МОНАХ КАЛИСТ

 

МОНАХ КАЛИСТ
 

ДИО II
МОНАШТВО
 
Обављали смо у манастиру многе послове. Била ми је потребна физичка снага, па сам јео јаку храну; тело ми је било снажно, скоро је надвладавало дух. Терани разним потребама, људи су стално долазили к нама, или смо ми к њима одлазили. Одговарао сам на многа питања; изговарао сам подоста непотребних, сувишних речи. Једино сам ноћу остајао сам; али тада због умора нисам био способан за већи духовни напор. Расејан сам био и узнемирен, пробудиле су се разноврсне жеље у мени; тако нисам могао да се предано и с пажњом молим, онако како сам желео.
Многи монаси дошли су у манастир, да би се начином живота и сталном молитвом приближили Богу. То су желели, али су били опуштени, недисциплиновани; зато се њихове душе нису богатиле, и то ми је сметало. Волео сам упорне, вредне, разумне људе, који могу у свакој прилици да се богате духовно. У рату сам навикао на борбу, ред и тачност: хтео сам да тако буде и у манастиру. Зато је понекад долазило до неслагања између браће и мене, а то нисам волео јер нисам желео да се истичем, да се разликујем од других.
Нисам хтео да живим половично, од данас до сутра, да се понашам као светски човек, и да се од других као монах разликујем само по одећи. У срцу сам, као искушеник, осетио топлину и љубав према Богу и људима. Тај осећај пробудио је у мени тежњу, жељу, да у беспоштедној борби продрем у дубину свога бића и сазнам истину о животу, и пут и сврху свога живљења на земљи.
Знао сам да су неки наши преци видели Господа и његове светитеље, и друге бестелесне силе. Нисам хтео, нисам могао, да будем један од оних који само препричавају туђу славу и доживљаје; хтео сам у те приче лично да се уверим.
После дугог учења и размишњања, увидео сам да ћу једино у самоћи, у пустињи, моћи потпуно да извршим све оно што се од мене као монаха тражило. Надао сам се, и веровао сам у то, да ћу, у бескрајном искуству и у честим додирима са духовним ванвременим чистим силама и најдубљим тајнама, стећи сигурност и тако, испуњен неземаљском љубављу, живети животом достојним човека.
Одмах након монашења, отишао сам до владике Николаја и рекао му:
“Преосвећени, одобри ми, и дај ми благосвлов, да одем у планину. Хоћу да се усамљен, у тишини, похрвем са својим телом, да саберем мисли и да покушам да се очистим и смирим. Ти знаш да сам гладовао, зебао, спавао под ведрим небом, и да сам преживео многе невоље и у рату и овде у манастиру. Верујем да ћу издржати животу самоћи.”
“Знам за твоју жељу, Калисте. Верујем да ће ти користити самоћа; имаш мој благослов. Иди… Али, знај да те пуштам само на годину дана.”
Пре поласка, у Охриду, купио сам менгеле тешке два кила, ренде за глачање дрвета, секиру, тестеру, бургију, лак за дрво, челична слова, шпиц за камен, чекић. Алат ми је био потребан да уредим пећину и за прављење крстића од дрвета. Понео сам и два ћебета, три пара веша, четири кила пројиног брашна, један лонац и доста сапуна.
У јесен 1922. године кренуо сам у Петриљску планину, која се налази између две реке, Косељске и Големе, да у њој молитвено тихујем.
Ишао сам озарен надом да улазим у живот пун непредвиђених тајни. Слутио сам да ме очекује непозната и велика борба, и са самим собом и са природом, са тајанственим у мени и око мене. Нисам се плашио. Било је то као да сам ишао према новом рођењу у неком другом, бољем свету.
Било је много пећина у планини. Одабрао сам једну која је била пространа, сунчана, сува и, како ми је изгледало, погодна за живот. Налазила се изнад потока, између села Велгошта и Болна. Унутра је била једна греда, у близини свода, постављена попречно од зида до зида. На њој су вероватно, некада давно, чобани сушили месо на диму. По измету, било га је за двоја добра кола, утврдио сам да су у пећини ноћивале птице. Прионуо сам на посао и одмах очистио своје будуће боравиште.
До мрака сам се већ уморио и седох у кут пећине. Уто су долетела два орла. Вили су се мало пред улазом, затим су улетели и спустили се на греду. Били су то перистерски орлови, велики као ћурани. Утишао сам дах; нисам се мицао, да бих остао непримећен, и видео шта ће се догодити. Иако је било мрачно, убрзо су ме приметили. Гледали су ме одозго, климали главом, као да кљуцају, испуштајући неке шуштаве гласове. Био сам уљез у њиховом боравишту, непознати гост, али ме нису нападали нити су ме се плашили.
Кад се сасвим смрачило, ухватио сам једног за ноге и полако га спустио на под. Није се бранио. Али чим је стао на ноге, почео је да ме удара огромним крилима. Да сам био нешто слабији, сигурно би ме оборио на под и ко зна шта ми учинио. Ослободио сам га се некако, и упалио свећу. Одмах је склопио крила и умирио се; стајао је збуњен, као да не зна шта ће. Орао је био слеп при светлости свеће.
Гледао сам га још мало; онда сам га опет ухватио за ноге и вратио на греду. Није се бранио. Преспавао сам ту ноћ у пећини заједно са орловима.
Устао сам рано да припремим грађу за затварање улаза у пећину. Орлови су већ били одлетели. Одабрао сам неколико борова, оборио их, окресао и исекао на потребне дужине. Око подне орлови су се појавили. Један је у кљуну носио дугачку змију; змија се увијала, покушавајући да се ослободи. Када је орао стао на греду, испустио је змију на под. Затим је и други слетео, убили су змију и појели је. Потом су одлетели. Никад их више нисам видео.
До краја дана добро сам утврдио улаз. Оставио сам само мали отвор, широк колико да се провучем, који сам затварао посебним облицама. Журио сам да завршим посао до мрака, како бих се заштитио од звери, јер сам у близини већ био опазио стопе медведа. Поравнао сам шпицом под и зидове, блатом и каменом преградио пећину, тако да је изгледала као добра и пространа соба. Уз десни зид побио сам четири соје, служиле су ми као ногари кревета. Између две јаке мотке разапео сам ћебе /као што се праве носила/, мотке сам онда ставио на соје, и кревет је био готов. За покривање служило ми је одело и друго ћебе. Ватру сам палио кресивом и трудом, а дрва је било у изобиљу свуда около.
За три дана сам тако добро оспособио пећину да сам у њој могао удобно да живим. Касније сам подножје кревета оплео прућем, као и сто и столицу које сам у међувремену од дрвета направио.
Док сам уређивао пећину, молио сам се да ми се открије чиме ћу убудуће да се храним. Храна коју сам понео, брзо је нестала. Четвртог дана пошао сам у потрагу за неким јестивим биљем. Идући шумом, избио сам на пропланак; ту сам наишао на боцу која је над земљом имала бодљикаву израслину као лопту. Та биљка је била врло укусна, као жива храна; укус јој је био сличан корену купуса. Набрао сам подоста тих бодљикавих лопти, очистио их ножем и однео у пећину.
Затим сам пошао да разгледам планину. Приметио сам две букве, око њих велику гомилу камења, које су чобани ту бацали склањајући га са пашњака. Међу камењем расле су коприве у великим бокорима. Набрао сам читаво бреме и простро их под дрво да се осуше у хладу.
Касније, кад су се коприве осушиле, узео сам једну кошуљу, везао јој рукаве и колир, и у њу као у џак потрпао сасушену биљку. Нашао сам и неке дивље крушке, па сам их нанизао на конац у ниске.
Те зиме хранио сам се сувим копривама, крушкама и корењем.
На планини Петрини у првом рату био је фронт; положај око моје пећине држали су Французи. Трагови рата још су били очигледни; свуда наоколо препознавале су се рупе од граната, ровови, сандуци за муницију, поломљене каре, шлемови… Комаде плеха употребио сам као плотну за огњиште /озидао сам га каменом у пећини/, а шлемове као судове за воду и за кување.
У пећини сам имао све услове за нормалан живот. Али у њој нисам волео да се молим. Само напољу, под ведрим небом, био сам способан да саберем мисли и да потпуно, слободно и јасно, изразим своја најдубља осећања. Вероватно ми је то остало из рата, када сам се навикао на такав однос према молитви.
Ипак, првих дана мога боравка у планини, нисам смео да се молим ван пећине. Плашио сам се медведа; могао је неопажен да ми приђе, а да га ја, будући у екстази, не осетим. Зато сам морао у планини да нађем неко сигурно и згодно место. Изнад пећине наишао сам на једну стену; изгледала је као расцепљена. Врхови су јој били прилично одвојени, а подножје скоро састављено. Од једног до другог врха пружала се широка плоча, била је као каква надстрешица. Подножје равно и пространо за стајање. Место ми се веома допало јер је стена била на великој висини, па медведи и вукови нису могли да ме нападну. А широком плочом, надстрешицом, био сам заштићен од кише.
Са те висине, сатима и данима сам посматрао природу око себе: земљу, васиону, сунце, звезде; птице, животиње, биље. Понекад сам дрхтао од неизвесне будућности, од оног непознатог што ме чекало, од слутњи да можда нећу моћи да издржим борбу са својим чулима, жељама, навикама, сећањима.
У почетку сам јео једном у три дана, касније једном у седам дана. Кувао сам коприве, јео корен боце или понеку суву крушку; со намерно нисам био понео. Како су дани пролазили, све сам мање осећао потребу за храном; већ после месец дана, јео сам врло мало. Велику нужду сам вршио једном у седам дана.
Због такве исхране појавила ми се страшна прљавштина на телу; био сам сав прекривен смрдљивом штроком. Кожа се љуштила као после дугог сунчања у лето. То је трајало око два месеца. Никад нисам могао да поднесем нечистоћу, трпео сам је само кад сам морао. Ово сада било је неподношљиво; свакога дана сам се купао по неколико пута. Воду сам доносио са потока, грејао је на ватри, и прао се дуго. Да нисам био понео доста спуна, и да није било потока у близини, морао бих да идем чак до Охридског језера, да сперем смрад са себе.
Помишљао сам да напустим планину и да се вратим у манастир. Моје обитавалиште понекад ми није бивало баш по вољи. Јављала ми се жеља за укусном храном и добрим пићем; нарочито сам се сећао вруће проје, коју је мајка некад спремала, печеног кромпира, меса, гибанице, вина, вруће ракије. Па и девојака сам се сећао, оних које су ме волеле и којих сам се добровољно одрекао. Жеље и сећања из ранијег живота нису ми даноноћно давали мира. Тело је тражило да му испуним старе прохтеве.
Да се одбраним, дуго сам се молио да заволим живот у планини и у самоћи. После неколико дана упорне молитве, у зору, одједном, на мене се излила небеска светлост, обасјала ме целог, и у трену растурила облаке сећања и жеља. Испунио сам се неисказивом радошћу и великим, дотад недоживљеним весељем. Био сам срећан што сам ту, на тој планини, баш на том месту, и сасвим сам.
Борио сам се јуначки. Међутим, иако сам гладовао, мало спавао и дуго се молио, једном ми се у сну ипак просуло семе.
Свако би могао да живи дуго у планин, готово без проблема; ништа му се ружно не би десило, само би му можда било досадно. И мени је било кадикад досадно, све док нисам почео дуго и истрајно да се молим. Чим сам донекле успео да продрем у своју нутрину и да ум приближим срцу, све у мени се узбуркало, јавила се силовита негативна енергија која је изазивала страх и у сну и на јави. Осећао сам наилазак тога зла по немиру и паници што су ме целог обузимали, а опипљивог разлога није било. Бивао сам узнемирен и преплашен више него кад су ми на фронту наређивали да јуришам на ровове, на наперене пушке и митраљезе. Јежила ми се коса на глави и подилазили ме ледени жмарци кад бих, на коленима у молитви, чуо да нешто из мене трупће и лупа у мраку пећине. Тај страх ми је јео кости!
У свету, зло се на човека излива углавном преко другог човека, посредно. Треба се непосредно срести са злом силом, јер се тада види колико је она лукава и ужасно јака! Ако ниси храбар и немаш животно и монашко искуство, не треба ни да помислиш да живиш молитвено у самоћи. Изложио би се, сигурно, многим душевним и телесним опасностима.
У прво време молио сам се по вас целу ноћ, касније по три или четири сата. Усамљен духовни човек нема с ким да разговара, па се и зато, хтео или не, непрекидно моли. Молио сам се онолико колико ми је било довољно да осетим радост у срцу. Остало време користио сам за читање и размишљање, а преко дана правио сам дрвене крстиће, читао Нови завет, Псалтир и друге духовне књиге.
Опет је био почео, и то често, да ми се јавља онај глас /као пре рата, у рату и по рату/, али је сада био јаснији и одређенији. Дозвољавано ми је и да постављам питања, да разговарамо. Обавештавао ме о свему што сам желео да знам, и више од тога. Знао сам да то није добро за мене, па сам се дуго молио да га се ослободим. Знао сам да могу да будем преварен и заведен тим малим истинама које унапред сазнајем, уколико бих се поуздао само у то што ми се каже, а не у Бога и у себе. Могао сам лако да се погордим, да помислим да сам постао велика личност, да могу да сазнам све што хоћу и да сам достојан да разговарам са свевидећом вишњом силом. Међутим, увек сам имао на уму да сам слаб и ништаван и држао сам се провереног пута строго, оног пута који води очишћењу тела, душе и савести. Зато сам се молио да више не чујем тај глас. Уздао сам се у Бога, у своју савест, у своје срце и у свој разум.
Многе сам месеце провео на стени, од истока до захода сунца, и дању и ноћу, са рукама према небу, и са мислима Богу усмереним. Уздржавао сам се од хране, мало сам спавао, молио сам се. Радио сам све што сам од других сазнао, и користио лично искуство, а све у жељи да стекнем смирење и просветлим свој разум. Знао сам да мој духовни напредак не зависи само од моје воље и мојих напора, већ више од воље и помоћи Божје.
У току дана молио сам се по седам пута. Нисам говорио молитве напамет. Богу сам саопштавао оно што ми је навирало из дубине душе. У слободно време правио сам крстиће од шимшировог дрвета: чистио сам дрво, рендисао га, утискивао слова, лакирао. Истовремено сам посматрао природу и живот око себе и уживао. Тада сам видео јасно да се цео живот, у сваком трену, свим својим силама, упиње да буде што ближе светлости, да се сједини с њом, да постане светлост.
Најистинитије сам се ипак радовао својим виђењима и унутрашним доживљајима. То је био мој пут ка светлости, ка извору живота.
Кад бих, обично пред зору, после свеноћне молитве, добијао благодат или доживео виђење, срце ми се пунило неземаљском лепотом, а уста слашћу слађом од сласти меда. Данима после тога нисам имао никакву жељу за храном, нити сам је узимао, а није ми се ни спавало. Био сам лак, бодар. Шетао сам планином као да сам на небу; у мени је цветало обиље лепоте и ништа није могло да помути то моје стање радости.
Код дуготрајних унутрашњих молитава, кад ми се ум спуштао у срце, на глави сам осећао неки капак, као да ми се неко овлаш наслањао на теме; њега сам осећао у сваком тренутку.
Иако сам био далеко од људи, знао сам, на неки свој посебан начин, шта се све у свету догађа. Упознао сам био суштину својих осећања и нагона; касније сам их лако препознавао на лицима других људи.
Сваки тренутак дана или ноћи био ми је испуњен; осећао сам време, био сам део његовог ритма. Ручни сат сам навијао сваког дана у исто време, тачно у секунду! У исто време сам се будио, почињао са молитвом, радио. Тело ми се чистило, сушило се, постепено се потчињавало духу. Ране и куршум у плућима нисам осећао.
Пећина је зими по природи топла, а ложио сам и ватру; али ми је снег сметао. Нисам могао тада, због снега, да стојим на својој стени, под ведрим небом. Покривао сам се сада само одећом, јер сам ћебе бацио убрзо по доласку. Једне ноћи; било ми је веома угодно јер сам се покривен ћебетом, онако дебелим, топлим и меканим, башкарио сву ноћ у слатком сну и пробудио се тек после шест. Тада сам се озбиљно наљутио на себе. “Ако ти, Калисте, желиш да ленствујеш и уживаш, што си дошао у планину?! Врати се у манастир, спавај у топлом кревету, тамо ће те други будити. Или се врати у свет, па живи и уживај!”, рекао сам себи.
Тада сам савио ћебе, онако по војнички, добро га увезао, бацио у поток и гурнуо низ воду.
У пролеће је планина оживела, а мени је лакнуло јер сам се ослободио снега. Олистала је шума, изникла трава, пробудили се медведи, порасле младе коприве. Свега је било у изобиљу, и за животиње и за птице, па и за мене пустињака. Пошто сам се осетио физички јаким, одредио сам себи веће подвиге. Ноћи су биле топле, па сам најчешће био на својој стени у молитви, или сам читао у пећини.
Сваким даном сам постајао тврђи у уверењу да идем добрим путем ка Истини. Све моје мисли биле су усмерене ка оном вишем и од свега важнијем; само понекад, врло ретко, осетио бих да желим да видим човека.
У лето су сазреле дивље крушке зване сланопође; једно стабло је било близу моје пећине. Чекао сам да крушке добро сазру, па да их оберем и оставим за наредну зиму. Кад је дошло време, пошао сам до крушке, али на њој је већ био засео вреднији домаћин од мене – један овећи медвед.
Сео сам на земљу, зачуђен. Гледао сам га како ломи гране и баца их доле, затим силази и једе, па се опет полако пење… Приметио је и он мене, али није обраћао неку већу пажњу. Нити сам хтео, нити смео, да га узнемиравам. Једва сам дочекао час кад се најео и отишао. Тек сам се тада усудио да приђем; како је остало и за мене довољно крушака, нанизао сам их на конац и оставио за зиму.
Хтео сам ипак ближе да упознам тог медведа. Размишљао сам како да му се приближим. Знао сам да ће он опет доћи, када огладни. Зато сам од стабла до пећине поређао крушке, у низу, на раздаљини око једног метра. Сутрадан, кад је дошао, угледао је да на гранама нема плодова. Њушио је около, мирисао, плазио језик; онда је наишао на моју крушку, узео је, затим другу. па трећу, и тако се примицао пећини; унутра сам чекао добро заштићен брвнима. Кад је стигао до улаза, пружио сам му кроз отвор једну крушку држећи је врховима прстију. Оклевао је, мирисао издалека; видео му се страх у очима. Али жеља му је била јача од страха.
Издужио се колико год је могао, испружио главу и опрезно узео крушку. Онда се нагло повукао, као да сам га ошинуо. Још неколико пута се то поновило. Сутрадан је опет дошао. Бивао је све слободнији и смелији.
После пет-шест дана сасвим се ослободио. Више није хтео ни да оде, шеткао се около, лешкарио у близини, онда долазио по крушку. Првих дана нисам смео да изађем из пећине. Плашио сам га се, звер увек остаје звер, човек у њу не може да се поузда. Првих дана гађао сам га камењем и викао на њега да бих га отерао. Касније смо се ипак спријатељили. Понашао се као домаћа животиња. Иако сам га био заволео, ипак нисам хтео да га мазим, нити сам му дозвољавао да се са мном игра и да се према мени понаша као да смо равноправни. Животињи се увек мора ставити до знања да је човек изнад ње.
У околини је било и лисица. И оне се нису плашиле кад смо се сусретали. Тако сам сазнао да човек може, ако хоће, да припитоми и медведа и лисицу. Али курјака, не! Кад сретне човека курјак га или одмах нападне, или бежи као да га ветар носи. Сретао сам их често, али ни један није насрнуо на мене.
Да сам почео да предосећам, први пут сам приметио кад сам се једног дана сунчао испод пећине. Одједном сам предосетио да морам да устанем и да се сакријем; глас ми је рекао да брзо побегнем у пећину.
Тек што сам се сакрио, чуо сам гласове људи. Били су то ловци с керовима, пролазили су низ поток. Притајио сам се у пећини све док нису далеко одмакли. Желео сам да будем сам, да нико не зна где живим. А да су ме видели, брзо би се прочуло по околним селима да горе у планини живи пустињак. Долазили би да ме виде, тражили би да се молим за њих, да их лечим, да им предсказујем будућност… А све то нисам желео. Моја душа, моје срце, све је у мени, тада, стремило вишем и вечном.
Унапред сам предосећао кад ће на мене да наиђе неко искушење, а то се догађало често, и спремао сам се за одбрану опробаним начином. Није ми било баш лако да останем смирен. Али после духовне борбе, на мене је силазила велика благодат; добијао сам више него што сам уложио. Да будем јак и да све издржим, помагала су ми честа и јасна разноврсна виђења.
У самоћи сам се често питао како да прославим Бога, ја, мали и ништавни човек. Размишљао сам о томе како је Он природу и човека мудро створио, како је мени дао живот и слободу да ходам овим светом. Донекле сам схватио величину његову и лепоту дела његових, и схватио сам да му се речима не може одати слава и хвала за све. У срцу ми је живело обиље пламене љубави, и пуштао сам да само срце говори и да га слави.
Отворио ми се духовни вид, уселила се у мене свест о лепоти духовне чистоте. Заиста сам се стидео свега рђавог што сам некада у животу чинио. Сетио сам се свих својих грехова из младости; искрсавали су јасно, у пуној наказности. У таквим тренуцима схватао сам да нисам довољно страдао, да би ми греси били опроштени; а што нисам претрпео заслужену и тешку казну, захваљивао сам само његовој безграничној љубави, и човекољубљу.
Будући потпуно свестан својих рђавих дела, кајао сам се дуго и искрено, и молио у сузама за већу милост. Тражио сам да ме прими онаквог какав сам био и да ме благодаћу својом очисти и спасе. Кад год сам се молио искрено, чиста срца, примао сам увек обиље духовних дарова.
Стекавши велику љубав и светлост у срцу, разумео сам, опипљиво, ко је Онај који нам је потребнији од сунца и ваздуха. И знао сам да немам чега на овом свету да се бојим, док год љубав борави у моме срцу.
У тренуцима молитвеног заноса, кад нисам знао да ли сам у телу или ван тела, добијао сам заповести да останем још у самоћи, да још живим далеко од људи.
Чудио сам се, првих дана, како је могуће да недељама живим без хлеба и воде, без оног што је иначе непоходно сваком живом човеку и створу. Касније сам схватио да су ми она радост, и светлост у срцу, та блага несравњива са било чим земаљским, замењивала сваку телесну потребу, веселили ме и снажили безгранично.
Срце ми је пливало у радости, мекшало, топило се у лепоти. Тада сам безмерно волео Бога и људе. То моје духовно стање није могло да се упореди ни са каквим уживањем у животу посвећеном породици, материјалним добрима, забавама, телесним уживањима.
У планини сам први пут схватао: човек не може да доживи праву природу живота ако живи световно.
За две године само сам два пута отишао међу људе. Први пут, био сам у манастиру светог Наума да измолим од владике одобрење за још годину дана боравка у планини. За продате крстиће које сам правио у планини купио сам одећу. Чуо сам да на острву Преспанског језера преко зиме има мало снега и да се брзо топи. То ме је привукло, па сам озбиљно помишљао да се тамо преселим.
Други пут, ишао сам опет у манастир наредне године. Владика Николај послао је свештеника, који је у младости био чобанин на Петрини, да ме пронађе и доведе у Охрид. Док ме је он тражио по планини, ја сам лежао на својој стени, на асури од траве, сунчао се и размишљао.
Тих дана нисам уопште осећао потребу за храном и пићем, био сам пун благодати и светлости. У таквом духовном и физичком стању обично сам размишљао о човековом животу, о његовој свакодневној борби да угоди стомаку, да се окити раскошном одећом, да стиче материјална блага до бескраја. А шта ће нам све то, кад у себи имамо несравњиво веће богатство?
Свештеник је пронашао моју пећину, али није и мене. Оставио ми је у бошчалуку јабуке и питу. Кад сам пред вече дошао у пећину, зачудио сам се:
одакле јабуке и пита? Спазио сам тада хартију. Владика Николај ми је писао:
“Знам, Калисте, да ти је лепо тамо у планини и да уживаш. Али у манастиру те чекају важни послови. Заповедам ти да одмах дођеш у Охрид!”
По црквеним правилима, морао сам да се одазовем позиву свога старешине. Приликом монашења заветовао сам се и на послушност. Упркос томе, одлучио сам био да не идем. Тврдо сам био решен да останем у самоћи, и да се у свет, међу људе, никад више не вратим. Мислио сам: живећу до краја живота у планини, на језеру, било где. А повремено ћу одлазити у цркву да се причестим. Шта ће мени онда владика? Шта онда имам с њим, и зашто бих га слушао?
Држао сам се тако седам дана. Тада ме спопала велика грижа савести; страх ме неки обузео и сваког часа се појачавао. Борио сам се, али није вредело. Деветог дана, да бих се ослободио гриже савести, одлучио сам да одем у Охрид и сазнам шта владика од мене хоће.
Стигао сам у манастир увече. Ујутру сам био на служби и причестио се. После литургије владика ме увео у олтар, обукао у стихар и произвео у ипођакона. Онда ми је рекао да морам да се одрекнем живота у планини и да сам потребан манастиру. “Немам ја одвише људи, па да их држим у планини!” Опирање ми није помогло, ни молбе да се вратим у самоћу. А без благослова нисам смео да одем.
Разочаран, ишао сам као луд по дворишту; нисам знао шта да урадим. Био сам тужан и утучен, једва бих проговорио коју реч са браћом монасима. И био сам љут на владику, и осећао сам велики отпор према њему.
У нотесу сам носио икону Свете Богородице, извезену у свили. Целе ноћи сам клечао пред иконом и молио Свету Богородицу да ме спасе од владике Николаја. Многе сам сузе пролио те ноћи!
Ујутру смо се опет видели; позвао ме. Тада сам му, на моју велику несрећу, испричао, поред осталог, да сам у планини доживео виђење да ће Југославијом и Србијом ускоро завладати комунисти, и да ће он, Николај, отићи у далеку земљу и у њој касније умрети. Још неке сличне ствари сам му испричао. Одмах сам схватио да је било боље да сам ћутао.
Укорио ме рекавши:
“Ја сам ти, Калисте, одобрио да молитвено тихујеш у планини, мислећи да ћеш постати добар монах и хришћанин. А ти си постао фанатик!”
“Нисам фанатик, владико. Оно што стварно знам, то сам ти рекао. Размотрио сам полако и темељно своје виђење. Не варам се и не лажем.”
Али он је био љут и о томе више није хтео са мном да разговара. Био сам и ја љут на њега што ми није веровао и што није хтео да ме пусти тамо куда сам желео да одем.
Молио сам га и даље да ме пусти у самоћу, и смишљао како да једном заувек одем од њега.
Најзад је попустио и рекао ми:
“Ти си непослушан монах, Калисте! Неки си вајни пустиножитељ, и уместо да будеш бољи од осталих, ти си гори! Иди, кад си толико запео, на ту страну! Али знај: опет ћеш се овде вратити! Још и ово хоћу да ти кажем, да би упамтио: и ја сам имао виђење, и знај, нећеш дочекати старост и умрети у пустињи и у самоћи, онако како си смислио, него међу монасима, у манастиру!”
“Како Бог каже тако ће бити, владико.”
Чим сам добио благослов, пошао сам у планину да се спремим за пресељење на острво Преспанског језера. Надао сам се да ћу заувек остати у самоћи.
Са планине Петрине кренуо сам у пролеће 1924. године. Ујутру, после молитве, опростио сам се са својим двогодишњим пребивалиштем, где сам се јуначки борио за очишћење тела и душе.
Био сам уверен да одлазим чистији, са више љубави у срцу и већом вером и надом, него кад сам дошао у планину.
Напуштао сам једно, за мене незаборавно, место, али са вером да одлазим на боље. Стекао сам одређене навике и прилагодио се животу у планини; али сам стремио вишем, савршеном, и то је одређивало моје осећање.
Понео сам своје ствари и алатке, знао сам де ће ми бити потребне на острву.
Док сам силазио низ планину Галичицу, осетио сам чудан страх; обузело ме нешто хладно и непријатно. Нисам одмах могао да установим шта ми предосећање говори. Знао сам да ми предстоји нека опасност, али не и каква. Легао сам да се одморим, и тада сам доживео виђење. Сазнао сам да морам да одем на острво, не обзирући се на страх и на опасности које ме тамо чекају.
Сутрадан сам стигао у село Коњско. Преноћио сам код неких људи. Рекао сам им куда идем. Они су се зачудили што сам намеравао да живим на том острву, и добронамерно ме саветовали да одустанем. Говорили су: “Острво је пуно змија отровница. Не можеш од њих земљу да згазиш. Користимо га само преко зиме, кад змије спавају, за испашу оваца.” Слушао сам их пажљиво и мало се прибојавао. Помислио сам у трену да одустанем, али сам се брзо присетио виђења и повиновао се вишњој сили, мада сам знао да сељаци говоре истину.
Одатле сам се чамцем пребацио до војне касарне на Преспанском језеру, где су боравили граничари који су чували границу Југославије према Грчкој и Албанији. Рекао сам морнарима зашто сам дошао. Оклевали су мало да ми кажу шта мисле о томе. Проверавали су, ваљда, јесам ли читав, кад хоћу да живим међу змијама, надомак руке арнаутске. Ја сам им приповедао о првом рату, о мом боравку у планини, и о својим схватањима живота уопште.
Кад су утврдили да је са мојом главом све у реду, и кад су схватили да сам одлучан у својој намери да живим на острву, понудили су ми да сарађујемо. Моје ратно искуство убедило их је да могу у свему да се ослоне на мене. Предложили су да им шаљем сигнале, ако приметим да се неко приближава из Грчке или Албаније. Пристао сам, па смо се договорили о још неким детаљима. Патролним чамцем пребацили су ме на острво.
У селу сам купио мало хране, а и морнари су ми оставили нешто хлеба. Тако првих дана нисам морао да се бринем за јело. Хлеб сам исекао на комаде и ставио га да се суши на сунцу, да ми што дуже траје.
Био је почетак пролећа и змије се још нису пробудиле из зимског сна; само је понека гмизала острвом, и то тромо, поспано. Ипак сам се уплашио кад сам их видео.
Војници су, кад су ме оставили, пролили неку течност у круг и рекли ми да у круг змије неће улазити пошто им смета овај мирис. Али се ја у ту заштиту нисам много уздао. Два-три дана их није било, онда су слободно пролазиле круг.
Кад сам остао сам, осетио сам поново радост у срцу што сам слободан. Упркос страху од змија, добро сам се осећао, пријао ми је мирис језерске воде и чисто небо над острвом. Предосећао сам да ћу ту проживети лепе дане. Веровао сам да сам се заувек отео владици Николају, и да је мој живот сада само у мојим и Божјим рукама.
Првих ноћи нисам имао мира због страха од змија; иако сам знао да оне ноћу мирују, нисам спавао. Клечао сам и молио се, тражећи од Бога заштиту од змија и Арнаута. Молио сам се дуго и истрајно, као никад раније. После неколико дана, у зору, пре исхода сунца, велика светлост је сишла на мене и испунила ме смирењем и самопоуздањем. Дух је мој тада сазнао да не смем ничега и никога да се плашим, и да ће ми моје живљење на острву веома користити. Осећао сам се као препорођен; петнаест наредних дана припремао сам се за живот и боравак онде, без икакве потребе за јелом и пићем.
Тражио сам место где бих боље био заштићен од змија и Арнаута. Змије су могле да ме нападну дању, а они ноћу. Грка се нисам плашио, будући да су нам увек били пријатељи, и као ми, хришћани.
Овде није било пећина, па сам морао да саградим колибу на земљи, или да се попнем на неко дрво. Усред шуме наишао сам на фоју; била је дебља и виша од другог дрвећа. Сетио сам се приче да се змије на њу не пењу, јер је њена кора храпава и пуна ситних испупчеља, сличних трњу. Одлучио сам да живим на том четинарском дрвету.
Направио сам лотру и помоћу ње пео се и силазио. Држао сам је увек обешену о грану, одигнуту од земље, да се змије уз њу не би успузале. Фоји сам одсекао врх, скратио је, да би била нижа од осталог дрвећа, јер је, онако високу, могао да је погоди гром. Одсечене гране са густим лишћем сложио сам укосо око сабла, као кишобран, или као кров колибе, и тако се заштитио од кише. Кору липе користио сам за везивање грана. Нашао сам и неке даске које је језеро избацило на обалу, попео их на фоју и употребио као лежај. Све сам добро увезао ликом од липе као каишем.
На фоји сам, због змија, проводио већи део дана; на њој сам спавао и молио се. Многе зоре сам дочекао клечећи на дасци; више сам се молио него што сам спавао.
Живео сам као у планини: спремао сам храну, правио крстиће, молио се, читао. Купао сам се често у језеру. Хранио сам се неким корењем; било је слично главицама црног лука, али горче од пелена. У шест вода сам морао да га кувам, да бих могао да га једем. Другог избора нисам имао. У две године, цело сам острво очистио од тог корења.
Језеро је било богато разноврсном рибом; најкрупнији су били жути и црни шарани. Кад сам улазио у воду, пливале су око мојих ногу, додиривале ме, њушкале, грицкале. Биле су питоме, вероватно зато што их човек није узнемиравао. Чапље су ловиле ситну рибу. Гледао сам како их спретно хватају; догађало се да им велика риба отима улов из кљуна; тако су, у ствари, оне храниле крупну рибу ситном.
Гледао сам јата ситних риба, плашчица, које су у јатима пливале бистром водом; промицале су пред мојим очима као тамне искре. Поред чапљи, плашчицама су се храниле и змије. Улазиле су у воду, вуљале се по пешчаном дну, и доле, под водом, чекале да изнад њих наиђе јато рибица. Чим би се појавиле, змије су хитро дизале главу, хватале их и излазиле на обалу. Виђао сам и више од сто змија одједном како излазе из воде са рибицама у устима.
Понекад сам виђао и зечеве. Вероватно су их ту донели морнари. Нисам сазнао како су се спасавали од змија. Било је и неких птица, сличних ластама, само мало већих, којима не знам име. Виле су се по вас дан над острвом, ћијукале и ловиле муве. Захваљујући њима, муве ми нису досађивале.
Површина језера је најчешће била мирна; мрешкала се на ветру, и пресијавала на сунцу. Рибе су пливале и играле се, као да није било баш никакве опасности, као да је у језеру њихов рај. А на острву, уз мене грешног човека, биле су још чапље и змије. А и оне, безбрижне и лење, сунчале се, париле. Све живо око мене понашало се као да не постоји никаква опасност и зло.
У мени су се, у почетку живота овде, смењивали љубав, радост и страх. Волео сам своја духовна искуства, природу, језеро, небо над острвом, ваздух, а страховао од људи /могли су да ме нападну ноћу/, и од змија /могле су, преко дана, на сваком кораку да ме усмрте/. Био сам једино биће на овом простору, од неколико квадратних километара, које уме да размишља и да воли, и једино биће које је живело у страху.
Понекад сам се осећао као да не припадам овом, земаљском, свету; стремио сам свим бићем да унесем у себе небо, да се уздигнем са земље и ослободим је се заувек, да се утопим у мудрост, истину, и љубав.
На острву су биле зидине порушене цркве, без крова, коју су некад саградили Немањићи и посветили је светом апостолу Петру. Црква је имала двоја врата, западна и јужна. Са обе стране јужних врата назирале су се фреске, два бела орла, грб Немањића. Бршљан је прекрио зид и фреске и тако их сачувао од пропадања. За мене, то је било мало чудо. Унутра није било иконостаса, нити је постојао свети престо. Пожелео сам у њој да се молим, иако је била порушена; зидовима бих био заштићен од ветра, а пошто црква није имала крова, нада мном би било отворено небо, што сам волео. Али у прво време нисам могао јер је увече у цркву улазило стотину змија, свих врста, да ту преноће. Под је био јак, раван и добро очуван; по њему су милели сплетови змија.
Дуго нисам смео у њу да уђем. У почетку су ми змије биле одвратне, касније сам их пуштао да миле око мене, поред самих стопала. Тек кад сам се привикао на њих и постао слободнији, ушао сам унутра да се молим.
Јутром сам их истеривао из цркве метлом од шибља. Биле су послушне, као мали пилићи; излазиле су кроз врата у гомилама и нису ми се противиле. Дању су остајале напољу, на острву, увече су се враћале. Ипак сам, и поред навике на њих, и знања да ничега не треба да се плашим, у молитви био окренут према западу, ка вратима, а не према истоку као што је ред, јер сам пазио на змије, да ме случајно која не изненади и уједе. Али за две године, ни једна ме није напала.
Судим на основу свог искуства, и тврдим да није истинито наше уверење да су животиње зле. Уверио сам се у то и на планини и на острву, и са медведима и са змијама. Човек би требало да се упита какав је и зашто га се животиње плаше и нападају га.
Према змијама нисам био груб све до пред крај друге године. Тада сам решио да обиђем цело острво. Пошао сам, али од змија нисам скоро могао да станем ногом на земљу. Гурао сам их штапом, али ни тада нису хтеле да се склоне. Био сам принуђен да их ударам и бацам. Било ми је жао, али нисам имао другог избора. А да одустанем нисам хтео. Ми људи смо изнад свих бића овде на земљи. Зато нисам могао да дозволим да ме у нечему ограничава животиња и да она мноме влада.
На острву је било мало гробље Немаца који су погинули у првом рату. Једног дана су дошли рођаци, бродом, ископали кости, ставили у посебне џакове. Имали су дозволу наших власти да однесу остатке својих мртвих. Гледао сам како педантно слажу кости у џакове; понашали су се свечано као да додирују велику светињу. Зашто човек то чини? Зар нам није довољно што покојник у нама живи у делима својим и у љубави?
Хранио сам се две године корењем, а онда сам одлучио да се освежим шаранима. Био сам вешт у ловљењу рибе, научио сам то на Охридском језеру, као искушеник. Шаран је иначе мирна риба, па ми и није било тешко да га ухватим. Одлучио сам се за жутог шарана, мислио сам да је укуснији од црног. Ухватио сам једног за очи и хитро га избацио на обалу. Био је велики и јак; праћакао се на сувом као недоклано прасе.
Надао сам се да ће ми риба пријати после дуготрајне биљне исхране; али сам се преварио. Испекао сам шарана, али није ваљао. Скувао сам га, опет ми није био добар. Месо ми је било бљутаво; непосољену рибу нисам могао да једем.
Када су дошли морнари да ме обиђу, рекли су ми да је црни шаран укуснији. Ја сам, пак, мислио да је бољи жути, због светлије боје. Морнари су ми оставили хлеб и два кила соли. Једно краће време сам јео рибу. У почетку ми је пријала, али ми се брзо огадила.
Риба и хлеб, за неколико дана су ме ојачали, и страсти ми се пробудиле, и многе жеље. Дотад сам у самоћи и испосништву провео четири пуне године, али су у мени притајено и даље живеле телесне жеље.
Тврдим да страсти могу да се врате, у пуној снази, и највећем испоснику! Могу да ослабе, може њима да се влада, могу да се потчине, али не могу испосништвом да се униште!
Молио сам се умно и дању и ноћу; зато сам и био у самоћи. У почетку сам се присиљавао да у току дана изговорим по дванаест хиљада Исусових молитава. Тако сам чинио, упорно, све док молитва није сама од себе почела да се одвија у мојим грудима, у срцу. Тада, кад ми се ум везао са срцем, за мене је настао рај на земљи.
Осећао сам се лаким; ишао сам по острву не осећајући да на ногама стојим. Био сам у стању блаженства. Нисам више осећао капак на глави и као да ми се неко лако наслања на теме, као онда у планини. Сада сам на потиљку и на целом горњем делу темена осећао као да ми је глава била отворена.
Лако и јасно сам разумевао Свето писмо и друге књиге, и све оно о чему сам размишљао. Прозирао сам у будућност; сазнавању није било краја, као ни мојој радости. Увидео сам тада колика је величина човекова. Раније нисам могао ни да наслутим за каква је све дела човек способан. Заиста је блаженство бити човек.
Схватио сам: монаштво је велика школа. Али само за онога који живи као монах с вољом, без икаквог или ичијег приморавања. Многи су пожелели да постану добри монаси, али кад су се суочили са својим страстима, кад су повели борбу сами са собом, уплашили су се и малаксали, и нису знали шта би даље. И уместо да омрзну грех и да се против њега боре, жестоко, да од себе одгоне олује страсти, они настављају да живе по старом, да се ваљају у греху, као свиње у блату.
Такви се људи нису очистили, а молитва им није извирала из чистог срца. Будући без снаге и воље да извојују победу до краја, они се покоравају телесним страстима. Такви нису ни хладни, ни врући, већ бљутави, млакоње.
На срећу, многи су пребродили животно море, ишли по врху буре земаљског живота, и са силом Божјом високо се узнели. Оставили су рођаке и пријатеље, богатство земаљско и телесна уживања, да би у замену добили неупоредиво више: живот вечни. Постом, молитвом и покајањем укротили су страсти, савладали тело и унели у себе светлост неба и с њом се сјединили. Светлошћу су уништили животно море пролазности. Они су се родили по други пут, и на њих смрт нема право.
Наук Христов, та вода најчистија, појила ме и хранила. Бранио ме од рђавих мисли и жеља, од свакога духовног зла. Разумно гладујући и упорно се молећи, затегло ми се тело и ојачао дух, па нисам лако подлегао греху нити су у мени могле да нађу места лаж и заблуда. Молитвом сам сабирао ум и просвећивао се, а таквом уму казују се људским језиком неисказљиве тајне.
Ноћу, кад сам се сав предавао умној молитви, у дубоком заносу, Кнез небески је долетао к мени. Од тог сусрета у срцу ми је планула радост, прожет сам био потпуно љубављу. Нисам знао јесам ли на земљи или на небу.
Учио ме да се стално кајем, да тражим опроштај за своје грехове, да радим и од плодова свога рада да живим, да се пристојно одевам. Учио ме да јасно разумевам човека, да имам разум, и снагу, и да зато не смем да будем пасиван, него да стварам.
Молитва ме смиривала, одржавала и бодрила да истрајем. Доводила ме до самог извора најдубљих тајни. Бранила ме од искушења, веселила ме, чинила слободним. Била ми је душевна храна. У њој ми се рађала нада и велика животна стваралачка снага. Она је кључ знања, дом радости, вечног весеља, и скупља је од свега земаљског.
Пред крај друге године мога боравка на острву, стигла ми је порука од владике Николаја, да одмах дођем у Охрид.
Волео сам острво; за мене је то било најдраже место на кугли земаљској. Нисам желео да га напустим. Одлучио сам да не послушам владику.
Осећао сам отпор према помисли да некуда одем. Седам дана сам непрекидно молио Бога да ме спасе владике Николаја и одобри ми да останем на острву. Али било је као и пре две године на планини; осетио сам неиздрживу грижу савести и морао да послушам.
Невољан, тужна срца, покупио сам ствари и кренуо у Охрид. Жао ми је било земље, воде, неба, па чак и змија. Ту сам доживео нешто заиста дубоко и величанствено; за тим сам жалио, као и за оним што сам очекивао и надао се да тек доживим.
По доласку у манастир, владика ме унапредио у ђакона. Моје молбе да се вратим на острво није хтео ни да чује. Једва сам га умолио да ми дозволи да боравим у испосници Свети Заум у којој сам и раније живео, са Симеоном званим Жути Ђаво. Испосница је била празна; Жути Ђаво је после мог монашења отишао у Пећку епархију.
Некако сам обезбедио слободу, мада та самоћа није могла да се упореди са миром у планини и на острву. У околини је било људи; чуо сам њихове гласове, понекад су долазили да разговарамо.
У првим данима бавио сам се, углавном, прављењем крстића и умном молитвом. И овде сам се молио под ведрим небом.
Из манастира сам једном недељно добијао осамсто грама хлеба. Хранио сам се искључиво хлебом и водом. Испосница се налазила на обали Охридског језера. Скобаљи и кленови, нарочито у време кад се мресте, искакали су на обалу; могао сам, да сам хтео, руком да их хватам. Али сам се сећао рђавог искуства са острва, и одбацио сам их као храну. Нисам смео да дозволим да ми се тело оснажи и надјача дух, ни за тренутак.
По вољи и наговору владике Николаја, и под његовим руководством, почео сам да учим из књига. Изучавао сам Конфуција, индијску и грчку филозофију, будизам, Кур’ан, православне и римокатоличке догмате и живот светитеља. Такође, упознао сам се са делима домаћих и светских писаца. Читао сам приповетке, романе, есеје, драме. Налазио сам да су поједини писци дубоко загледани у човека, у наш живот. У многима сам налазио животне истине; о онима, који нису били близу истине, мислио сам да је ипак добро што пишу, јер читаоцима ипак бистре ум, просветљују их.
По природи сам био радознао човек. Није ми било тешко, нити заморно, да читам. Сматрам читање корисним, чак неопходним за човека који живи у свету, међу људима, без других личних духовних подвига.
Учење ми се није допадало; осећао сам да владика има неке планове са мном, који су сигурно били супротни мојој жељи да заувек живим у самоћи. Хтео сам да се посветим личном усавршавању, да сазнајем духовне тајне, а не да будем човек образован, који је своју главу испунио туђим знањима и мислима. На живот у свету, међу људима, тада нисам ни помишљао; иако ми се чинило да ме владика за тако нешто спрема. Присиљавао ме да учим, несебично ме упућивао у светска знања, и често преслишавао, као студента.
Осећао сам Бога у себи, а плашио сам се да ће ме напустити ако живим противно заповестима, и да ће ме оставити безнађу и смрти. Без роптања сам био послушан владици, иако то нисам желео.
Преко дана сам учио, а ноћу, кад сам остајао сам, дуго сам се молио. Тежио сам савршеном и чистом; кајао сам се за заблуде свога бившег живота, искрено. Те молитве су одлазиле у небо лаке као перо. После суза долазило је озарење целог мог бића, затим сам осећао безграничну лепоту. Стидео сам се и гадио саме помисли да учиним нешто ружно и грешно. Борио сам се да ми срце увек буде чисто и савест мирна. Био сам сав окренут лепоти и истини, спреман да се као дрво, кад се баци у огањ, претворим у жар. Осећао сам велику радост и сласт духовну, и присуство Онога кога срце жели непрестано да следи.
Док сам боравио у испосници, упознао сам оца Макарија. Био је на Солунском фронту, после рата жандар, на крају монах. Није слушао, изузев владике, никога, нити је пристајао да ради физичке послове. Био је прождрљив. Без јела није могао да издржи ни два дана. Волео је и вино да попије. Увек је носио гвоздено ђуле, тешко кило и по; и у цркву је с њим ишао. У соби је држао мртвачки сандук и у њему спавао.
У почетку га нисам волео. Кад смо косили ливаде, вешто се извлачио, сакривао се у жбуње, нестајао. Кад се поздрављао, или кад би коме закуцао на врата, или после било каквог питања, увек је говорио: Господи помилуј. Није хтео да ради, али је волео да служи у цркви.
Бирали смо га за игумана у неколико манастира, али је одбијао. Говорио је: “Ако ме присилите да будем игуман, одгришћу себи језик, па кад не будем могао да говорим, ни игуман нећу моћи да будем!”
Али кад је одређен да буде духовник једном женском манастиру, дужност је прихватио. Монахиње су о њему говориле све најлепше. Био је примеран духовник и веома су га поштовале. За нас је то било право чудо. Знали смо да у женском манастиру ретки могу да буду духовници, а да изађу чисти. Зато су се монаси нерадо прихватали да буду духовници међу монахињама. А он је ту дужност обављао успешно!
У манастиру смо имали болесних људи, лудака. Тако је неки богат човек довео к нама оболелог сина и добро нам платио да му читамо молитву јелеосвећења, за оздрављење. Знали смо да Бог плаћену молитву неће да услиши. Трудили смо се, али никаквог побољшања није било.
Неколико дана касније, Макарије Миловановић замолио ме да му помогнем да он очита молитву истом том младићу. Пристао сам, а он је тражио од мене да не изговорим ни реч, ни у себи, на јектенијама, ни “Господи помилуј”; само да му додајем кадиониду кад је потребно.
Вршио је свету тајну потпуно сам. При крају молитве, на моје велико чуђење, болесник је био исцељен, освестио се. Као да се тог тренутка пробудио из сна, узвикнуо је: “Мајко моја, где се налазим?” Напустио је манастир здрав.
Нас седморица нисмо ништа учинили, а он, Макарије, сам је излечио човека за мање од два часа! Тада сам променио мишљење о њему.
Пред крај друге године мога боравка у испосници, владика ме позове у Митрополију. Позвао је још неколико монаха, и одредио нас да код грађевинског инжењера Чечењева, Руса, изучимо грађевинарство.
Тако је мој живот у Светом Науму почео да се одвија по владичиној вољи, и према потреби цркве. Нисам био задовољан, али сам морао да се покорим старешини и савесно сам извршавао све што се од мене тражило. Добро је за човека кад уме да зида разне грађевине, тунеле, мостове. Али ја сам опипљиво и искуствено упознао оно што је далеко лепше: градити и усавршавати себе и уживати у незамисливим сладостима и лепотама духовним, на путу ка вечности.
Чечењев нас је учио, сваког дана у току целе године, изузев недељом и у празничне дане, како се праве планови, постављају фундаменти и све остало што захтева ова наука.
Што се учења тиче, никаквих потешкоћа није било; лако и брзо сам схватао, разумевао и добро памтио. Инжењер Чечењев се чудио и дивио мојим способностима. Такав сам био јер ми свест ничим није била замућена. А такав сам постао у планини Петрини и на острву Преспанског језера.
Изучавао сам грађевинарство, религију, филозофију, књижевност, али и присуствовао светим литургијама заједно са осталим монасима. Избегавао сам дуже и празне разговоре; једино сам, у слободно време, остајао са владиком Николајем. Подучавао ме владика и објашњавао оно што нисам могао да разумем. Осећао сам да ми је то што он говори духовно корисно.
Сећам се неких догађаја из тог времена, који су ми се дубоко урезали у свест.
На дан двадесетог јуна, прве године мог боравка у испосници, манастир Свети Наум је славио своју славу. Славље се сутрадан настављено у испосници. Рано ујутру превезли смо се чамцима из Светог Наума у Свети Заум; понели смо све што је било потребно за ручак. Било је много народа, међу њима и представници месне власти, као и два краљева министра.
После службе, приређен је ручак. Поред других монаха, и ја сам служио госте за столом. Владика је сео у чело стола; с његове десне стране министри, затим се даље седело по старешинству. Било је јела и пића као на свакој српској слави. Владика ми је после завршеног ручка рекао да се одморим и да поједем што год хоћу од онога што је преостало. А било је бораније, пасуља, супе, и поврх свега неколико повећих пастрмки.
Узео сам две пастрмке и појео их на брзину. Дозволио сам себи тог дана, јер је био празник, да једем шта желим и колико хоћу. Пастрмке су ми пријале, али сам нешто касније осетио тегобе у желуцу.
Владика се за то време повукао да одспава, а народ се размилео унаоколо тражећи погодна места за одмор. И министри су полегали и покрили се преко стомака танким ћебетом. Било је лето и дивно, лепо време.
Наш кувар у манастиру, Хаџи-Светозар, био је пргав човек, рђаве нарави. Кад је видео да сам појео рибу, викнуо је на мене:
“Ко ти је дозволио да поједеш рибу? Како си смео!”
“Владика ми је одобрио да једем шта хоћу и колико хоћу”, рекао сам мирно.
“Ја сам, бре, овде газда! Који владика, мајку ли му његову!”, викао је и даље Светозар.
Запрепастиле су ме те речи; сви су одједном ућутали и оборили очи. И министри су остали збуњени не верујући у оно што су чули. Владика још није био заспао. Чуо је и он Светозара; изашао је на прозор, погледао га и рекао му мурно:
“Добро, добро, Хаџија. Не љути се на мене. Појео је човек рибу јер је био гладан. Шта ту није у реду?”
Светозар му ништа није одговорио; прао је судове, као да ништа није чуо. Кад се владика повукао у собу, остали смо још више збуњени.
Пришао сам министрима. Трудио сам се да им објасним да је Хаџија особењак, али да није рђав, само је плаховите нарави. Правдао сам га пред министрима како сам знао и умео, али нисам много веровао својим речима.
Одмарали смо се дуго. Кад смо се пробудили, видели смо да је Хаџија свима скувао кафу. Чим смо сели за сто, послужио је прво владику, затим остале. Владика му ништа није рекао. Кад се Хаџија удаљио, министри су упитали владику што трпи таквог човека. Сећам се добро шта им је рекао:
“Ви знате да сам плаховит, могу бити и пргавији од Хаџије. Тражио сам човека сличног себи, да бих према њему одређивао степен свога смирења. И, ево, нашао сам.”
Друге године мога боравка у испосници, дошли су к мени владика Николај и грађевински мајстор Була Македонац. Детаљно су разгледали испосницу и погодили се око цене за њену обнову. Брзо су се погодили; сећам се да је била у питању велика сума новца. Була је тражио предујам у висини половине уговорене цене; владика је прихватио и одмах му дао паре.
На жалост, већ сутрадан смо чули да је Була с новцем побегао у Албанију.
Владика ме одмах позвао. Затекао сам га замишљеног и потиштеног. Рекао ми је:
“Ето, оче Калисте, чуо си шта ми је учинио Була… Те паре сам годинама скупљао. Моли се Богу за њега да се врати и да нам паре донесе. Али немој да се молиш да га Бог казни! Забрањујем ти! Моли се само да му Бог да разум да се врати, и да му у свему помогне.” Ја сам му у шали рекао:
“Па Бог му је већ помогао, владико.” “Како? Како му је Бог помогао?” “Тако лепо. Дао му је доста пара, преосвећени.” “Калисте! Не дирај ме, Калисте! Ако ми само још једну реч кажеш, наредићу ти да спаваш у оној влажној пећини горе у планини! А сад иди и моли се како сам ти рекао!”
Молио сам се Богу да се Була врати с парама. Пролазили су дани, месеци, о њему није било гласа. Након пола године ипак се вратио. Дошао је у манастир, право до владике Николаја; предао му је новац. Чим је измолио опроштај, хтео је опет да му се повери обнова испоснице. Владика је без размишљања пристао и понудио му новац унапред. Али Була није хтео. “Дајте Ви мени по мало, само да имам за материјал. Иначе може да се деси да опет побегнем!”
Владика га није прекоревао, нити га је питао зашто је онако поступио. Тек доста касније Була је рекао: “Плашио сам се, преосвећени, да ћеш ме проклети. Зато сам дошао!”
“Какве клетве, Було! Молио сам Бога да те уразуми, да се вратиш, да оправимо цркву”, рекао је владика.
Помагао сам Були у раду на обнови испоснице; од њега сам научио да зидам кречане и да печем креч.
Живећи у Светом Науму, долазио сам у додир са људима разних професија. У Охриду су мајстори, калфе и шегрти давали нама монасима летке у којима се говорило о радничким правима, о искоришћавању људи од стране капиталиста и богаташа. Читао сам пажљиво сваки летак и свидело ми се то што је у њима писало. Свуда око себе виђао сам многу сиротињу и беду, на другој страни богатство и раскош мањег броја људи. То нисам волео да видим још док сам био дете, а сада сам, испуњен љубављу за све људе, мрзео такве односе у свету. Размишљао сам често како би могло да се помогне сиромасима. Давао сам милостињу, али сам знао да то није довољно.
У манастиру се није са благонаклоношћу говорило о тим лецима, нити се расправљало о радницима и њиховим захтевима. Једном, било је и људи из владе, блиских краљу, повео се разговор о томе. Владика Николај је ћутао; ја сам рекао да не видим ништа рђаво у томе што се сиромашни људи боре за бољи и праведнији живот, и да срцем осећам да су у праву, да поступају у духу Еванђеља.
“Не знаш ти Калисте, шта радници хоће и шта се иза свега тога крије”, рекли су ми.
“Како не бих знао кад сам и ја радник? Ето, сад сам грађевинар, изучио сам да зидам куће, цркве, да правим путеве, мостове, тунеле. Шта сам ја друго него радник? Чега у томе има рђавог?”
“Они се боре против Бога!” Одговорио ми је један високи краљев чиновник.
“Господине, ја сам човек који добро познаје људску душу. Посматрао сам пажљиво те људе и у њима нисам видео никакво зло”, рекао сам.
“Није наша дужност да мислимо о политици и о државним пословима, Калисте. Монах си, моли се Богу, шири науку Христову и гледај своја посла”, прекинуо ме је владика.
Нисам више ништа питао, нити сам даље учествовао у разговору. Слушао сам их и нисам разумео како се то сиротиња бори против Бога кад тражи праведнији живот; поготово што сам из искуства знао да се сиротиња с Богом дружи, а богаташи са свештенством. Тада сам веровао да је човеку дат разум да га користи и на своје и на опште добро; и свака памет, и свака снага, све способности једнога човека, треба да служе свима. И да се ради само људски, поштено и са љубављу. Где је себичност, љубав према новцу, гордост, ту нема ни Бога ни разума, свеједно је ли друштво социјалистичко или капиталистичко.
Те су ме мисли поново вратиле жељи за самоћом, вратиле ме планини и острву; желео сам да тамо одем и да живим међу медведима и змијама.
Пошто сам код Чечењева изучио грађевинарство, владика ме произвео у јеромонаха и одредио ме за старешину манастира у изградњи, у месту Требишки ханови /касније је то место прозвано Манастирац/. Од манастира, који је некад на том месту постојао, остала је само чесма од камена; на камену је писало да је ту био манастир, да га је подигао цар Душан а посветио га светом Архангелу Гаврилу. Турци су га до темеља срушили.
Према плану градње, који је направио Чечењев, требало је саградити цркву са три олтара; из прве цркве улазило би се у главну цркву између седам стубова од тесаног камена и кроз осам врата.
Ливада, на којој је требало да подигнем манастир, припадала је некад Албанцу Алији. Он се после првог рата одметнуо у хајдуке, а ливаду му је потом одузела држава. Био је Алија страх и трепет за сва околна села. Отимао је овце сељацима и терао у Албанију. Већ је био поубијао преко педесет људи; једном подофициру из граничне чете, одсекао је главу и пренео је преко границе у Албанију, а тело му оставио у Југославији.
Кад је Алија чуо да се на ливади гради црква православна, подивљао је од беса. А кад је дознао да сам ја старешина и да руководим извођењем радова, заклео се пред људима да ће ме ухватити и уморити страшним мукама. Поручио ми је да то знам.
Жандари у Требишким хановима били су задужени да чувају и мене и раднике, све док не саградимо цркву. Али било ми је јасно да ће ми они бити од мале помоћи кад је у питању такав хајдук као Алија; за обрачун с њим били су потребни људи равни њему, или бољи.
Црква је морала да се гради. Владика Николај је одредио мене да зидам цркву јер је оцено да једино ја могу да истрајем на том послу и да изађем на крај са Алијом.
Раднике сам нашао у Лукову и околини и одмах сам почео са извођењем радова. Од самог почетка, један жандар је био међу нама, шеткао се градилиштем, с пушком о рамену; а, као што рекох, није нам био потребан, бадава смо га хранили и појили.
Алија ми је стално претио; слао је поруке по свом рођаку, који је био међу радницима, да ће ме убити ако наставим са радом. Говорио је да ће ми космату главу одсећи и набити на колац, или да ће ме обесити о неко дрво.
На педесетак метара од градилишта била је густа шума; са те даљине и осредњи стрелац би могао да скине човека као јабуку, а хајдук сигурно као од шале. Био сам стварно у грдној неприлици.
Тако је тада било са мном; с једне стране владика, присиљавао ме да радим што не желим, а с друге стране Алија, прети да ме убије, а у мени, с треће стране, велика жеља да напустим живот међу људима и да се вратим на острво, у самоћу.
Покушавао сам да нађем неко решење, али нисам успео; одлучио сам да разговарам са владиком, и отишао сам у Охрид.
“Преосвећени, није требало да ме шаљеш да градим манастир на овом месту. Убиће ме Алија! Нешто би требало да се предузме, морало би, догодиће се велико зло!”
Владика је знао зашто сам дошао; док сам му говорио о својој муци, гледао ме строго. Био је љут на мене због моје малодушности. Рекао ми је:
“Ко је, Калисте, јачи? Бог или Алија?”
“Бог, владико.”
“Где је твој Бог, Калисте? Колика је твоја вера? Мичи ми се са очију!”
Враћао сам се на градилиште несигуран и збуњен. Успут ми је пала на памет опака мисао: да набавим пиштољ и убијем Алију, па да мирно наставим са радовима. Ликвидирао бих га у шуми, нико не би сазнао ко је то учинио. Али сам се одмах покајао и молио Бога за опроштај; знао сам да нисам ја тај који треба да суди Алији, нити да имам право да му узимам живот који му нисам ни дао. И молио сам се Богу да ми помогне да нађем добар начин како да се ослободим Алије, а да не упрљам ни своје срце, ни своју савест.
На градилиште сам стигао ноћу; увукао сам се у бараку, дао упуства мајсторима како и шта сутра да раде, затим се повукао у двориште и сакрио међу камење и грађевински материјал.
Направио сам био склониште тако вешто, ни мајстори нису могли да га примете. Јер Алија је могао ноћу да бане и неког од радника да принуди да му каже где се налазим. Ту сам ноћивао, а већ у рано јутро одлазио сам у шуму и тамо проводио дан.
Таквим животом сам живео, грозничаво и у дугим молитвама Богу да се некако извучем.
Алија је и даље претио, и пред људима се заклињао да ће ме ускоро убити, као пса. Осећао сам стално његово присуство у шуми и знао сам да ме вреба, мада нисам могао да га видим. Али нисам дуго могао да шетам шумом, да се завлачим међу камење као твор и ништа да не радим; схватио сам да одуговлачење нема смисла, скривање не може вечито да траје. Он није хтео да одустане; зато сам знао да ћемо се једном сигурно срести. Нисам имао другог избора. Одлучио сам да ја њега потражим.
Једног дана, у зору, зашао сам дубоко у шуму и тамо нашао његове трагове; ишао сам његовим трагом и тако му се примицао кријући се иза дрвећа и жбуња. Употребио сам био све своје знање и вештину, да не направим неку грешку и не откријем се; хајдук је био опрезан и лукав. Није било за шалу: преда мном је био наоружан човек, који жели да ме убије.
Тек око подне сам га опазио; испод дрвета, у хладу, лежао је и осматрао градилиште, које се одатле видело јасно као на длану. Пушка му је била положена на камен, служио му је као наслон за нишањење; био је спреман да у сваком часу принесе пушку оку и опали.
Пришао сам му на десетак метара; иза заклона сам га гледао и размишљао. Био је висок, обучен у албанску народну ношњу, с кечетом на глави, грубих и оштрих црта лица. Посматрао сам га док ме је стрпљиво чекао, мене, своју жртву.
Намера ми је била да се насамо у шуми суочимо и да тада покушам да га приволим да као људи разговарамо. Надао сам се да ћу моћи да га уразумим и да одвратим од намере да ме убије, кад му будем рекао да не градим манастир по својој вољи, што ја тако хоћу, већ по туђој наредби.
Али сам брзо одустао; било ми је јасно да му речи ништа неће вредети; сили би се он покорио, она би га опаметила и излечила, као љута трава љуту рану!
Док сам ја тако размишљао, он се окренуо, ставио пушку на груди, кече навукао на очи и спремао се да спава. У шуми је владала тишина. Био сам му близу. Чуо сам његов дах.
Могао сам у трен ока да се створим крај њега, да му узмем пушку и да га усмртим; могао сам да му разбијем главу каменом; могао сам да одем до жандармеријске станице, да позовем жандаре да га опколе и убију као дивљег вепра. Али ништа од тога нисам учинио. Све је у мени говорило да треба да се повучем, да га оставим на миру да спава.
Мој Бог, Господ Исус Христос, који је љубав, и кога сам осећао у срцу, дао ми је свест да разумем да је грехота убити човека, и да пресуду и спасење треба препустити ономе који нам је дао живот.
Кад сам се уверио да од разговора с њим неће бити ништа, сем зла по мене, повукао сам се дубоко у шуму и до мрака сам тамо размишљао шта даље да радим. Увече сам отишао на грађевину, позвао Алијиног рођака и рекао му:
“У шуми сам данас видео Алију. Спавао је. Вечерас га нађи како знаш и реци му да сам му опростио живот и да му препоручујем да ме убудуће остави на миру. Ако неће да ме остави на миру, кажи му да ћу морати да га убијем или ћу га предати жандарима! Објасни му да нисам на овом месту и на овом послу по својој вољи, већ да су ми наредили да манастир саградим, а да ћу ја наређење у потпуности да извршим, свиђало се то њему или не!”
Затим сам му описао место где сам нашао Алију, и предочио му како је лако могао да страда.
“Добро, оче. Наћи ћу га и све ћу му рећи. Али те молим као Бога, немој да причаш никоме да си га овде видео. Ако неком кажеш, онда ће се знати да је Алија свраћао код мене, јер сам ожењен његовом сестром. Могао бих зато да имам непријатности са властима.”
“Да сам хтео, рекао бих жандарима”, одговорио сам.
Те ноћи сам спавао са радницима у бараци; нисам више хтео да се кријем. Знао сам да је Алија већ чуо оно што сам му поручио. Надао сам се да ће учинити нешто, и то веома брзо; веровао сам да ће ми узвратити милост. Ујутру сам слободно шетао међу радницима, упућивао их на посао, издавао наредбе. Они су се чудили што се не кријем; нису знали шта се десило, нити сам им ја објашњавао промену свога понашања.
Око поднева су дошли неки Албанци, јашући на коњима. На магарету су донели дарове манастиру. Замолили су ме, као свештено лице и старешину, да с њима пођем у оближње село и очитам молитву за здравље младе девојке која је била тешко болесна, непокретна. Изгледали су скрушени и као утучени тугом. Али сам предосетио да њима није потребна моја молитва.
Ипак сам прихватио позив и почео да се спремам за пут, али су ме радници одвраћали говорећи ми да ће ме негде на путу пресрести Алија и убити. Нисам их послушао; гледали су за мном у чуду, нису разумели зашто то чиним.
Јахали смо око сат времена, до у село Џепиште. Уз пут сам био опрезан, мислећи на Алију, али сам журио да што пре стигнем; желео сам да се већ једном оконча моја неизвесност.
Чим смо стигли у двориште, сјахао сам с коња, ушао и призвао мир кући овој, благословио присутне и упитао их:
“Где је девојка?”
Они су се насмејали и рекли ми да нема никакве девојке, већ да Алија хоће лично да ме види, да разговарамо. Алија се појавио у вратима. Држао је карабин, за појасом пиштољ, ханџар и три бомбе. Гледао ме и смешкао се неодређено.
“Јеси ли се уплашио, попе?” “И да, и не… Сретао сам и боље и горе него што си ти”, одговорио сам.
“Не бој се. Нисам ја нечовек.” “Предао сам ти се у руке. Желим да разговарамо као људи. А какав си човек, то ћемо видети!”
Он ми је благонаклоно обећао да ми се ништа ружно неће десити, јер сам му поштедео живот, па ће и он мене да остави у животу… Затим сам му надугачко, преко два сата, приповедао о шуми где сам га видео, о зидању цркве, о мом ратовању. Истицао сам своју храброст у рату, увеличавао подвиге, не бих ли придобио његово поштовање; оценио сам да он вреднује човека по сулудом јунаштву.
Покушавао сам да га одвратим од рђавог живота, који га води у смрт душе и тела, говорећи му изабраним речима о божанском, о људском, о лепом. Али моје речи су се одбијале од њега, као од стене. Очи му нису заискриле, није затреперило у њему разумевање кад сам му говорио о љубави и истини. Његова свест је била још прожета учињеним злом; као да је тежио још већем злу и сопственој смрти, да се тако ослободи свог неприродног живота.
Једино људско што сам у њему тада видео, било је поштовање традиције дате речи, бесе; ничега, изузев сулуде гордости, таме и зла, у њему није било.
Али ја нисам хтео да се предам и да одустанем од намере да продрем до људске душе. Обухватио сам био свешћу и духом његов заблудели разум, и правим речима погађао сам његову људску савест.
Њему се некуд журило; као да се плашио жандара. Након разговора обећао је да ме убудуће неће дирати. Пружио ми је руку и поздравили смо се срдачно, као стари ратници, јунаци. На вратима је застао, као да се нечега сетио, окренуо се, извадио три златника из џепа и пружио ми.
“Узми ово, попе. Нека то буде мој прилог за зидање цркве… Не бој ме се више, и помоли се за спас моје душе.”
Наш сусрет био је завршен.
Домаћин куће пренео ми је његову поруку да још три сата не крећем на пут. Ипак се плашио да га не издам жандарима.
Тог дана сам одахнуо; ослободио сам се велике беде. Вест о моме “обрачуну” са Алијом пронела се муњевито по околним селима и варошицама. Било је то нечувено чудо: један монах укротио је речима разбојника Алију, који је толике људе побио, и потом још од њега добио злато за зидање цркве! Неки су ми се након тога и клањали, као да сам светац.
Убрзо је стигао глас о Алији, да је погинуо у селу Волино, више Охрида. Убили су га жандари. Молио сам се Богу за спас његове душе.
Тај манастир сам зидао близу четири године. Црква је имала два одељења и три олтара. Била је велика и добро урађена. Темељ јој је био дебљине два метра, зидови метар и по. Била је висока, споља мерено, двадесет девет метара, тридесет и два метра дугачка, а осамнаест метара широка.
/Али јој није било суђено да траје вековима. У другом рату, триста Шиптара, житеља Требишта и околине, склонише се у цркву од бомбардовања. Пала је велика бомба и сви су изгинули… Касније сам отишао да видим шта је било са мојим првим делом. На цркви је био срушен кров. Зидови су остали читави; видели су се трагови експлозије бомбе. Након другог рата, црква је била покривена кровом од кестеновог дрвета.
Кад се Македонска црква одвојила од Српске, неко је минирао цркву динамитом и срушио је. Као да је и на тај начин желео да избрише оно што подсећа на Србе на том подручју/.
Баш кад сам завршио цркву, остало ми било још да ставим крст, дошао је владика Николај са инжењером Чечењевом. Разгледали су цркву, разговарали са нама, прегледали рачуне и остало што је потребно да грађевина буде примљена. Тада је Чечењев рекао владици:
“Калисту можеш слободно да повериш градњу најтежих грађевина. Практични испит је положио са највишом оценом!”
Онда ми је Николај наредио да покупим своје ствари и да пођем с њим у Охрид. На моје место старешине манастира поставио је монаха Тадију.
Спремио сам се и пошао, не питајући га зашто сам му потребан; био сам у његовој власти и морао сам без поговора да га слушам. Путовали смо аутомобилом. Владика је према мени био љубазан и пажљив, као никад раније. То ме је зачудило јер сам знао да ме није увек радо трпео крај себе. Познавао је моју вредност и поштовао ме као човека, можда ме мало и волео, али се није благонаклоно и с љубављу увек односио према мени.
Разлог за промену његовог односа сам ми је открио. Испричао ми је да је и сам доживео виђење: о скором доласку комунизма у Југославију и о својој смрти у иностранству. Баш као што сам му и ја испричао пре више од шест година.
Ето зашто је променио мишљење о мени; више ме није сматрао фанатиком. Похвалио ме што сам цркву добро урадио и што сам је пре рока завршио, упркос Алији и материјалним тешкоћама. Напоменуо је да зна и то да ме монаси и мајстори, са којима сам четири године радио и живео, веома цене, али да су се неки жалили да сам понекад био строг, да сам их терао превише да раде.
“Не трпим лењост, нерад, аљкавост и недисциплину, владико”, рекао сам.
Чим смо стигли у Свети Наум, отишли смо заједно са свештеницима и монасима у цркву да се помолимо Богу. Старешина манастира био је тада свештеник Стеван Ђорђевић.
После службе сазнао сам да је обијена манастирска каса и да су лопови однели доста новца. То ми је лично владика саопштио, и рекао ми да ме је зато и довео, да учиним нешто како би се новац пронашао и вратио, и да сачувам оно што је преостало. Обратио ми се овим речима:
“Ради како мислиш да је најбоље и како хоћеш, али врати манастиру новац што пре и доведи у ред монахе и свештенике јер су доста опуштени и немарни. У свему ћеш имати моју подршку!”
Зачудио сам се и упитао: “Како је лопов могао, поред толиких људи, да обије касу и оде слободно, а да га нико не примети?”
Стајао сам уз владику; он ми је ставио руку на раме, погледао присутне монахе и свештенике и упитао их:
“Познајете ли овог човека што стоји поред мене? Знате ли га?” “Познајемо га, преосвећени. Како га не бисмо знали кад је поникао међу нама!”
“А знате ли зашто сам га међу вас опет довео?”
“Не знамо, владико…” “Довео сам га да вас научи како се моли и ради и како се чува имовина манастирска!”
Завладала је одједном потпуна тишина. Нису знали шта би казали, ћутали су и избегавали да ме погледају. И мени је било непријатно; оборио сам очи. Владика је продужио да говори:
“Свештеник Ђорђевић и даље остаје ваш старешина, а Калиста постављам да буде над њим!”
Људи су се ускомешали; видело се да им није била мила оваква владичина одлука, јер су знали за моју строгост и дисциплину.
Било ми је неугодно да и даље стојим уз владику, пред људима који су били посрамљени и збуњени. Да бих прекинуо мучну тишину, одмах сам затражио од старешине Ђорђевића да ми покаже касу. Кад смо нас двојица пошли, и остали су кренули за нама. Отворио сам касу и видео још доста папирних новчаница. Затражио сам да ми се донесе дугачка игла за плетење. На иглу сам нанизао новчанице, и забио је у перваз на вратима. Касу сам оставио широм отворену, а кључеве предао свештенику Ђорђевићу. Сви су били збуњени; неки су се крстили од чуда.
“Дајем на знање вама и лоповима: од сада Калист чува манастирски новац! Каса нам више није потребна”, рекао сам.
На дужности старешине манастира Свети Наум остао сам четири месеца. Лопови су похватани и сав новац је враћен манастиру.
Нисам волео што су ме се људи плашили. Знали су да сам миљеник Николајев, да сам школован, инжењер, да сам ратник са одликовањима, да сам четири године провео у пустињи, две у испосници, да сам имао велика виђења и откровења. Чули су за мој “обрачун” са разбојником Алијом и монахом Симеоном, званим Жути Ђаво. У међувремену приче о мени биле су, наравно, улепшаване и увеличаване, па су биле далеко од истине и стварности. Преувеличавали су моју строгост, и заслуге, и склањали се од мене.
Али ја сам се стварно љутио кад бих видео да се олако односе према свом монашком животу. Поштовали су они манастирска правила, али правила нису била довољна. Мислио сам: Кад су се одвојили од света и дошли овде да се боре за своје спасење, кад хоће да још за време земаљског живота виде царство небеско, зашто су малодушни и аљкави на том путу? Где су им даноноћне молитве и подвизи? Зашто губе време?
Позивао сам их на молитву да би се продуховили; тражио сам безрезервно послушање да би се ослободили самовоље. Само сам ту био строг. Дуго сам био војник и подвижник у самоћи, па сам знао колико су ред и дисциплина корисни човеку за одржавање живота и за стицање како земаљских тако и небеских блага. Можда сам и претеривао; нису сви исти и не могу сви исто. Али сам поступао по свом знању и по свом искуству. Био бих непоштен да сам радио друкчије.
Док сам у манастиру вршио свакодневне послове и бринуо се о другима, у себи сам осећао радост од благодати коју сам био добио по завршетку цркве у Требишким хановима. Међутим, то није било ни близу оној лепоти коју сам осећао у самоћи, свакодневно. Зато ме јако жеља вукла да поново одем на острво. Молио сам владику да ме ослободи дужности старешине и да ме пусти, али о томе није хтео ни да ме саслуша.
Тада сам одлучио да се супроставим владици. У погодној прилици, рекао сам му:
“Владико, кад ми не даш благослов за самовање, а ти знај: више нећу да управљам овим манастиром и о њему да бринем. Готово!”
Дуго смо се расправљали. На крају је морао да ме ослободи дужности старешине. Није био мек човек, напротив! Прекинуо је препирку тако што ми је рекао да о самоћи не мислим, никад ме више неће пустити да живим у пустињи, него ћу зидати и поправљати манастире и њима управљати.
Наредио ми је да размислим, брзо да одлучим, куда бих желео да ме упути за старешину: у Кичевску Свету Богородицу, чији је игуман осуђен на четири године робије због презадужености, а све због жене, сукања, или у препспанске манастире, који су такође били презадужени.
Морао сам да се покорим вољи владичиној. Успео сам да се ослободим дужности старешине манастира Свети Наум; али овај његов други предлог нисам успео, нити сам смео, да одбијем.
После дужег размишљања, одлучио сам се за преспанске манастире. Одмах сам био одређен за старешину манастира: Света Богородица, Света Петка Брајчинска и Света Богородица доњодупенска, која је била поред саме грчке границе. У исти састав ушло је и шест мањих манастира, метоха у срезу преспанском.
Имао сам, значи, на управи девет манастира: три главна и шест метоха.
Располагао сам манастирском имовином, која се састојала од двеста седамдесет парчади земље, са двадесет и седам винограда, тридесет хектара ливада, шест стотина хектара букове шуме. Монаха и искушеника, без слугу, било је преко тридесет.
Чим сам стигао, игуман Вучетић ми је предао инвентар; затим је он премештен. Нисмо га предали суду због презадужености. Прионуо сам на посао да доведем у ред поверене ми манастире. Радио сам како сам знао и молио сам се да ми се да разум, да што боље управљам тако великом имовином. За три месеца сам се ослободио дугова; продао сам поред осталог и педесет храстових стабала пинтерима битољским и ресанским, за бурад. Нешто ми је и преостало, па сам могао да почнем са уређивањем манастира.
Започео сам са умножавањем стоке. У обору сам затекао само три свиње и петнаест оваца. Купио сам тридесет женских и пет мушких прасади. За годину и по у обору је било преко педесет. Од галичких чобана, овчара, добио сам на поклон педесет женских јагањаца, а још педесет сам купио. Купио сам и пет крава и четири добра коња, банатска.
Радио сам даноноћно; зидао сам кречане, пекао креч и продавао га, израђивао планове за градњу школа, болница, кућа, путева. У то време инжењера није било много, па је за мене било посла колико сам хтео. Сав новац улагао сам у обнову манастира.
Стари сам конак срушио и погодио мајсторе да сазидају нови. За два месеца конак је био завршен. Дужина му је била четрдесет и четири метра; био је у облику слова Т. А онда сам у селу Препору, код метоха Светог Саве Освећеног, саградио шталу тридесет метара дугачку, осам широку; била ми је неопходна јер сам развио сточарство у манастиру.
Брајчевски манастир Свете Петке био је добро опремљен, у њему је била Богословија битољска; али црква није била саграђена од тврдог материјала. Ту сам боравио краће време, затим сам отишао на чифлук светог Саве Освећеног. И ту сам, брзо, подигао конак, на два спрата, од тврдог материјала. Јеромонах Лукијан је био добар економ; изриљао је земљу око цркве, сам је накалемио више хиљада калемова лозе и подигао виноград, који и данас постоји.
Затим је дошла на ред, за обнову, црква посвећена св. апостолу Петру, на острву Преспанског језера. О њој сам стално мислио и једва сам дочекао дан када сам почео да је обнављам. Још кад сам био у самоћи, на том острву, желео сам да ми се пружи прилика да је ја лично обновим. Божије провиђење ми је жељу испунило. Поред осталог, и због ње сам прихватио управу над преспанским манастирима.
Те године 1938, црквене власти из Битоља довеле су добре мајсторе из Србије и доделиле их мени, да радимо на обнови цркве. У то време смо знали да ће ускоро избити рат, као што само знали и за многе друге предстојеће догађаје. Имајући у виду утицај пробугарских снага у Македонији, цркву смо обнављали у тајности, због опасности да буде порушена, уколико се сазна да су је обновили Срби.
Били смо принуђени да радове изводимо зими; лети није било могућно због змија. Цркву сам обнављао са великом љубављу. Два бела орла, са обе стране врата, које је бршљан сачувао, оставио сам нетакнуте.
Поред цркве сам сазидао кућицу на спрат са два одељења. Мислио сам на будућег пустињака, да има где главу да склони, а не као ја да се пење на фоју.
Моја колиба је још увек стајала на фоји. Пео сам се и, као некада, молио. Ловио сам шаране, гледао познато небо, слушао питце. Показивао сам мајсторима моје боравиште, а они се чудили и тешко веровали да сам ту живео две године, раније. Радостан сам био као дете, али сам и туговао; слутио сам да никад више овде нећу доћи.
По завршеном послу, исплатио сам мајсторе и они су се вратили у Србију.
Управу манастиром нисам држао престрого, нити сам захтевао од монаха да ме баш за све питају. Манастирска правила су морала да се поштују; на првом месту била је молитва. Научио сам их сваком послу и пуштао сам их да по својој вољи и памети раде. Трудио сам се да међу њима, у свим односима, влада братска љубав. И доста сам у томе успевао. Само сам једном пренаглио.
Био сам, тада, дуже одсутан из манастира. Кад сам пошао, скренуо сам пажњу монасима да пазе шта и како раде, док нисам међу њима. Мислио сам да могу на њих да се ослоним, били су стварно добри и вредни људи. Кад сам се вратио, приметио сам одмах да су раздрагани и да једва чекају да ми саопште радосну вест. И тада сам чуо да су, у мом одсуству, поред осталог, ишли у народ и у име Христово просили за манастир. Неко их је томе раније научио.
“Ко вам је дозволио да просите? Зар не знате да свега имамо!”, повикао сам запрепашћен.
“Оче Калисте, за те паре купили смо дивног коња!”, рекао је један верујући да ће ме тако одобровољити, јер сам заиста волео коње.
“Коња сте купили? То ми саопштавате? Па знате ли да имамо коња и више него што нам треба!” Био сам ван себе од љутине.
Зграбио сам једну летву и ударио онога монаха. На моју и његову несрећу, из летве је штрчао ексер који га је раскрварио.
Сви су се разбежали. Дуго после тога нико није смео да ми изађе на очи. А овај кога сам ударио, отишао је од нас и не знам шта је после с њим било. Можда је, мојом кривицом, заувек напустио манастир и монаштво. Али наљутио сам се био јер су ишли у прошњу без икакве нужде. Није срамота просити онда када се стварно нема, и кад не може да се заради; просити онда кад се има, исто је што и крађа! За оним монахом и данас жалим, али што је било, било је.
Као игуман преспанских манастира живео сам добро. Хране је било довољно, као и просторија за спавање и пријем гостију, ни новца није недостајало. Носио сам мантије од свиле, јахао расне коње. Посећивали су ме знаменити људи.
Тада сам био у најбољим годинама живота. Жене су облетале око мене. Надале се да ћу их прихватити, као пређашњи игуман, да уживам и трошим манастирско благо.
Још пре него што сам дошао, до њих је стигао глас о мени. Знале су до детаља мој претходни живот. У почетку су биле опрезне, али кад су виделе како брзо уређујем манастир и да кроз моје руке пролази велико богатство, изгубиле су стрпљење и кренуле отворено да ми се приближе.
Долазиле су чешће у цркву, сачекивале ме и тражиле да их ја исповедам, причешћујем.
Нисам их грубо одбијао. Остављао сам им извесну наду. Добро сам знао како се жене разгоропаде кад им се не оствари жеља: могле би и цркву да напусте, и Бога, и о мени да смисле страшне приче. И не би ме оставиле на миру док ми врат не сломе. Говорио сам им, као у шали: “Биће нечега међу нама; биће, сигурно! Сачекај још мало док се пролепшаш…”
Одрекао сам се био заувек и новца и жене, онога часа кад сам ступио у манастир и постао монах. У тој одлуци био сам тврд без икаквог попуштања. А као за инат, могао сам и једно и друго да имам колико ми душа жели. Жене су ми се нудиле, а новац је одасвуд пристизао и готово ускакао у џепове. Али се ни у једном тренутку нисам поколебао, и једно и друго сам сматрао за прашину.
Имао сам иза себе многе духовне подивиге и виђења, многа признања, и уважавања. И даље сам се дуго молио, уздржавао од јаке хране и пића, па сам имао у себи снагу и сигурност, а према људима и Богу велику слободу и љубав. Мислио сам да могу да учиним што год хоћу и да добијем све што ми треба. Са таквим мислима почео сам да се дивим себи, као да су моје тадашње духовно стање и учињена дела били искључиво последица моје воље и моје памети.
Те године, Николај Велимировић је прешао из Охридске у Жичку епархију, за епархијског архијереја. Кад је пошао, позвао ме и рекао ми:
“Хајде у Жичу, Калисте. Ионако без мене не можеш да живиш.”
Плануо сам, био сам љут на њега због таквих речи.
“Видећемо, владико, да ли могу или не могу без тебе! Не идем с тобом!”
“Ја ти кажем, Калисте, да се пакујеш и да пођеш са мном. Сети се, већ ме једном ниси послушао, кад ниси хтео да останеш у Светом Науму као старешина. Ако сада не пођеш, биће то други пут како одбијаш да послушаш свога владику. Размисли мало о томе, па ми одлуку касније реци.”
“Оно што ћу ти рећи после, могу и сада: не идем с тобом! Могу без тебе да живим… Ето, чуо си моју одлуку, владико!”
Николај је отишао у Жичу и повео многе монахе и монахиње. Његов наследник био је епископ Платон Јовановић. Николај и Платон нису били у најбољим односима, па нови епископ није баш радо гледао Николајеве бивше ученике и присталице.
Чим је владика Николај отишао, Платон је затражио да му покажем све рачуне, за протекле четири године, од дана кад сам био постављен за игумана преспанских манастира. Рачуни су били уредни; прегледао их је пажљиво и полако. Нашао је да нисам био измирио нешто мало пореза држави. Одмах ме позвао и оштро припретио да ће ме суду предати, јер не испуњавам законске обавезе.
Знао сам ја зашто је викао, и колико се брине за државну касу! Али му ништа нисам говорио, замолио сам га само да ми да рачуне, да их средим, па ћу опет да му их понесем.
Дозволио ми је. Узео сам рачуне, изнео их из његове канцеларије и оставио на сред дворишта митрополије. Отишао сам у продавницу и купио гаса. Прелио сам гомилу рачуна, и запалио.
Пламен се дизао високо у небо; стајао сам крај ватре и дугачким штапом џарао и превртао папире да би што боље горели. Довикнуо сам епископу Платону:
“Изађи, преосвећени, на прозор да видиш како Калист сређује рачуне!”
Погледао је с прозора доле у двориште, у мене и ватру, прекрстио се, затворио прозор и нестао.
Кад је од рачуна остао само пепео, попео сам се до владике Платона и куцнуо му на врата. Не сачекавши одобрење, ушао сам и рекао му:
“Сад сам ти, владико, предао своје рачуне. Изволите, дајте ме на суд да због њих одговарам!”
Гледао ме љитуто и мало збуњено, прогунђао је:
“Опасан си ти човек, Калисте! Далеко те било од мене!”
Затим је додао:
“Оче, молим те, седни да у миру поразговарамо.”
Тада ми је понудио управу над осам великих манастира у епархији охридској. Обећао ми је, ако прихватим, да ће ми дозволити да имам коња само за себе, да ћу моћи да дајем манастирску земљу у закуп, и да никоме другоме нећу полагати рачуне, осим њему. На крају ми је рекао:
“Дошло је до нежељених речи између мене и Николаја. Он је отишао и одвео многе монахе и монахиње. Ти си један од ретких који су остали. Не узимам ти за грех рачуне које си спалио и не љутим се на тебе. Знам ја, игумане Калисте, да си ти тачан и исправан човек.”
Нисам био поласкан његовим предлогом; сматрао сам да по вредности и знању то заслужујем, и више од тога. Тада сам сав био прожет гордошћу и самоувереношћу; сматрао сам себе веома великим човеком. Никога нисам радо слушао; био сам отпоран и на наређења виших црквених власти.
Из Охрида сам се вратио у преспанске манастире, да размислим о предлогу епископа Платона и о свом будућем животу. Мислио сам да епископ Платон ни по чему не може да се мери са владиком Николајем. Ни трећину мојих подвига и откривења није доживео, а постављен је за епископа!
Помишљао сам да све оставим и без благослова одем у самоћу. Желео сам да одем, не толико да бих се у самоћи усавршавао, колико да се уклоним од људске несавршености.
Сматрао сам да сам најсавршенији монах на Балкану, у Европи, можда и у свету!
Са таквим мислима ишао сам манастирским бостаништем и тражио највећу и најбољу лубеницу.
Сећам се, као да је данас то било. Осетио сам, док сам пролазио бостаништем, лаки ветрић. Али убрзо је постао јачи; обухватио ме вихор хладне струје. Кроз мене је прострујала ледена језа; почео сам да дрхтим. Од неког страха најежила ми се коса на глави. Осећао сам велику муку. Нагло сам упао у безнађе. Од патњи, хтео сам да урликнем.
Крајњим напором подигао сам руке према небу и гласно завапио:
“Господе! Спаси ме, Господе! Немоћан сам!”
Одговора није било; осећао сам своје срце у грудима као смрзнут камен.
Одједном, до мене је допро неподношљив смрад. Као да се нешто у мојој близини распадало. /И данас, кад помислим на то, пожелим да откинем свој нос!/.
Уплашен и очајан пао сам на земљу. Знао сам зашто страдам. Самом себи сам рекао:
“Калисте, био си непослушан и горд си, Калисте. Зато те је Бог напустио!”
Три месеца сам се опорављао у манастиру Лакочерка крај Охридског језера. Велике сам муке претрпео и много сам са намучио молећи Бога да ми опрости гордост, самовољност и непослушност. Како ми је стварно било, боље о томе да ћутим. Кајао сам се; пролио сам потоке суза. Тек после три месеца успео сам некако да се смирим. Никад нећу моћи да заборавим ону хладноћу у срцу, смрад, безнађе и очај; те часове кад ме је Господ напустио, памтићу док сам жив.
Из манастира Лакочерка отишао сам у Охрид и тамо остао краће време. Нисам примио управу над охридско-битољским манастирима; нисам хтео да будем старешина под управом епископа Платона. У манастиру Свети Наум живео сам као обичан монах. Ту сам добио канонски отпуст из Охридске и премештај у Жичку епрахију. Премештај нисам тражио, учинио је то на своју руку владика Николај. Волео сам што долазим у Србију.
Тако се завршио мој живот у Македонији, где сам провео деветнаест година, од 1920. до 1939. године. У Македонији сам провео најлепше године свога живота.
Владика Николај се обрадовао кад ме је видео. Многе године смо провели заједно, поштовали смо се и, рекао бих, донекле били пријатељи. Тада сам већ био прилично смирен; после оног што ми се догодило у бостаништу, нисам више био горд и својеглав.
Већ након неколико дана боравка у Жичи, изразио сам пред владиком жељу да идем у планину. Објаснио сам му, обазриво, да сам још одмалена својеглав и прек, и пошто ми је таква природа, не одговара ми да живим међу монасима, јер се погордим. И додао сам да моје искуство јасно показује да сам ја од оне врсте монаха којима једино усамљеност погодује.
Кад сам завршио, затражио сам благослов за одлазак. Али је он био непопустљив; одговорио ми да се не надам самоћи, већ да размислим, и одлучим, у којем манастиру желим да будем старешина.
Није ми било право што сам наишао на неразумевање и што нисам могао да живим по својој вољи; али сам се сећао последица своје пређашње непослушности, па сам прихватио владичин предлог покорно.
Помишљао сам да преузмем управу над манастиром Никоље у Овчарско-кабларској клисури. Али ми није одговарао због брдовитог терена, затим због тога што је у њему био један мој ближи рођак, као и због још неких непогодности.
Определио сам се за манастир света Руденица у Жупи александровачкој, парохија ратајска, који је био у рушевинама више од триста година.
Манастир сам затекао пуст, разваљен. Кроз пропале зидове његовог конака провлачили су се пси и свиње. Схватио сам да ме чека велики посао. Али сам знао да морам, што пре, себи да сазидам дом и народу да обновим цркву.
Сутрадан по мом доласку, после молитве, седео сам испред цркве и гледао рушевине; размишљао сам одакле прво да почнем са поправком. Уто је наишао неки човек, назвао ми Бога и одмах рекао:
“Потребна ми је кошуља. Дај ми једну!”
Говорио је оштро и захтевао да га послушам. Гледао сам га и чудио се шта му би да ми тражи кошуљу! Кад сам се прибрао, помислио сам:
“Како баш мене нађе? Имам једну једину кошуљу, и то ову на себи.”
“Имам само једну, а њу не могу да ти дам”, рекао сам гласно.
“Мени је потребна кошуља”, био је упоран.
“Е не могу да ти дам једину кошуљу”, одговорио сам.
“Ти ћеш лакше од мене да дођеш до друге кошуље. За тебе ће бити боље, ако ми је даш”, рекао је.
Сетио сам се речи Господњих: “Ко ти затражи кошуљу, подај му и хаљину…” Ипак, није ми се давала кошуља. Преда мном су биле рушевине, чекао ме посао и голем труд; знао сам да ћу спавати на даскама, без покривача, изузев ове одеће што имам на себи. Па како да му дам кошуљу?
“Е не дам ти је! Да си анђео Божји, не могу ти је дати. Сад можеш да идеш. Готово!”
Човек се окренуо и упутио према излазу. Говорио је идући:
“Добро Калисте. Кад ми не даш добровољно, силом ти је нећу узети.”
Кад сам чуо његове речи, тргао сам се. Ко је овај човек? Одакле зна моје име? Истовремено сам осетио да се са мном нешто необично дешава. Као да унутра у мени нешто гори. Срце ми је убрзано играло, био сам радостан и смирен. Одједном сам одлучио да му дам кошуљу.
“Еј, човече! Врати се, даћу ти што си тражио”, викнуо сам.
Затим сам отишао у конак, свукао сам се и донео му своју једину кошуљу. Узео ју је и одмах отишао, без речи. Кад је изашао на капију, потрчао сам за њим да видим куда ће, на коју ће страну да крене. Али кад сам стигао до капије, њега више није било. Куда ли тако брзо оде? Гледао сам низ пут, улазио у њиве, тражио сам га иза дрвећа. Али га нисам видео. Вратио сам се, сео у хлад и још дуго размишљао о њему. Тако ме је и мрак затекао.
Ујутру, рано, дошао је човек из села и рекао ми да ме зове сеоски свештеник да му помогнем код неке сахране. Одговорио сам му да немам опрему која је за ту прилику свештенику потребна. Али он је рекао да не бринем, да ће ми свештеник дати све што ми треба.
Тако сам отишао у село. Муж покојнице био је богат човек. Од добијеног новца за опело купио сам неколико кошуља и доњи веш, као и храну за више дана.
Та парохија, у коју сам ступио 1940. године, бројала је око хиљаду домова. По мом доласку, владика је одредио моју рођену братаницу, монахињу Аквилину из Љубостиње, и једну искушеницу, коју сам касније замонашио под именом Евгенија, да ми помажу у пословима око парохије и манастира.
Прионуо сам својски на посао, да обновим порушену светињу. Позвао сам парохијане и објаснио им шта намеравам да учиним. Они су ме подржали и свесрдно ми помогли. Све је ишло у најбољем реду, и преко мог очекивања.
У то време, у манастиру Жичи припремано је крунисање Петра Карађорђевића за краља. Због постојећих политичких околности, патријарх Дожић благословио је владику Николаја да изврши тај чин. Позвао ме да присуствујем тој свечаности.
По крунисању, остао сам у Жичи неколико дана, онда сам се вратио да наставим започети посао. Дани су ми пролазили у упознавању са људима, у раду и молитви. Веровао сам да ћу овде провести многе године живота, све док се не отргнем од црквених власти и одем у неку планину, у самоћу.
Европом је тада пламтео други светски рат.
У време рата, у том манастиру сам проживео многе тешке тренутке. Одмах пошто смо окупирани, једног дана, дотрчала је монахиња из суседног манастира да ми јави да ка Руденици долазе Бугари и Немци у пет камиона, и да мене траже. Испричала ми је да су се у њеном манастиру распитивали о мени, и да су од неких сељака сазнали где се налазим. Осетила је, рекла ми је, да ми ти људи желе зло, па је дотрчала пречицом да ми јави како бих се склонио.
Одмах сам разумео да ме Бугари траже јер желе да ми се освете за оно што сам им учинио у првом рату. Нису били заборавили ни мене ни мога брата.
Бугари и Немци су ишли заобилазним путем. Велика је срећа што је монахиња стигла у Руденицу пре њих. Чим сам сазнао о чему је реч, узео сам мало хлеба и пожурио у шуму.
Међутим, једва сам се кретао; од изненадног страха, пресекло ме нешто преко пола. Као да сам остао без душе, ноге су ми биле тешке као олово. Молио сам Бога да ми да снаге да потрчим, да што пре стигнем у склониште, али ми то није помогло. Уплашио сам се да нећу моћи да утекнем.
Пред очима су ми лепршале слике са ратишта, они тренуци кад сам јуришао као суманут и тукао Бугаре. Много сам се тада јуначио и у свему се понашао као страшни осветник и једини немилосрдни судија убицама свога брата. Из рова сам им поручивао да ће запамтити Добривоја Милуновића из Каоника. И запамтили су ме ти људи, па су дошли, или су послали своје синове, да сведемо старе рачуне.
Запињао сам из све снаге уз брдо, али ми се чинило да сам одмицао спорије од пужа. Мислио сам шта ме чека ако ме Бугари ухвате живог, добро сам знао какви су. Тек што сам претрчао пут и стигао до првог дрвећа, угледао сам прашину на путу и чуо камионе који су се примицали манастиру. У шуми је био неки сељак, гледао ме је док сам бежао. Упитао ме:
“Много ти мантија ландара, попе. Шта ти је? Много си се уплашио и задувао.”
“Умакох им у задњи час”, рекох једва дишући.
Гледао сам из шуме колону камиона; ушли су у порту. Војници су искочили из камиона и опколили манастир. Разговарали су са монахињама, затим су улазили у зграде и завиривали у свако ћоше у дворишту. Било је очигледно да баш мене траже. После претреса мало су се одморили, затим су сели у камионе и отишли.
Кад сам се увече вратио, монахиње су ми причале да су Бугари претили и заклињали се да ће ме наћи и убити. Оне су им рекле да сам отишао неким послом у суседно село. Поверовали су и упутили се тамо да ме траже.
Месецима сам живео на опрезу; и дању и ноћу био са спреман да на звук мотора бежим у шуму. Долазила је немачка патрола, али није питала за мене. Пролазили су четници, партизани, недићевци, љотићевци, за све њих ја сам био само поп и нико и ништа више.
Тек кад су четници преузели управу и команду у своје руке, мени више није претила опастност од Бугара. Тад ми је лакнуло, почео сам опет нормално да живим и наставио сам са уређивањем цркве.
Баш у то време, кад сам био помислио да ћу одсад живети пристојно, остављен од свих на миру, почело је све из почетка, и мој положај постао је црњи и гори.
Осмог августа, на велики празник свете Петке Трновске, црква је била препуна народа, тако да је већина била у дворишту. После свете литургије изашао сам и разговарао са људима. Одједном сам осетио да ми се примиче неко духовно биће. Ућутао сам и помислио: Зашто баш сада?
Тек што сам то помислио, видео сам, изнад себе, мало укосо, на око четири метра висине, мог брата кога су обесили Бугари у првом рату! Био је исти као док је био жив. Лебдећи горе у ваздуху, гледао ме, поћутао мало, онда рекао: “Верујем, брате, да ћеш ноћас да дођеш код мене.”
Пошто је то изговорио, удаљио се, нестао. Пребледео сам; хладан ме је зној облио. То су приметили људи око мене. Нису видели мога брата, али су добро видели бледило и зној на мом лицу.
Остао сам код цркве још мало, док је моје присуство било неопходно, затим сам отишао у манастир. Одмах сам позвао Аквилину и показао сам јој место где сам желео да ме сахране кад умрем. Она се уплашила. Рекао сам јој да је она млађа од мене и да треба то да зна. Онда сам се повукао на молитву.
Предосећање ми је говорило да не оклевам, да одмах с тог места бежим у шуму, да узмем све што ми је потребно за живот и да се сакријем од људи неколико дана. Викао је глас у мени: “Бежи, Калисте, у шуму.” Али ја сам се био заинатио, нисам хтео никуд даље од манастира. Бугара се више нисам плашио јер нису више долазили. Па ко ми други шта може?
Много би било боље да сам послушао, и поступио како ми је речено. Опет сам био својеглав и самоуверен, понашао сам се по својој памети и вољи и по свом неком инату.
Повише цркве, на узвишици, било је манастирско бостаниште; лубенице су у то време већ биле зреле. Најмио сам био човека да чува бостан. Пошто нисам могао, нити сам хтео да спавам, шетао сам по црквеној порти. Нешто касније отишао сам да видим да ли онај човек ваљано ради свој посао.
Поздравио сам се с њим, мало смо причали, затим сам се удаљио и легао; одатле се, према месечини, лепо видела црква. Било ми је тешко што нисам могао да се склоним од људи и да у самоћи нађем свој мир. Пун неке горчине, гледао сам са узвишице кубе цркве која је посвећена светом Илији и шапутао: “Свети Илијо, треба ово да знаш: кад би се сад срушило кубе на твојој цркви, никад ти га више не бих подигао! Твоме имену служим, зашто ме ти не штитиш? Зашто дозвољаваш да се овакво зло са мном ради? Зашто сад, кад сам у најбољим годинама, да умрем? Још ми се живи! И хоћу да живим!”
Лежао сам тако, а онда сам видео два човека који су пришли чувару бостана. Како нисам био далеко, чуо сам их кад су упитали: “Знаш ли где је Калист?”
“Ено га тамо, лежи у бостану”, одговорио је и показао руком.
Пошли су према мени. И даље сам лежао, нисам се ни померио, нити помислио да устанем. Нисам се плашио. Мислио сам на светог Илију, био разочаран и помало љут. Кад су дошли до мене, видео сам да су четници.
“Јеси ли ти Калист?”
“Тај сам”, одговорио сам.
И даље сам лежао, с рукама под главом. Један ме одједном мучки ударио кундаком, у груди, тако јако да ми је истерао ваздух из плућа.
“Устај!”, наредио ми је.
“Не могу, немам даха”, одговорио сам.
Наставио је да ме удара кундаком, све док нисам устао. Други је држао откочену пушку, уперену у мене.
Потерали су ме према конаку. Кад смо тамо стигли, истерали су из кревета Аквилину и Евгенију; потом су уперили пушке у нас, и тражили паре. Дао сам им одмах све што сам имао, без речи протеста, и рекао да немам више ни динара. Нису веровали да имам само толико пара, очекивали су много више. Мислили су да сам милионер, да спавам на парама, па су ме зато и одабрали.
Наставили су да ме ударају кундаком; Евгенија је кукала, грдила их, називала их свакојаким именима. На то ју је један четник шутнуо у стомак, тако јако да је одлетела до зида и пала. Али она је била велика испосница; лагана као перо и врло жилава, убрзо је устала; само што више није смела да их напада.
Наставили су да ме муче. Скинули су ми мантију, затим ципеле и чарапе; претили су ми да ће ме терати кроз село само у гаћама, босог и голог, ако им не дам још новаца. Нисам могао да им удовољим, стварно нисам више имао.
“Добро, попе. Ако немаш ти, имаће неко други у селу. Ми знамо да те људи поштују зато што си побожан и исправан, од њих ћеш ти лако да добијеш новац на зајам. После се ви равнајте и раздужујте. Снађи се како умеш и знаш”, рекао ми је један од њих.
Затим су натерали обе монахиње да легну у кревет. Један је остао да их чува, други ме је потерао у село; био сам бос и само у гаћама. Сећам се, ноћ је била блага, с месечином, видело се као по дану. Ишао сам послушан испред њега, и смишљао шта да учиним.
По томе како је држао пушку и ишао близу иза мене, оценио сам да, осим зла у себи, нема неко знање и вештину ратну. За трен ока сам могао да му одузмем пушку и да га, да сам хтео, убијем. Помишљао сам да му одузмем оружје, али сам знао да не бих могао да га убијем. Са убијањем сам одавно у себи био раскрстио.
О себи нисам мислио што толико патим и страдам; страховао сам за монахиње, мислио сам само на то како да их сачувам неповређене.
Свраћали смо код оних људи за које сам знао да су богати. Кад би видео у каквој сам муци, свако је давао, онолико колико је имао. Да би измамио што више, четник ме је пред људима крвнички ударао кундаком у ребра, у леђа, где стигне.
Тражећи начина како да га се ослободим, смислио сам да га поведем до Исаила Минића. Исаило је имао пет синова, пет љутих рисова. Мислио сам: средиће га, а и помоћи ми да ослободим монахиње. Кад смо дошли пред њихову кућу, позвао сам га по имену; одазвао се и одмах изашао пред нас. Рекао сам му шта је и како је и замолио га да ми да што више пара за откуп. Исаило је подвикнуо на четника, али се одмах умирио чим је угледао уперен карабин. Отишао је у кућу и донео новац. Четник није био задовољан сумом, па ме је пред њим још неколико пута ударио кундаком. Али кад се Исаило заклео да нема више, поверовао му је; ипак га није пустио, већ му је наредио да пође са нама да заједно тражимо паре.
Гледао сам у прозоре куће Исаила Минића. Синови су провиривали иза завеса, али ниједан није изашао.
Ишли смо даље и скупљали новац. Мислио сам, и мислио, али нисам могао да смислим како да се ослободим четника. Сетио сам се опет једног човека, знао сам да је био већи хајдук од свих хајдука заједно. Дошли смо пред његову кућу; надао сам се да ће се он снаћи. Зовнуо сам га по имену, али се он није одазвао. Имао је опасног пса. Био сам сигуран да нас посматра кроз прозор. Очекивао сам сваког часа да плане пушка, и да се четник скљока на земљу. Али пас није остављао четника на миру. Исаила и мене није дирао, познавао нас. Онда је четник потегао карабин и на месту усмртио пса. Исаило Минић је искористио прилику и побегао иза ћошка, затим је искочио на пут и нестао. Четник није могао да га јури, није смео мене да остави.
Викнуо сам још два-три пута домаћина и, како одговора није било, кренули смо даље. Кад и овај хајдук ћути, мислио сам, онда ми нема друге него да идем од куће до куће, док не сакупим довољно.
Све ме је болело од удараца; табани су ми били пуни трња и рањави. Помирио сам се био са судбином и ишао сам решен да том зликовцу набавим пара колико му треба. Нека му се насити зла и похлепна душина, мислио сам. Он ми, пак, никако није давао мира, већ ме је стално ударао и претио ми. Ишао је иза мене осион и немилосрдан.
На помоћ од људи више нисам мислио. Опет сам се сетио светог Илије и љутио се на њега што ми не помогне и не заштити ме.
Кад смо се из једне њиве спуштали на пут, искрсла је пред нама стрмина, покривена сувим лишћем и травом. Преко ње смо морали да сиђемо, ако смо хтели даље. Био сам бос и лако ми је било да сиђем. А четник је био у цокулама дебелих и глатких ђонова. Чим је закорачио на суво лишће, оклизнуо се и пао. При падује испустио пушку и она се докотрљала до мене.
Зграбио сам пушку и рекао гласно: “Хвала ти, свети Илијо!”
Како је лако клизнула кроз моје шаке и одмах се, као сама од себе, уперила у четника! Дуго сам упражњавао тај проклети занат ратовања, нисам могао да заборавим како се рукује оружјем. Држао сам пушку сигурно; као да је никада из руку нисам испуштао.
Упитао сам га:
“Где желиш да пуцам: међу очи, или у срце?”
Прво се зачудио, збунио, затим се престрашио. Нестало је у њему дрскости и безобзирности. Молио је:
“Немој, оче Калисте! Кумим те, не пуцај! Имам породицу, деца су ми ситна. Смилуј се!”
Покренуо се био у намери да ми загрли и пољуби ноге; пушком сам га одгурнуо.
“Сети се, несрећниче, шта си ми ноћас учинио у колико си ме мучио. Сам реци: да ли могу према теби да будем милостив?”
“Опростите ми, оче.”
“Видиш ли шта је од тебе учинила похлепа и докле те довела? Сад ћеш умрети, а ни сам нећеш знати зашто. Постао си животиња, и гори си од скота! Живот свој полажеш за новац!”
Плакао је, ридао, лежећи ничице преда мном у прашини. Спомињао је породицу, свој млади живот, подсетио ме и на милосрђе Божје!
Више од пола часа сам му говорио о човечности и љубави људској, држећи га на нишану. Потом сам му рекао да устане. Кад се дигао са земље, бацио сам му пушку у руке и наредио му да пође за мном. Ишао је иза мене ћутећи и погнуте главе, послушан као дете, носећи пушку преко рамена, као колац.
Још сам од неких људи узео паре у зајам и дао му их. Стидео се, али је узимао новац. Похлепа је била јача од стида. Нисам знао, и ко би могао то да зна, шта се у његовој души у тим тренуцима догађало.
Кад смо стигли близу манастира, наредио сам му да позове свога друга и да се обојица што пре изгубе из села. Отишао је поспушно; звизнуо је уговорени знак, он је изашао, састали су се и одмах кренули низ пут. Одлазили су брзо; освртали су се, као да се нечега плаше или од некога беже.
Радовао сам се што се моје страдање завршило без проливене крви. Још више што су монахиње биле поштеђене мучења.
Двадесет дана сам лежао у болници због задобијених повреда. Лечио ме доктор Филиповић, у Александровцу жупском.
Парохијани су се згражавали над оним што ми је четник учинио. Кад су за то сазнале више црквене власти, протествовале су код владе. Недић је одмах послао свог потпуковника, који је са Костом Пећанцем дошао код мене да целу ствар провере лично. Саслушали су ме у присуству војводе Роде из Велућа; претпостављали су да су четници из његове чете. Пошто је утврђено да су то били његови људи, хтели су да га убију на лицу места, преда мном. Он их је молио да га поштеде, а спасао се смрти обећањем да ће пронаћи ко ме је мучио и да ће га убити својом руком.
Кад га је пронашао, Рода је у њега пуцао; али га није убио, само ранио у обе ноге. Рањеног четника донели су пред Недићевог потпуковника и Косту Пећанца. Позвали су ме да потврдим да је то тај четник. Чим сам потврдио, наредили су да се стреља.
Иако тешко рањен, зграбио ме за мантију, привукао к себи и љубио ми ноге. Плачући и горко се кајући, преклињао ме да му опростим и да молим да га не стрељају. Био је преплашен, очајан, и до у прашину понизан. Сузе су му лиле потоцима, претворио се био сав у молбу за спас свога живота.
Нисам био љут на њега; већ сам му био опростио за мучење. Нисам га мрзео. Онако рањеног и уплашеног, пожелео сам да узмем у заштиту и да га одбраним. Знао сам и осећао, да не би било добро пред Богом, ни пред људима, да због мене, монаха, изгуби живот.
Одлучио сам и свесрдно молио потпуковника, Пећанца и Роду да га не стрељају, али они на то нису хтели да пристану. Тада сам клекнуо пред њих и тако их умолио. Послали су га на лечење, а по оздрављењу предали Окружном суду у Крушевцу.
Позвали су ме на суђење, као и Исаила Минића и неког Јанка Раденковића из Ратаје /Јанка је четник напао на путу за Стопање и опљачкао га/.
Одлучио сам био да учиним све да га не стрељају због мене. Он јесте био крив, али сам мислио да смртну казну није заслужио. Зато сам, пре суђења, у разговору рекао судији: “Уколико ви, судијо, сматрате да овога човека треба да осудите на смрт, и то намеравате да учините, молим вас да ми то сад кажете. Ако је ваша намера таква, онда знајте да вам нећу рећи ни речи од онога шта је са мном радио те ноћи овај човек. Ако ми, пак, обећате да ћете бити блажи, онда ћу вам рећи све по реду.”
Дуго смо се препирали. На крају ми је судија обећао, невољно, да ће настојати да му се не досуди смртна казна.
Тако се и завршило: осуђен је на двадесет година робије. Додуше, помогао му је много адвогат, неки Македонац из Скопља.
Том човеку сам опростио зато што сам сматрао да је несрећни и заблудели човек. Али сам био киван на четничко руководство и организацију; поред Немаца и Бугара, о којима сам имао своје мишљење још из првог рата, и њих сам на свој начин намрзао. Каква је то војска која пљачка и мучи свој народ! Каква им је то дисциплина и ред, кад је појединцима омогућено да чине ружна дела над људима! Исте смо вере, крви и језика, и као такви требало би да се штитимо а не да се међусобно пљачкамо и мучимо. Нисам четницима могао да опростим, нити сам могао да им заборавим онолике батине, нити ћу икад заборавити шта су радили са мном у том рату. Да је њихово руководство било добро, и на свом месту, онај човек не би могао да чини са мном шта хоће.
Знао сам тада, као и сада што знам, да моја дужност и мој посао није да се бавим државним стварима и политиком, већ да духовно исправљам и усавршавам и себе и друге. Али ђаво ми тада није давао мира, пред народом сам причао више него што треба и што се сме.
Говорио сам људима, у цркви и где стигнем, да треба да се помажу, да међу њима не сме да буде сиротиње и оних који су побеснели од богатства. Зато некима нисам био по вољи, па су покушавали да ме прогласе противником тадашњег друштвеног уређења. Али ми нису ништа могли, говорио сам и делао у сагласности са Еванђељем.
Но једне недеље, био је празник, држао сам проповед пред народом у цркви у Ратаји; тада сам мало претерао. Говорио сам о Богу, Богородици, светитељима, о нашој вери православној, о Србији, првом рату, и на крају рекао: “Нека да Бог да Немци и Бугари пропадну у овом рату, па макар комунисти победили!”
Неко је /увек се нађе/ пренео четницима да сам јавно говорио народу у цркви да је боље да комунисти победе, а сви остали да изгубе рат.
Одмах су ме стражарно привели код четовође Николе Гордића. Чим ме видео, рекао је:
“Зато ли теби, попе, служи црква православна, да у њој пропагираш комунизам! Богу се молиш да победе партизани, а? Олтару се клањаш, за ђавола се молиш!”
Бранио сам се говорећи му да то што је чуо и што говори уопште није тачно. Али ми ништа није помогло; није хтео да ме слуша.
“Водите га!”, викнуо је. Оптуживали су ме због проповеди, али мислим да су ми више памтили то што се преко мене о њиховим неделима чуло чак до Београда, и што је због мене један од њихових осуђен на робију. Били су кивни на мене и чекали прилику да ми се освете.
Руке су ми заметнули на леђа и везали их конопцем; затим су ме повели у Ђорђевички поток, на клање. За мном су ишли двојица четника са запетим пушкама, као стража, а поред мене кољаш с камом за појасом.
О, Боже мој! Не могу речима да искажем колико ми је тада било мучно и тешко. Никада у животу нисам се осећао тако беспомоћно и јадно.
Иако је смрт највећи непријатељ човеку, нисам је се плашио, али је нисам ни желео. Умрети онако како су ми они били спремили, заиста није било људски. Преживео сам био страшне борбе, а дошао сам дотле да ме мој брат Србин закоље!
Водили су ме везаног, према потоку који је био у близини. Обузела су ме тмурна сећања. Тражио сам у мислима неки свој грех, због којег ме Господ препустио нељудима на милост и немилост. Сећао сам се рата, борби по Србији, пута преко Албаније, Солунског фронта. Помислио сам: То је због оних који су пали од моје руке док сам бранио своју земљу и светио свога брата.
Али одмах сам се присетио планине Петрине и острва Преспанског језера, и да ми је Господ тада откривао дивна дела своја и велике тајне, које се показују само онима који су окајали грехе и који су чиста срца. У мени се јавила нада да ћу некако бити избављен.
Скренули смо с пута и силазили преко ливаде ка потоку. Обузела ме била паника. Осећао сам тога кољаша /био је близу, уз само моје тело/ као смртну сен. Он је био смирен, чак на неки начин блажен. Корачао је лагано. Понашао се према мени заштитнички; гледао ме милостиво, имао сам утисак да ме је волео неком изопаченом љубављу, и да се радовао што је уз мене и што сам ја у његовим рукама.
Помислио сам да ми више нема помоћи, и да ми је дошао крај. Тада сам погледао у небо и из дубине срца, безгласно, проговорио: “Господе Исусе Христе! Зашто ме, Господе, ниси оставио у планини међу зверовима, на острву међу змијама? Него си ме довео међу људе, да ме везаних руку и ногу кољу као јагње!”
Уто се на путу зачуло добовање копита. Кад сам погледао на ту страну, видео сам на коњу старешину манастира Велућа, свештеника Душана Поповића. Обрадовао сам му се као брату рођеном.
Али он се препао кад ме је видео везаних руку међу наоружаним четницима. Ипак је повикао:
“Куда водите тога човека, несрећници?!”
Погледао је оштро кољаша; овај је мало устукнуо и процедио кроз зубе:
“Гордић ми је наредио да га закољем.”
“Кога да кољеш, зликовче! Знаш ли ти да Калист носи Медаљу Обилића, и Белог орла Немањића, и Албанску споменицу. Он се борио за ову земљу и крв проливао за твоју слободу, крвопијо!”, викао је свештеник.
“Гордић је тако наредио…”, снебивао се кољаш.
Пошто смо били близу четничког штаба, Душан је позвао Николу Гордића. Кад се овај одазвао, рекао му је:
“Никола, Бог с тобом, зар си ти наредио да се Калист закоље? Јеси ли полудео!”
“Добро, де. Не вичи… Чудна ми чуда: један поп мање! Ако ти је баш много стало до њега, дођи да видимо шта може за њега да се учини…”
Свештеник је наредио кољашу да ме одреши и да ме пусти. Али овај није хтео да га послуша. Препирали су се и једва је на крају пристао да ме не води на клање, већ да на ливади сачекамо Душана и Николу док се договоре.
Кољаш је био у црној кошуљи, поврнутих рукава до лаката. Руке су му биле длакаве, лице нежно, женскасто, брада коврџава. Коса дуга и уредно очешљана. На глави му је била шајкача, а за појасом кама.
Кад је свештеник отишао, он ми је пришао, ухватио ме за руку и приљубио се уз мене. Као да жели да ме од неког зла одбрани. Уплашио се био да ме не изгуби, па ме снажно привлачио к себи. Били смо истог раста. Гледао сам у његове сулуде, сјајне, грозничаве очи и осетио хладну језу у себи.
“Јадна си мајко кад си оваквог сина родила”, помислио сам и отргао се од њега.
Гордић је ускоро, након разговора са свештеником Душаном, наредио да се вратимо назад. Опет су ме саслушавали. Рекао сам им да сам био љут због оног четника који ме је целе ноћи тукао, и да сам оно о партизанима рекао овлаш вероватно из мржње према Немцима и Бугарима. Никола Гордић је одлучио да ми поклони живот. И запретио ми да ће ме други пут, ако опет о мени чује нешто слично, сигурно ликвидирати. Наредио ми је и то да сутра у манастиру спремим богат ручак за њега и још десет особа, и да му тако захвалим што ме спасао сигурне смрти.
Чим су ме пустили, отишао сам у манастир. Монахиње сам посаветовао да беже у село Руденицу код Драже Терзића, да се тамо сакрију и чекају док се ја не вратим. А ја сам узео потребне ствари и утекао право у Београд. Отишао сам код митрополита Јосифа. Примио ме лепо и саслушао пажљиво оно што сам имао да му кажем. Обећао ми је да ће предузети све што је у његовој моћи да ме заштити од четника.
У Београду сам остао три месеца, а онда сам се вратио у Руденицу. Митрополит ми је рекао да ми је осигурана безбедност. Али ја сам добро познавао четнике, знао сам с ким имам посла. Морао сам да се вратим, али сам одлучио да се ноћу кријем. У манастиру сам чуо да су четници кивни на мене због оног мог говора у цркви, а још више зато што сам путовао у Београд и тамо говорио о њиховим неделима.
Дању сам слободно обављао свештеничку дужност, знао сам да пред народом неће ништа предузимати; ноћу сам се крио у потоку. У шуми је био велики пањ, а око њега густо трње. Седео сам на том пању и, огрнут ћебадима, целе ноћи сам размишљао, молио се и тако проводио време до јутра. Ноћу су ме у манастиру најчешће тражили четници; али су долазили и партизани. Први зато што су мислили да симпатишем партизане, а други су нас сумњичаво гледали сматрајући да смо, јер верујемо у Бога, против њих.
Моје одстуство из манастира користили су лопови. Једног јутра, док сам још био на потоку, чуо сам кукњаву монахиња у манастиру. Скочио сам и потрчао. Помислио сам да их је неко напао. Али су кукале јер је неко украо кукуруз. Лопови су били дошли ноћу колима и однели нам скоро сву летину. Кад сам видео колика је штета, и мени је било жао. Целог лета смо се мучили на њиви, орали, сејали, копали, брали… То је био наш хлеб, и храна за стоку, до идуће јесени.
Пошао сам у потрагу за њима, али лопови су већ били далеко одмакли. Сутрадан сам крађу пријавио полицији. Лопови су били брзо ухваћени.
У потоку сам се крио и преко зиме. Сва земља наоколо била је прекривена снегом. Једне ноћи, пред зору, док сам био потпуно предан молитви, одједном сам чуо ломљаву; тргнуо сам се, отворио очи и угледао курјака. “Ајооој!…” повикао сам из све снаге.
Уплашио сам се, али се и он мене уплашио. Нисам му се надао, а није ни он очекивао да ме сусретне баш ту. Погледали смо се. На моју срећу, није ме напао. Скочио је и као стрела прелетео преко трња; нестао је у шуми.
Одмах сам се покупио и отишао у манастир. Монахиње су се зачудиле. Рекао сам им:
“Или ће ме четници заклати, или партизани стрељати, или вуци растргнути! Спаваћу одсад овде и никуд више из манастира нећу да идем. Како Бог да, тако ће са мном бити!”
У потоку сам, кријући се, проводио ноћи током седам месеци.
Већи део рата преживео сам у јурњави, бежању, стрепњи. Мислим да би ми било лакше, да сам се латио пушке и отишао у шуму. Али ја сам се определио за рат против рата, и та борба је била тешка.
Кад су руске трупе, гонећи Немце, дошле у Крушевац, партизани су тада надвладали четнике. Једног сам дана био баш код цркве у Ратаји кад је Кесеровић прошао кроз порту, недалеко од мене. Био је преврнуо капут, натакао неку шеширчину на главу, и тако се прерушио да га неко од комуниста не позна. Знали смо се још из првог рата. Али се није зауставио да ме поздрави, само ми је у пролазу рекао: “Ето ти, Калисте, твојих партизана. Живи сад с њима.”
Кад су комунисти завладали, и кад је установљена држава, нова Југославија, одахнуо сам мислећи да је дошао крај убијању и да је за мене прошло највеће зло. Народ је и даље долазио у цркву, и то у већем броју него икад раније. За време рата четници су неке силом терали у цркву. А кад су дошли комунисти, који нису благонаклоно гледали на оне који се Богу моле, сви су долазили без изузетка, и то најчешће из ината. Такав је наш човек… Говорио сам људима о правди Божјој, љубави, истини; саветовао сам им да помажу једни другима и да живе у љубави… Политиком нисам хтео да се бавим; морал, вера, љубав међу народом, то је мени било важно. Изнад свега сам ценио у њима љубав и слогу.
Али тај мир за мене није дуго трајао.
И даље је било четника; крили су се по околним шумама и планинама. Један од њих, неки Николица Јовановић, звани Цумфлингер, који је многе људе убио, и даље је вребао да ме ликвидира. Једном, кад сам пошао да очитам молитву болесној жени, он је из заседе пуцао у мене, али ме промашио. Бацио сам се у поток и сав се поквасио. Кад су за то чули људи код којих сам био пошао, узели су пушке и јурили Цумфлингера цео дан; али им је умакао. Нешто касније, у Станишинцу, код дечјег одмаралишта, убили су га милиционери.
Исто тако, једном су ме, кад сам се враћао из села у манастир, у близини ћуприје, сачекала двојица. Узели су ми котарицу са храном и ставили је у трње. Везали су ми марамом очи и наредили ми да пођем с њима.
Ишли смо скоро два часа. После су ми наредили да сиђем низ неке степенице. Кад смо сишли, скинули су ми мараму; били смо у некој пространој земуници; угледао сам неке људе. Касније сам утврдио да су то биле највеће четничке главешине.
“Зашто нас мрзиш, Калисте? Како можеш да будеш против нас, ти који си стари ратник и свештеник?”, упитали су ме.
“Никога ја не мрзим… Ви сте ме током рата мучили, па и сада покушавате да ме убијете. Како да вас волим и како да не зазирем од вас?”, одговорио сам.
Питали су ме ко је тај што хоће да ме убије, зашто сам раније мучен и какво је сада стање у народу. Испричао сам им све отворено, како је било. И рекао сам им још да је народ ратом намучен, да му је доста страдања, и да су људи у већини срећни што је настао мир.
Слушали су ме пажљиво. Али сам видео да и сами све то знају. Тек смо касније прешли на разговор о ономе ради чега су ме позвали. Наговарали су ме да сарађујем с њима. Будући да сам био у њиховој земуници, нисам смео отворено да их одбијем, већ сам рекао да сам немоћан, да на мене као свештеника мотре комунисти, и да од мене не могу да очекују нешто велико. Морао сам да им обећам да ћу их обавестити, ако нешто значајно сазнам.
Кад су ме отпустили, рекли су ми да ме ни један четник убудуће неће напасти, и да их се више не плашим.
У међувремену сам, кроз отвор земунице, видео небо. Иако је био дан, приметио сам неке звезде и по њима сам лако одредио где се земуница налази. За оријентацију сам био добро оспособљен још у првом рату.
Затим су ми опет везали очи, извели ме из земунице и вратили тамо одакле смо пошли. Нашао сам своју котарицу са храном на истом месту недирнуту. Радовао сам се што опет гледам свет својим очима, што сам слободан. И што ме четници више неће нападати. Ипак сам мало стрепео, јер су они очекивали обавештења, а ја сам знао да им нећу одати никакву тајну. Било ми је јасно да ћу морати да се сналазим и спасавам како знам и умем.
Власти нису имале зашто да сумњају у мене; знале су да су ме четници водили на клање, да су ме тукли и да вребају на мене. О мом одласку у земуницу комунисти нису могли да сазнају ни од кога, јер ме нико није видео. Ипак сам стрепео јер сам знао да нема тајне на земљи која се неће открити. Био сам на великој муци!
Месец дана након тога, кад сам се враћао из села, на истом месту одакле су ме четници одвели везаних очију, сусрео ме наоружан човек. Чим ме видео, почео је да ме вређа као свештеника и као човека, и да ми прети. Био је поднапит. Бранио сам се и покушавао да га речима смирим и уразумим. Али је он постајао све јароснији, говорећи да у новој држави нема места за попове и Бога.
Одједном ме је снажно ударио. Пао сам као покошен на земљу. Ударао ме кундаком, рукама, ногама, чиме стигне, режећи као бесан пас… Престао је да ме туче кад је помислио да сам мртав.
Кад сам се освестио нисам могао дуго да се покренем; болео ме сваки делић тела, сваки жглабац; свест ми се мутила; помислио сам да нећу преживети.
Тада се нешто из дубине мога бића побунило; пожелео сам да пружим отпор понижавању и насиљу. Могао сам много да трпим, окретао сам и други образ кад би ме по једном ударили, али за ово ипак нисам имао снаге. Ослабљен сам био ударцима и великим боловима, па ме љутина савладала. Нисам могао у тој муци да се смирим и да опростим том сулудом човеку.
Нисам хтео физички с њим да се обрачунавам; на такву одлуку љутина није могла да ме наведе. Први и последњи путу животу учинио сам нешто због чега и данас жалим. Клекнуо сам на колена и подигнутих руку и главе према небу, из дубине срца, затражио од Господа Исуса Христа, чији сам слуга, да посредује, да пресуди између нас двојице, да ме освети.
Проклео сам га!
У манастиру сам лежао непокретан три дана; лечио сам се народним лековима. Кад сам четвртог дана изашао да се прошетам, видео сам своју камилавку у потоку, близу места где ме тукао онај човек. Зауставило ју је неко грање, вода је није однела; али је била упропашћена. Дуго сам гледао у њу и жалио над собом.
Чуо сам да је тај човек ускоро напао неког младог благајника, скојевца, Ударио га металном шипком, убио и опљачкао. Брзо је ухваћен; суђено му је у Београду, пред вишим судом. Родитељи су тражили смрт за убицу свога сина. Суд је био истог мишљења.
После тог догађаја на сваки могући начин избегавао сам сусрете и с једнима и с другима. Све своје снаге уложио сам у сређивање цркве у Ратаји; иконописао сам је још 1944. године. Половином 1945. године купио сам шездесет хиљада цигала и подигао велику зграду од тврдог материјала, са анкерима; у згради је била просторија за народ и канцеларија за свештеника.
Радио сам, молио се, говорио народу о миру, о провиђењу Божјем, о вечном животу. Сећао сам се често виђења из планине; тада ми је показано да ће Југославијом да завладају комунисти и да ће владика Николај отићи из земље и тамо умрети.
Трудио сам се у свему да испуним свој завет, чистотом живота, сиромаштвом, послушношћу и другим монашким дужностима. Мисли су моје даноноћно биле у Богу. На уснама, и у мом срцу, живела је Исусова молитва. Једанпут у току месеца, у најгорем случају у три месеца, одлазио сам у планину, или сам се затварао у неку собу, и остајао у молитви по три дана без хлеба, воде и сна. Тада сам тражио од Бога да ме просветли и уразуми, да ме утврди још више у вери, да ми објасни оно што не разумем и разреши оно што ме мучило.
Недостојала ми је самоћа. У мом позиву свештеномонаха, тешило ме једино то што су после читања мојих молитава болесници осећали побољшање здравља, а многи су потпуно оздравили.
Нисам се штедео ни у раду, ни у молитви. Материјална добит ме није занимала. Шта ће ми новац? Да зидам себи кућу? Да путујем светом и да се проводим? Да обезбедим породицу? Манастир је био мој дом, свега осталог сам се заувек одрекао. Волео сам људе и силно желео да их научим чистом животу; да им јавим Истину и обрадујем; да их подстакнем да крену путем спасења.
Пред мојим очима одвијао се блудни живот, преједање, опијање; то ме је болело. И жалио сам кад мрзе једни друге, кад себе потпуно улажу у стицање имовине и прибављање богатства. Против опуштености, похлепе и блуда у њима борио сам се речима и делима, колико сам могао. Моје аскетско искуство, у планини и на језеру, показало ми је колика су непроцењива блага моралан живот и чиста савест, као основа за стицање бесмртне љубави.
Жалио сам оне који су се удавали или женили без своје воље. Избегавао сам, и често одбијао такве да венчам. Знао сам да тамо где нема љубави, нема ни Бога, ни срећног живота.
И поред свега што ми се десило, захваљивао сам Богу што ме оставио у животу и што ми је даровао добро здравље. Тело ми је било затегнуто и послушно, дух ојачан, па сам малтретирање подносио јуначки. За мене тада више нису били опасни четници из шуме, ни народна власт у виду полиције и суда, него дволични људи; а њих је, у то време, у народу било превише. Неки који су у рату били четници, кад су комунисти победили хтели су да буду уз њих, не би ли и даље остали прваци у народу. Покоривши се тој жељи у себи, постали су улизице и потказивачи. Због таквих су непотребно падале главе, масовно се одлазило на робију. Неки од њих измишљали су дела, постојећа увеличавали, само да се представе бољим и оданијим. Плашио сам их се и молио Бога да ме од њих спасе.
Нисам имао разлога да се плашим народне власти, ништа јој рђаво нисам урадио. Али дошло је време кад се више није смело веровати ни брату, а камоли првом комшији. Све је на изглед било мирно, али ми је предосећање говорило да ми однекуд ипак прети опасност. Милиционери су често пролазили поред манастира, посматрали нас и распитивали се код људи о мени. Бивао сам узнемирен; најлакше је било набедити свештеника да одржава везу с четницима.
Почели су да ме позивају у станицу милиције ради саслушавања, иако сам био без кривице. Време је пролазило, саслушања су била учестала. Чешћи су били и изненадни доласци милиционера у манастир. Видео сам да ми се нешто спрема. Ноћу сам се молио Богу да ме заштити; и да ми омогући да одем у планину, у самоћу. Тешко ми је било и при помисли на хапшење, или на малтретирање, било с чије стране. Нисам више могао то да трпим.
Једног дана кроз прозор своје собе угледао сам милиционере како пристижу. Било ми је јасно да долазе по мене, да ме одведу. Изашао сам им у сусрет; наредили су ми да се спремим и пођем. Упитао сам их, треба ли нешто од ствари да понесем, да ли ћу дуже остати; а они су ми одговорили да ми ништа више не треба, осим тог што имам на себи.
Повели су ме у Александровац жупски на саслушање. Ишли смо полако, као да смо пошли у шетњу. Док смо пролазили кроз насељена места, милиционери су заостајали далеко иза мене, да народ не види како стражарно спроводе свештеника. Скренули су ми већ били пажњу да ће пуцати у мене, ако покушам да бежим. А кроз поља и ливаде ишли смо упоредо.
По томе што су ме повели чак у Александровац, и били уздржани у говору, и спремни да пуцају ако бежим, видео сам да овог пута није у питању само обично, рутинско саслушање.
Идући ка Александровцу, био сам узнемирен. Нисам желео да страдам, нити сам могао више да дозволим да будем мучен. На претходним саслушањима одговорио сам им на сва питања и рекао све што сам имао да кажем, па нисам знао шта још од мене хоће.
О својој одбрани на саслушању нисам мислио; нисам ни био крив, да бих се бранио. Ни са ким нисам добровољно сарађивао, нити се сусретао; нисам по својој вољи ни у ону земуницу отишао!
На том путу у мени се родила одлука да никоме више не подносим рачуне, и да не трпим више да ме свако вуче на своју страну и удара. Одлучио сам да људима јасно у лице кажем кога поштујем, чијег се суда плашим, и коме једином служим и верујем. Нека сви знају и разумеју у својим главама да сам се одрекао света и предао Богу!
Та одлука ми је у грудима разбуктала огањ радости. Осетио сам у себи велико олакшање; био сам срећан и поносан због такве одлуке, далеко више него кад ми се као дечаку први пут пружила прилика да узјашем доброг коња.
Нисам више обраћао пажњу на милиционере, нити сам мислио шта ћу одговорити иследницима. Молио сам се у себи да добијем вољу да истрајем у својој намери и да поднесем до краја свако мучење.
У Александровцу су милиционери, по обичају, заостали. У центру града, неприметно су ми пришли и наредили да уђем у једну зграду.
Тамо су ме чекали иследници. Било их је тројица; двојица из Александровца, трећи, Драгиша, био је шеф Управе државне безбедности из Београда. Испитивали су ме, наизменично сваки, пуних девет часова. У очи су ми усмерили јаку сијалицу, једва сам могао да им разазнам лица. Тражили су од мене да им кажем многе ствари о четницима, углавном оно што нисам знао. А оно што сам знао не бих ни рекао, и да су ме питали. Мислио сам: “Нека они сами рашчишћавају своје сукобе и своде своје рачуне, кад се већ боре за добре плате и за власт над народом!”
Трудили су се да ме непрекидним испитивањем уморе. Нису знали, мученици, да сам ја, својевољно, издржавао далеко веће подвиге у стрпљењу, концентрацији мисли и трпљењу, него што су ми они спремили. Одговарао сам полако, смирено, тачно, и то само оно што сам хтео.
У себи сам се молио Богу да ми помогне да им се одлучно супроставим. Пустио сам их да ми досађују све док у себи нисам осетио да сам добио велику вољу и снагу и сигурност да могу да поднесем сваку муку, и физичку и психичку. Тада сам устао и рекао им:
“Доста је било мучења. Нисам крив, не желим више да вам одговарам!”
Испред главног иследника на столу лежао је пиштољ. Иследник је устао, узео пиштољ и подвикнуо:
“Овде ја одлучујем!… Знаш ли ти, попе, да могу да те убијем и да ти тако пресудим овде на лицу места!”
Ослонио сам се рукама о сто, загледао му се право у очи и повишеним гласом, али разборито, рекао му:
“Ко си, бре, ти, да мени судиш? И која си ти сила да мене убијеш! Лажеш кад велиш да можеш то да учиниш! Чикам те да то учиниш!”
Иследник је побледео; задрхтала му је рука у којој је држао пиштољ.
“Јеси ли свестан, попе, шта си рекао?!”
“Свестан сам ја свега. А ти ово знај: Суд Христов признајем… Ако Он дозволи, само тад ме можеш убити. Баци ту гвожђурију из руке!”
Рекавши то, окренуо сам се и изашао. Пошао сам низ степенице ка излазу из зграде. Ишао сам полако. Очекивао сам да сваког тренутка плане пушка. Мислио сам да ће ме убити на степеништу.
Али је главни иследник наредио милиционерима да ме зауставе и врате ме горе. Опирао сам се, отимао из њихових руку, и очекивао да пуцају. Присилили су ме да се вратим. Иследник је нервозно шетао; ја сам седео. Провели смо једно време у ћутању. Затим су у канцеларију донели кафу и понудили ме. Закључио сам да више неће бити саслушавања.
Пошто смо попили кафу, иследник је устао, ставио је пиштољ у футролу и пружио ми руку.
“Игумане, више те никад нећемо узнемиравати. Заиста, ти верујеш у Бога. Не бојиш се смрти!”
Идући ка манастиру осећао сам у телу умор. Био сам мало разочаран. Припремио сам се да страдам за веру у Господа, а испало је: са противницима се мало споречкао, попио кафу и пријатељски се с њима руковао на растанку. Ипак ми је било лако на души јер су моја страдања окончана.
Око цркве манастира Руденица сазидао сам три мале зграде; једна је била на два спрата. Подигао сам и зид од камена око манастира. У међувремену сам ископао два бунара, и вратио манастиру пет хектара и шеснаест ари земље, која му је била раније одузета.
Такође, испекао сам сто двадесет хиљада комада цигала и подигао зид око цркве у Ратаји; зид је био висок два и по метра, а на свака три метра стуб дебљине седамдесет сантиметара. Темељ је био од камена што сам га довукао из Змијарника. Зид сам покрио црепом. Потом сам поравнао двориште. Парохијани су ми издашно помагали у раду. Слагали смо се у свему.
Али се догодило неколико пута да су људи развалили врата и разбили прозоре на цркви. Знао сам да то чине четници, само да народ помисли како то комунисти раде јер су против вере у Бога. Никоме о томе нисам говорио, ћутао сам и поправљао уништено.
Нисам своме телу давао да предахне, нисам се предавао лењости и опуштености. Благодаран сам био људима са којима сам живео; они су показивали поштовање и љубав према мени, а ја сам се трудио да им узвратим. И данас многе од њих спомињем у молитвама.
У сећању су ми остали многи догађаји из живота у Руденици. Нарочито се сећам две сестре, из моје ратајске парохије. Још док су биле девојчице, размишљале су да оду у манастир и да се замонаше. Једном кад сам пролазио поред њихове куће, угледао сам старију сву уплакану. Упитао сам је зашто плаче, и она им је одговорила: “Жалосна сам зато што је моја млађа сестра побегла у манастир. Није хтела да сачека да ја прва одем, а тако смо се договориле. Сад ја не знам шта да радим, да одем у манастир, или да останем код родитеља и да се удам. Плашим се да ме родитељи неће пустити да одем.”
Гледао сам је и размишљао како да је утешим. Била је млада и веома лепа девојка. Кад ме замолила да је поучим шта да ради, рекао сам јој да се моли и да од Бога тражи савет, да прихвати оно што Он буде одлучио.
Питала ме како да се моли и како да сазна вољу Божју. Предложио сам јој да и она и ја не једемо и не пијемо три дана и три ноћи, и да се молимо да нам се открије да ли да се замонаши, или да се уда. Пристала је. Укућанима није рекла шта намерава да учини.
Били смо удаљени, физички, седам километара. Али у духу смо били заједно.
Била је смирена и девојачки чиста. Молио сам се за њу непрекидно и од срца. Молитва ми је текла лако, није ми се враћала у груди… Тек треће ноћи, кад сам био у дубокој екстази, не знам да ли сам био у телу или ван тела, она се појавила. Она је прва дошла к мени, а не ја к њој. И поред мог великог искуства, била је боља.
Питао сам је:
“Шта си одлучила, Марија?”
“Оче Калисте, одлучила сам да идем у манастир”, одговорила ми је и нестала.
Сутрадан, била је недеља, дошла је у цркву на службу. Упитао сам је:
“Где си била ноћас?”
“Тамо где сте и ви били”, одговорила ми је.
Питао сам је зна ли заиста где је била. Рекла је да не зна.
“Знам, рекла сам вам да сам одлучила да идем у манастир. Кад сам отворила очи, била сам у својој соби.”
Сећам се још једног случаја док сам живео у том манастиру. Разболео се био један човек од неке врсте водене болести; лекари су му вадили по петнаест литара воде из стомака. Није му било спаса. Туговао сам и молио се за његово здравље; био је карактеран и вредан човек. Размишљао сам како да му помогнем и одлучио да покушам да га излечим аскетским методама, онако како смо то радили у Светом Науму. Ближио му се крај, није му било помоћи, па сам хтео да опробам све што знам, ионако нисам могао да му нашкодим.
Довео сам га у манастир. По договору, очитао сам му молитву јелеосвећења и забранио му да једе и пије седам дана. И ја сам, упоредо с њим, постио и молио се за њега. Седмога дана узео сам мало хлеба; мислио сам, с моје стране је доста; а њему сам саветовао да издржи бар још два дана; али он није могао више да трпи.
Одмах се приметило да му иде на боље. После је ишао још два пута у болницу, да му изваде још само мало течности, и вода је потпуно нестала. Да је издржао још само један дан, у болницу не би ни ишао. Брзо је оздравио и никад му се више та болест није вратила. Наравно, новац нисам хтео да примим, иначе би молитва била узалудна… Тада сам, по ко зна који пут, утврдио своје уверење да је повремено гладовање уз молитву велика корист за људски организам. Али неискусни људи не смеју то да раде на своју руку; гладовање без молитве може да им причини велику штету.
У манастиру Руденица провео сам седамнаест година, као старешина. Мислио сам да ту останем све док не будем могао да одем у неку планину, у самоћу. Чекао сам погодан тренутак да затражим замену, да на моје место дође неки млађи човек, свештеник или монах. Али сам смењен по наређењу његове светости патријарха Германа, и одређен да у Станишинцу обновим запаљени дом и цркву препуклу од експлозије динамита.
Кад ми је саопштено да ускоро треба да идем у Станишинац, примио сам то с неверицом. Али кад сам утврдио да ћу морати да послушам црквене власти, осетио сам отпор према њима. Мислио сам да њихов однос према мени није био добар. Утрошио сам много снаге на обнови манастира Руденица и цркве у Ратаји, па сам очекивао, с обзиром на своје године и дотадашњи рад, да ме одатле никуда више неће премештати, да је дошло време да се одморим и живим по својој вољи.
Помишљао сам да не извршим наређење старешине, али сам се плашио гриже савести. После дужег размишљања, увидео сам и сам да је то било у интересу цркве. У Станишинцу је требало сазидати храм и конак, а за то сам ја имао потребно стручно знање.
Прихватио сам задатак. Донео сам био одлуку да нађем снаге и да будем послушан док још и ту цркву саградим, па да онда оставим све, свидело се то некоме или не, и одем у неку планину и тамо дочекам крај свога живота на земљи.
На моје место, у ту уређену и богату парохију, дошао је Велибор Карић, свештеник. Он је, па скоро чим је дошао, срушио зграду коју сам ја био направио и сазидао другу, мању, без анкера и армиране плоче. Развалио је и зид око порте, а циглу и камен је продао.
Парохијани из Ратаје долазили су у Станишинац, жалили су ми се на њега и тражили да им одобрим да свештеника истуку и да га најуре. Нисам им то дозволио. Ипак је Велибор долијао. Ахијерејски намесник из Александровца, уз подршку епископа жичког, избацио га је из ратајске парохије и одредио му једну сиромашну. А ових дана сам чуо да је направио кућу у Крушевцу и да је опет добио добру и богату парохију.
У Станишинац сам дошао 1958. године. Затекао сам велики неред: црква је била озбиљно напукла од динамита који је експлодирао у непосредној близини. Кров на конаку је био спаљен, зидови порушени, цигла однета. Звонара се љуљала, па звоно није ни смело да се употребљава. И шума је била одузета цркви.
Тада сам имао око шездесет година живота. Поред свих мука које сам проживео, ипак сам био крепак и лак, као младић. Видео сам, одмах по доласку, да ме чека тежак посао и да ми предстоје године напорног рада.
Једног дана легао сам на камени зид, окренут лицем сунцу, да се сунчам и поразмислим одакле да почнем. Као да сам био пао у екстазу, или да сам заспао. Одједном сам се пробудио. Али нисам више био на зиду, већ високо дигнут од земље, чак изнад кубета цркве. Гледао сам одозго: храм, двориште, спаљен конак, своје тело на каменом зиду. Лебдео сам краће време, а онда сам чуо глас: “Калисте, ти си сам себе заклао…” Убрзо је све нестало; пробудио сам се на зиду. Сео сам и размишљао о виђењу, о гласу, питајући се шта то значи.
Тек што сам почео са уређивањем храма, добио сам наређење од црквених власти да идем у манастир Јовање. Тада се градила хидроцентрала у Међувршју, код Каблара, па се пресељавао манастир, од корита Мораве, горе на брег, да не би био потопљен. Игуман манастира Јовања нешто је мутио са новцем, мало и са женама, па ме је патријарх Герман одредио да ја изводим радове и бринем се о свему осталом. По дужности сам прихватио тај посао, мада га нисам желео. Морао сам опет да идем међу људе, да се надмудрујем и препирем. У Станишинцу сам био сам.
Кад сам дошао у манастир Јовање, пред свима монасима рекао сам господину Герману, који је управо био у посети: “Ви знате, ваша светости, да сам ја оштар човек и да тражим велико послушање и дисциплину у раду. Ови монаси ће сигурно због тога да вам се жале…”
Патријарх се окренуо према њима и рекао им:
“Ко се буде жалио на Калиста, нека зна да себе код мене оптужује!”
Као носилац Албанске споменице, имао сам бесплатну вожњу железницом, тако да цркву није коштао мој превоз од Станишинца до Овчарско-кабларске клисуре. Сваке друге недеље сам долазио у Станишинац да обавим своју свештеничку дужност, па сам се опет враћао у Јовање. Све паре које сам добијао у парохији станишиначкој, давао сам за градњу Јовања, као и храну и пиће за раднике. За време радова сестринство манастира Јовање било је пресељено у манастир Никоље.
Поред радова на цркви, откопавали смо гробове, и тела преминулих монаха преносили на безбедно место. Кад смо дошли до гроба јеромонаха Макарија Миловановића, мог старог познаника из Светог Наума /умро је у Јовању, у шездесетој години/, наишли смо на мало чудо. То је био онај Макарије који је увек говорио “Господи помилуј”, спавао у мртвачком сандуку, носио стално гвоздеио ђуле и није хтео да ради физичке послове… Кад смо га откопали, тело му је било цело, нетрулежно, жуто као восак. Чак му ни очи нису биле упале дубоко у дупље, нити је на капцима било мемле.
Позвали смо лекаре из Чачка да утврде шта је утицало на то да његово тело толике године не иструли у земљи. Дошли су, погледали га и рекли нам да га оставимо дан и ноћ на ваздуху, па ће онда сигурно да се распадне. Међутим, стајао је откривен три дана, али се ништа није десило. Потом смо га пренели у метох манастира Јовања, где је лежао закопан у земљи све док су трајали радови.
Кад смо завршили са пресељењем цркве и других зграда, поново смо откопали Макарија да га вратимо у новоподигнути манастир. Нашли смо га онаквог какав је и био. Оставили смо га на ваздуху још седам дана, али се није распао.
Али никаквих чудеса, у виду исцељења болесних, од његових моштију није било. Неки монаси су причали да им се јављао у сну. Мени се није јављао. Сахранили смо га у цркви, где и сада лежи.
Живећи по манастирима, видео сам више таквих случајева. Како се то догађа и како је могуће да тело не трули, не знам. Многи неупућени у духовне ствари, мисле да је то нека поповска ујдурма, подвала. Али многа таква тела и дан-данас могу да се виде по нашим црквама и манастирима.
О томе ја размишљам овако: да је нека ујдурма, тајну би давно сазнали владари. Ко би од њих могао да сакрије тајну? Ту привилегију би они имали, па би данас земаљска кугла била препуна нетрулежних тела изабраних људи. У црквеном реду користили би то епископи, патријарси. Али ту нема утицаја ни власт, ни слава, ни новац… Како то настаје, не знам. Остаје ми да све припишем вољи Божјој.
Док сам радио на изградњи манастира Јовања, добио сам пензију као ратник у првом рату, са одликовањима и Албанском споменицом.
Шест и по година сам радио на рушењу старе и на изградњи и уређењу нове цркве у Станишинцу. Пола године сам равнао двориште и подзиђивао га около, три и по године сам зидао парохијски дом, а две и по године подизао цркву. У међувремену сам падину око цркве пошумио борићима.
Преко дана сам обављао свештеничке послове, а до један час по поноћи клесао камен. Лети сам радио напољу, зими унутра уз фуруну. Од један по поноћи до три молио сам се Богу, а од три до шест сам спавао. Сам, без ичије помоћи, својим рукама, исклесао сам сваки камен за целу цркву и сложио га у зидове.
Појавио се био неки исељеник, мештанин, из Аустралије, и понудио огроман новац за градњу цркве, под условом да у цркви буде његова слика у виду фреске.
Али ја сам хтео да та црква буде моја задужбина. Понуду сам одбио.
Кад је владика чуо шта сам учинио, наљутио се; а ја сам му рекао: “Ако ти, владико, примиш тај новац, онда дођи па зидај цркву сам! Ја је градити нећу!”
За тај посао била ми је потребна физичка снага, зато сам морао да једем више него што ми је као монаху било корисно. Мислим да сам се и ту снашао: набавио сам добро црно вино, које сам у тањиру мешао са водом, и у то дробио хлеб; храна је била изванредна. Понекад сам стављао мало шећера да неутралишем киселину. Та храна ми је давала снагу, као да сам јео месо или сланину, али ми је дух остајао чист и бодар.
Кад сам већ до пола одмакао у послу, дошли су неки људи и представили се као главешине из Александровца. Био сам баш на зиду, високо од земље, кад су они стигли.
“Од кога си, Калисте, добио дозволу да зидаш цркву?”, упитали су ме. “Овде је била црква, и опет ће бити. Шта ће ми дозвола?” “Не може тако да се ради, попе. Прво мора да се добије дозвола од надлежних власти, па тек онда да се нешто гради…”
Тада се у мени нешто окренуло, не знам шта ми је било. Досадиле ми црквене старешине, јер ми нису дозволиле да живим како ја хоћу, у самоћи. Њих сам морао да слушам, али ове овде не морам, и нећу. Плануо сам, махинално дохватио овећи камен и потегао онога који ме питао.
“Ево ти дозвола!”, викнуо сам.
“Ти си луд! Чуо сам за тебе да си наопак човек, а сада видим да си и луд!”
“Луд сам, него шта! Зар бих иначе отишао у монахе!”
Отишли су брже него што су дошли. Гледао сам за њима, смејао сам се и питао се шта ми би да тако поступим. Али ми није било лако, целог сам живота зидао по Македонији и Србији, а желео сам да будем сам у некој планини или на острву. Сваког дана, као и тада кад су они дошли, сећао сам се свог усамљеничког живота и желео сам да опет тако живим.
Више нико није дошао да ме пита имам ли дозволу. Са парохијанима сам се лепо слагао; поштовали су ме и редовно долазили на свету литургију, да се заједно молимо Богу и да га славимо.
Ноћу сам остајао сам. Тада сам сабирао мисли молитвом и размишљањем. Ваздух је у Станишинцу чист, околна брда пошумљена, небо ведро. Одлазио сам често да се шетам по Митровом пољу, и размишљао сам како ћу, по завршетку цркве, вешто да се ишчупам од црквених власти и да одем у самоћу да тамо сачекам свој крај.
Кад су радови на изградњи цркве били завршени, стекли су се услови за мој нормалан живот. Ослободио сам се физичког рада и посветио се духовном узрастању. Чекао сам да се на моје место постави нови свештеник, то сам тражио од владике, а ја да одем где ми срце жели. Тих дана сам живео прилично добро. Али, како народ паметно каже: Ђаво не оре и не копа…
Једног дана дошла је код мене нека жена из даљег комшилука са ћерком. Пре њиховог доласка, осетио сам у себи немир, предосећање ме упозоравало да ми се приближава нека опасност. Али сам мислио да опастност нема одакле да дође, рат је давно био завршен, а људи су добри. Зато и нисам нарочито обраћао пажњу на то унтурашње упозорење.
Ушле су и затражиле благослов. На моје питање зашто су дошле, жена је почела да плаче и да ми се жали како са ћерком није све у реду. Лекар им је рекао да је ћерка на самој граници свести, и да ће, ако се одмах не уда, убрзо да страда од младалачког лудила. И рекла је да не може да учини онако како јој је лекар саветовао јер има старију ћерку и мора да пази на ред, пред народом би била срамота ако се прво млађа уда.
“Добро, жено, очитаћу јој молитву. Ако има вере, Бог ће помоћи…”
“Оче Калисте, њој треба мушкарац. И то одмах! Ако јој не нађем човека, полудеће!” рекла је мајка.
“Па удај је! Нећеш ваљда да дозволиш да та дете полуди?”
“Не могу тако прекореда, оче! Свет ће ми се смејати док год будем жива! Не могу да је удам, а не смем да дозволим да полуди…”
“Па да јој читамо молитву.”
“Можеш и молитву да јој читаш, није то рђаво, али нешто боље ја имам на памети, оче. Нешто прече и много важније би требало за њу одмах учинити.
Снебивала се, кукала, увијала се. Није смела да ми каже оно што је смислила.
“Говори шта имаш, жено. Не отежи…”, рекао сам.
“Оче! Тебе људи веома цене и поштују те зато што живиш исправним животом, и што стварно верујеш у Бога. То зна свако и људи зато у тебе имају поверења… Узми моју ћерку да ти буде куварица! Пред светом нека тако буде, а ти живи с њом! Тако ће то што с њом мора да буде заувек остати тајна. Чим удам старију ћерку, удаћу и ову. Другог решења немам!… Помози нам, оче! Спаси ми дете да не полуди!”
Удаљио сам се од ње и хтео одмах да је најурим. Но, била је у великој невољи и муци, па сам се уздржао.
Девојци је тада било осамнаест година. Имала је црне очи, из њих је, док ме гледала, сипала ватра. Гутала ме очима… Чинило ми се да су јој руке биле спремне да ме сваког часа, на мој најмањи миг, загрле, зграбе. Обучена је била у лаку хаљину на раскопчавање, испод су се оцртавале све облине. Склонио сам очи с ње, осетио сам немир и неспокојство. Био сам у великој неприлици; ужурбано сам размишљао како да се из тога извучем, али и да им помогнем. Онда сам рекао смирено:
“Не мисли о томе више, то не може бити, жено! Читаћу ти молитву. Бог је милостив, помоћи ће.”
“Оче, спаси нас! Бог, па ти. Помози нам…”
Чим је жена изашла, девојка је хитро раскопчала хаљину и збацила је са себе на земљу. Стајала је испод мене потпуно гола; гледала ме пожудно. Осећао сам како су од ње према мени допирали врели, опојни таласи. Чекала је мој миг, па да ми крене у загрљај.
Одмах ми је било јасно да су се оне унапред договориле шта да ураде, како би ме навеле да поступим по њиховим замислима. Матора лисица је све била смислила и на то наговорила несрећну девојку, која је то једва чекала.
Стар сам човек па могу слободно да причам о свему што сам тада осећао како ми је било. Срце ми се више не узбуђује на те мисли и сећање.
Била је лепа. Љуљале су јој се велике и чврсте груди, биле су некако нестварно беле; на брадавицама руменим као јагоде као да је треперила по кап неке слатке омамљујуће росе. Витка је била у пасу, кукова нешто ширих, правилно обликованог пупка. А читава шума црних и коврџавих маља прекрила јој доњи стомак. Прожимала ме блудна ватра, а у стомаку сам осећао сладуњаво дрхтање.
У мени се пробудила пожуда, можда још жешћа него њена. Горео сам, тело ми је било затегнуто и напето као челик. Стајао сам према њој, луд од жеље, и гледао је, опчињен том лепотом.
Морам рећи истину, да се не лажемо: млад човек таквој жени не би могао да одоли! Никакав завет на чистоту и целомудреност у таквој ситуацији не би му помогао… Нисам се сачувао што сам био стар, већ само захваљујући безбројним мојим подвизима, испосничким и другим одрицањима. Успео сам да се приберем и да се упитам: “Калисте, зар цео свој духовни свет и живот да даш за један тренутак телесног уживања? Зар сад у старости да упропастиш оно што си годинама стицао?”
Можда ме спасла моја вера, воља, убеђење; али верујем да ме само Бог спасао да не постанем дволичан, лицемеран пред собом, пред људима и пред њим.
Крајњим напором воље одвојио сам очи од ње и отрчао у цркву. Пао сам на колена пред иконом Господа Исуса Христа. Молио сам му се за спас као ретко кад пре тога. Обраћао сам му се искрено, као најрођенијем; говорио сам му у каквом се стању налазим и молио га де ме избави из те опасности. Али ватра у мени споро се стишавала… Тек после једног часа молитве, на мене се сручила бујица хладноће, као да ме неко полио кофом воде. Брзо сам се прибрао, био сам у стању да разумно мислим и исправно да се понашам. Опет сам био стари Калист. У тим тренуцима родила ми се и мисао како да помогнем несрећној девојци.
Из цркве сам се вратио у конак, где су ме чекале жена и њена ћерка. Као да су се још надале да ћу да прихватим њихов предлог. Али ја сам им одмах рекао да ако желе моју помоћ, да девојка оздрави, онда морају да ме послушају у свему што им будем рекао. Пристале су да ми се препусте; ионако нису имале другог избора.
Наредио сам строг пост за девојку у наредих седам дана. Сутрадан сам је довео у цркву и исповедио је. У почетку исповести било ми је тешко да јој се духовно приближим; она на моја питања углавном није одговарала, гледала ме очима пуним телесне жудње. Око нас у цркви влада је тишина; мирисао је тамјан, а испред, посматрале су нас иконе. Говорио сам јој смирено, полако; благим речима тражио сам од ње да исповеди оно што је гризе и мучи. Како је пролазило време она се по мало опуштала, свест јој се бистрила, бивала је приснија са мном јер јој се срце отворило. Почела је да ми говори, испрекиданим реченицама, о својим младалачким тајнама, грцајући од навале јаких осећања.
При крају исповести њене очи су се овлажиле сузама, онда је заридала и плакала дуго. На крају се смирила и погледала ме у очи слободно и разумно.
Након исповести приступио сам молитви за њено оздрављење; у молитви сам остао дуже од два часа. Лепота девојачка покренула је у мени жељу да је спасем. Нисам жалио себе; зној ми је лио са лица на груди, а ноге ме болеле од дугог стајања. Свака моја реч била је јасна и усрдна, изговорена са осећањем, из дубине срца.
Наложио сам мајци да седам дана девојку држи у засебној соби, без хлеба и воде, и да се сама моли Богу за њу.
Кад су отишле, вратио сам се у цркву, клекнуо пред иконе и молио се за спас те девојке, величанствене лепоте Божје. Постио сам упоредо са њом, мислио на њу, трпео са њом и молио се.
Након истека седам дана отишао сам њиховој кући, девојка се била смирила; у очима јој више није било оне ватре. Ослабила је и једва је говорила од исцрпљености и слабости. Прошло је још неколико дана и она се окрепила, оздравила. Више јој се та бопест у животу није враћала.
И данас је жива, има децу, мужа и породицу. Поштује ме као оца. Кад ме сретне, поклони ми се и пољуби ме у руку. И њена мајка ме је поштовала, али, кад год би ме срела, од стида није смела у очи да ме погледа.
По завршетку храма у Станишинцу, тражио сам од црквених власти да ми дозволе да одем у неки манастир. Молба је прихваћена и постављен сам за духовника у женском манастиру Љубостиња. Отишао сам, иако нисам желео да управљам женама и да будем њихов духовник. Жена остаје жена и кад се замонаши. Не може мушкарац у њеним очима да буде чист, и да је светац Божји! Увек нешто нађу, неки разлог, да нас окаљају; ако нема истине, ту је измишљотина! У Љубостињи сам остао годину и по дана, после сам отишао за духовника у манастир Јовање.
Прихватао сам се разних дужности, премештао се из места у место, склањајући се постепено што даље од очију старешина, јер сам мислио да ћу се тако лакше ослободити и докопати се молитвеног тиховања. Помишљао сам да својевољно оставим црквене послове, да прекршим заклетву на послушност и побегнем од владике без благослова. Али нисам то смео да урадим јер сам знао да бих много пострадао. Из Јовања сам прешао у манастир Вазнесење у нади да сам се приближио свом циљу, самовању.
Баш у то време позвао ме Василије, владика жички, ради неког разговора. Обрадовао сам се његовом позиву, мислио сам да је то добра прилика да затражим дозволу за одлазак. Очекивао сам да ћу лако добити његов пристанак кад му кажем да сам у животу много учинио за цркву, и да је ред да ме пусти да у старости остварим своју животну жељу.
Владика ми је испричао да је свештеник, за тих неколико година по мом одласку, презадужио цркву станишиначку. Тако је, за само један дан, моторном тестером насекао осамдесет кубних метара црквене шуме, и за два дана та дрва продао у бесцење.
Споменуо сам му своју намеру да живим у планини, а он ми је одговорио:
“Разумем те потпуно, Калисте. Слушао си нас, радио си целог живота, и много урадио за цркву. Знам да је ред да и ми учинимо нешто по твојој вољи. Али молим те, оче Калисте, још ово: пођи у Станишинац, раздужи цркву, па онда иди куд год хоћеш! И знај да те пуштам, али да останеш у границама моје епархије.”
Морао сам опет да прихватим његов предлог. Поново сам дошао у Станишинац. А свештеника који је презадужио цркву, црквене власти су преместиле у Нишку епархију; тамо је унапређен у виши чин. Уместо да га казне, наградили га!
По доласку у Станишинац, журио сам се и трудио као никад раније да што пре све завршим, па да најзад почнем да живим по својој вољи. Благослов од владике више нисам морао да тражим, већ ми га је дао. За годину и пет месеци сакупио сам новац и отплатио све дугове; дао сам нешто и од својих пара, од пензије, само да се што пре ослободим те своје последње обавезе.
Коначно сам писмом обавестио владику да сам у потпуности извршио његову наредбу. Напоменуо сам му да ћу ја, кад он буде читао писмо, већ бити на путу у планину и самоћу.
Тако сам и учинио: спаковао сам ствари и сео у први воз за Ђевђелију. Плашио сам се да ми владика опет не да неки задатак, па га нисам послушао и остао у границама његове епрахије. Побегао сам у Македонију, у Могленске планине.
Не могу да искажем сву радост коју сам осећао док сам путовао у планине. После готово педесет година био сам слободан и свој. Мислио сам да ћу такав остати заувек. Захваљивао сам Богу што ми је омогућио да живим онако како сам знао да ми највише одговара. Гледао сам поља, планине и певушио. Говорио сам себи: ту ћеш живети и ту предати душу Богу.
Радовао сам се што ћу поново живети у чистоти и истини, и што ћу доховним оком гледати небеске тајне и лепоте; што ћу бити далеко од људске заблуде о животу, од лењости и опуштености, злобе и мржње, похлепе и блуда; што нећу бринути о људима и решавати њихове духовне и моралне проблеме; што нећу више зидати цркве, конаке и домове.
Жудио сам за потпуним присуством натприродног у себи и око себе. Као свештеник, кад бих читао молитве за освећење воде уочи славе, добијао сам унутрашња озарења, неку малу благодат, и тако сазнавао да и свештеници примају дар Духа Светога. Али то није било ни близу по лепоти и даровима што су на мене силазили у планини или на острву.
Извесну благодат сам примио и кад сам зидао цркве. Али ово морам рећи: већу благодат сам добијао кад сам седам дана постио и молио се, него кад сам довршавао цркву на којој сам годинама радио. То је истина коју сам у срцу осетио, и уверен сам да је Богу човек много важнији од камене зграде. Добро је бити у цркви у којој служи свештеник који живи по Божјем закону и по речима које проповеда, и када се у њој окупља народ чиста срца и савести. Ако тога нема, узалуд нам је лепа грађевина, никоме она сама не помаже.
Човек освећује место, а не место човека. Тамо где су људи у којима је љубав, ту је Јерусалим, Света Гора и цела васиона.
По доласку у Ђевђелију, повезао сам се камионом до близу југословенско-грчке границе, онда сам се упутио у планину са стварима на леђима. Добро сам запамтио место где сам, у првом рату, провео годину и по дана на положају према Немцима, Швабама и Бугарима. Упутио сам се право до пећине где смо, као војници, једни друтима превијали ране, спремали храну, славили славе, певали, туговали. Ту смо живели очекујући дан када ћемо да пробијемо фронт и пођемо кућама у Србију.
Био сам одлучио да у тој пећини проживим остатак свога живота. А хтео сам да будем баш ту и зато што сам знао да околна шума обилује питомим кестеновима и дивљим воћем. У планину Петрину, или на острво Преспанског језера, нисам могао опет да се вратим због старости; више нисам могао да се храним копривама, корењем и травом. Питоме кестенове сам волео и могао сам да их једем. Најбољи су кад се скувају; то сам искуство стекао у рату.
Из даљине сам угледао крошње питомих кестенова, дивљих крушака, глога, оскоруша. Журио сам да што пре стигнем; као да сам летео уз планину. Унаоколо је још увек било трагова првог рата: полузаравњени ровови, комађе граната, котурови за бодљикаву жицу, поломљени точкови кара, зарђали бајонети. Са својим зеленилом и стенама, планина је била права лепотица. Осећао сам се слободан, као соко.
Сећао сам се битака које смо ту водили, другова који су изгинули, и оних који су преживели, наших надања, жеља, радости, туге… Заборавио сам тада, у тим тренуцима, пређашњи живот међу људима, и своја страдања, и физичке напоре и разочарања. Моја душа је пред тим будућим боравиштем кликтала од радости.
Али кад сам стигао на педесетак метара до пећине, видео сам ознаку државне границе. Моја пећина се налазила на грчкој територији!
Тада ми се смучило. Спустио сам ранце на земљу и упитао се: да ли је могуће да је мој пут опет препречио човек? Затим полугласно: Не да мира, спокоја и слободе другоме, па ни себи самоме, несрећник… О, људи! Докле ћу живети по вашим наређењима, докле ћу слушати ваше патње и наилазити на ваше забране?
У тим тренуцима тврдо сам одлучио да се ослободим људи, заувек!
Решио сам да нађем такво место где ме нико убудуће неће ни у чему ограничавати, до само Бог.
Ипак сам одлучио да видим своју пећину. Узео сам ранце и прешао границу.
На улазу у пећину попречило се стабло велике букве; изгледа да се од старости преломила и пала. Једва сам се провукао испод дебла и дошао до врата која смо, ми војници, направили пре више од педесет година; била су натрула, испуцалих дасака и расклимана. У пећину нико није улазио откад смо је ми напустили.
Кад сам отворио врата, запахнуо ме устајали ваздух и пала паучина на лице. Очи су ми се привикле на полутаму; угледао сам на поду пећине конзерве, ватриште и нагореле пањеве. Била је ту и једна четкица за бријање и један бријач који је, касније сам утврдио, после толиких година још био употребљив! “То је Миланов бријач”, рекао сам гласно. Сетио сам га се; он је, приликом пробоја фронта, заборавио на све своје ствари, и скачући и радујући се, истрчао из Грчке и ушао у нашу земљу.
Сео сам на избочину /некад нам је служила као столица/; прошлост је оживела у мени. У грудима сам осетио слатку радост. Сетио сам се другова које сам волео; и видео сам да у себи имам још љубави према онима који су заувек отишли из мога живота. Тај осећај у мени био је дубок, племенит и леп. И по ко зна који пут, сазнао сам да у човеку не постоји ништа лепше од љубави.
Дотад сам био упознао љубав већу од љубави према људима, љубав према Богу. Али и ову љубав, према бившим друговима и сапатницима, била је велика и достојна да човек ради ње живи, да би је стекао, осетио и с њом живео у дубини свога бића.
Сетио сам се страхота које смо, ми мушкарци, починили у првом и другом светском рату, било да смо нападали или се бранили. И јавила ми се у свести песма једног нашег књижевника, Србина, који је писао између два рата: “Тужно је бити мушко…” И рекао сам себи: Не, није тужно, тужно је не бити мушко у животу. Тужно је бити зликовац, лопов, блудник, ленштина! Дивно је бити мушкарац чиста срца, пун љубави и мира, и разуман. Постоји ли ишта величанственије на земљи? Шта би се с тим могло поредити?
Изашао сам из пећине; присећао сам се потока, извора… Пошао сам удесно и упутио се према чесми у камену, коју смо у рату направили. Крај чесме сам угледао ново лонче; ланцем је било везано за стену, па сам закључио да у близини има људи. Захватио сам воде и полако пио, а у мени су се ређале успомене. Повремено сам заборављао време које је прошло, осећао сам се као и пре педесет година када сам седео на овом месту.
Из заноса су ме пренули кораци. Били су то грчки војници – граничари, који су пошли на чесму. Изненадили су се кад су ме угледали крај извора. Али видећи ме онако старог, седог и у монашкој одећи, нису били груби према мени. Упитали су ме ко сам и шта радим. Одговорио сам им, али они нису разумели српски. Знао сам по неку грчку реч, али тада нисам могао да се сетим ни једне. Срећом, са њима је био један Македонац, а ја добро говорим македонски, па смо успели да се споразумемо.
Кад су чули да сам на тој планини ратовао, да сам живео у пећини и са друговима направио чесму, веома су се заинтересовали. Дуго сам им причао о рату, борбама, о нашем животу, ратничком.
Одвели су ме потом у своју, грчку караулу. Понели су моје ранце и замолили ме да преноћим код њих, да бих им причао о својим доживљајима. Био сам уморан, никуда нисам журио, па сам пристао и остао. Целе те ноћи ока нисам склопио, провели смо је у разговору. Сутрадан су ме допратили до југословенске карауле.
И са нашим војницима сам се дуго задржао у разговору. Кад сам од њих пошао, нису ми дозволили да идем аутобусом, већ су ме са својим колима довезли до Ђевђелије. Растао сам се и са Грцима и са нашима као са својом децом. Радовао сам се, било ми је мило што сам их срео. Драги су ми то момци били, остали су ми у лепој успомени. Али ми се и плакало, што нисам могао да живим у својој пећини у којој сам доживео страшне дане рата и дивне тренутке другарства и љубави.
Тако је, не мојом кривицом, пропала моја замисао, и моја нада, да живот приведем крају у тој планини, међу питомим кестеновима и дивљим животињама.
Из Ђевђелије сам возом путовао, преко Скопља, Ниша и Сталаћа у Чачак. Отишао сам право у Овчар-бању; ствари сам оставио код једног сељака, одмах се упутио према Каблару, да у тој планини потражим погодну пећину себи за живот.
Стајао сам на ћуприји у Овчар-бањи и дуго посматрао околна брда. Добро сам познавао ту планину; а и иначе сам знао природу планина; видевши обрисе и литице једног узвишења, оценио сам да ту мора да буде пећина. Одмах сам се тамо упутио; оријентисао сам се према дрвећу и истуреном камењу. Кад сам се попео тамо где сам био замислио да стигнем, дуго нисам могао да нађем пећину, иако сам је тражио пажљиво. Онда сам видео један мали отвор у литици, десетак сантиметара широк, иза брежуљка који је врхом заклањао подножје литице и улаз. Кад сам обишао брежуљак, с друге стране сам одмах угледао пећину. Али до ње нисам могао да дођем, испод је била провалија, изнад висока литица, а са стране глатке, окомите стене. Никако нисам могао да јој приђем.
Свиђало ми се веома место где се пећина налазила, па сам хтео баш ту да се настаним. Досетио сам се како да доскочим тој препреци. Одлучио сам да у вертикалну стену, према пећини, забијем гвоздене клинове у два реда: доле, по којима бих газио, и горе за које бих се држао. И то ми, као грађевинару, није било тешко да изведем.
Вратио сам се у Овчар-бању и отишао ковачу. Он ми је направио неколико добрих шпицева за камен и четрнаест гвоздених клинова. У продавници сам купио чекић од једног килограма, а из манастира Никоље узео сам тканице и јаке каише… Кад сам се вратио у планину, прво сам шпицем удубио стену за клин на који ћу згазити, затим за клин за који ћу се ухватити. Тако сам, редом све до пећине, поставио седам клинова доле, седам горе. Док сам бушио рупе у стени, каишима и тканицама везивао сам се за клинове да не паднем.
Пећина је била погодна за живот. Поравнао сам је и дотерао, тако да изгледа као добра и пристојна соба. Из једне напуклине у стени цурила је вода. Првом приликом кад сам отишао у бању, купио сам цемент и уз саму пукотину направио валов. За непуна два часа у валову би се скупило око шест литара изврсне планинске воде за пиће. Цементним млеком окречио сам зидове пећине. Врата сам направио од дасака. Донео сам боцу плина, ћебад, књиге…
Улепшавао сам тај свој конак стрпљиво и с великом љубављу. Верујем да тада нико на свету није био срећнији од мене. Ни дворац некима није тако мио, као што је мени била моја пећина у стени.
Пода мном се пружала падина Каблара, валовита, зелена. Гледао сам одозго свет, и био сам срећан што сам потпуно свој и сам.
Пензију сам примао у пошти у Овчар-бањи. Кад бих тамо силазио, куповао сам све што ми је било потребно за живот. Јео сам сваког другог дана, хлеб са водом; хлеб сам сушио на сунцу, па ми је трајао преко месец дана. Понекад сам на плину кувао коприве или неко корење. Вода је била чиста, укусна, лака, хладна; такву воду у животу никада раније нисам пио.
На самом почетку живота у планини, једном сам на путићу угледао змију шарку. Нисам се био уплашио, на острву Преспанског језера живео сам међу хиљадама змија. Али је ова била друкчија; чим ме угледала, почела је да шишти и да ми прети. Зачудио сам се што је таква, кад је нисам дирао; потом сам јој говорио благим речима, као разумном створењу, да не треба да се свађа са мном, и да ме се плаши, јер јој нећу ништа учинити. Но она је бивала све љућа. Кад моје речи нису помогле, викнуо сам оштро: “Слушај ти, скоте, што ћу ти рећи! Ја сам човек, а ти си змија. Ти мораш мене да слушаш! Ако нећеш милом, склонићеш ми се с пута силом!”
И даље је шиштала, и то све жешће. Затим сам узео камење и потегао сам је једном, други пут, трећи… Побегла је у удубљење у стени крај дрвета; завукла се у пукотину, али главу није хтела да склони, оставила је напољу.
Одатле ме је вребала. Чекала је да јој се приближим, да ме зграби за ногу и усмрти. Ударао сам каменом у дрво крај њене главе, али се она није ни померила. Гледала ме светлим очима, испуњеним злом, које се у њој било распалило. И ја сам био љут, па сам је тукао камењем све док се није сасвим завукла у рупу. Више је нисам видео.
По понашању змије закључио сам да сам, боравећи међу људима, изгубио смирење и много од Божје благодати, јер змија не би насрнула на мене да је у мени било љубави. На острву сам две године живео међу хиљадама змија и ни једна ме није љутито погледала. Разумео сам да више нисам онај који живи у сагласности и у миру са собом, животињама и људима. И знао сам да ми предстоји борба за очишћење душе и тела, како бих из себе избацио земаљске страсти и заменио их небеском хармонијом и љубављу. Међутим, био сам већ искусан подвижник и молитвеник, па сам био уверен да ћу се брзо винути у велике висине.
Пред пећином сам се молио од истока сунца до једанаест или до дванаест часова; ноћу сам се молио до после поноћи. Знао сам и дуже да се молим, онда када бих осетио да ми се примиче негативна енергија, она која смера да ми раслаби вољу и тело страхом и млитавошћу. Молитву сам вршио својим речима, или из минеја. Имао сам свих дванаест минеја и оба октоиха. Преко дана сам правио крстиће од шимшировог дрвета, шетао планином, размишљао. Иако сам био прилично стар, борио сам се јуначки.
Највише сам волео да се молим у поноћ. Обично сам стајао на стени испред пећине. У тренутку када је престајала ноћ, а рађао се дан, природа се смиривала, птице престајале да певају, зрикавци да зричу, па и ветар као да се утишавао. Над земљом би завладао неисказиви мир. У тим тренуцима осећао сам да земљу походи Бог.
Нисам допуштао да ми нешто недостаје од оног што ми је потребно за живот. Имао сам све: кревет, ћебад, боцу плина, осушени хлеб, коприва, воде, одела, молитвене књиге, алат… Време ми је пролазило у труду и напору; сваким даном постајао сам све смиренији, и са више топлине и радости у срцу. Око мене, и у мени, били су надземаљски мир и чистота. Неких ноћи чинило ми се да се небо спустило на земљу, или да је земља, и ја с њом, на небу.
За само петнаест дана откако сам дошао, вратио сам се у духовно стање у каквом сам био на острву Преспанског језера.
При уласку у пећину, и при изласку, вадио сам клинове из стене, тако да нису могли да ми дођу ни људи ни животиње. Био сам сигуран од свакога, и од свачега док сам жив, а моје тело и по смрти… Свој крај сам овако замишљао: кад дође час одвајања душе од тела, у молитви ћу предати душу Богу, а тело ће ми заувек почивати у пећини.
Прошло је пола године како сам био у планини, кад сам отишао у Овчар-бању да примим пензију и купим што ми треба. Тамо ме сачекала монахиња из манастира Сретење и предала ми акт са потписом владике Василија; наређивао ми је да му се одмах јавим. У акту је још писало, да сам на своју руку, без благослова, отишао у планину и да ће ми бити забрањено убудуће да као свештеник вршим службу у многим манастирима, ако се одмах не одазовем позиву.
Наљутио сам се на владику због неистинитих речи. Вратио сам се у пећину, спремио се, и на брзину, и онако љут, кренуо право у Краљево. Силазећи низ планину сав сам се био предао мислима: шта да кажем владици и како да се од његове неправедне оптужбе одбраним.
Тада се изненада преда мном појавио вук… Било је то за мене неочекивано и нагло, да сам се од изненађења укочио и стао у месту као укопан. Видео сам како се његово велико сиво тело грчи и спрема за скок. Сусрео сам се са његовим погледом. Гледали смо се, и ја у њему нисам видео неку опасност или зло за мене. Напротив, његове су очи биле благе, као да су се смешиле… Трајало је то неколико тренутака. Онда се вук окренуо, окренувши се додирнуо ми је репом колена, прескочио трње крај пута и нестао у шуми брзо као ветром ношен. Остао сам још кратко време напет и помало збуњен, онда сам сео на земљу да се приберем и смирим.
По доласку у Краљево, отишао сам право до владике Василија. Чим ме је примио, одмах сам му рекао:
“Зашто сте написали ону неистину, преосвећени? Рекли сте ми да сам слободан да радим шта хоћу чим раздужим цркву станишиначку. Извршио сам Вашу заповест, и налазим се у границама Ваше епархије…”
Он се мало опирао, говорећи да ми није дао дозволу баш за одлазак у самоћу, да се онда нисмо добро разумели… Ја сам био упоран, па је на крају попустио и признао ми да је хтео само да ме уплаши и подстакне да дођем. Кад смо се обојица смирили, рекао ми је:
“Имам велику муку и тешкоћу, оче Калисте. Потребна ми је твоја помоћ…”
“Каква Вам је помоћ потребна, владико?”
Тада ми је рекао истину зашто ме позвао:
“Свештеник је упропастио цркву станишиначку, и конак. Ни о чему није водио рачуна, ништа није поправљао, а све што је могао да прода, продао је. Својим понашањем је одбио народ од цркве, тако рећи нико више у њу не долази… Донео сам одлуку, и потписао је, да га рашчиним. Молим те, оче Калисте, иди опет у Станишинац, поправи цркву и конак, а ја ћу се тога сећати и убудуће знати за тебе. Нећеш зажалити…”
Задржао ме на ручку, и причао ми још о свештенику и цркви.
Разумео сам свога владику и видео колика је мука, али нисам желео да прихватим његов предлог. Било ми је доста рада и сматрао сам да нисам дужан да сређујем туђе немарлуке. У свом веку, назидао сам се цркава и конака, без плате и признања.
Отишао сам из Краљева не одговоривши владици на његово питање. Нисам га одбио, али нисам ни имао намеру да га послушам.
Нисам отишао ни у пећину ни у Станишинац. Отишао сам право до патријарха Германа, у Врњачку Бању, где је он проводио одмор у својој вили. Састанак са патријархом трајао је прилично дуго. /Први пут сам с патријархом разговарао насамо по његовом повратку из Америке. Владика жички, Николај Велимировић, који је после другог рата живео у Америци, замолио је Германа да ми пренесе поздраве. Сетио се Николај нашег монашког живота, и још много чега што није за причу, па је замолио Германа да ми каже, да знам, да ми он одаје признање, да мисли о мени добро и да ме се радо сећа/.
Испричао сам патријарху шта сам све урадио за цркву и како неки свештеници то растурају. На крају сам му саопштио да не желим да напустим живот у планини. Потом сам га замолио да ме подржи у мојој жељи и да ме не осуди, ако не послушам владику.
На растанку, патријарх ми је рекао да он неће имати ништа против ако не извршим владичину вољу, али ме истовремено посаветовао да упитам своју савест и видим да ли ми она то допушта. Ништа и није могао друго да ми каже, и да је хтео.
Данима сам размишљао, да ли сам дужан да у свему и у целости извршим владичину вољу. Љут сам био на црквене власти, и на владику, јер нису имали ни мало разумевања за мене. Знао сам да им је тешко, али нисам ја био једини дужан да смрт дочекам радећи и поправљајући туђе грешке. Мислио сам тако, а стално ми је на памети била моја заклетва на послушност коју сам дао приликом монашења. Знао сам, из искуства, да ћу изгубити мир, ако не извршим владичину вољу, ма побегао и на крај света.
На крају, после велике духовне борбе, закључио сам да је ипак боље да одем у Станишинац и живим с миром, него да останем у планини са грижом савести.
Да не причам колико ми је било тешко у срцу кад сам напустио своју пећину. Нисам заплакао, али сам био веома жалостан.
Оставио сам све у пећини: ћебад, дванаест минеја, оба октоиха… Очистио сам је и уредио; наместио сам кревет, као да ћу ускоро лећи, судове ставио на своје место. Потајно сам се надао да ћу се ипак у њу једном вратити. За собом сам замандалио врата. Клинове сам повадио и добро их сакрио. Не верујем да ће ико икада пронаћи то место. Можда неки планинар, ако случајно набаса. Или ако Бог буде хтео неком да открије моје обитавалиште.
А за случај да се не вратим, оставио сам исписану хартију на столу. Ако неко буде прочитао оно што сам написао, сазнаће оно што сам видео оком духовним, и оком телесним, и вероваће томе што буде прочитао, и имаће користи од мога искуства.
У тој пећини, у самоћи провео сам само шест месеци.
Било је рано пролеће, време великог, часног поста, кад сам дошао у цркву у Станишинцу. Међу борићима, које сам својом руком посадио, затекао сам краве. Многи борићи били су поломљени. У кухињи сам затекао свештеника Бјелашевића и Спасоја врачара за ручком. Јели су кобасице! Поп и врачар, часни пост и кобасице! Нисам могао да се уздржим, подвикнуо сам им и потерао их напоље.
Свештеник се бунио и противио, али кад је видео акт владике Василија којим је био отпуштен, ућутао је, устао и отишао. Краве међу борићима биле су Спасојеве. Изјурио сам стоку заједно с њим и запретио му да ми на очи више не излази, нити се приближава цркви.
Владика је рашчинио свештеника и послао распис свуда по свету, где год је цркве православне, да га нико не прими у службу. Он је, касније сам то сазнао, обишао свих пет континената, али нигде није добио службу. После неколико година опет се појавио у Станишинцу, код свог пријатеља врачара. Пошто је убрзо видео да ни у Станишинцу нема више шта да тражи, Бјелашевић се заувек изгубио.
Ја сам, одмах по доласку, набавио потребан материјал и приступио послу да покријем цркву и конак. Помогао ми је мештанин Милан Радичевић, кога сам поштено плаћао.
Црква је прокишњавала; свети престо је пропао. Врачар је врачао са моштима светитеља и тако их оскрнавио. Такође, секао је плаштаницу и завесу, опет због враџбина, и продавао их народу за новац.
Питао сам владику шта да радим са упропашћеним стварима и оскрнављеном светињом? Рекао ми је да све спалим, да пепео бацим у реку и да набавим ново. Тако сам и поступио. Покривач за свети престо сашила ми је игуманија Варвара и сестре из манастира Љубостиње, а плаштаницу су ми урадили у манастиру Жичи. Владика ми је по свештенику послао антимис са моштима светитеља.
За кратко време довео сам цркву у ред и оспособио је да се у њој врши служба Божја. Народ ми је у свему помагао. Журио сам да то завршим јер сам се надао да ће ме владика пустити да се опет вратим у самоћу.
Кад год бих га видео, молио сам га да ми нађе замену и разреши ме дужности свештеника. У пролеће ми је обећавао да ће до јесени то уредити, у јесен сигурно до пролећа. У сталном надању и чекању слободе, остао сам у Станишинцу равно седам година. Кад сам навршио осамдесет година живота, опет сам отишао до владике и објаснио му да не могу више да радим јер ми је тешко да се крећем. Рекао ми је да останем још мало, док не нађе погодног човека за моје место.
Једном, враћајући се са неке сахране, нисам стигао да се вратим на време и ухватио ме мрак у путу. Људи, код којих сам био, молили су ме да преноћим код њих. Нисам пристао јер не волим да спавам у туђој кући; опростио сам се од њих и пошао путићем поред реке. Где је било превише тамно, од сенки густог дрвећа, палио сам шибице да некако осветлим себи пут. Али ми је убрзо нестало шибица; ишао сам опрезно, пазећи на сваки корак. Ипак сам се о нешто саплео и пао на земљу, па сам се откотрљао низ обалу у реку.
Упао сам, на несрећу, баш у најдубљи вир и добро се натопио. Осетио сам велику хладноћу, па сам, што сам брже могао, пожурио према конаку.
Дрва су била припремљена уз фуруну, само је требало да се заложи ватра. Кад су дрва планула, свукао сам се. Био сам од зиме сав помодрео, од стопала па све до појаса.
Покушавајући да се спасем, истрљао сам се добро љутом ракијом. Уто је наишао један мој комшија, случајно, да ме нешто упита, па кад је видео шта ми се догодило, одлучио је да остане поред мене и да ми помогне. До поноћи је било добро, али од поноћи почела је да ме обузима потмула ватра; осећао сам болове у грудима.
Комшија је позвао лекара, и овај је установио запаљење плућа. Одмах су ме колима пренели у болницу у Врњачкој бањи.
Кад сам пошао у болницу, многи су дошли да ме испрате. Опростио сам се са свима, као да се никада више нећемо видети. Једној жени, коју сам добро познавао, дао сам новац и замолио је да га однесе у Краљево и преда владици жичком. Била је прилично велика сума.
Чим су ме однели у болницу, одмах ми је нађена замена.
У првим данима боловања било ми је веома тешко. Ране које нисам осећао пуних шездесет година, одједном су оживеле, пекле ме и болеле. Куршум, од првог рата стално у плућима, у многоме је отежавао моје ионако тешко стање. Лекари су рекли да је критично, што сам и сам знао. Владика је дошао у болницу чим је чуо шта ми се десило. Исповедио ме и причестио.
Морам да признам: није ми се још умирало. Иако сам превалио осамдесет, иако сам преживео све што сам преживео, желео сам да поживим макар још мало. Хтео сам у самоћи још да се порвем са собом, да покушам да очистим из себе, поред осталог, и неке човеку недоличне мисли. да трпљењем окајем све ружно што сам учинио у своме животу, и да у себе унесем још који комад неба. И хтео сам још да срећем добре људе.
И поред тога што сам духовним оком гледао лепоте несравњиво лепше од земаљских, често се моје срце радовало док сам песмом хвалио Бога и светиње његове, или док сам на молитви, са рукама дигнутим к небу, чекао да изгреје сунце и обасја земљу и људе на њој, добре и зле. Највише сам се радовао кад бих срео човека чисте савести, смиреног, из чијих очију истиче љубав. На земљи сигурно нема ничег лепшег од доброг и разумног човека.
Питао сам лекаре да ми отворено кажу знају ли, и очекују ли, хоћу ли, преживети. Рекли су ми: ” Да си млађи, да немаш куршум у плућима, сигурно би оздравио. Не знамо шта ће с тобом бити. Надамо се добром.” Како су говорили, био сам уверен да за мене спаса нема.
Као што већ рекох, желео сам још да живим. Међутим, осећао сам се сваким даном и часом све слабији. Лекари су употребљавали све своје знање, али побољшања није било. Кад сам видео да ми спаса нема, одлучио сам да се лечим онако као сам знао и умео – аскетски.
Одбио сам сваку храну и пиће. Затворених очију, лежећи у кревету, молио сам Господа и Свету Богородицу да ми продуже живот на земљи још за неко време. Лекари ме у првим тренуцима нису разумели, нису знали шта смерам и шта хоћу. А кад су видели да стварно не једем и не пијем, убеђивали су ме да нема никаквог смисла то што радим, јер ћу себе тако сигурно убити. Нисам их слушао. Зашто бих? Знао сам да може да ме спасе само моја јака воља или чудо Божје…
Трећег дана мога гладовања дошао ми је у посету владика. Позвали су га лекари, да ме он уразуми и убеди да одустанем од своје, по њима сулуде, намере. Владици сам смирено одговорио да имам право, као слободан човек, са својим жовотом да радим шта и како хоћу. “Не смем да се убијем, владико. Али у гладовању и молитви смем да предам душу Богу. У томе нисам обавезан да слушам ни Вас, нити било кога”, рекао сам.
Шта се све у болници, међу особљем и болесницима, о мени није тада говорило! Ко је могао да ме разуме и да ме схвати?! Чак је и владика мислио да са мном није баш све у реду.
Болеле су ме ране, мучила ме температура, жеђ… Упркос свему, и дању и ноћу сам се из дубине срца непрекидно молио за продужење свога живота. Био сам у неприличном положају за молитву, али сам се надао да ми се то неће узети за зло.
Борио сам се до навршеног деветог дана. Тада сам, негде после поноћи, доживео јасно и живо виђење, каквоме се нисам надао нити сам га таквог очекивао. Чуо сам истините речи и одмах осетио олакшање.
Кад ме је дежурни болничар обишао, замолио сам га да ми донесе нешто за јело, нешто чорбасто. Он се обрадовао као дете и одмах отрчао; донео ми супу, млеко, виршле. Јео сам супу, мало попио воде, а онда сам замолио болничара да ми помогне да одем до купатила да се окупам. Сметала ми је нечистоћа тела. И у планини сам увек налазио начина како да се окупам.
У болници сам остао четири и по месеца. Тело ми је било прилично ослабило. Излечио сам се од упале плућа, али су ми биле оживеле ратне ране; нарочито ми је сметао куршум у плућима. Осећао сам га сваког трена: шетао се по плућима и подстицао ме на кашаљ. Прорадиле су ми и ране на ногама, и на рамену, као и на десној руци, где су се налазила два парчета метала од експлозивних куршума.
Радовао сам се повратку у Станишинац. Видео сам и на људима да им је мило што сам опет међу њима, жив. Неколико дана сам се одмарао од болнице и примао посете. Онда сам изашао да се прошетам и да гледам природу и околину.
Брзо сам схватио да више нећу моћи сам о себи да се старам, због мојих рана а и због старости. Комшије нисам желео да оптерећујем. Тада сам одлучио да из Станишинца одем у Овчарско-кабларску клисуру у манастир Јовање. Сетио сам се обећања патријарха Германа да могу да бирам манастир по својој жељи. То обећање сам добио приликом премештаја из Руденице, пошто због сталног премештања нисам могао да имам свој манастар, нити су ми дали дозволу да живим у планини.
Моје је место у манастиру; за тај живот сам се определио. Једног дана, шетао сам путем према Митровом пољу, пред мене је истрчала лисица. Прешла је пут, затим је стала, окренула се и погледала ме. Онда је почела да се ваља и преврће преко главе. Играла се. Уживао сам посматрајући је онако веселу и умиљату. Пустио сам је да се мало поигра, затим сам јој рекао: “Бежи, несрећнице! Ако те види Гавриловић, доћи ће с пушком, па се нећеш добро провести.” Као да је разумела шта сам јој рекао, отрчала је уз брдо и нестала у шуми.
Још мало сам остао у Станишинцу. Паковао сам своје ствари и спремао се за одлазак у манастир.
У манастиру Јовању, код сестринства, нисам наишао на пријем какав сам очекивао. Био сам стар, немоћан, па им вероватно није било мило да ме гледају таквог у својој средини. Владика ме затим преместио у манастир Каменац у Гружи. У њему сам остао две и по године. Ту ми није било рђаво, али ми је сметало што је манастир у котлини и што су околна брда пошумљена углавном багремом. У пролеће, кад багрем цвета, од његовог мириса нисам могао да дишем, гушио сам се. Плућа су ми била слаба, нешто због куршума, нешто због прележаног запаљења. Сваким даном све теже сам дисао. Била ми је потребна висина и чист ваздух. Сметале су ми и магле и влажан ваздух у котлини.
Са монасима и монахињама сам се прилично добро слагао. Али сам дошао у сукоб са свештеником. Он није био рђав човек, али је био горд и превише задовољан собом. Становао је у граду, а у манастир долазио аутом. Онако надмен, покушао је да командује монахињама и монасима, као да смо његова својина и као да од њега у свему зависимо. Захтевао је да у конаку издвојимо једну собу, да је уредимо и ставимо њему на располагање.
Једног дана сам га видео кроз прозор кад је долазио аутом. Крај њега, на предњем седишту, седела је сеоска учитељица. Чим је дошао, почео је да се издире на нас. Ћутао сам, сматрао сам да не треба да се свађам са свештеником, иако сам био по чину старији. Али кад ми је директно подвикнуо, нисам више могао да се уздржим. Упитао сам га:
“Оче, где је ваша кућа?”
“Мој стан је у граду. Зашто ме питаш кад знаш?”
“Питам те да бих могао да ти кажем, лепо се окрени и иди одакле си дошао”, рекао сам му мирно.
“Шта кажеш!” избечио се.
“Твој стан, твоја жена и твоја имовина су у граду. Овде је мој дом, моја кућа и све што имам! Најбоље ће за тебе бити, ако своју другарицу узмеш под руку и одеш. Викнеш ли на мене само још једном, избацићу те кроз прозор!” Говорио сам му, гледајући га у очи, држећи дебели трнов штап у руци.
Окренуо се и, срдит, одмах отишао. Наљутио сам се био на њега више него што сам смео да дозволим. Али нисам могао да издржим, колико због себе, толико и због монаха и монахиња.
Није било добро што је викао на нас. Али није било добро ни што сам му ја претио и викао. Мада у свему признајем свештенике, ипак сам мало киван на њих, већина се не придржава онога чему друге уче. Част изузецима, али много мисле на новац и воле угодан земаљски живот.
Као старешина манастира, исповедао сам стотине свештеника и знам шта раде и мисле. Није моје да о њима судим, али сам сигуран да се они, кад бисмо се упоређивали по врлинама, не би могли да мере с нама монасима.
Одмах сам се покајао због свађе са свештеником. А и плашио сам се да ме нешто рђаво с његове стране не снађе. Дуго сам се молио Богу, да он пресуди и да посредује између нас двојице, да нас измири. Желео сам да заборавим нашу свађу. Тек после десетак дана мојих упорних молитава, свештеник је дошао; био је смирен, баш онакав какав би свештеник увек требало да буде. Лепо и срдачно смо поразговарали. Растали смо се као да се ништа рђаво међу нама није збило. Молитва ми је била услишена у потпуности; сукоб се завршио на обострану корист. Зато сам био веома захвалан Богу.
Тих дана, замолио сам владику да ме премести у неко место где је ваздух бољи. Заједно смо размишљали где би за мене било најбоље и распитивали се у манастирима да ме приме. Тамо где се мени свиђало, нису, овако старог, хтели ни да ме виде. Подоста сам се намучио да нађем погодан манастир. И нисам успео.
На крају, био сам принуђен да се вратим у Станишинац. Ваздух ми је тамо одговарао. Конак је био празан, свештеник је становао у Врњачкој Бањи. Али преко зиме нисам могао да останем сам, без нечије помоћи. За храну сам се сналазио; плаћао сам једној жени у комшилуку да ми доноси јело. Јео сам хлеб, супу, биљну храну, и то врло мало. Понекад само појео бих парче пилетине, најчешће крилце или џигерицу.
Иако физички доста слаб, ипак сам се трудио око цркве. Радио сам колико сам могао. Купио сам својим новцем цигле и озидао нови нужник за потребе народа.
И овај свештеник, који ме је заменио, спријатељио се са врачарем. Народ на то није гледао радо, црква је почела да пропада, а људи да отпадају од вере. Нико неће да поштује дволичност и лицемерје. Не може се истовремено служити Богу и ђаволу!
Наравно, нисам то могао да гледам и да останем миран; сукобљавао сам се са обојицом. Врачар се упињао свим силама да ми напакости и да ме отера. Поред осталог, долазио је ноћу и лупао ми у врата и прозоре да ме уплаши; радио је и друге недоличне ствари.
Нисам могао да дозволим да се поред мене живога црква претвори у јазбину разбојничку.
Кад је дошла зима, нисам више могао сам да живим у Станишинцу. Нисам имао куда, па сам морао да се сместим код своје сестричине Драгице у Нишу. Након краћег времена, отишао сам у војну болницу да ми лекари изваде два парчета заосталог гелера, из подлактице десне руке. У болници су се према мени лепо односили, није им сметало што сам свештено лице. Говорили су ми: “Ти се, оче, брини за душу, а ми ћемо да лечимо твоје тело.” Поштовали су ме као старог ратника, и у свему се исправно односили према мени.
По изласку из болнице, морао сам опет, све до пролећа, код сестричине. Чим је отоплило, спаковао сам ствари и вратио се у Станишинац. Пошто нисам могао сам да се служим, сестричина ми је долазила скоро сваке недеље, да ми среди собу, опере веш и скува ми храну.
Нас двоје смо се лепо слагали, али смо се мало препирали око моје исхране. Јео сам колико ми треба, а она је сматрала да ми је то мало, недовољно. Из љубави према мени, терала ме да једем што више. Објашњавао сам јој да сам ја аскета и да се тако одувек храним, али њој то није вредело говорити. “Какав аскета! Окани се већ једном тога. Ако желиш још да живиш на земљи, једи!” Говорила ми је строго. Терала ме и да се утопљавам, да се облачим као да сам мало дете. А она је за сваки оброк имала много меса; без њега није могла да замисли живот. Јела га је и волела као вучица. Тако сам је и звао: Вучица!
Приметио сам да ме сестричина гледа као да сам мало излапео и да не знам шта радим и шта је за мене корисно. Мојих осамдесет и шест година њој је био довољан доказ да нисам сасвим способан да оценим шта је мени на корист. Волео сам је, и волим је; она ми је доста помогла. Али многе муке сам преживео поред ње због хране и облачења.
У међувремену посетио сам више владика и молио их да се заложе за мене и да ме сместе у неки добар манастир. Главна сметња били су игумани и браћа монаси. Сматрао сам, и сада сматрам, да је моје место у манастиру. А што немам свој манастир, није моја кривица; црквене су ме власти целог живота премештале из места у место, да градим цркве, поправљам парохије, и слично. Нису ми дозвољавали да се скрасим и да живим у једном месту, па ни тамо где сам највише желео: у самоћи.
Тражили су од мене да им дајем пензију, или пола, за боравак у манастиру. Нисам хтео на то да пристанем. Нисам пензију стекао служећи цркву, него ратујући! А уверен сам да сам дугогодишњим радом заслужио да живим у неком собичку, бесплатно. Зар ја да у својој старости плаћам да живим у манастиру?!
Хтео сам да располажем оним што ми припада, по својој вољи. Све моје што имам, па и живот, ако треба, припада цркви; и тај проклети новац бих им давао, али не принудно!
Стар сам, мало једем, не пијем, скромно се облачим, колико може да кошта моје издржавање? Потребна ми је туђа помоћ само да се обучем и обујем, јер не могу да се савијем због бола у костима. И да имам где да спавам. А ономе ко ми учини добро, није рђаво дати поклон. И за то ми је био потребан новац.
На крају је испало, као да сам у старости на леп и безболан начин избачен из цркве, без икакве моје кривице.
Додуше, мало сам и сам био крив; нисам се баш исправно понашао према неким владикама. Велико је моје монашко искуство, мало је њих који га имају. Због тога сам се мало гордио и пружао им отпор. Пре неколико година, у разговору с једним владиком, упитао сам га колико се моли, како се храни. Одговорио ми је: “Природи треба дати што је њено, а Богу Божје.” Значи: може лепа храна, јагњетина, па и прасетина, понеко пиће, и миран, дуг и окрепљујући сан… “Е, мој владико! Ниси ти за владику! Борити се треба и велику битку водити свакодневно, свакога часа, са собом и за веру православну!” Тако сам му рекао.
Лето сам провео у Станишинцу. Наредну зиму морао сам опет да проведем у Нишу код сестричине Драгице, Болело ме то веома; био сам жалостан што сам ја, који сам за цркву дао све, на крају живота пао на руке светских људи, чијег сам се начина живота одрекао. Знао сам да владика у сваком манастиру има своју собу, нарочито опремљену, која је најчешће празна и закључана. Он ту борави дан-два, једном у години, или можда никад. Немам ништа против, нека има. Али би и Калист могао да има свој кутак, да му неко, од браће или сестара, у старости помогне да се обује и обуче!
На пролеће сам се вратио у Станишинац. Вукло ме нешто неодољиво цркви и самоћи. И тамо, у Нишу, дуго сам се молио; док је моја сестричина спавала, ја сам, у топлом стану са етажним грејањем, већи део ноћи проводио стојећи у молитви и свеноћном бдењу. Кад је била на послу, храну коју ми је остављала давао сам сиромашним комшијама. Кад бих јој касније показивао празне судове, била је срећна што сам појео њено укусно спремљено јело. Али у граду, у оној вреви и гужви, нисам могао да живим.
Тог пролећа, 1982. године, тврдо сам одлучио да се више не вратим у Ниш. Напустио сам био своје рођаке и живот у свету у најбољим годинама живота, зашто бих им се сада враћао? Чиме сам их задужио да брину о мени? Рано сам отишао у рат, а онда сам се замонашио. Држава се одужила за моје заслуге пензијом; на цркви је био ред да покаже своју добру вољу.
Обилазио сам манастире и молио игумане и браћу да ме приме. Пажљиво би ме саслушали, па предлагали да сачекам на одговор који дан док се не договоре. Али увек су одговори били одречни.
Уздао сам се у игумана манастира Студенице. Његовог оца сам познавао, у младости сам му доста помагао, били смо добри пријатељи. И игумана сам лично познавао; као дечаку причао сам му о свом животу са владиком Николајем, о самовању у планини и на острву. Слушао ме тада пажљиво и све је добро запамтио. Чинило ми се да сам му остао у лепој успомени, да ме још увек поштује, и зато сам мислио: млад је и добар као човек и монах, сетиће се свога покојног оца, па ће и мене разумети и сажалиће се на старца…
Студеница је на добром месту и ваздух ми одговара. Просторија има довољно за све који ту живе, па и за госте; све је сређено, погодно за живот. Надао сам се да ће, будући млади, можда желети од мене и да нешто науче, а знали су да имам велико искуство у духовном животу и монашким подвизима.
Ни у Студеници ме нису примили. Мислио сам: није им лако, мушкарци су, заузети разним пословима, па немају времена да обувају старог Калиста. Али, ипак…
Кад више нисам знао куда бих, одлучим да одем до једног владике, нећу име да му помињем. То ми је била последња нада.
Путовао сам аутобусом. Међу путницима био сам једини монах. Нерасположен и брижан, смишљао сам шта да кажем владици и како да га умолим да ми помогне да се негде сместим.
У аутобусу је један младић много галамио; чуо се само његов глас. Кад ме је приметио, одмах је почео да псује Бога, Богородицу и све светитеље којих се сетио. Смејао се, галамио, псовао. Нисам могао да се уздржим, плануо сам, устао сам и пришао му показујући му свој дебели трнов штап и викнуо на њега:
“Зашто ти, мангупе, вређаш оно што ја поштујем и волим? Ако те чујем само још једном, једну ружну реч да изговориш о Богу, изубијаћу те!”
Настао је тајац. И младић је ућутао, али кад сам се вратио на своје место, опет је почео да се кикоће.
Међутим, шофер је зауставио аутобус; устао је и заједно са кондуктером упутио се ка младићу. Зграбили су га за капут и повукли према вратима. Неки су путници довикивали: “Избаците битангу! Напоље с њим…”
Пошто су младића изгурали напоље, аутобус је кренуо. Нисам знао шта да мислим, ни шта да кажем тим људима; нисам био сигуран ни да ли треба да им се захвалим. Жалио сам младића који је остао насред пута сам. Сећам се да сам тада помислио: У људима Шумадије још има Бога и човечности!
Кад сам стигао код владике, испричао сам му свој живот и рекао му шта сам све учинио за цркву. Разговарали смо дуго. Отворио сам своје срце.
Пошто сам му рекао све што сам имао, устао сам са столице, пришао му и клекнуо пред њега; погнуо сам главу и у молитвеном положају заплакао сам се. Понизан, тихим гласом, молио сам га да ме разуме и да ми помогне.
Презрео је сузе моје!
На крају сам дигао руке од људи и почео сам дуго да се молим Богу. Тражио сам да Он, на свој начин, посредује, и да ме смести где је за мене најповољније. Говорио сам му да сам се сав предао Њему и покорио се Његовој вољи и вољи црквених власти, да сам због послушности напустио самоћу и прихватио се да зидам цркве; да сам слушао и извршавао све што се од мене тражило, и више од тога. На крају сам рекао: “Господе, уверио си ме у Твоје постојање, а живео сам по заповестима Твојим, онолико колико је то човеку могућно. Не дозволи да се постидим због вере своје, већ ме смести у неки манастир да се више не мучим и да се не чуде људи гледајући ме, или ми врати ону благодат коју сам својим трудом и Твојом милошћу стекао у самоћи, да бих могао сам о себи да се старам. Молим Те: посредуј, пресуди и помози ми!”
Пролазили су дани, месеци, а помоћ није долазила.
Тада сам морао да се упитам: Зашто се са мном све то тако дешавало? Бог је многе моје молитве услишио, а сада као да је небо нада мном било затворено и као да ме Он не чује? Док сам био млад и здрав, могао сам да бирам манастире, а сада ме, старца, не примају моја браћа и оци, па ни Бог неће да ми помогне.
Размишљајући непрестано о томе и молећи се да ми се открије разлог мога страдања, разумео сам да страдам само због моје пређашње оштрине. Кад сам био млад и у пуној физичкој снази, као старешина манастира у Македонији, нисам био довољно смирен, нисам могао сасвим да разумем монахе слабе воље, тражио сам од њих и оно што нису били у стању да изврше. Према онима који су живели опуштено, који се нису довољно трудили да живе по монашким правилима, према сплеткарошима и улизицама, био сам немилосрдан. Због тога су се неки од мене плашили, а многи ме избегавали. А и владикама и вишим црквеним властима пружао сам отпор.
Због мога јуначења у првом рату, када су многи клечали преда мном или побадали нос у ледину, предат сам кољашу и разбојницима који су ме мучили и тукли.
Због намере да се потпуно осамим и издвојим од људи, због пргавости и оштрине према браћи, и због отпора према старешинама, био сам предат сестричини у руке, живео у градској гунгули, и скоро избачен из цркве. И морао сам да се понизим и да молим владике и браћу по манастирима да ме приме и помогну ми.
Уверен сам да смо, у овом животу на земљи, упућени једни на друге. Дужност нам је да се волимо, да једни другима помажемо, да живимо исправно, свако према својим особеностима, способностима и могућностима, али увек са добрим мислима, намерама и делима.
Разумео сам шта се самном збило. И прихватио сам Суд Божји као исправан и праведан.
Али ја више нисам могао да издржим, превише је био тежак крст, а ја стар и слаб.
Ближила се јесен. Изгубио сам сваку наду да ћу презимити међу монасима. Помоћи није било: ни од Бога нити од људи.
Почетком јесени пожелео сам да одем у планину Жељин, да тамо нађем пећину или неку напуштену чобанску колибу, и да у гладовању и молитви предам душу Богу а тело зверовима.
Познавао сам добро ту планину; у мислима сам већ био одабрао место где ћу окончати живот. Жеља је у мени брзо сазревала. Говорио сам у себи: у свет, на милост или немилост рођака, нећу више да се враћам, нити ћу да дозволим да ме људи гледају како се злопатим. Или у манастир, или Богу на истину! Ако неће да ми помогну они у којима треба да је највише хришћанског милосрђа, и ако Бог неће да ми услиши молитву, онда ћу морати сам да завршим свој живот на земљи онако како морам и како хоћу!
Имам право да одлучујем о свом животу! Не смем да извршим самоубиство, али у молитви смем да умрем!
Нисам био очајан, нити ми је била пољуљана вера. Уверен сам у постојање Бога. Осећао сам, и знао сам, да је Он увек уз мене. И не бих Га се одрекао ни када би ми неко, живом, кидао делове тела, ни када би ме притисли куглом земаљском и смрвили.
Људе нисам осуђивао, нити је моје право да људима судим. Често сам се тих дана питао: има ли данас у нама хришћанима милосрђа? Или се приближило време када ће Господ по други пут доћи?
У последњи час, крајем јесени, 1982. године, добио сам поруку од владике жичког Стефана да дођем у Краљево.
Владика ми је саопштио да сам примљен у манастир Жичу.
 

   

3 Comments

  1. Prodavac ispred Doma omladine je ima.

  2. Suzana Blagojevic

    Vec odavno trazim ovu knjigu, I molim nekoga da mi kaze gdje?

  3. Poštovani!
    Zahvaljujem vam se na ovoj divnoj knjizi (monah kalist),pročitao sam je u jednom dahu!
    Htjeo bih da vas upitam za mišljenje ,ako bi znali da me posavetujete!
    Naime moja famijlija stotinama godina slavi svetog Đorđa 06. maja!
    Ja sam se odselio sa porodičnog imanja i sa svojom porodicom slavim,a brat je ostao i živi sa ocem!Kada sam se oženio 2003. otac me blagosiljao da nastavim da slavim i oni svi dolaze kod nas na slavu!
    Na poslednjoj slavi smo ja i brat dosli na misao da bi bilo lijepo kada se i on oženi da dolazimo jedan drugom na slavu!Naime neznam da li bi bilo moguće da on počne da slavi Đurđic pošto je to slava vezana za istog sveca?