МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

 

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
 
LI
 
Душе свети, гле, како је подла душа моја!
Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
Народила је безбројне вукове и лисице, и ставила их у Царске одаје своје, док Син Твој нема где главу да приклони. И сви траже да убију оно што се од Духа роди. Ах, Иродови саучесници! Јер се боје моћи и праве светлости! И стрепе за круне своје највише они, који су их отели и сами себи крваве на главу ставили.
Бежи, душо моја, са својим новим плодом, са својим јединородним плодом, бежи у Египат, у земљу још мрачнију од Израиља. Гле, безбројни робови, које си произвела у себи од семена светскога, дижу хајку на сина твог јединог, и траже да га убију.
Но очи зликоваца тамније су од круне њихове, те у слепилу своме не распознају младенца Божјега. Зато ће поклати многе младенце, да би и твог младенца заклали.
Видех пастира озебла крај малене ватре. Очи своје не скидаше он са ватре, као да хоћаше помоћи јој огњем очију својих да гори. И заклањаше ватру рукама од студених ветрова, и дуваше је дахом својим да се јаче разгори, да порасте и одоле ветровима, и њега да загреје.
Тако из срца мога бесне ветрови злих жеља претећи божанској свећи у теби да је угасе. И тако из ума мога бесне зле помисли, да напљују на једину светлост у теби, што им припрема пропаст.
Све што си ти, душо, намножила у моме уму и у срцу моме, сматра тебе не за мајку но за маћеху, и никога нема у одвратном породу твоме, да ти стави прст на горећи језик и да те расхлади. Сад си први пут постала мајка, јер си родила сина, који расте у послушности према теби и Духу Светом, и у нежној родитељској љубави.
Не намећи му, робињо, ропске бриге овога света на главу. Он мора расти у сили духовној и бити у ономе што је Оца његовог. Гле, он долази као пламен, што ће сажећи непријатеље твоје, и осветити и загрејати тебе.
Као посланик он долази из једнога царства, где си ти царовала у девојачкој чистоти и красоти. Зар не познајеш сина свога, душо безумна?
Као весник он долази из царства светлости, где си се и ти блистала блистањем многих сунаца, да те позове поново у то царство. Зар не распознајеш гласа сина својега, оглувела душо?
Као витез слободе он долази из једног царства слободе, где си и ти негда живела, не познавајући страха ни глади робова, – долази, да те ослободи од дебелих верига, у које те је спутала дебелост светска. Зар још оклеваш, да поздравиш клицањем ослободиоца свога, онемела душо? Душе Свемогући, ојачај спасоносног младенца у колевци душе моје. И сачувај га од свих отровних стрела, које лете на њ одозго из Израиља и одоздо из Египта.
 
LII
 
Ликуј, душо моја, узрасте младенац твој, и опаса се снагом, јачом од земље.Рушилац свих твојих кула од дима узрасте у свету, и свет га не примети и не позна.
Пустиња му беше друштво, а мисао и молитва веза са небом, домовином његовом.
Ево га где слободно креће сада у посету мрачном породу твоме. У очима му сија вечност; и на лицу му се чита вечност; и у рукама му борави вечност. Јачи од света, ево, излази у борбу са светом, – са свима сеновитим световима твојим, душо заробљена. Ликуј, душо моја, гле младенца твога где узрасте, нечујно од света, и опаса се снагом, јачом од света.
Миран као сваки јунак, свестан своје непобедиве моћи и унапред побеђене немоћи противника, корача љубљени мој између зверова, и зверови му се склањају с пута, страхом испуњени.
Ваистину, природа га упозна пре људи, и предаде му се као прави слуга правом господару своме.
А од људи познаде га само један, и завика, и вик његов оста глас вапијући у пустињи, кога људи убрзо угушише насиљем и крвљу. Јер насиље је оруђе немоћнога, и крв је пут немоћи, од Каина до Ирода.
Отац свих насилника од почетка света срете га и понуди му сва блага овога света, само да поштеди и не згази његов усев у свету.
Виде властодржац овога света мога миљеника, као што ноћна сенка изјутра гледа долазак сунца и гледајући умире.
Као посланик живе и вечите Тројице стајаше мој миљеник пред властодршцем света обмана. И цар таме покуша, да унесе дисхармонију и да помути оличено тројство у јединству. Па по обичају своме, по опробаном на људскоме роду занату своме, он прво поласка стомаку витеза мога. Да би прво уловио стомак и дао му старешинство над срцем и умом, и ове учинио сенком и слугама стомака. Но доњи човек оста у ненарушеној хармонији са средњим и горњим човеком. Стомак витеза мога оста веран јединичном тројству, у коме су троје једнаки и једно.
Тада властодржац таме и зла удари ласкама на срце миљеника мога. Но срце овога, светлије од светлости, не прими таму у себе, но, као и стомак, оста верно тројичној хармонији.
Најзад властодржац таме са свим тамним силама, навали на ум спаситеља мога, да би га навео да куша Бога безумним и вратоломним чудима.
Но ум јединороднога мога бејаше као сунчана буктиња, што сваку нечистоћу сагори па одбаци из себе. Те тако ни ум не изиђе из слатке хармоније светог тројединства.
Тако мој победник однесе прву победу над царем дима и пепела, који изиђе да преговара с војводом мојим, нудећи му све – осим власти над светом.
 
LIII
 
Нека се спусти небо и придигне земља, кад отвара уста своја Ум превечни, рођен у пећини душе моје од Духа Светога и Пречисте Девојке.
Речи његове капљу на гробља, и пепео се почиње зеленити и цветати.
Одбачени од света, и који одбацише свет, трче му у сусрет, а миљеници света са ужасом беже од њега.
– Ја и отац једно смо. Пре човека ја јесам.
Тако говори Мудрост, рођена у девојаштву твоме, душо моја. Слушај и разуми вечност своју, изгубљену у пепелу времена.
Свака душа, која твори вољу Оца небеснога, може се назвати мајком Мудрости Божје. –
Овако говори Мудрост Божја, рођена од Духа Светог у теби, душо моја:
Ја сам живот и васкрсење мртвих. Ко прекине везу са мном, прекида везу са животом и постаје као облак дима, у коме нема ни светлости ни влаге.
Ви што мислите, да сте живи, а у ствари сте мртав облак дима, што се креће случајним ветром, приђите к мени, и ја ћу вас напунити светлошћу и водом, светлошћу истинитом и водом живом, и бићете живи у истини. Ви што драговољно прилазите к мени и пуните се мојим животом, губите себе, какве вас свет сазда, и постајете једно са мном као што сам ја једно с Оцем небесним.
Заиста нећете се плашити времена, јер време је бич света, и припада свету а не мени.
Нити ће вас збунити колебања у времену и простору, јер сва колебања су уображено звиждање бича по игралишту, и припадају свету а не мени.
Дајем вам мој мир, кога време не може нагристи, ни простор стеснити, нити сва колебања света поколебати.
Испуњени светом, испражњени су од живота, и робови су света. Испуњени животом испражњени су од света, и синови су живота.
Ја сам пун живота, и смрти нема дела у мени ни колико врх од игле. Зато мене свет не познаје, јер света нема у мени. Свет познаје само своје, као што живот познаје своје.
И заиста, ја сам најнепознатији гост у свету. Дошао сам да понудим, а не да узмем. Од своје пуноће нудим; од ништа се нема шта узети. Моја пуноћа – пуноћа је Бога, који ме посла у свет, да дам себе свету, и оживим гробља, па да се опет вратим у царство живота. Ја и живот једно смо. И пре Адама ја јесам, и после Адама ја јесам. –
Душо моја, васкрсавај! Док је васкрситељ твој у теби, васкрсавај! Кад он оде из тебе, ти нећеш моћи ништа чинити до рађати мртве и сахрањивати мртве.
Претвори се у слух и у послушност, неживотни породе душе моје, и васкрсавај из гроба.
 
LIV
 
Сине живота, испуни земљу тела и душе моје животом својим, да се имам с чим појавити мећу живим ангелима.
Без Твога живота ја нећу моћи дисати ваздух што ангели дишу, нити јести хлеб што ангели једу. И бићу опет изгнан за врата царства небесног, испред којих и сада као раслабљен лежим.
Намами ме свет на свој хлеб, и засу душу моју камењем. Намами ме на рибу и засу срце моје камењем.
Намами ме на светлост, и обуче ум мој мраком.
Не мрзим сиромаха, али ми омрзе свет што се као сиромах прави богатим. Нити мрзим себичнога, али омрзе свет што се као себичан прави дарежљивим. Нити мрзим безумнога, али ми омрзе свет што се као безуман прави умником. Нити мрзим болеснога, али ми омрзе свет што као јехтичав намерно трује воду здравима. Варалицу и претварача мрзим, Господе, што живот мој затрпа земљом говорећи ми све време о небу.
Беше богат трговац, па умре, и дућан му би разграбљен од суседа и стајаше празан још увек са именом покојника над вратима и исписима драгоцене робе у дућану.
Такав сам и ја као овај дућан, рекох себи у стиду. Још носим име живота, а живот је мој сав разграбљен од суседа мојих.
Сине Божји, Сине Живота, испуни земљу моју животом.
Прво избаци камење из душе моје, и нахрани је правим хлебом. И очисти срце моје од змија и испуни га Собом. И разагнај таму из ума мога, и напуни га светлошћу неба.
Јер заиста нећу оживети, ако само душа моја оживи а срце моје остане испуњено смртним жељама. Нити ћу васкрснути, Господе, у царству твоме, ако се само срце моје очисти а ум мој остане и даље испуњен мраком.
Заиста, док се сва три извора у мени не избистре, неће бити живота животу моме. Избистри ли се један, друга ће га два мутити.
Избистре ли се два, трећи ће бити довољан, да замути оба прва. Сваки је од та три извора у мени или тровач или спаситељ других.
Сине Живота, испуни земљу моју животом. Ти си мудрост моја, јер је у Теби не само ум божански, но и девичанство божанско, и светост божанска. Јер да ниси рођен из божанског девичанства и божанске светости, не би био мудрост но ограничено светско знање и вештина.
Сине Божји, Ти си једини хранљиви хлеб живота мога. Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Ти си једина жива вода, што може напојити жедну пустињу живота мога.
Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Ти си једини здрав ваздух, што може исцелити раслабљеност живота мога.
Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Но помилуј ме и спаси!
 
LV
 
Ko си ти? – питају деца света Сина, девичанска душо моја.
Јер га виде где ходи међу њима као цар међу робовима. И слушају његове моћне речи, и не разумеју. И гледају Његова моћна дела, и пуне се страхом. И осећају силу где излази из Њега, и збуњују се.
А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета и снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:
Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини.
Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?
Заиста, ви не умете рећи ни ко сте ви; како ћете онда разумети, кад вам кажем – ко сам ја?
Гле, ви сте сами по себи ништа, као сан одвојен од сањача. И нисте ни у два секунда у времену нити на два корака у пространству. Као кад се дим, носи над језером, па му сенка игра по води, тако је и живот ваш празно и небитно играње сенки.
Још само нисте заборавили да изговорите реч “истина”, и то је све што вам преоста од Истине. Светлуцање ствари називате истином. Као кад би вечити тамничар, који је само чуо за сунце, назвао бубу – светлића – сунцем.
Ко познаје истину, истина се усељава у њега, и он постаје једно са истином, и није полован но цео човек. Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни у комаде и меље човека у пепео.
Као што је развејаном пепелу од дрвета немогуће више знати зелено дрво, тако је вама немогуће познати мене.
Заиста ја сам Истина, иста јуче, данас и сутра. Дух Истине који је са мнон, Он говори кроза ме, Он живи у мени. Без њега ја бих био ништа као и ви. Но због њега у мени ја сам Онај који јесте.
Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено речно корито, које ви увек још називате реком.
Други су доносили законе, а ја доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног блата и спремали га за воду, но нису могли дати воду. Ја дајем воду, и пуним корито, и оправдавам име реке.
Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земље, него сам дошао – вода жива – да ме пију жедни.
Нити сам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладним.
Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим. Гле, ни сунце – мања светлост од мене – не учи како се светли, но светли.
Нити сам се спустио у безумно треперење сенки, да вас учим шта је стварност, но да будем стварност, у пределима празнине и ничега.
Заиста, нисам дошао, да вам будем учитељ мудрости но сама мудрост.
Ко мене не прима, не једе, не пије, не дише, и тиме не постаје једно са мном, тај остаје ван мене, што значи, да остаје ван живота и истине.
 
LVI
 
За истином трчи душа моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору.
Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину. Како би ти назвала онога, ко би у поноћи рекао: не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем неколико зракова?
Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака.
Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.
Зидови, што стоје између тебе и истине, и изгледају ти као чудовишне планине, које покушаваш заморним трчањем да пређеш, јесу твоја творевина, и слабији су од беле пене на језеру. Само кад би ти могла отворити очи довољно да их не видиш. Заиста, биће тих зидова зависи од твога виђења. Ако их ти не би хтела видети, они не би постојали.
Гледах пиле на црној табли где трчи у кругу, обележеном белом кредом. Гледах га дуго како трчи и не усуђује се прескочити белу линију, која му ваљда изгледаше или као жива ствар или као висок зид.
Таква је, рекох у жалости, и душа моја, кад мисли, да је од њене слободе дели или неки моћни дивови или страшно високи зидови. У ствари између њене тамнице и слободе постоји само једна уображена линија, тања од длаке.
Сви зидови твоје тамнице, душо моја, састоје се из твога страха од света, из твоје жеље за светом и из твојих мисли о свету.
Све ове зидове ти си сама сазидала по упутству твојих чула од материјала, што су ти она дала, ваистину слабијег од пене.
У почетку ти ниси имала чула, и истина се није делила од тебе. Кад си ти ослепила, послала си чула, да трче за истином. И хртови трче и хватају најближи и најлакши лов, и доносе вукове слепом господару, и овај их једе као јелене.
Не трчи, душо моја, јер својство је чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мирује.
Гле, у једном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно око твоје. То око не види зидове твоје тамнице, зато и не трчи уз планине, које не постоје. То је Син Истине, један од Тројице што држе све небесно царство, од кога си се ти оградила, пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постоји нигде унакрст постојећег. Његово је име – Непостојећи.
Твојим играњем и заигравањем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав твој народ из света четвртих бациће се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света четвртих. Одреши се од света, баци све, омрзни све, и – поклони се Истини Тројичној, која ти се кроз Сина Истине даје.
Господе Истине и Живота, помози души мојој, да се баци преда Те и зајеца: Ти си моје биће, мој живот и моја истина, премили Сине Свете Тројице. Ти си моје све, и ja ти себе предајем нага и сиромашна. Немам шта да одбацим нити да презрем, нити да омрзнем, јер сем Тебе ништа и не постоји. Смилуј се, и прими ме у своје наручје.
 
LVII
 
Ниси ли ти онај што ће доћи? питају синови земље Рођенога од Девојке твоје, душо моја.
А Рођени од Девојке блиста јутарњом светлошћу међу синовима земље, који су мрачни као угашени дани.
Пламени серафими сијају у Његовим очима; премудри херувими седе на његовим уснама; господствени престоли држе став Његов. Видећи Га сама, вођа без земаљске војске, сваки умни човек поверује, да то може бити воћа страшне и безбројне војске невидљивих сила.
И ево, окружен ангелским војскама твој вођ, душо, отвара уста и одговара:
– Заиста, ја сам онај, кога очекујете, и другоме се не надајте. Ако тражите пут, ја сам Пут.
Ја сам ваше Сутра од данас до краја времена. Свако добро, што ви очекујете од свих сутрашњих дана, у мени је. Данас је ваше сутра у мени испуњено. И ниједан дан, до последњег дана, неће вам донети оно што вам ја доносим. Гле, ја сам дан без почетка и без краја.
Ја сам ризница свеколике будућности и пут ка тој ризници. Сва будућност не може вам дати ниједно зрно добра, док од мене не позајми.
Сви пророци показивали су пут к мени. У мени се завршују и губе сви пророчки путеви. Од сада сам само ја пут, и ван мене су беспутнице. Као многи потоци, што се уливају у једну реку, и при том губе свој пут. Тако су се сви пророци улили у мене, и од сад ја одређујем ток живота. Ко и надаље продужује да иде путевима пророка, тај ће ићи путевима непостојећим, и угруваће се.
Пророци су долазили, да покажу пут; ја сам дошао, да будем пут.
Ко хоће за мном да иде, тај не може ићи за мном само ногама, но и свом душом, и свим срцем, и свим умом својим.
Дуг је мој пут, и пашће од умора ко се само у своје ноге узда.
Када деца желе да иду упоредо с дивовима, морају се отказати хода својим ногама, и сести на леђа дивовима.
Ко хоће да иде упоредо са мном, мора се отказати својих ногу, и своје душе, и свога срца, и свога ума. Онога, ко се откаже свега тога, ја ћу узети на своје ноге, у своју душу, у своје срце, у свој ум. И неће ми он бити тежак, нити ја њему заморан. Онај пак, ко се не откаже свега, нити може мене на путу стизати нити задржавати.
Ја сам пут, и онај ко иде мојим путем, не иде сам но са мном. Пророци су показивали пут овуда или туда или онуда, јер сами нису били пут. Ја не могу показивати пут: овуда, туда, или онуда, нити пустити икога од мојих, да иде без мене. Ко хоће да иде мојим путем, тога ћу ја носити на себи.
Још вам једном кажем: ја сам жељено сутра и пут ка сутра. Без мене нити можете наћи пут ка своме жељеном сутра, нити га дочекати.
Богоносни Сине, помилуј нас и поведи нас собом.
 
LVIII
 
Питате ме за пут, заморени тркачи?
К чему јурите, синови човечји? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут.
Безбројне су мете ваше, зато су вам и путеви безбројни.
Сударите се и проклињете један другог, зато што вам се путеви сударају.
Нека вас је колико траве на земљи, нећете се сударити, ако имате једну мету и један пут. И уста ваша осушиће се од проклињања.
Они што траже живот и истину, имају једну мету и један пут. Мета им показује пут, као што се сунце показује светлошћу. Заиста, ко се скрије од сунца, изгубиће и мету и пут, и узалуд ће се бацати по мраку тамо и овамо.
Не пуштајте се на путеве својих мисли, јер оне вас воде једна другој, и изван себе не знају ни мете ни пута.
Не пуштајте се на путеве својих уображења, јер они вас замамљују уравнаним коритима, док изненадно не поноре под земљу.
Не верујте својој души док год вам она указује на месо, у које се обукла, као на мету и пут. Да ли је икога до сад одећа водила путем?
Пут царству блаженства не налази се, и не показује се, и не пресеца се. Он се рађа у души онда, кад се у њој рађају живот и истина. Роде ли се живот и истина у души вашој, радујте се и веселите се, јер је и пут рођен.
Као што се живот не може одвојити од истине, тако се ни пут не може одвојити од живота и истине.
Док се све троје не објави, ниједно није објављено.
Не полажите наду своју на сутрашњи дан, да вам јачу светлост баци на ваш криви пут. Јер сутрашњи дан је само једна нова кривина вашег пута, и нова загонетка.
Не полажите наду у дане, јер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своју наду у Дан, који кад осване не смркава.
Господе, Господе мој; тросунчано Божанство моје, ко ће доспети до Тебе?
Путеви су људски као мрежа, по којој тркачи цео дан трче, и увече се нађу на истом месту. Збуњују ме измрежани путеви људски, и питам се, ко ће доспети до одморишта Господа мојега?
Ко позна мене као мету свога идења, томе ћу ја бити пут ка дворовима мојим.
Господе, Господе мој, тросунчано Божанство моје, ко ће смети ући у светлост Твоју?
Ко је привикао гледати светлост моју у себи, тај ће смети ући у светлост моју. И неће бити спржен.
Душо, душо моја, троноћна тамо моја, кад ћеш скинути образину своју и обратити се у тросунчани дан?
Спасавај се док божанска луча гори над тобом. Јер кад оде од тебе, нестаће те као што неста, гле, и играјућег месеца на дну језера.
 
LIX
 
Колико си и колико пута јецала, душо моја, за оним, ко би знао пут, и видео истину и имао живот.
Давала си се жедно многим трчизналцима, који су те поводили на сваки пут донекле, и повраћали те назад.
Слушала си многа причала о истини, душо моја. Но кад си им ти стављала важна питања, од које ти утроба гори, њима се реч загрцавала у грлу. А ти си ожалошћена ишла другим причалима, и слушала изнова исту причу, која као и све остале иду само донекле, као затегнута гума.
А они, који су се старали, да ти покажу живот, отворили су ти само очи за смрт.
Но ево васкрситељ долази, и свестрашећа смрт измиче у страху испред њега. Ево ти, душо, приче о животу, који смрт не скраћује но чини дужим.
Ево ти живе приче о истини, што даје одговора на сва твоја питања пре него их и поставиш.
Ево ти путовође, чијем путу краја нема, и који кад те поведе, не враћа се.
Ево пастира доброг, који више цени живот једне овце него све суботе јеврејске. И лекара ево, коме је драгоценији живот покајаног грешника него храм Соломонов.
Не брини, душо моја, ни за једну овцу у своме тору, – ниједна погинути неће. Нити жали за вуковима око оваца, – ниједан умаћи неће. Јер пастир твој има мач оштар с обе стране.
Све су овце у теби, и сви су вукови у теби – пород из твога брака са небом и земљом – и ево, миљеник мој улази с мачем оштрим с обе стране.
Не кукај, ако те заболи од његовог мача. Он је лекар добри, и исеца из тебе само оно што ниси ти. Не кукај за туђинцима, што ти донеше болест, и срам, и ране тешке.
Не плаши се огња неугасивог, што он уноси у тебе. Одавно је нагомилана стареж потребовала пожар у теби. Дуго ће трајати тај пожар, јер је гнила стареж у теби.
Оно што те буде волело, то ниси ти, душо моја, но твој други брак и – незаконита деца.
Не ропћи, ако те одвоји од оца и мајке, и браће и сестара. Од свега што је небесно он те неће одвојити. И ниједну твоју небесну везу он не мисли пресећи. Гле, он те само одваја и чисти од земље, и пресеца везе твоје са земљом.
Кад би ти била девојком чистом, душо моја, и гледала незамућеним оком небесне невиности, ти би се и сама лако одрешила од тих веза, јер би видела, да оне у истини и не постоје.
Жури душо моја, и уједини се са Сином Бога Живога, јер мени се не чека. Кад се ујединиш, гле, ни његов мач ни његов огањ неће ти бити страшни, но слатки као мед.
 
LX
 
Топе се снегови на планини, кад сунце обасја, и потоци се сливају, да оперу земљу. Које ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?
Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и сутрашњем.
Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље Да немате, не би греха имали. Не би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у долини.
Хладна почва, и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на лед.
Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?
Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите лед, још глађу постељу за нови снег.
Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне земље.
Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи,ма сву земљу унакрст разрио. Ма разрио и све земље, што круже око сунца, нећеш га наћи. Јер он од земље није, и земља га не храни.
То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога, ко сам себи грехе опрашта, а близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.
Његов ум је чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити, и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.
Кад он викне: опраштају ти се греси, – душа твоја, сада укочена под теретом греха, постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.
Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?
Безумник говори: гле мога суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем! Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.
Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тад ћеш закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и бледила.
Тад ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј ме!
И тад ћеш чути – и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!

2 Comments

  1. Zaista se slažem i ja, nikada nisam pročitao ništa sličnije predivnim Davidovim psalmima.

  2. “Molitve na jezeru” su naš Psaltir. To su rekli pametniji od mene, a ja de samo slažem da tom tvrdnjom.