МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
Када са размишљањем и са вером посматрам свете иконе у цркви и све што је у њој, тада доспевам у чудесно сазрцање: сав храм ми се показује као света историја у сликама, као чудесан говор дела Божјих у роду људском. Ту видим историју у сликама и нашег пада, и васпостављања чудесним домостројем Божјим, и наше уздизање у оваплоћењу Божјем, наше обожење и узвођење на небеса; овде ми се показује Архангел Гаврил који благовести о оваплоћењу од Дјеве Сина Божјег; онде видим рођење Богомладенца, Дјеву Мајку, јасле витлејемске; тамо обрезање, онамо крштење, даље Симеоново сретење Богомладенца у храму, овде преображење и блиставу светлост таворску, онде улазак у Јерусалим Цара праведног, кротког, спасавајућег, тамо тајну вечеру и установљење свеспасоносне Свете Тајне причешћа, онамо страдања свеспасоносна Господа славе; као да видим саму Голготу и Господа распетог због грехова света; видим силазак у пакао Победитеља пакла и извођење заробљеника пакла, васкрсење Његово, вазнесење на небеса и све то ради рода људскога и мене ради. У божанском сазрцању пребивам у храму, и благодарим Господу Који ме је толико заволео, толико почаствовао, толиким блаженствима даровао! Али кад погледам у себе – у срце своје, Боже мој, шта видим! Бездан сагрешења вољних и невољних, бездан немоћи, искушења, жалости, тескоба, страхова, лукавстава која од непријатеља долазе, таму непрозирну, хиљаде падова, хиљаде погибли и смрти, понекад у себи видим прави пакао.
* * *
Сва снага и карактер и лукавство искушења ђаволских према људима састоји се у томе што је он завео и заводи, што је подстицао и подстиче људе да воле свет и оно што је у свету: испразну мудрост овога света, богатство, славу, углед, сладости земаљске, и да се одвраћају од Бога и горњег царства, и блаженства; да воле ништавне ствари земаљске, да се старају о што већем изумевању и стицању њиховом, и да презиру душу и њене праве погребе; да воле тело, његово здравље, боју, лепоту, угојеност, сладострашће тела и да ненавиде душу, то јест врлину, да заборављају бесмртност душе, њен прволик Бога, како она ни помислила не би на бесмртност и на пут који води ка бесмртности, на Бога и на сједињење са Њим. Блажени су свети угодници Божји који презреше свет и заволеше Бога, који презреше тело и који се стараху о души бесмртној; кукавни смо и јадни ми који волимо свет и његова ништавна добра, који негујемо тело а душу презиремо!
* * *
Ако веру нашу православну, Свете Тајне њене, хришћани понекад не могу да приме, то показује само да су умови и срца људи нечисти и страсни, и да не могу поднети чистоту и светлост њену, као што болесни од очију не подносе сунчеву светлост. То благо небеско у срца своја могу примити једино људи који ослобађају ум и осећања своја од пристрашћа овоземаљских.
* * *
Када би се сви пастири, или свештенослужитељи и црквенослужитељи, и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, оним молитвама које нам наглас изговара или тајно савршава Црква, да ли би било ичега за шта не бисмо умолили Бога? Која добра не бисмо имали, од каквих грехова и страсти, од каквих се зала, невоља и напасти не бисмо избавили? Такве молитве су најмудрије, најцелисходније, најбогоугодније, најснажније, способне да Господа нагнају на свако милосрђе. Нека нам свима да Господ да Му се молимо једнодушно, искрено, снажно, сабрано!
* * *
Они који посећују Богослужења православне Цркве и проучавају науку о Богослужењу треба да свагда имају на уму да је служење овде, на земљи, припрема за најсверадосније служење Богу на небу; да, служећи Богу телом, ваља тим пре служити Богу духом и чистим срцем; да се, док слушамо Богослужење, ваља учити служењу Богу онако како су служили светитељи, о чијим животима и делима слушамо током Богослужења, о њиховој вери, нади и љубави; да Богу нарочито треба служити делом и истином, а не само речима и језиком. Већ самим животом својим призвани смо на служење Богу: усправно држање смо добили да бисмо непрестано гледали ка Богу, да бисмо Му благодарили и прослављали Га, ради тога нам је дат разум, срце, воља, ради тога поседујемо сва чула.
* * *
Господе, дај ми да Ти упућујем мољења за цео свет и за сву пуноћу цркве увек са љубављу свеобухватном, нелицемерно, јер сам, по благодати Твојој, молитвеник за све људе и за властите грехове. Дај ми, Господе, Боже Оче, да сазрцавам љубав Твоју неизрециву према свету, која нам је даровала Сина Свог љубљеног, јединородног. Дај ми, Боже, Сине Божји, да сазрцавам Твоје самоунижавање у свету и на крсту ради спасења нашег; дај ми Боже, Душе Свети, да сазрцавам благодат Твоју која се преизобилно излила и излива на свет заслугама Господа Исуса Христа, која тако често испуњава и моје јадно срце; Тројице Света, дај ми да Те непрестано славим срцем и устима, а нарочито делима.
* * *
Ко одбацује постове, тај заборавља због чега се догодио греховни пад првих људи (због неуздржања) и које нам је оружје против греха и кушача показао Спаситељ када је био кушан у пустињи (постећи четрдесет дана и ноћи), тај не зна или не жели да зна да човек од Бога отпада најчешће управо неуздржавањем, као што беше и са житељима Содома и Гомора и са савременицима Нојевим, јер од неуздржања потиче сваки грех у људима; ко одбацује постове, тај себи и другима одузима оружје против многострасног тела свога и против ђавола, силних у борби против нас – а томе је узрок пре свега наше неуздржање -, тај и није војник Христов, јер баца оружје и добровољно се предаје у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела; тај је, најзад, слеп и не види однос између узрока и последица дела.
* * *
Никада не смемо заборављати да смо пала бића, нечиста, крива пред Богом правде, искварена, и да смо дужни да се вазда дубоко смирујемо пред Њим и један пред другим. На то нас наводе молитве црквене које се свакодневно читају: Боже, милостив буди мени грешноме… Господе Исусе Христе, Сине Божји… Царе небески… Свети Боже… Пресвета Тројице… Оче наш… молитве јутарње и вечерње и готово све молитве. Стога и омладина која се образује нека више од свега зна и има на уму да је од грешног корена потекла и да је склона свакојаким гресима, и нека на том знању заснива сва друга знања, и нека се, много знајући, не надима, него више од свега стара о очишћењу тела и духа.
* * *
Љуби отаџбину земаљску и Оца отаџбине: она те је васпитала, просветила, одгајила, поштовање ти указала, све ти дарује; али посебно љуби отаџбину небеску, Оца будућег века: та отаџбина је неупоредиво поштовања достојнија и драгоценија од оне, јер је света и праведна, непоколебива, бесконачна, непропадљива, предивна, блажена; јер ти је дала и даје неупоредиво већа преимућства и добра него она земаљска; јер Отац те отаџбине није човек смртни и склон страстима, већ Бог превечни Који је све створио; она ти је дала име чеда Божјег, наследника Божјег и сунаследника Христовог; јер ће те Отац небески учинити учесником свих добара царства Свога, што око не видје, и ухо не чу, и у срче човјеку не дође (1. Кор. 2, 9). Те отаџбине си удостојен непроцењивом крвљу Сина Божјег. Али да би постао члан те отаџбине, поштуј и љуби законе те отаџбине, као што си дужан поштовати и као што поштујеш законе земаљске отаџбине, јер без тога нећеш постати грађанин тако изванредне отаџбине; љуби ту духовно-васпитну школу (цркву) која нас образује за чланове и грађане те отаџбине.
* * *
Бестелесни непријатељ нас снажно напада током Богослужења јер се тада врши, нашим посредством, благодаћу Божјом, препород душа наших: зато, немојмо клонути због подвала непријатељевих, него будимо храбри и чврсти, срдачним очима гледајући на Подвигоположника Христа који невидљиво пред нама стоји и тајно врши препород у душама.
* * *
Свети људи Божји су цветови дивни, неувенљиви, миомирисни. Немој се уснама које смрде од грехова дотицати тог цвећа, дакле, моли им се чистим срцем и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, већ са страхопоштовањем, полако. Они су словесна небеса; они су на земљи живели небески, чудесно, у великим подвизима, у великој љубави, у великом смирењу, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога више од свега.
* * *
У цркви су све слатке наде и очекивања наша, мир наш, радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Ту се тако често објављује истина будућег васкрсења, победа смрти. Ко, волећи живот, неће заволети цркву свим срцем! Све најбоље, најузвишеније, најдрагоценије, најсветије, најмудрије – све се то налази само у цркви. У цркви је идеал човечанства; црква је земаљско небо.
* * *
У цркви се отрежњујемо од световног чара и опијености овоземаљским страстима и похотама, просветљујемо се, освећујемо, душе своје очишћујемо, Богу се приближавамо, са Богом се сједињујемо (преславним рођењем Твојим Ти си Бога Логоса са људима сјединила)[1]3. Како треба да буде поштован и љубави достојан храм Божји, како су га волели свети људи Божји!
* * *
Ни због чега се не треба жалостити и раздраживати, јер се кроз то често жалошћење и раздраживање ствара веома морално и физички штетна навика раздраживања, док се равнодушношћу према препрекама ствара добра и корисна навика да се све подноси мирно, стрпљиво. У овом животу може бити мноштво случајева наших безбројних несавршенстава у узајамним односима, и ако бисмо се у сваком случају жалостили, не бисмо живели ни неколико месеци. А притом се жалошћењем и раздраженошћу ствар не поправља, већ се, напротив, још нише погоршава услед нашег нерасположења. И боље је увек бити миран, сталожен, увек пун љубави и поштовања према морално болесном човечанству, или, говорећи појединачно, према ближњима, према сродницима својим и нама потчињенима. Та човек није анђео, а притом нам је живот такав да свакодневно и готово нехотице грешимо, премда то и не бисмо желели. Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним (Рим. 7, 19). И Господ нас је научио да са снисходљивошћу гледамо на честе људске погрешке и падове, рекавши: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6,12). И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6, 31; исп. Мт. 7,12). А ко од нас не жели да се према њему односе благо и стрпљиво у његовим невољама, спотицањима и падовима, погрешкама, пропустима? Зато нас апостол и учи дуготрпљењу и снисхођењу. Љубав, вели апостол Павле, дуго трпи, благотворна је, не раздражује се, не мисли о злу, све сноси, све трпи и никад не престаје (1. Кор. 13, 4-8).
* * *
Веру и Цркву, Богослужење, Свете Тајне, обреде – све то су, веле слободоумници и безбожници, људи измислили зато да би народ држали у страху, потчињености и да би одржавали добар морал, а можда и да би приход од њега убирали. Ето како незналице и слободоумници који су изгубили страх Божји хуле на милосрђе Божје и на Његов чудесни домострој нашег спасења, на само оваплоћење, на страдања и смрт ради нас Сина Божјег. Али зато погледајте њихов живот, како живе и живе ли дуго? Изгубивши снагу и здравље у разврату и пијанству, они превремено старе, тупаве, оболевају и умиру.
* * *
Љубав хришћанска више воли да трпи све спољашње неприлике живота, скученост, одсуство чистог ваздуха, губитке, него да због тих спољашњих и сличних неприлика дозволи нестрпљење, нерасположење, раздраженост, озлојеђеност, роптање на оне који нас доводе у неприлику из нужде или из обести, или из жеље да поживе на туђ рачун, на рачун туђег спокојства. Љубав све трпи и све подноси са штетом по себе, по свој материјални и телесни живот: јер где је љубав, тамо је благодат Божја и свако добро, тамо је спокојство, тамо је благостање. Хришћанин подноси све само да се не лиши благодати Божје, која је за њега највеће добро.
* * *
Какве духовне буре, урагани, страшни, огњени, силовити вихори често бивају у животу човековом, у животу оних људи који се труде да воде живог хришћански и да Богу служе молитвом, заузимајући се за себе и за друге пред неизрецивом милошћу Његовом! Једино се благодарећи милости Божјој не разбија у парампарчад и не страда чун у коме, пловећи морем живота, странствује наша душа ка вечности која је чека!
* * *
Свештеник на све начине мора да се стара да одржава у себи смелост, храброст, срчаност упркос бестелесном непријатељу који непрестано у њему сеје своју неосновану бојазан, свој бесмислени страх; у противном он не може бити изобличитељ порока људских, ни истински служитељ Светих Тајни. Смелост је велики дар Божји и велико благо душе. У земаљској борби или рату смелост или храброст много значи, јер чини просто чуда; а у духовној борби тим више.
* * *
Извор сваке истинске радости, сваког истинског спокојства и умирења савести, очишћења, исцељења душевног и телесног, извор снаге и бодрости душевне тече у храму, а позориште и разна кућна световна весеља никада неће моћи да замене оно што истински хришћанин добија у храму у коме Сам Бог теши душе које верују и управљају ка Њему срца своја, као што мајка теши дете. Од храма добијају радост и утеху, очишћење од грехова и помиловање и покојни наши. Како пламено треба волети храм, како га украшавати! И то чине сви који су познали вредност његову; и за њих се Црква моли речима: помолимо се за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, и помолимо се за оне који плодове доносе и добро чине у светом и свечасном храму овом, или: освети оне који љубе красоту дома Твог, Ти их прослави божанском силом Твојом.
* * *
Неизмерно је велик свет, неизмерно је много бића која га насељавају, али какав је ред у свем кретању, у свем животу света (природе)! Неизмерно је велик свет небеских умова, Анђела, али какав је ред у свету анђелском, какво строго испуњавање воље Божје! Велики је свет човечји, али колико је у њему нереда, самовоље, безобразлука и отуд несрећа – несрећа због болести, разних смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа од бура и невремена, несрећа од пијанства, прождрљивости, среброљубља, неправде, вероломства, од самоубиства, убиства! Нема им броја! Тешко нама! А шта ће бити онде, после смрти, у вековечности?
* * *
Човек је чудесно, величанствено, премудро, уметничко дело најсавршенијег Уметника – Бога; оно је на почетку било непорочно, неупрљано, нетрулежно и чисто, али грех, то наказно ишчадије духа таме, та прљава, бесмислена, зла сила учинила га је и прљавим и болесним, нечистим и трулежним у оба начела његове природе, у души и по телу. Али, премудри и свемогући, сведобри Уметник није допустио непријатељу Свом и нашем да сасвим погуби Његово уметничко дело, Његову предивну и величанствену творевину, тако да је Сам Себи створио тело попут нашег и позајмио душу у утроби пречисте Дјеве Мајке; Својим оваплоћењем, Својим учењем, чудима, страдањем, смрћу и васкрсењем, Својим чудесним и премудрим домостројем опет је васпоставио дело руку Својих у пређашњу и чак већу красоту и славу, даровао му поново нетрулежност, светињу, чудесну божанску лепоту и узвео у првобитно блаженство, обоживши човечју природу и посадивши је са Собом на престо Божанства. Слава Ти, сведобри, премудри и свемогући Уметниче!
* * *
О, невидљиви Доброчинитељу мој, Којим непрестано живим! Ти, Који ме чујеш, Који испуњујеш добрима жеље срца мога, Који ме спасаваш од грехова мојих, од злодела невидљивих непријатеља, Ти Који благоустројаваш судбину моју, просвећење моје, помоћи моја, славо моја, снаго моја, утврђење моје, када ћу Те угледати? Када ћу угледати Доброчинитеља и Творца мога лицем у лице? Али ти, непријатељу мој, ђаволе, што непрестано плавиш душу моју грехом, подмукли, заводљиви, злобни, што ме непрестано убијаш, помрачујеш, изнурујеш, покриваш стидом и срамом лице моје, када ћу се потпуно избавити од тебе благодаћу, милосрђем и човекољубљем Господа мога, Исуса Христа? Када ће ти бити одузета свака могућност да у срце моје изливаш отров злобе своје?
* * *
Шта ми је потребно? Ништа ми на земљи није потребно до најнеопходнијег. Шта ми је потребно? Потребан ми је Господ, потребна ми је благодат Његова, царство Његово у мени. На земљи, месту мог странствовања, мог привременог учења, нема ничег мог сопственог, све је Божје и све је привремено, намењено за моје привремено коришћење; што ми претекне – својина је ближњих који немају. Шта ми је потребно? Потребна ми је истинска, хришћанска, жива, делатна љубав, потребно ми је срце које воли, жали ближње, потребна радост због њиховог благостања и среће, жалост због њихових жалости и болести, због њихових грехова, слабости, размирица, недостатака, несрећа, сиромаштва; потребно ми је саосећање топло, искрено у свим околностима њиховог живога, радовање са онима који се радују, плач са онима који плачу. Доста је самољубља, егоизма, настојања да се живи само ради себе и да се све граби само за себе: и богатство, и сласти, и слава овога света, и умирати, а не живети, страдати, а не радовати се, носећи у себи отров самољубља, јер самољубље, које у наше срце непрестано долива велијар, јесте отров. О, да ми је да са псалмопојцем ускликнем: шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25-26) Господе, Ти си видилац срца мога, покрета његовог и ових редова! Подај ми то што иштем од Тебе! Мени је самоме то задобити немогуће, али све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Подај ми истински живот, развеј мрак страсти, одагнај силом Твојом силу њихову!
* * *
Какав је однос између речи и дела? Реч Божја је из небића у биће позвала свет видљиви и невидљиви; реч у устима Бога Логоса је била дело. Зато реч и дело међу собом треба да буду нераздвојни као што су душа и тело нераздвојни у свом постојању. Ко поштује и испуњава реч Христову верно и непрестано, у кога је реч дело, тај и сада чини велика и дивна дела, и његовој се речи све покорава: и демони се покоравају, и болести се исцељују, и моралност људска се изграђује.
* * *
Крст у Христу и Христос на крсту: крст је символ распетог Христа, Сина Божјег, зато су и знамење његово и сама сенка његова страшни за демоне, као знамење Христово, као сена Њега, Распетог. Зато је веома важно погружавање крста у воду и освећење њено; она услед тога бива лековита и прогања демоне.
* * *
Хришћанин је Божји сасуд, Божји храм, Божји дом. О, како је поштовања достојан прави хришћанин, како он ревносно треба да се удаљава од сваког греха, како су хришћани дужни да поштују један другог!
* * *
Премрски непријатељ настоји да уништи љубав љубављу – љубав према Богу и ближњем – љубављу према свету, његовим краткотрајним добрима и његовим поквареним, богопротивним обичајима, љубављу телесном, љубављу према богатству, почастима, задовољствима, разним играма. Зато на све начине гасимо у себи љубав према овоме свету и разгоревајмо љубав према Богу и ближњем кроз самоодрицање. Свака лепота у овоме свету (лепота лица) је слаба, ништавна сенка нестворене лепоте, неизрециве доброте лица Божјег; свако земаљско уживање ништавно је у поређењу са будућим уживањем. Молим се Господу да вера Христова продре у дубину срца мога, да дејствује у целом животу мом, да јеванђеље Христово продре у све мисли и осећања, речи и дела, у све кости и срж моју – и не само у мене, него и у све људе, као свесветска истина, премудрост и живот вечни. Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа (Јн. 17, 3).
* * *
Како миомиришу кости светитеља! Какви су чудесни миомириси мошти угодника Божјих! Како је велико добро стицање нетрулежне, миомирисне благодати Духа Светога и са њом живота вечног! Што јуримо за трулежношћу? Што заволесмо смрад грехова, страсти отровних?
* * *
Господе, за молитву Теби за нас приводимо свете, те миомире духовне, то миро миомириса Твојих! Прими њихове молитве за нас које миомиришу љубављу и чистотом и избави нас од смрада греховног, јер су нам срца нечиста и уста погана, и недостојни смо најслађе беседе са Тобом. Све је у нама земаљско, трулежно, погано, зло, а они, Твоји свети су миро најчистије, а особито Твоја Пречиста Мати, Твоја жива сјајна палата, чистија од сунчеве светлости, миомириснија од свих миомириса, јер су миомиром Њене светости, Њених божанских врлина небо и земља испуњени.
* * *
Са највећим страхопоштовањем изговарај име Божје, сећајући се да је Бог све привео из небића у биће, и да се све што постоји одржава у благостању једино Његовом добротом, свемогућом силом и премудрошћу Његовом. С крајњим страхопоштовањем изговарај име Исуса Христа, Сина Божјег, кроз Кога је све постало и Који свим управља; Који до сада све што постоји држи моћном речју Својом (Јев. 1,3); устројава годишња доба и промене лето, јесен, зиму и пролеће; чини да произрастају сви плодови земаљски; насељава земљу људима, животињама, ваздух птицама; мора, језера и реке – рибама; умножава род људски и снабдева га свим добрима, спашава од грехова и злих духова и припрема станове онима који Га воле у Царству небеском; Који, гле, и до овога дана и часа изводи светила да обасјавају земљу или да ублажавају таму ноћну, и до овога дана и часа разлива толико животворни ваздух ради дисања свих живих створења; Који је створио тако чудесно својство ватре која греје, пали и светли; земљу, кадру да се са лакоћом ваздушног мехура окреће око тако огромног светила какво је сунце, и око себе, кадру да, на реч Његову, пусти из себе безбројне врсте биља; воду, која може да се претвара у безбројно мноштво најразличитијих сокова у неизбројивом мноштву плодова, дрвећа, жбуња и трава. Бог наш је Бог чуда (Пс. 71, 18; 76, 15), Бог сведобри, свемоћни, премудри, Бог милости, милосрђа и човекољубља. Који је бог Велики као Бог наш? (Пс, 85, 10) Са страхопоштовањем изговарај и име Пречисте Мајке Господа Исуса Христа, Приснодјеве Марије, која нам Га је родила за спасење наше; Њом смо се удостојили безбројних добара од доброте Господње: опроштаја грехова, освећења, просвећења, обновљења, избављења од вечне смрти, узвођења на небо, усиновљења Богу, обожења и вечног живота. Са страхопоштовањем изговарај имена апостола Христових, очевидаца и слугу Његових што по целом свету пронеше божанско учење Његово и учврстише и раширише на земљи спасоносну веру и Цркву Христову, веру обновљења и спасења; имена мученика што се крвљу својом родише за живот вечни; преподобних што изнуривањем тела својих изнурише у себи грех и страсти и достигоше блажено обновљење и живот вечни; бесребреника што нестицањем својим стекоше бесцено благо духа и вечног живота, и свих светих.
* * *
Управо то тело које толико негујемо, пазимо, коме причињавамо задовољство, које украшавамо, јесте непријатељ душе наше, веома подао, опасан; оно се непрестано противи љубави Божјој, вољи Божјој, заповестима Божјим и упиње се да испуњава своју вољу, и испуњава је готово увек, сем када снажну препреку постави Господ Бог у добром и премудром промишљању Свом о нашем спасењу. И то тело са страстима и похотама треба увек распињати, а не неговати; треба га умртвљивати постом, бдењем, молитвом, трудовима, а душу вежбати у читању речи Божје, у богомислију, молитви.
* * *
Радостан сам и топло ми је на срцу и спокојан сам када се свецело душом својом окрећем ка мисленом сунцу, Сунцу правде, Христу Богу моме. И растапа се лед срца мога, отпада нечистота и трулеж његова, нестаје мрак, умиче смрт духовна, зацарује се живот небески, ништа земаљско ме не занима.
* * *
Који имају тајну вјере у чистој савјести. (1. Тим. 3,9) Чисто срце захтева света, божанска, наднебеска вера хришћанска да би благотворно деловала на све биће човеково, а у нечистом срцу она не може да обитава и да врши благотворне промене у њему: не може, ако се човек не исправља од својих порока. Ето зашто је и у хришћанству много званих, али је мало изабраних. Многи се називају хришћанима, али мало је оних који су заиста такви, мало је оних који доносе плодове Царства Божјег; ето зашто је и у хришћанству много безбожника, слободоумних, сујеверних, користољубивих, сластољубивих, блудника, пијаница, лопова и тако даље. Није вера крива што су хришћани такви, него су они који носе име Христово криви за своју непажњу према вери и њеним правилима, за своју нечистоту и за своју пристрашћеност према земаљском, због чега у своје нечисто срце не могу да сместе најчистије небеско благо веру Христову, те пропадају крај самог извора спасења. Тешко нама незахвалнима, злоћуднима, лажно умујућима, лакомисленима, сластољубивима и лењивима! Господе, шта да чинимо? Победи нас Својом милошћу, Својом љубављу, Својом премудрошћу, мудровање тела нашег уништи, силом доброте Твоје злобу нашу победи!
* * *
Сваки човек на земљи болује од греховне грознице, од слепила греховног, обузет је помамом греха; а како се грех највише састоји у злоби и гордости, то са сваким човеком, као са оним који пати од болести греха, треба поступати с кротком љубављу – то је важна истина коју често заборављамо; ми често, веома често поступамо супротно њој: једној злоби својом озлојеђеношћу придодајемо другу, гордости се одупиремо гордошћу. Тако у нама зло расте, а не умањује се; не лечи се, него се још више заражава. Господе, помилуј нас, помилуј род људски!
* * *
Пошто је у рају окусило забрањени плод, човечанство је добило тешку болест душе – пристрашћеност према овом краткотрајном животу, према овдашњим добрима и уживањима, ту свепогубну подвојеност срца између Бога и света, добра и зла; а како земаљска добра не засићују душу, створену за наслађивање духовним, вечним, бесконачним добрима, и како нису свима равномерно расподељена, и како због пристрашћености и слепе везаности за њих једни грабе веома много, други их имају веома мало, а неки нимало, то отуд проистиче вечити грех, непријатељство и смрт због поседовања; отуд завист и мржња појединаца и народа, отуд крвави ратови, отуд раскош једних и крајња беда других, преједање једних и гладовање других, упорно настојање једних да се домогну истакнутих, уносних положаја и тлачење других, отуд крађе, отимања, свако зло. Ето до чега је довело једење забрањеног плода: толико је зла починило да га се не можеш решити. И да се Син Божји није оваплотио, и пострадао, и умро ради спасења нашег, бесконачна несрећа би задесила цео људски род, тегобна, неописива несрећа, јер би сви погинули у греховима и у бесконачне векове кукали, шкргутали зубима у аду, без икакве наде на избављење, као што су сада непокајани грешници осуђени на те исте вечне муке.
* * *
Заокупљени испразношћу и испразним задовољствима, немате ни времена, ни жеље да проникнете у дух хришћанске вере, хришћанског Богослужења, и да упознате прописе црквене, циљ празника православне Цркве, постова, а нарочито значење сваке недеље или историјске успомене сједињене са сваком недељом. Ви понекад напамет знате који се комад давао у позоришту, од колико се чинова или појава састоји, какав му је садржај уопште и у појединостима, а суштину хришћанских Светих Тајни не знате, док ове онима који их достојно примају пружају живот вечни и неизрецива добра вечнога живота; ви не знате суштину Богослужења свете православне Цркве, мајке своје, која вас храни, греје, очишћује, освећује и укрепљује на својим светим материнским недрима; ви не знате садржај и значење ни вечерњег, ни јутарњег Богослужења, ни литургије и сталних песама, читања и обреда црквених. Позориште оправдавају и називају корисним и морално поучним или нешкодљивим, или, у најмању руку, мањим злом у поређењу са пијанством и развратом, и са тим циљем настоје да свуда уводе позоришта. Чуди ме да хришћани нису нашли боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта које и по пореклу и по значењу своме до данас чува карактер пагански, идолопоклонички, карактер ништавности, испразности, које је уопште најпотпунији одраз свих страсти и наказности овога света, похоте тела, похоте очију и гордости овоземаљске, и само веома, веома ретко јунаштава синова отаџбине а и тад, наравно, синова отаџбине земаљске, а не небеске. Све небеско, свето, што носи печат хришћанства позоришту је туђе, а ако кадгод и излази на сцену, то као предмет подсмеха; само име Божје, кога се боји сва творевина, ту се изговара једино у лакомислености, понекад са смехом, светогрдно; свештена звања, на пример, монашко – то анђелско звање – исмева се; поштовање према начелницима, према родитељима, према свештеним лицима подрива се када се јавно исмевају неки поступци тих лица који су за осуду, пред лицем свег друштва, пред лицем лакомислене омладине, чак и деце, за коју имена њихових родитеља и начелника треба да буду света. Понекад је довољна једна неучтива или непристојна реч о старијима да се подрије дужно поштовање према њима. Јесу ли хришћани постали толико лакомислени да не налазе боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта и да због њега остављају храм Божји, Богослужење, и да се драгоцено празнично време које је Бог дао ради поучавања у речи Божјој, у спасоносним размишљањима и у делима врлине, безумно траћи на испразности, на празан смех и глупа аплаудирања у позориштима? Не, како вам воља, али позориште је богомрска установа. Само проникните у његов дух и сложићете се: то је училиште безверја, изругивања, дрског исмевања свега и – разврат. Тешко оном друштву у коме је много позоришта и које воли да посећује позоришта. Истина, понекад је позориште, за људе наклоњене злу, од свих зала можда и понајмање. Ослушните мишљење народа, мишљење оних који су позориште много пута посећивали: они без устезања говоре да позориште води разврату. Само слепци, у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника (2. Кор. 4, 4), говоре да је позориште морално поучно. Не, хришћани треба обавезно да се поучавају закону Божјем, да чешће читају Јеванђеље, да се удубљују у Богослужење, да испуњавају заповести и прописе црквене, да читају дела светих отаца, духовне часописе како би се испуњавали духом хришћанским и живели хришћански. То су ваша позоришта!
* * *
О, колико су Ти болни били греси моји, Христе Спаситељу мој, Боже мој, када су Те шамарали, ударали, пљували, трњем главу Твоју пробадали и на крст приковали, када си у мукама неизрецивим висио на крсту мене ради, избављајући ме од најтежих, неизрецивих мука паклених! Али тог Твог самоунижавања, тих мука Твојих требало би чешће да се сећам да не бих чинио грехове и да бих усрдно испуњавао сваку врлину, да бих Тебе волео свим срцем, да бих испуњавао заповести Твоје спасоносне! А ја често заборављам ту страшну жртву коју је за мене поднео Син Оца небескога јединородни, сабеспочетни, савечни. Стога ми дај, Господе, чисто срце и стално покајање за спасење, дај ми да Ти остало време живота свога угодим!
* * *
Јеси ли Ме често искрено призивао на молитви, говори Бог грешнику; јеси ли често искрена срца благодарио за моја безбројна доброчинства која сваки ум превазилазе? Јеси ли Ми често приносио искрену жртву хвале да бих опет и опет изливао на тебе Своје милости? А шта Ја да чиним са твојим изопачавањем, са твојом поквареношћу, са твојим изопаченим умом и срцем, са твојом вољом која је сваког часа склона злу и пороку? Кога љубим онога и корим, бијем свакога сина кога примам (Јев. 12,6). Дакле, немој клонути, изобличавани, од Мене корени, него трпи. Свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности. (Јев. 12, 11)
* * *
За савршавање Божанске литургије потребна је узвишена душа или човек са узвишеном душом, који није везан никаквим овоземаљским пристрашћима, похотама и сластима, чије би цело срце било обухваћено огњем Духа Светога, пламеном љубављу према Богу и човечанству, према свакој души човечјој, нарочито души хришћанској, како би се увек искрена срца узносио ка Богу у молитвама. Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желио да се већ запалио! (Лк. 12, 49) Тај огањ је ниспослат на апостоле у виду огњених језика. И нама је неопходан тај огањ, за наша залеђена срца, да их увек загрева, смекшава, претапа и очишћује, да их просвећује и обнавља. Где наћи достојног јереја који би као Серафим горео духом, љубављу, славословљем, благодарењем пред Господом за таква чуда Његова према нама и у нама, доброте и премудрости? Ја, први међу грешницима, недостојно савршавам ту наднебеску Свету Тајну, јер ми је вазда срце нечисто, свезано похотама и сластима. Господе, Ти видиш дубине срдаца наших; али покропи ме исопом, и очистићу се, опери ме, и бићу бељи од снега (Пс. 50, 9). Ако чистога помилујеш, то није ништа чудновато, и ако праведника спасеш, то није ништа нарочито, али на мени грешном учини чудо милости Своје![2]4
* * *
Господе, благодарим Ти од свег срца јер си ме безброј пута спасавао од бешчашћа, насиља, жестине страсти, и гасио у мени огњене стреле нечастивог, и миром ограђивао душу моју, и росом благодати Твоје је хладио. Слава Теби, Многомилостиви и Свесилни, јер сам до сада благодаћу Твојом здрав и читав, и поред безбројних подмуклости према мени невидљивих и свезлобних непријатеља који траже да ме прождеру. Знам, Господе да ћеш ме и од свих лукавстава и подвала њихових избавити и спасти, на само Теби знане начине, за Царство Своје небеско, и не само мене, него и све који благочастиво живе и којима подваљују духови злобе: јер је Твоје да будеш милостив и да спасаваш оне који желе а чак и оне који не желе спасење. Хтео ја или не, речено је, спаси ме.[3]5
* * *
За спасење душа наших Господу се помолимо. Ко искрено пази на себе, непрестано примећује да душа пропада у сваковрсним гресима, да спава греховном смрћу, да непрестано бива поробљавана од ђавола и да носи тешке окове страсти, примећује то и усрдно уздише и моли се Господу за спасење душа, искупљених бесценом крвљу Христовом. Тако се душе наше свакодневно сурвавају у погибао у злоби, зависти, осуђивању, похлепи, сладокуству, преједању и препијању, у блуду, у лењости и немару, у чамотињи и роптању, у незнању, говорењу срамотних речи, празнословљу, лакомислености, слободоумљу, непокорности, дрскости и својевољности и осталим страстима. За вишњи мир: јер нема мира у костима нашим од лица грехова наших (Пс. 37, 4).
* * *
Својим богослужењем православна Црква нас васпитава за житеље небеске, учећи нас свакој врлини показаној животом Богомајке и свих светих, очишћујући, освећујући и обожујући нас у Светим Тајнама, дарујући снаге за живот и побожност (2. Петр. 1, 3). Зато треба без одлагања, разумно, побожно и радо посећивати Богослужење, нарочито у празничне дане, учествовати у Светим Тајнама покајања и причешћа. А они који се удаљавају од цркве и Богослужења постају жртве својих страсти и пропадају.
* * *
Са каквом материнском љубављу, или боље речено, божанском, Црква свакодневно као да нас носи у наручју своме, узносећи за све нас непрестане молитве Господу, увече, у поноћ, ујутро и око поднева; поучава нас, очишћује, освећује, лечи и укрепљује Светим Тајнама и на све начине нас на најнежнији и најкроткији начин руководи ка спасењу и вечном животу. Блажени су они свештенослужитељи и црквенослужитељи који разумеју ту љубав и ту бригу Цркве за спасење деце њене и који се труде да усвајају дух њен, да живе тим духом, да дишу тим духом и у цркви и ван ње, и који са срдачном пажњом и са страхопоштовањем савршавају молитве, песме и свештенодејства црквена, опомињући се да се свим тим спасавају и они сами и паства њихова.
* * *
Узвишено је биће човек, чудесно створење Божје, по икони Његовој саздано! Ако је он у стању пада способан за многа дивна дела која је учинио и чини, као што то непрестано видимо и у историји и у нама савременом свету, за шта је онда тек кадар у стању светости и савршенства? Али у њему највише пажње, дивљења, страхопоштовања, свесрдне благодарности заслужује то што може да се уподобљава своме Саздатељу Богу, што је предодређен за бесмртност, за вечно блаженство у Богу и са Богом, што ће једнога дана засјати као сунце, у Царству Оца свог небеског! Провиђајући ту славу верних изабраника Својих, Господ говори: тада ће се, у другом доласку, праведници засјати као сунце у Царству Оца свог (Мт. 13, 43).
* * *
На проскомидији се символично, сабрана око Јагњета (Агнец) Које узима на Себе грехе света, представља цела Црква, небеска и земаљска, црква првородних, на небесима записаних, и црква која војује са непријатељима спасења, на земљи. Величанствени призор који усхићује и дира душу! Значи, и ја сам у том друштву светих, и ја сам искупљеник Јагњета Божјег, и ја сам сунаследник светих, ако останем до смрти веран Јагњету! Значи, и сви моји ближњи су чланови те небеске, свете заједнице и сунаследници будућег царства! О, како треба да се рашири срце моје да би сместило у себе свакога, да би све волело, за сваког се старало, за спасење свих се бринуло као за своје сопствено! Ево мудрости и премудрости! Будимо једноставни, поступајмо у простоти срца са свима! Опомињимо се свога високог призвања и избора и стремимо ка његовом испуњењу непоколебиво, ради награде небеског призвања Божјег у Христу Исусу! Ми смо деца Божја и наследници Божји, сунаследници Христови (Рим. 8, 16-17).
* * *
Не гледај на туђе грехове и не понашај се непријатељски према ономе ко греши, ни у себи, ни споља, него имај пред собом своје грехове и усрдно се кај због њих, сматрајући себе заиста горим од свих; моли се са љубављу за оне који греше, знајући да смо сви склони сваком греху.
* * *
Прави хришћанин у овом животу поступа тако да он буде припрема за будући, а не живот само ради овдашњег века; он при делањима својим не мисли о томе шта ће о њему рећи овде, него шта ће рећи тамо, на небу; он себе увек замишља у присуству Бога, Анђела и свих светих и опомиње се да ће они једнога дана бити сведоци његових помисли, речи и дела.
* * *
По љубави према Богу и ближњем ја припадам небу, небески сам житељ, а по бригама, посебно овоземаљским пристрашћима – земљи, земљан сам, демонски. Господе и Владару живота мога, дух љубави даруј ми, слуги Твоме!
* * *
Љуби; са љубављу у срцу према Богу и ближњем све ћеш имати и нећеш оскудевати, јер где је љубав, тамо је и Бог; а Бог је све за нас, а пре свега живот наш, мир, сладост, блаженство. Необично је и жалосно видети због каквих испразних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем: због земног праха, у правом смислу речи, немерљивог и ногама гаженог, због новца, због хране и пића, одеће, стана, почасти, онога што пролази заједно са матером својом – земљом, и са нашим многобрижним телима – од праха.
* * *
Опомињи се Љубави која је положила живот свој за људе; и сам не жали живот свој за брата, те немилосрдно распињи свог телесног човека који се одвраћа од жртвовања за брата.
* * *
Незасита, похлепна тврдице! Да ли ти је новац, да ли ти је хлеб дао живот? Није ли Бог? Није ли реч Његова дала постојање и живот теби и свим осталим створењима? Зар Син Божји не држи свемоћном ријечју Својом (Јев. 1, 3)? Да ли се само новцем и хлебом, водом и вином одржава живот твој? Зар човек не живи о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4)? Нису ли прах новац и хлеб? Није ли нам хлеб најмање потребан за одржавање живота нашег? Све је Логосом створено и одржава се. Логос је извор живога и чување његово.
* * *
Оца, Сина и Светога Духа Бога у Тројици прослављају сва створења Његова: ангелски сабори који непрестано кличу трисвету песму и света Црква Христова, свети апостоли, мученици, архијереји, преподобни, праведни и сви свети, цео свет видљиви, сви истински хришћани који сада живе – цео свет. Истина тројичности Божанства је попут ваздуха који нас са свих страна окружује, који удишемо и којим смо свецело испуњени. Може ли се после тога сумњати у Божанство Сина или Духа Божјег? Колико дела видимо која се врше у име Оца и Сина и Светога Духа? Колико смо сила Духа Божјег на себи осетили и осећамо? Дух Свети је духовни ваздух разумних бића. Што је ваздух за физичка тела, то је Дух Свети за разумна и слободна бића. Он их испуњује, оживљава, освећује, умудрује, укрепљује; Син Божји је за нас пут, истина, живот (Јн. 14, 6), одмор – одморићу вас (Мт. 11, 28), радост – видјећу вас, и радоваће се срце ваше (Јн. 16, 22). Ми смо то сами на себи осетили и осећамо. И кога ћемо ко на супротно наговара после тога слушати? Да ли унутарња нашаптавања злог духа, тог мрачног духа који одише лажју, злобом, чамотињом, тескобом и огњем, који као дим, као прах ишчезава од имена и крста Господњег? Хоћемо ли тог маштара слушати и узнемиравати се због његових лукавстава? Поуздано знај да је он чисто порицање истине. Ако речем да Га (Оца) не знам, бићу лажа као и ви. Него Га Ја знам. (Јн. 8, 55) Већ и само то што он увек убија душу, доказује да је он лаж, смрт, а не истина, не живот. Ми знамо јединог виновника смрти – ђавола. Амин.
* * *
Ако светитеље будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах чути: сједињујуће начело с наше стране је вера, а са њихове, као и са наше – љубав, јер су и они у Богу, и ми смо у Богу Који је љубав (1. Јн. 4, 16).
* * *
Зашто је потребна дуготрајна молитва? Да би се дуготрајношћу усрдне молитве загрејала наша хладна, у дуготрајној таштини отврднула срца. Јер је чудно мислити, тим пре захтевати да срце које је окорело у овоземаљској таштини може брзо да се испуни топлином вере и љубави према Богу током молитве. Не, за то је потребан труд и труд, време и време. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) Царство Божје не долази брзо у срце када од њега људи тако усрдно беже. Сам Господ изражава вољу Своју да се не молимо кратко када као пример показује удовицу која дуго долажаше судији и додијаваше му молбама својим (Лк. 18, 2-6). А Господ, Отац наш небески, пре но што заиштемо зна шта нам је потребно (Мт. 6,8), у чему оскудевамо, а ми Га пак не познајемо како би требало, и световној смо таштини веома предани, а не Оцу небеском; и ево, Он по премудрости и милосрђу Свом наше потребе претвара у изговор за наше обраћање Њему. Обратите се, заблудела чеда Моја, макар сада Мени, Оцу вашем, свим срцем својим, ако сте раније и били далеко од Мене, макар сада загрејте према Мени вером и љубављу срца своја која раније беху хладна.
* * *
Служење Господу у храму достојно, срдачно, благочастиво, са вером живом јесте извор мира, радости и блаженства за душу нашу. Дакле, благочастиви свештеник, савршавајући службе, Свете Тајне, молитвословља, у самом делу свом налази за себе уживање и блаженство.
* * *
Реч Господња је дело, живот, постојање, од Онога Који јесте оно што јесте, од Живота живот, од Истине истина. Од ђавола, палог због маштарске гордости, који пожеле да присвоји немогуће и отпалог од живота и истине, потиче маштање, лаж, од смрти смрт.
* * *
Човек је, кажу, слободан, он се не сме или он себе не сме принуђивати ни у вери, ни у учењу. Господе, помилуј! Каква ђаволска мисао! Ако се човек не буде приморавао, шта ће онда бити од људи? Дедер, шта ће бити од тебе, гласниче новоизмишљених правила, ако себе не будеш принуђивао ни на шта добро, него ако будеш живео онако како ти налаже да живиш твоје порочно срце, твој горди, кратковиди и слепи разум, твоје грешно тело? Кажи, шта ће од тебе бити? Зар се ни на шта не принуђујеш, ако не на добро у правом смислу речи, а оно макар на неопходно и корисно? Како је могуће бити без самопринуђивања? Како је могуће и хришћане не побуђивати и не принуђивати на испуњавање прописа вере и благочашћа? Није ли у Светом Писму речено да се Царство небеско с напором осваја, да га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). А како не принуђивати нарочито дечаке на учење, на молитву? Шта ће од њих бити? Зар неће бити лењивци, обешењаци? Зар се неће научити сваком злу?
* * *
О садашњим доброчинствима. Ти се потпуно наслађујеш земаљским добрима, подајеш сиромасима, али себи више угађаш, значи чиниш добра дела без иоле самопожртвовања. Нису велика дела твојих доброчинстава. А сем тога? Како су доброчинства привидна! С добротворним циљем праве забаве, то јест пре свега желе свесно да послуже свом греховном телу, ђаволу, а тек потом ближњем и Богу. Али то, господо, уопште није доброчинство! Само носи назив доброчинства. Нећемо чинити зло да дође добро (Рим. 3, 8). Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. (Лк. 6, 25)
* * *
Када се молиш Господу и измољаваш од Њега за себе или за друге добра духовна, небеска, вештаствена, земаљска, тада ради потпуне уверености да ћеш добити оно што иштеш или уопште добро које нам је по суду премудрости и доброте Божје најпотребније, имај у уму и у срцу следеће речи Спаситељеве: иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 7-11)
* * *
Приликом читања познатих истина не говори: ово није ново, ово знам, ово сам исто тако рекао. Све то је гордост ђаволска; услед таквог настројења јавља се следеће мудровање: ја све знам, добро и зло. То готово да ово значи: ја сам свезнајући. А многи не читају проповеди и духовне књиге зато што наводно све знају, зато што је тамо све једно те исто што они одавно знају, док световне књиге у којима је управо једна те иста најиспразнија овоземаљска таштина, читају радо и више пута. О, нечисте муве, које се храните цркотином!
* * *
Господ нас све позива у заједницу божанске природе Своје. а ми смо дужни да брижљиво међу собом чувамо јединство Духа свезом мира, као удови тела Христовог, као удови један другоме. Јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25)
* * *
После достојног савршавања службе и Свете Тајне увек од све душе благодари Господу кратком молитвом што те је удостојио да од свег срца са вером и љубављу послужиш Њему, Његовим најчовекољубивијим намерама и делима, јер служење наше Господу, Творцу и Искупитељу нашем, јесте највећи дар и доброчинство нама грешнима, веома плодно како за оне који преко нас примају освећење и спасење Божје, тако и за нас саме, зато што умирује, оживотворује и радује. Треба увек благодарити Господу што је благоволео да нас, грешне и недостојне слуге Своје, учини својим сарадницима као што вели апостол: Јер ми смо Божији сарадници (1. Кор. 3, 9), слугама Својим и управитељима Тајни Својих: тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих (1. Кор. 4, 1). А шта пак чине многи од нас? Службу, Свете Тајне и молитвословља савршавају нерадо, мртво, немарно, ужурбано, са изостављањима, желећи да брже заврше свето дело и похитају ка овоземаљској таштини. Каква страшна обмана и какав тешки грех! Нехотице се притом сећаш страшних речи Господа немарним извршитељима Његовог дела: проклет био ко немарно ради дјело Господње (Јер. 48.10)! Рекох: каква страшна обмана! Да, страшна обмана, јер ми услед слепила свога пренебрегавамо речи Светога Духа, који дише у молитвословљима Светих Тајни и служби, пренебрегавамо управо оно што би за нас при правом старању и усрђу служило као извор преслатког мира, радости у Духу Светоме и чак као извор здравља телесног, јер речи молитава, приликом служби и Светих Тајни, које се читају са вером, благочашћем, страхом Божјим, мирно, пламтећег духа, имају несумњиво и чудесно својство да уједно са душом оживотворују, укрепљују и исцељују и само тело наше. То је познато из искуства. Тешки грех, кажем, зато што немарно савршавајући Свете Тајне скрнавимо светињу Господњу. А шта треба чинити да би се Свете Тајне и службе савршавале достојно, брижљиво, пламтећег духа? Треба увек имати живу веру да је Бог наш Коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, увек са нама, да нас гледа и да је на прву нашу реч искрене молитве за помоћ спреман да нам помаже у светом делу, јер нам је молитва вере, као дисање телу нашем, сасвим неопходна док живимо на земљи; што је дисање за тело, то је молитва вере за душу. Опомињући се да је Сведржитељ увек са нама, и заиста Га имајући у мислима својим, одбацујући од срца свога свакојаке помисли, сумње овоземаљске, бриге и пристрашћа, увек ћемо достојно савршавати дело Божје.
* * *
О лицемерној молитви. Да ли су фарисеји за себе мислили да се лицемерно моле? Нису тако мислили; сматрали су да су у праву у самом лицемерју. Оно је код њих прешло у навику, постало, тако рећи, њихова природа, и они су мислили да Богу приносе службу својом молитвом. Мисле ли садашњи хришћани лицемери да се лицемерно моле и лицемерно живе? Не мисле. Они се моле свакодневно, можда и дуго, моле се по навици, уснама, а не срцем, без срдачне скрушености, без чврсте жеље за исправљањем, само да се испуни уведено правило – и мисле да Богу службу приносе (Јн. 16, 2), док молитвом својом навлаче на себе само гнев Божји. Сви ми смо мање или више грешни зато што се лицемерно молимо и за то ћемо примити велику осуду. Смируј се, сматрајући себе травом која је ништа у поређењу са вековним храстовима, или бодљикавом трњем које је ништавно, безначајно у поређењу са велелепним миомирисним и нежним цвећем, јер ти си трава, ти си бодљикаво трње због страсти својих.
* * *
Када подајеш ономе ко тражи, ко није сиромашан, ко је здрав и по свој прилици не заслужује милостињу, због чега ће срцу твоме бити жао удељене му милостиње, покај се због тога, јер и нама божанска Љубав подаје добра своја иако их и без тога имамо довољно. Љубав према ближњем овако треба у теби да збори: иако има, није лоше ако увећам његово благостање (а истину говорећи једна или две-три копејке неће много увећати и поправити његово благостање). Мени Бог подаје, па зашто да и ја не подам ономе коме је потребно? Кажем: коме је потребно, јер ко ће пружати руку без потребе? Ако би ти само по заслугама добијао од Бога дарове Његове доброте, можда би морао да просјачиш. Бог према теби није штедар по заслугама, а и ти сам желиш да Он буде штедар. Та како онда не желиш да будеш штедар према браћи својој, имајући и сувише?
* * *
На све у свету гледај као на пролазну сенку и ни за шта се срцем не прилепљуј, ништа не сматрај великим, ни у шта се не уздај. Прилепљуј се само за нетрулежног, невидљивог, премудрог Бога. Нама, који не Гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2. Кор. 4, 18)
* * *
Лечење душевних болести (страсти) потпуно се разликује од лечења телесних болести. Код телесних болести треба се задржати на болести, испрати болесно место благим средствима, топлом водом, топлим облогама и друго, а код душевних болести није тако: ако те је снашла болест, не задржавај на њој пажњу, не повлађуј јој, не греј је, него је туци, распињи је; чини потпуно супротно ономе што она тражи; обузме ли те мржња према ближњем, што пре је распни и одмах заволи ближњег; обузме ли те шкртост, што пре буди дарежљив; притисне ли те завист, што пре жели добро; заокупи ли те гордост, брзо се понизи до земље; обузме ли те среброљубље, што пре узнеси хвалу нестицању и поревнуј за њега; мучи ли те дух непријатељства, заволи мир и љубав; савлађује ли те стомакоугађање, што пре поревнуј о уздржању и посту. Сва уметност лечења болести духа састоји се у томе да се на њима нимало не задржава пажња и да им се нимало не повлађује, него да се одмах одсецају.
* * *
Када је реч о испуњењу онога што у молитви иштеш од Бога, веруј да као што је теби лако да изговараш речи, тако је Господу лако и неупоредиво лакше да испуни сваку реч твоју, и ако постоји реч, постоји и дело, јер у Господа нема речи без дела, не враћа се Њему реч празна, по казивању Његовом (Иса. 55, 11). На молитви стално се опомињи да је Бог Онај Који јесте – од Њега је све: и мисао о чему било, и реч о чему било, и дело, и све, да је премудар, свемогућ, сведобар.
* * *
Како много губе људи у кућном разговору који воде тек да би о нечему причали, тиме што не говоре о Богу! Како би жив, плодан и разноврстан био њихов разговор! Код верујућих би тада из утробе њихове потекле реке спасоносних речи (Јн. 7, 38). Колико би такви разговори пружили поуке, смирења, истинске сладости! Док се сада, не говорећи у кућним круговима о Богу, већ о световној таштини, људи брзо исцрпљују у разговору, досађују и потом убијају драгоцено време у глупим играма или плесовима. Непријатељ рода људскога запазио је ту слабост у људима да се баве испразним, тричавим разговорима и уопште да проводе време у испразним забавама; он је извукао и извлачи за себе из те слабости огромну корист: основао је позоришта, циркусе – право оваплоћење таштине, право исмевање људске таштине, и безумни међу људима, склони таштини, лењости и нераду, радо посећују та позоришта и циркусе, не налазећи за себе бољег занимања које би пружило спокојство и пријатност њиховом духу. Таштина над таштинама – све је таштина. Бога се бој, и заповијести Његове држи, јер то је све човјеку. (Проп. 1,2; 12,13)
* * *
Болестан си, и болест твоја је веома мучна: клонуо си духом, потиштен си; обузимају те мисли једна мрачнија од друге; твоје срце и уста твоја спремни су за роптање, хулу на Бога. Брате мој, прими од мене искрен савет: храбро трпи болест своју и не клони, напротив, ако можеш, радуј се својој болести. Та чему да се радујеш, упитаћеш, када те ломи уздуж и попреко? Радуј се томе што те је Господ казнио пролазном казном како би очистио душу твоју од грехова, јер кога љуби Господ онога и кори (Јев. 12, 6); радуј се што сада не удовољаваш оним страстима којима би удовољавао да си здрав; радуј се што носиш крст болести и, значи, идеш уским и тужним путем који води ка царству. Болести, по нашем мишљењу, представљају само бол, непријатност, ужас: ретко ко је од нас током болести свестан користи коју души нашој доноси болест; али у премудрог и сведоброг Промислитеља Бога ни једна болест не остаје без користи за душу нашу. Болести су у рукама Промисла исто што и горки лекови за душу нашу који исцељују њене страсти, рђаве навике и склоности. Ниједна болест која нам је послата неће остати бескорисна. Стога треба имати у виду корист од болести да би се лакше и спокојније могло страдати. Ко пострада тијелом, престао је да гријеши (1. Пт. 4, 1), речено је у Светом Писму.
* * *
Љубав Господња већа је од љубави мајчинске. Мајка ме је носила у утроби и донела ме на свет Божјим устројењем, потом је почела да ме доји, милује, носи у наручју; а када сам почео да ходам, престала је да ме носи у наручју своме, а још раније је престала да ме доји. И Господ ме увек, тако рећи, носи у утроби Својој: који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56), или: пошто ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Отк. 3, 16); увек ме носи у наручју Своме: на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда Мном (Иса. 49, 16); Који држи све моћном ријечју Својом; Он је снага моја, спокој мој, сладост и радост моја, светлост ума и срца мога; Он ме стално храни, као што мати доји, разноврсним производима земље. Он је моја храна јака и пиће неисцрпно.[4]6 Родитељи нас, пошто одрастемо, остављају, као и ми њих, јер је речено: оставиће човјек оца својег и матер, и прилијепиће се жени својој – Мт. 19,5 – (или дословно схваћеној, или у пренесеном значењу Христу, Који је највиша и најсветија љубав, већа од љубави жене која воли). И Господ нас од почетка нашег постојања до смрти наше ни једног трена не оставља (зидови су твоји једнако преда Мном), сваког часа промишљајући о нама, као квочка о својим пилићима. Он је нада и у смрти нашој, Он је живот по смрти нашој, Он утеха наша на суду Његовом, Он нас ни тада[5]7 неће постидети, и увешће нас у вечне станове Царства небеског.
* * *
Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосећања грехова наших; побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај грехова, ја нисам крив, нисам грешан; или: моји су грехови лаки, људски, као да треба да буду демонски; или: није ми лоше да живим и у греховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте речи. Осетимо дубоко, дубоко, свим срцем безбројна безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролијмо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгневљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс. 142, 2), већ само искреним покајањем због грехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу; немојмо заборављати да смо сада дошли да за дуги период безаконог живота умилостивљујемо Владику живота нашег и праведног Судију нашег. Зар је тад време за хладноћу и равнодушност које се не одобравају ни у друштву у односима са људима; не треба ли цела душа наша да се претвори у огањ духовни и излије у сузама чистосрдачног кајања? О, Боже наш, Боже наш, безакоња наша се у правом смислу умножише више од власи на главама нашим, више од песка морског, а ми их не осећамо, равнодушни смо према њима, чак не престајемо да их волимо. Шта ако Ти на сва безакоња наша будеш гледао. Господе?… Ко ће тад опстати пред Тобом, Господе! (Уп. Пс. 129, 3) Даруј свима нама, Господе, дух скрушен и срце смирено да бисмо Ти принели истинско покајање. Амин.
* * *
Када вера твоја у Господа за живота и благостања твога или у болести и приликом одласка из овога живота ослаби, када се буде гасила услед овоземаљске таштине или због болести и због ужаса и таме смрти, погледај тада умним очима срца на мноштво праотаца, патријараха, пророка и праведника (на Симеона Богопримца, Јова, пророчицу Ану и друге), апостола, архијереја, мученика, преподобних, бесребреника, праведних и свих светих. Види како су они и за живота непрестано управљали поглед ка Богу и приликом одласка њиховог из овога живота умирали у нади у васкрсење и живот вечни, и буди им подражавалац. Ти живи примери, тако многобројни, кадри су да учврсте колебљиву веру сваког хришћанина у Господа и у будући блажени живот. Много губе у погледу благочашћа и хришћанске наде оне хришћанске заједнице које не поштују свете и не призивају их у молитвама. Они сами себе лишавају великог укрепљења вере примерима нама сличних људи.
* * *
Када клоне дух твој у болести и са ужасавањем почне да замишља смрт, умири тад и утеши узнемирено, преплашено и жалосно срце своје следећим речима: Ти, Господе, дубином мудрости човекољубиво све устројаваш и свима што је корисно подајеш. И веруј да ће нам Он неизоставно устројити на добро: било да је живот, било да је болест, или искушење, било да је туга, или смрт, тако да боље нећеш моћи ни да пожелиш. Не говори: још ми је рано за умирање, још бих да поживим у славу Божју, на корист сродницима, ближњима; још бих да видим света, да се науживам добара земаљских. Буди захвалан Богу и за то што си се до сада користио Његовим добрима, милостима, штедростима Његовим. Сада се покори Његовој вољи, Његовом позиву, а ипак у исто време не губи наду и у продужење овдашњег живота.
* * *
У срце своје могу да сместим и Бога и људе вером и љубављу, молитвом вере и љубави. Како је дубоко и пространо срце човеково! Како је велик човек!
* * *
Прави пастир и отац своје пастве живеће у захвалном сећању њиховом и по смрти својој: она ће га прослављати и што се он мање буде брину о свом прослављењу овде, на земљи, уз своје усрдне трудове за спасење њихово, то ће више засјати слава његова по смрти: он ће их и мртав терати да говоре о њему. Таква је слава оних што се труде на корист општу!
* * *
Ти си добровољно пало, грехом искварено биће: ето где ти је најснажнија побуда за молитву; свакодневно добијаш највеће милости од Бога: ето где ти је снажна побуда за благодарење Богу; свакодневно сазрцаваш дела свемоћи, премудрости и доброте Божје: ето где је подстицај за свакодневно славословље.
* * *
Пројављивање у људима сатанске гордости. Гордост се најчешће показује у томе што онај ко је њоме заражен чини себи једнакима све или бар многе који су изнад њега по узрасту, по власти, по способностима, и не трпи да буде испод њих. Ако је горд човек потчињени, он не поштује како доликује начелника, не жели да му се наклони, не поштује његове наредбе, извршава их нерадо, из страха; он изједначава себе са свим образованим људима и у поређењу са собом не даје предност никоме или веома, веома малом броју људи; ако је учен или чак неук, син или кћи, не указује дужно поштовање родитељима и доброчинитељима, нарочито простим и грубим, сматрајући их себи једнакима и чак нижима од себе. Треба се изузетно чувати поређења себе са другима у било ком погледу, и себе сматрати нижим од свих, макар ти и заиста у нечему био бољи од многих или раван веома многима. Све добро у нама је од Бога, није наше. То није од нас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао. (Еф. 2, 8-9) Све ове дарове дијели један и исти Дух… (Исп. 1. Кор. 12, 4; 11) И како се туђим добром гордити и изједначавати са онима који су Самим Богом и друштвеним поверењем постављени изнад мене? Дакле, не сједај у зачеље, да не буде неко угледнији од тебе. Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лк. 14, 8; 18, 14)
* * *
Када говоримо о Богу славе, о вољи Његовој, закону Његовом, тада треба потпуно да заборавимо на сопствену славу и да се потпуно погрузимо у сазрцавање славе Божје или премудре, сведобре воље Његове; тада не треба да мислимо на своје недостатке које ђаво убацује у свест нашу и у осећање наше да би нас унизио у нашим сопственим очима, гурнуо у лажни стид, чамотињу и очајање. Треба памтити да нема савршенства на земљи ни у чему, па тако ни у слави: јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо (проповедамо) – 1. Кор. 13, 9. И ко се стиди и црвени због свог несавршенства, тај се стиди привида који му се показује у његовој сопственој уобразиљи, тај се горди својим умишљеним савршенствима.
НАПОМЕНЕ:
- Молитва Пресветој Богородици на повечерју
- Исп. Молитва вечерња светог Јована Дамаскина: превод оца Јустина Поповића.
- Молитва вечерња светог Јована Дамаскина: превод оца Јустина Поповића.
- Акатист Сладчајшем Господу Исусу Христу. 10. икос; превод оца Јустина Поповића.
- Акатист Сладчајшем Господу Исусу Христу. 5. икос; превод оца Јустина Поповића.
Tags: Свети ЈОВАН Кронштатски
