МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

 

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
 
LXXI
 
Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати мир Твој.
Међу смртнима је мален мир, за то се гнев осилио.
У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже.
Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев.
Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством.
Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа.
Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и понавља говорећи: будите синови!
Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога?
У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немоћ је претходница смрти.
Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега.
Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима, које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а ови други гневом одузимају од живота вашег?
Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом присуству нити убијам, нити ме убијају.
Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице.
Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу.
Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари.
Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху.
Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев.
Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове. Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати.
 
LXXII
 
Избави ми душу моју од самообмане, Боже мој, да би се и тело моје избавило од телесног греха.
Избави ми душу од сулуде охолости и горућег гнева, и тело моје неће ни лудовати ни горети.
Душа је сачинила тело као слику своју, као орган свога говора. Немо је тело и непокретно, и на добро и на зло, ако душа неће да говори.
Не зна тело за прељубу, ако му душа не каже. У срцу се прељуба свршава; тело само понавља на свој гломазни начин оно што се у тајанственим одајама срца тананим нитима изатка.
Суседи моји, гледајте на жену онако како жена на себе гледа, и самообмана ће као крљушт спасти са очију ваших. Гледајте на свако биће изнутра тога бића, и гледаћете га не са жељом но са сажаљењем. Ти си, Боже, осветио брак, и Ти си осветио безбрачност.
Оне, који имају мудрост и моћ, да сав живот, што је у њих од Тебе сишао, употребе на службу Теби, ти си благословио.
И оне, који нису у стању, да сав дати им живот држе у себи, Ти си благословио, да га могу поделити и пренети на нова бића, кроз жену.
Заиста самообмана је човека у мисли, да га жена привлачи. Гле, неупотребљени живот у човеку, – он гони човека к жени, јер не жели да остане неупотребљен. Ти си живот, Боже мој, и живот је светлост. Ти си светлост, Боже мој, и не желиш, да будеш скривен у тами и да не светлиш.
Благо човеку, који Те позна у себи, и да Ти маха, да светлиш у души његовој и у телу његовом.
Није важно, да ли ћеш ти светлити у једноме телу, или у телу подељеноме, – Ти само хоћеш да светлиш и обасјаваш земљу и пуниш је Својим животом и Својом снагом.
Благо жени, којој спадне самообмана с очију и позна човека као што човек познаје себе, и одбаци жељу, и испуни се сажаљењем. И држи живот у себи, са страхом и поносом, као да небо држи у себи.
Благо свакоме, ко позна у добро време, да је прељуба прљање и убиство живота.
С Богом се није шалити, синови земаљски. Безопасније је шалити се с огњем него с Богом.
Нити је живот, што од Бога долази, опијум за тренутна пијанства, после којих се самообмана обелодањује; а стид и понижење падају као тешка стена на срце, испражњено од једне безумне жеље.
Избави ми душу од самообмане, Боже мој, да би се и тело моје избавило од телесних греха.
 
LXXIII
 
Управи језик мој, Блажена Мудрости, да не одступа од истине до краја живота мога. Опомени ме присуством Твојим, да бих страховао изговорити лаж. Охрабри га присуством Твојим, да би слободно говорио истину.
Заклетва је сведок лажи у свету. У царству истине не зна се за заклетву.
Као што из дубоке јаме излазе многа зла испарења, тако из самообмане произлазе сви греси, сваки према својој боји и своме мирису.
Из самообмане произашла је охолост; из самообмане
– гнев; из самообмане – телесни грех; из самообмане
– обмана. Обмана се наоружала заклетвом.
Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност, а себе за сен. Лаж се не куне лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи наслон на истину. Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.
Заклетва понижава истинита мужа, и убија мужа лажљива. Где се умножи заклетва, умножи се и лаж. Погрешан ум увек има спремну заклетву на језику. Лажљиве очи бране се језиком, али се не могу одбранити. Ко спрема обману, спрема и заклетву.
Синови прељубе најхитрији су ковачи лажи и заклетви. Јер је прељуба сама собом лаж, и лажна заклетва.
Кћери прељубе призивају Бога за сведока, и Бог се повлачи са судова људских, и одсуством својим угони све у лаж.
Управи срце моје, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.
Управи ум мој, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.
Присуством Твојим управи душу моју, и језик ће мој заборавити све заклетве.
Шта вреди, Боже мој, да се оправдам пред људима, а пред Тобом да се окривим?
Успорићу језик мој, и одвратићу га од заклетве, ма остао и крив пред људима.
Правота пред Тобом испуњава срце радошћу. Правота пред људима испуњава срце тугом. Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја. Боље, да сам у миру с Тобом него са светом. Заиста је лакши рат са светом него с Тобом.
Боже мој, Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја.
 
LXXIV
 
Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?
Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?
Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?
Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?
Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.
Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.
Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?
Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.
Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.
И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.
И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?
Природа ми је сведок, осветници, – само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.
Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.
По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и маха, и умножава своју свиту.
Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.
Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.
Онај ко је учио људе: око за око, – учио их је, како ће сви остати слепи.
Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иду на заклање?
Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.
Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.
 
LXXV
 
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили из сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам, – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих; Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
 
LXXVI
 
У зору кад се пробудим, прве мисли моје лете к Теби; први покрети душе пружају се твоме осмејку; први ми је шапат – Твоје име, прво изненађење – Ти, крај мене.
Као младенац, после страшнога сна, што грли мајку своју и радује се, што га сан није раздвојио од мајке, тако и ја: будећи се грлим Тебе и радујем се, што путовање у сну није ме удаљило од Твоје руке.
Како сам нељубазан према Теби, Љубави моја! Стид ме једе, што сам тако нељубазан према Теби. Док се ти од мене ни за тренут не одвајаш, ја се од Тебе у сну одвајам по читаве сате.
Зато проклињем сан и спавање моје, и дивим се небесним силама, што поглед свој не скидају с Тебе ни дању ни ноћу.
Сан ме замара, а Ти ме одмараш. Нема одмора уморноме без гледања у Тебе, ни насладе огорченоме без разговора с Тобом, чистоме без купања у Твојој светлости.
Хитам храму Твојему кроз пусте улице, хитам и не сретам никога у пустим улицама. Сви спавају и у сновима својим муче се у далекости од Тебе, а Ти седиш на свакој постељи и чекаш повратак душа из даљине.
Стид ме једе, Љубави моја, како су људске душе нељубазне према Теби, и како се надуго одвајају од Живота свога.
И зверови горски пробудили су се у зору, и Ти стојиш крај њих и чобанујеш. О храни мисле зверови горски, о храни мисле рано изјутра као и ја. Гле, и ја мислим зором о храни својој, и знам, да се само Тобом глад моја може утолити.
Кроз пусте улице хитам, Славо моја, да тражим славу Твоју. И чујем мујезина где виче на кули, и чујем звоно где зове цркви. И дижем се у мислима својим и разгледам сва места на земљи, да видим, колико се синова људских растало од свог безумног путовања у сну и састало са Оним, који Јесте, и који је далеко од безумности сна.
Устали су свети испосници по пештерама и келијама, и одавно већ разговарају с Тобом. Устали су они, чија душа никад и не леже, но као свећа управо гори пред Тобом дан и ноћ.
Благослови, Господе, све те испоснике и молитвенике, који животом својим као тамјаном каде успавану земљу.
Хиљаде и хиљаде душа растају се од тела у зору. И кад се сунце роди, гореће оно као посмртна свећа над хиљадама мртвих.
И гледам Тебе, Љубави моја, како бдиш крај многих хиљада умирућих и чекаш, да призову име Твоје. И гле, неке од њих, кају се за сав сан живота и вапију к Теби за помоћ.
Благослови, Господе, све покајнике на смрти, и одазови се њиховом вапају.
Кроз пусте улице хитам, Славо моја, и улазим у храм, да певам и величам славу Твоју. И сам стојим у храму, препуном Тебе и ангела Твојих. И падам на колена и молим Ти се са сузама:
Пробуди к Себи све успаване душе, Господе, Небодржни, све успаване душе браће моје и народа мога!
Отежале су и омлитавиле душе грешника, и спустиле се до близу Ада. Вечито будна Љубави, пробуди их пре него што их смрт гурне један још корак дубље у сан, у вечити сан – у сан страшни, крај кога Ти не бдиш.
 
LXXVII
 
У подне деца се скупљају на језеро, да се купају у сунцу и води.
Господе, како се диви сва природа невиности! Мучни и намучени аргати у присуству грешника – језеро и сунце преображавају се у присуство деце. Како величанствен храм Господњи постаје језеро, када су деца на њему, и како узбуђен првосвештеник сунце, кад се зраци његови укрсте за зрацима душе детиње.
Пустите децу нека приђу к мени, шапће сва природа, и разумећете, да сам и ја дете. Према разбојницима и ја се правим разбојником, према деци и ја сам дете. Бездушницима и ja се чиним бездушном, светитељима ја сам олтар. Ко тражи звера у мени, послаћу му звера у сретање; ко тражи Бога у мени, показаћу му Га. Грешници ме именују кланицом, праведници жртвеником. Само невиности откривам се као невиност, и деци Божјој као дете Божје.
Пустите децу нека приђу к мени, виче гласно Син Девојачки, и деца Му једино и прилазе. Паклу огњеном биће одговорни они, који бране деци приступ Сину Божјем. Јер нити сами прилазе нити даду другима да приђу.
Зашто децу, Господе, зашто децу иштеш? питају створени и нерођени Рођенога и Нестворенога. Као кипови камени такви су створени и нерођени, покрећу се ветровима светским. А Рођени и Нестворени покреће се животом изнутра, и ветрови светски беже од Њега.
Зато што сам и ја дете, зато иштем децу. Варалице виде у Мени варалицу, безбожници безбожника, и властодршцу отмичара власти. Фарисеји питају: ко је овај? и не могу да се досете, а мудрице овога света лове Ме на своју земаљску мудрост.
Само Ме деца познају, јер сам и Ја дете. Као дете нисам свој, и као дете не тражим славу за себе. Као дете не мислим ништа од себе, и не говорим ништа од себе, и не делам ништа од себе. Него као дете мислим оно, чему ме Отац мој учи, и говорим оно што чујем, и делам оно што видим.
Деца престају бити децом, а Ја никад не престајем бити дете. Деца престају бити децом због злих вођа својих, који им забрањују сталан боравак са мном, и уче их старачкој мудрости света. А ја не престајем бити дететом, јер се храним вечно младом мудрошћу неба.
Благо онима, који се у старости отресу својих злих вођа и њихове мудрости, што чини старим, и болесним, и мртвим. Ко се обрати к Мени, ако је и остарео од света, учинићу га дететом, и као вечито дете цароваће у царству Моме, у које старци светски немају приступа.
Кажем вам, царство Моје царство је деце.
Заиста, створени неће видети светлости царства Божјега, него само рођени. Оно што је Моје, што је као Ја, оно ће бити са Мном.
Излупаће се камени кипови, што их светски ветрови покрећу, и њихов пепео биће игра ветрова. А деца, што се покрећу животом изнутра, ући ће у вечити живот.
Господе Лучезарни, и Вечито Дете у крилу Свете Триаде, помози ми невиношћу својом, највећом снагом у свима световима, да се родим од Духа Светога.
Да не би као камени кип, створен овим светом, био разлупан и у ветар развејан.
Но да би као рођени младенац био нераздвојен од Тебе у вечности, Кнеже невиности и свих невиних.
 
LXXVIII
 
У вече се засија звездана прашина над главом мојом, и ја осећам понор, над којим виси живот мој. И с трепетом душе пружам руке к Теби и вичем: Господе, склопио ме је страшни свет са свих страна, као пешчана пустиња малену премалену оазу.
Нећу се моћи одржати, ако ме Ти не подупреш Твојом снагом. Потаваниће песак зелену ливаду моју, загушиће извор у ливади, и поврх палми дизаће се пешчана брда. И под песком упепелиће се једно срце, које Те је љубило, и пепео ће се хватати за копите камила. И запушиће песак уста, која су знала само за једну песму, песму Теби Свемоћноме. И из милион година живота биће збрисан један део живота, као да га никад није ни било. И тешка кола васионе лупараће и даље не жалећи, што су један дан живота претворила у једно зрно песка.
Но Ти си моћнији од света, Господе Боже мој, и позајмићеш слуги своме херувимски мач од пламена, којим ћу одбијати навалу света на живот мој.
Нећу се спасти, ако сам чак и равномоћан са светом, а још мање, ако сам немоћнији од света. Раван свету не одолева свету, нити га се свет боји; а немоћнијега од себе свет од малена учи, да спрема себи гроб. Него ћу се спасти само ако сам јачи од света, те победим свет.
Самообмана моја представља ми свет као страшну моћ. Кад умре самообмана у мени и гране истина, ја видим и знам, да је једна кап Твог животног огња јача од васионе пепела. Нити сва васиона има снаге да нахрани једну травку, ако од Тебе не прими.
Онај што је рођен од Истине и послан од Истине лако побеђује свет. Измиче се свет испред Њега као сен испред сунца.
Страх од света даноноћна је храна оних, који се од Истине одвојише. Створени од света посташе лутке света, с којима се свет игра као дете са својим играчкама. Деца Истине рођена су од Истине и не боје се мртвостворених.
Помози ми, Боже мој, да победим свет у мени, и лако ћу победити свет изван мене.
Нећу се погордити победом над светом, јер Твоја је победа а не моја.
Пустићу Тебе да растеш, а ја ћу се смањивати, и као дете држаћу се скута Твога.
Пустићу Твоју Реч, да се усели у тело моје, и протераћу из себе све немоћне речи, научене од света. Твоја Реч је невиност, и мудрост, и сила. Она ће уништити створење у мени, и помоћи ће рођењу моме.
Тело, у које се усели Реч Божја, није више тело од света створено, но од Духа Светога зачето и почето. Заробљена од света душа ми изатка и ропско тело. Зато у страху од света дрхти и душа моја и тело моје.
Осветли душу моју, Светлобитни Боже мој, и она ће се охрабрити и ослободити од света. И биће синовска душа, која ће умети изаткати синовско тело, храм Сина Божјега.
Кад засија звездана прашина над главом мојом, ја призивам Тебе у помоћ, Пресвети Боже мој, и не бојим се свију светова, као што се син не боји слугу у дому оца својега.
 
LXXIX
 
Олошаше људи, па говоре: шта нам даје Господ?
Господ даје живот сваком телу; Господ даје лице свакој ствари. Као дете милостив је Господ, и себичност је њему непозната као и тама.
Господ даје сваком оно што ко од њега тражи. Своју вечност Господ испуњава давањем, а ви велите: шта нам даје Господ? Не би могли ни то питање поставити, да вам Господ не даје снаге за то.
Господ купи сузе жалосних у своје руке. Господ посећује сужње. Господ седи на постељи болесничкој.
Господ бди на опасним путевима, и над дубинама морским стражари, а ви велите: шта нам чини Господ?
Оно што тражите од Господа, оно вам и даје. Но зато што сте почели више тражити од света него од Господа, зато се осећате обманути у надама својим, те говорите: Шта нам чини Господ?
Као добар домаћин Господ је поставио трпезу и чека госте. Пажљив је Господ на куцање, и брз да отвори врата сваком госту. На Његовој трпези нагомилани су несањани дарови; за Његовом трпезом много је седишта. Ко погоди Његова врата и закуца, неће бити враћен, а ви велите, зашто нам Господе не отвори кад куцасмо? Зато што сумњом куцасте у врата Господња, а вером у врата света.
На вратима ваше душе стоји Господ са метлом, готов да на позив почисти вам душу од силне нечистоће, и са кандилима и мирисима да је почишћену намирише, и са девојачким накитима да је украси, – стоји Господ и чека на позив ваш.
И на ивици срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења, стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га, и сагори у срцу вашем сав страх, и све страсти и све ругобне жеље, и изагна из њега сав дим и зао мирис.
И на ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, – стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи.
А ви велите: где је Господ? На ивици вашег живота. За то вам је живот погрбљен. Да је Господ у средини, где је Он био у почетку и где Му је место, живот ваш био би усправан, и ви би видели Господа, и не би питали: где је Господ?
Олошасте, зато питате: где је Господ?
Предобар је Господ, за то Га лоши не познају.
Препрозрачан је Господ, за то Га прашљиви не виде.
Пресвет је Господ, за то Га несвети не осећају.
Ако нема довољно људи, који ће исповедити име Господа, Господ ће се показати кроз ствари.
Ако ли и звезде небесне забораве име Господње, не ће га заборавити безбројне војске небесних ангела.
Што слабија исповест имена Господњег у једном царству, то јача у другом. Нити се може смањити брујање имена Божјега, нити се може повећати. Ако један поток пресуши, други ће надоћи, и тако – море се држи на истој висини.
 
LXXX
 
Зелени ce кипарис и лети и зими. Мирише босиљак и лети и зими. Кољу се јагањци и лети и зими.
Чувајте се од вукова, кад вас нападају, један с лица други с леђа. Но више се чувајте од два греха, од страха од грешника и презрења грешника. Јер ће зеленило ваше ишчезнути као зеленило врбе. И мирис ваш претвориће се у немирис. И смиреност ваша постаће гордост. И грешници ће вас назвати имењацима.
Праведници, грех је немоћ, и страх од грешника страх је од немоћних. Грешник се страши од мртвог праведника у себи, а два пута више од живота праведника уза себе.
Не страшите се онога, ко се вас двогубо страши.
Није ли Господ храброст праведника? Није ли Свемоћни Господ генерал војске праведничке? Заиста је мала правда оних, који стоје уз Свемоћнога и страше се свенемоћних.
Ако је правда ваша правда Божја, моћ ваша је моћ божанска. У почетку моћ божанска грешницима се чини слабост, јер је сувише блага, и милокрвна, и многотрпљива. Но на крају, када дође победа божанска, грешници виде с ужасом, да је кућа њихова пролокана од подземне воде, и да се сурвава бесповратно.
Као трава споро и нечујно расте Божја победа. Но кад узрасте, не може се више ни погазити ни покосити.
Грешници су стадо без пастира; ви нисте. И кад вас пастир остави, не оставља вас да вас остави но да вас npoceje на често сито. Вратиће се ваш пастир ускоро, и ви ћете умирати од стида због издајства.
Праведници, грех је болест, и презирање грешника презирање је болесних, Ко од свога здравља даје болесницима, тај умножава своје здравље. Презрење болесних поткопава здравље здравога.
Грех седи за трпезом оних, који се боје сести за трпезу грешничку. Грех улази у дом оних, који се боје ући у дом грешнички. Ко се с пута враћа натраг, да не сретне грешника враћа се дому натоварен грехом.
На сваку капију ваше душе поставите по једног стражара, да гордост не уђе у ваш храм. Јер ако уђе, погасиће одједном свеће свих ваших врлина. И бићете као мех напуњен вином, кад се иглом пробуши.
Кратак је овај дан живота, но прави живот не зна за ноћ.
Ко умре од греха на овоме дану, умреће смрћу што не зна за дан.
Праведници, учините једну по једну школу без умора. Ко сврши једну школу правде, Господ га шаље у вишу и тежу. Грешник се мучи од неукости, праведник се мучи од учења. Но заиста слађа је мука праведника него мука грешника, као што је слађе враћање у домовину од седења у туђој земљи.
Милосрдна Богородице Небесна, сачувај све оне, који су се упутили путем правде, да се не устраше од грешника, и да не презру грешнике.
Да их страх не би учинио богоиздајницима, и да их презрење грешника не би учинило човекоубицама.
Да полуправда њихова не би била само једна узвишица, одакле ће дубље пасти у пропаст.

2 Comments

  1. Zaista se slažem i ja, nikada nisam pročitao ništa sličnije predivnim Davidovim psalmima.

  2. “Molitve na jezeru” su naš Psaltir. To su rekli pametniji od mene, a ja de samo slažem da tom tvrdnjom.