ће се само малобројни спасти? Страшно је колико смо постали лицемерни, из Цркве не излазимо, постимо све постове, а на Бога хулимо без престанка. Још увек се у неким домовима поред иконе држи Титова слика. Ни свештеници нису бољи. Један је мојој мајци рекао да мора да буде лепа, јер он у својој парохији воли само лепе жене. Његов позив и мантија су га спасле да га не избацим напоље.
Људи се одушевљавају “Великим братом”, “Фармом” и осталим глупостима. Храна им је за душу да гледају туђу приватност. Омладина мисли да лепота покреће свет и да, ако се има пара, сви проблеми су решени. У Србији је једном изашла нека књига о једној спонзоруши, разграбили су је за пар дана. Само се о томе причало. И слушао сам да је та девојка пример како се успева у животу! ! ! Немојте погрешно да ме разумете, нисам ја неко маторо џангризало. Ја сам млад човек који воли живот, провод и дружење, али у некој нормалној мери, да не буде против воље Божије. Има ту толико тога што ме погађа, али на крају крајева, то ваљда мора тако да буде. Још једном опростите ако сам вас давио. Нек нам је Господ у помоћи, и нек нам се смилује грешнима.
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Да и ја тебе нешто питам: Ко је икада нама обећао, или нам рекао да су сви Срби око нас идеални хришћани, који свагда и сви од реда иду за Христом? Да је икада и један народ био тако добар, вероватно да Христос неби ни долазио.
Одувек је био задатак хришћана да буду различити од осталог света који их окружује. Од својих комшија, другова, пријатеља, браће и сестара. У чему је била та разлика? Управо у томе о чему ти говориш: околина је одувек и свуда била материјалозована, развратна, огрезла у враџбинама и гатањима, неморална, и све остало што иде уз то. С друге стране, “Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору) , нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) , нити су они, као неки други, присталице – људске науке. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина – туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају. Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе) , а сви их гоне. Презиру их и осуђују: убијају их, а они оживљују. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А кад их муче, радују се као да живот поново добијају. Од Јудеја су нападани као туђинци и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзмтељи (њихови) не могу навести. И просто речено: што је душа у телу, то су Хришћани у свету. (Посланица Диогнету) Прочитај, молим те, посланицу са овог линка: http: //www.pouke.org/out.php? url=http%3A%2F%2Fwww.verujem.org%2Fpdf%2Fposlanica_diognetu.pdf&type=1&id=244&cid=25
Још један пример од пре 16 векова, који ни до данас није изгубио ништа од своје актуелности и свежине. У време завршне фазе борбе са тринитарним јересима у 4. веку, св. Василије Велики, у својој књизи “О Светом Духу”, пише: “Са чиме могу да упоредим нашу данашњу ситуацију? Она је слична поморској битки, потпаљиваној старим свађама, коју воде људи који воле рат, који негују мржњу једни према другима… Неред и пометња се не могу описати; али, најгоре зло од свих тек подиже главу: када људи падну у очајање за свој живот, они узимају себи право на сваку врсту покварености… Они ћe непрестано покушавати да поразе један другога, чак и ако њихови бродови тону у амбис. Ми нападамо један другога, бивамо оборени једни од других. Ако нас непријатељ не нападне најпре, ми бивамо рањени од својих другова; ако је неко рањен и падне, бива изгажен од својих сабораца. Иако смо уједињени у нашој мржњи према заједничком непријатељу, чим се он повуче, ми налазимо непријатеља један у другоме. Ко би могао да састави списак рањеника? Неки су пали у борби са непријатељем, неки су издани од својих савезника, други су жртве неспособности својих вођа. Пометња коју су смислили моћници овога света изазвала је слом људи снажније него ураган или торнадо. Терор општег уништења већ виси над нама, и упркос томе, они настављају са својим ривалствима игноришући сваки смисао за опасност. Приватна непријатељства су овим људима важнија од борбе читавог народа… Они се боре једни против других грубим речима. Готово су напунили Цркву бесмисленим вапајима и неразумном виком своје галаме. Они стално изврћу учење истините религије, некада му додајући а некада одузимајући… Богонадахнуто Свето Писмо је немоћно да посредује међу завађеним странама, нити апостолска традиција може да им понуди услове за измирење, јер сваки човек у својој арогантној самообмани мисли да њему више приличи да наређује него да он сам некога послуша.
Како никакав људски глас није довољно снажан да би се чуо у таквом метежу, рачунам да је тишина много кориснија од речи. Шта више, задржан сам и речима Пророка: “Зато ћe обазриви ћутати у ово време, јер је зло време” (Амос 5, 13) ; време када неки саплићу своје ближње; једни ударају човека који је већ пао, други аплаудирају, али ни један није довољно милостив да пружи руку помоћи уморноме, иако стара пословица каже: Ако видиш где је ненавиднику твоме пао магарац под теретом својим, немој да га оставиш него му помози! (II Мојс. 23, 5) Ово сигурно није случај данас! Због чега? Љубав многих је охладнела; нема више слоге међу браћом; само име јединства је презрено; хришћанска самилост и сузе саосећања се не могу нигде више наћи. Нико више не прима слабога у вери (Рим. 14, 11) , него узајамна мржња пламти жестоко међу браћом, тако да их пад ближњега много више радује него успех свог властитог домаћинства.
Они, који суде заблуделима немилосрдни су и огорчени, док они који суде честитима неправедни су и непријатељски расположени. Ово зло се тако чврсто укоренило међу нама, да смо постали суровији од звери: оне се бар сакупљују у чопоре по својим врстама, док ми чувамо нашу најдивљачкију тактику за чланове нашег домаћинства…
Ја сам се научио из примера оних младића у Вавилону да, када нема никога да подржава ствар истините вере, ми морамо да извршимо нашу дужност сами. Они су певали химну Богу, бачени усред огњене пећи, не мислећи о мноштву које је одбацило истину, него су били задовољни да имају један другога – иако их је било само тројица. Зато нас мноштво непријатеља уопште не плаши, него ми показујемо нашу веру у помоћ Светога Духа и храбро објављујемо истину. Иначе, било би потпуно бедно да се тако лако од ових људи хули на Духа и руши истинита Вера, док се ми, имајући тако моћног Покровитеља и Заштитника, снебивамо да бранимо учење које је очувано још од отачких дана, у непрекинутом низу до сада! ”
http: //svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC003.htm
Поздравља те, О. Срба

Comments are closed.