МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
 
Где је сада читање у кућама богонадахнутог Псалтира који улива тако велику веру у Бога, тако чврсто поуздање у Бога у искушењима, у болестима, у невољама и тугама, и такву пламену љубав према Богу? Где је читање богонадахнутих псалама који су били омиљено штиво наших предака, не само обичног народа, него и великаша и самих кнежева? Нема га: зато у многима нема вере, наде хришћанске и љубави према Богу и ближњем, а има безверја, очаја, мржње. Нема пламене молитве, нема чистоте живљења, нема духа скрушености због грехова и умилења, нема правде, мира и радости у Духу Светоме. Већина хришћана је прожета духом света, духом часописа, новина и уопште световних писаца који су сами са своје стране прожети духом паганским, а не хришћанским, духом порицања богонадахнутости светог Писма и уздизања себе самих, свог гордог и надменог разума, духом овоземаљске таштине.
* * *
Све што нам Црква ставља у уста и у уши јесте истина, дисање или поука Духа Светога. Имај страхопоштовања пред сваком мишљу, сваком речју Цркве. Памти да је област мисли и речи Божји посед, као и сав свет, видљиви и невидљиви. Ништа ти своје немаш, чак ни мисао, ни реч. Све је Отац наш, све је Бог. Слиј се у општи поредак, као што се злато лије у одређене калупе, или као што је природа састављена у једну складну целину. Не живи себичним, одвојеним животом.
* * *
Пуцање леда на морима и рекама је слика ослобађања душе наше од тела. Ослободивши се леда, воде се налазе лицем у лице са ваздухом који почиње да их таласа, и са сунцем које почиње у њима да се купа: тако и чисте душе, ослободивши се тела, бивају лицем у лице са Христом, Он их освежава и Он их обасјава. Док су покривене леденим омотачем, воде као да се налазе у тамници, у оковима, немају непосредни контакт са ваздухом и са сунчевом светлошћу: тако и душе наше, док живе под телесним омотачем, немају непосредно општење са Богом и са светима, већ само путем свог омотача, делимично, а када спадне омотач телесни, тада ћемо угледати Господа лицем у лице, као што су воде након пуцања леда непосредно окренуте ка сунцу и долазе у непосредни додир са ваздухом.
* * *
Наше је срце просто, једно, јединствено, и стога не може служити двама господарима: Богу и мамону (Мт. 6,24), то јест богатству; значи, не може се искрено служити Господу и уједно имати пристрашћеност према земаљским стварима, јер све то спада у мамона. А и недостојно је човека робовање богатству, јер је оно земља и прах. Све земаљске ствари, ако се за њих привезујемо срцем, чине га грубим, земљаним, и од Бога, и од Мајке Божје и свих светих, од свега духовног, небеског и вечног нас одвраћају и привезују нас за земаљско, трулежно, пролазно, а такође и од љубави према ближњем одвраћају. Да би се довршило све што је речено, треба још казати да дух привезаности за земаљско, попустљивости и сажаљења према земаљском јесте дух ђаволски и да се ђаво сам усељује у човека преко његове привезаности за земаљско; он често улази у наше срце, као безочни победник, преко тренутног пристрашћа према земаљском које није одмах одбачено, помрачујући, притискајући, убијајући дух наш и чинећи га неспособним за било какво дело Божје, заражавајући га гордошћу, хулом, роптањем, презирањем светиње и ближњег, противљењем, чамотињом, очајањем, злобом.
* * *
Нас ради Господ се оваплотио, страдао, распет био, и умро, и васкрсао. Нас ради Он је и Мајку Своју Пречисту Дјеву Марију свим врлинама благоукрасио и свим божанским силама снабдео да би нам Она, премилосрдна и свесавршена, после Њега била све. Дакле, да за нас не буде бескорисна благодат Божја којом је испуњена Владичица наша. Да сви притичемо са смелошћу и надом ка чудесном, и свесилном, и пречистом покрову Дјеве. Тиште ли нас греси – помолимо Јој се да нас исопом молитава Својих очисти од сваке нечистоте тела и духа.
* * *
Од чега потиче хула и презир према духовној речи? Од гордости срца нашег, од надмености, ситости нашег разума.
* * *
Непрестано примећујеш да Бог никакву, ни најмању тренутну нечистоту не трпи у теби, и да те одмах пошто у срце пустиш какву нечисту помисао, напушта мир а уједно и Сам Бог, и да постајеш сместиште ђавола ако одмах не одбациш грех, тако да о свакој помисли греховној, тим пре о речи и делу греховном, треба рећи: то је ђаво; а о свакој помисли светој и доброј, као и о речи и делу, треба да кажемо да је то Бог или да је то од Бога. И замисли сад каква је преукрашена, чиста и непоколебива палата Сведржитеља пресвета душа и пречисто тело Богомајке у Чију се утробу уселио Бог Логос и у Њој обитавао као Божанство, душом и телом пречистим? Замисли каква је Она вечна, бесконачна, непромењива светиња! Замисли каквог је страхопоштовања и прослављања Она достојна! Замисли ко смо ми – трске које повија вјетар (Мт. 11,7) ђаволски; дунуо ђаво својом хулом у наше срце, и сада се од његове хуле повијамо, смућујемо, клонемо, док треба презирати сва његова хуљења или не обраћати пажњу на њих, као на маштања.
* * *
Као што су у Богу Отац, Син и Свети Дух нераздељиви, тако и у молитви, и у животу нашем мисао, реч и дело треба да буду такође нераздељиви. Иштеш ли штогод од Бога, веруј да ће бити, да ће се десити оно што тражиш, како Богу буде угодно; читаш ли реч Божју – веруј да је све о чему се у њој говори било, јесте и да ће бити, или да се десило, да се дешава и да ће се десити. Тако веруј, тако говори, тако читај, тако се моли. Велика је ствар реч. Велика је ствар душа која мисли, говори и дела, образ и подобије Тројице свемогуће. Човече, познај ко си, и понашај се у складу са својим достојанством.
* * *
Добра Владичице, покажи и увек показуј власт Твоју нада мном и над људима Твојим, богобојажљивим и кротким – избављајући нас, по молитви нашој, од нечистих, злих и хулних помисли, од свих грехова и страсти, и од свих лукавстава демонских, као добра Мајка Божја.
* * *
Владичици Богородици, светим Анђелима и свим светима моли се као Самом Духу Светом, а особито као Светој Тројици Која њих освећује и у њима обитава. Они ће у нама једно бити. (Јн. 17,21) Свет јеси, Боже наш, и у Светима обитаваш. (Возглас) Амин.
* * *
Сви ми живимо у неком преласном помрачењу срца и ума, али Господ Исус Христос је просветљење наше. Светитељи нас увек виде благодаћу Божјом, јер су они у Богу и Бог је у њима; они су један дух с Господом (1. Кор. 6,17), а Господ све види, све чује. Стога, гледајући у цркви, на пример, иконе светих Божјих, веруј да те они виде, а особито срце твоје.
* * *
Ма чиме, ма каквим страстима те непријатељи нападали, трпи без чамотиње, без озлојеђености, са кротошћу и смирењем, и не допусти у срцу покрет нестрпљења, злобе, роптања и хуле.
* * *
Сва твар сведочи о бесконачној доброти и правди Творца, сам сатана и његови анђели својим срамним битисањем и свезлобним лукавствима према људима доказују неизмерну доброту и правду Творца; јер ко су раније били сатана и његови анђели? Какве светлости, какве ризнице коликих добара, и чега су се лишили због своје одлучно добровољне незахвалности, гордости, злобе и зависти према Господу? Нису ли пали потпуно смишљено и намерно, са циљем да вечно војују против Творца и Његових створења, разумно словесних људи? Судећи по злобним дејствима сатане у свету, по мноштву и снази њиховој, можемо слутити какав је велики, моћан дух био сатана, негдашњи Деница (јутарња звезда, зорњача, звезда даница – име луцифера, началника палих ангела, дато му због блиставих савршенстава којима је био обдарен од Бога, прим прев.). Судећи по обиљу помрачења и обмане његове у људима расутим по целом свету (који заводи сву васељену – Отк. 12,9), може се слутити како је некада био светао и препун истине! Био си у Едему врту Божијем; покривало те је свако драго камење. (Језек. 28,13) Судећи по свелукавим телесним и нечистим жељама које изазива, може се закључити колико је у доброти својој, коју беше добио од Творца, био пријатан, мио! Судећи по подмуклости и злим лукавствима, може се слутити како је паметан био и колико је добра могао донети, како би могао много да послужи Творцу Своме у Његовом промишљању о нижим духовима или о људима. По том злом, огромном колосу, сатани, судите како је величанствено, добро, преукрашено, пресветло, моћно, умно створење некада био сатана. Колико је дарова Творчевих поседовао и чега се лишио због свог злог и хотимичног безумља! По злоби његовој у људима судите колико је некада био добар; по зависти судите о његовој пређашњој добронамерности; по безграничној његовој похлепи и шкртости у људима судите о његовој штедрости, по његовој гордости – о његовој, од Бога добијеној, величини; по његовој чамотињи у људима, досади, тузи која понекад бива неиздржива – о његовом негдашњем блаженству. Јер он негда беше онолико добар, колико је сада зао! Он служи као вечна лекција смирења и покорности за све Анђеле небеске и за све добромислеће људе: јер ма колико Анђели били савршени или ма колико људи били паметни и уопште ма колико у нечему били савршени, они све то имају једино од доброте Творца, а не сами од себе, и треба за све да благодаре Творцу и да моле за све са несумњивом вером у Његову доброту и свемоћ, у нади да ће све добити од Њега. Зли дуси су пали са гордости и злобе: то је лекција за све људе да се смирују пред Творцем, да себе сматрају за ништа и да све приписују Творцу, и да живе само Творцем и испуњавањем Његове воље, и – чудесна су дела Твоја, Господе – оно што није могао и није желео да стекне даница уза сву своју мудрост, стекла је Дјева из рода пропадљивог и уједно духовно бесмртног; Пресвета Дјева Марија је стекла Себи смирење неупоредиво, стекла је највишу светињу. Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом! Погледа Господ на смјерност слушкиње своје. (Лк. 1, 28; 48) Тако се и сви ми, као они који су сами по себи права ништавност, као они који све имају од Бога, сем греха, морамо непрестано и дубоко смиривати пред Творцем, у свему прибегавајући Његовом милосрђу.
* * *
Без благодатне помоћи не можеш победити ниједну страст, ниједан грех – зато вазда тражи помоћ од Христа Спаситеља свога. Он је ради тога и дошао у свет, ради тога је пострадао, умро и васкрсао да би нам у свему помагао, да би нас спасавао од греха и од насиља страсти, да би нас чистио од грехова наших, да би нам Духом Светим давао снагу за чињење добрих дела, да би нас просвећивао, укрепљивао, умиривао. Говориш: како се спасти кад је на сваком кораку грех и сваког трена грешиш? Одговор на то је једноставан: на сваком кораку, сваког трена призивај Спаситеља, сећај се Спаситеља и спашћеш и себе и друге.
* * *
Користите се Мојим даровима не појединачно, као самољупци, већ као деца Моја код које све мора бити заједничко, не жалећи да другима забадава нудите плодове Моје, дела руку Мојих, сећајући се да их Ја вама дајем забадава, због Моје очинске доброте и штедрог човекољубља. Овако бива у породици. Када отац или мајка или брат донесу поклоне, отац их дарива свој деци својој, или брат својој браћи, и ако деца, браћа и сестре, сви живе у узајамној љубави, онда она нису задовољна и срећна ако отац или брат некоме од њих не дарује поклоне и ако макар једном од њих не да оно што је дао другима. А зашто? Зато што се благодарећи узајамној љубави осећају као једно тело, зато што сви они као да су једно, исто лице. Нека тако поступа и свако од вас. А Ја знам како да вас наградим за љубав која Ми је толико угодна. Ако сам милостив и према онима који не испуњавају Моје заповести (у једнога богатог човјека роди њива – Лк. 12, 16), како онда нећу бити милостив према истинским чедима Мојим којима сам заправо и наменио све Моје милости? Да, бићу милостив. Сажалићу се на кога се сажалим. (Рим. 9,15 (2. Мој. 33, 19))
* * *
Сваки пут кад паднеш, устани и спашћеш се. Грешник си, непрестано падаш, научи да устајеш; побрини се о задобијању те мудрости. Ево у чему се та мудрост састоји: научи напамет псалам Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, на који је цара и пророка Давида надахнуо Дух Свети и изговарај га са искреном вером и надом, скрушена и смирена срца: после твог искреног покајања, израженог речима цара Давида, истог трена ће ти од Господа засјати опроштај грехова, и ти ћеш осетити мир душевних сила својих. Главно је у животу – ревновати о узајамној љубави и никога не осуђивати. Свако ће за себе дати одговор Богу, а ти у себе гледај. Злобе се чувај.
* * *
Православни хришћани су као породица, деца Исуса Христа, а у доброј породици мајка увек ужива велико поштовање (Мајка Божја), као што и млађа браћа уважавају и поштују старију коју подражавају. Лутерани и англиканци! Зашто код вас тога нема? Зашто код вас Мајка Божја не ужива дужно страхопоштовање и свечано уважавање и поклањање? Зашто свети Анђели и свети Божји људи не уживају свечано поштовање и поклоне? Зашто не желите да им подражавате? Или ви само Бога поштујете, само се Њему клањате? Али ви морате имати на уму да су Мајка Господа Исуса Христа, свети Анђели и свети људи чисте иконе Божје, пријатељи Божји, као што је и Аврам назван пријатељем Божјим. Па како се не клањати живим иконама Божјим, чедима и пријатељима Божјим?
* * *
Свет је дом. Градитељ и домаћин тога дома, Творац и Отац људи хришћана који у њему живе јесте Бог. Мајка у томе дому јесте Пресвета Богородица. Ходи увек у присуству свога Оца у љубави и послушности према Њему; као и у присуству наше заједничке Мајке Пресвете Богородице – у светој љубави, страхопоштовању и послушности према Њој. У својим духовним и телесним потребама, у тугама, искушењима и болестима обраћај Јој се са вером, надом и љубављу. Буди свет, као што је свет Господ Бог, Творац и Отац твој, као што је света Владичица, Мајка Божја и по Спаситељу Мајка наша. Жено, ето ти сина! Ево ти мајке! (Јн. 19, 26; 27) Да не бисмо посумњали да преузвишену Мајку Бога Вишњег, пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу треба да називамо својом Мајком, предвечни, Божанствени Син Њен, Господ Исус Христос, отклонио је нашу сумњу, непосредно дозволивши нама или онима од нас који ревнују за светињу да Је називамо својом Мајком: ево ти Мајке. Јер у лицу светог Јована Богослова то је речено и нама хришћанима. Да, Она је и заиста најнежнија, добропромислитељна, свесвета Мати наша која ка светости управља нас, чеда своја.
* * *
Веома јасно видиш да ти је изузетно тешко, а без благодати Божје и усрдне молитве и уздржања немогуће је променити се на боље; осећаш у себи деловање мноштва страсти: и гордости, и злобе, и зависти, и похлепе, и среброљубља, и чамотиње, и лењости, и прељубе, и нестрпљења, и непокорности, и остајеш са њима, и често њима биваш свезан, а дуготрпељиви Владика те трпи, очекујући твоје обраћење и исправљење, и обдарује те свим даровима Своје доброте. Стога буди благ, стрпљив и пун љубави и према многострасним људима који са тобом живе, побеђујући свако зло добрим, и главно, моли се за њих Богу да их исправи, да обрати срца њихова ка Себи, Извору светиње. Не помажи ђаволу у ширењу његовог царства. Свети својим делима име Оца небеског, помажи Му у ширењу царства Његовог на земљи: јер ми смо Божији сарадници (1. Кор. 3, 9), ревнуј за испуњење воље Његове и на земљи као што је на небу… опраштај дугове дужницима својим са радошћу, као што се добри син радује што има прилику да испуни вољу љубљеног оца свога.
* * *
Како ти је драго, како си весео када нађеш какву изгубљену неопходну и драгоцену ствар! Скакао би од радости. А замисли како је драго Оцу небеском када види чедо Своје које беше изгубљено – човека грешног, али које се нађе, када види некад на смрт пострадалу, а сада оживелу овцу своју, када види изгубљену и нађену драхму своју, то јест ту живу икону Божју човека? Та радост се не да описати. Радост Оца небеског због блудног сина Свог који беше изгубљен и нађе се тако је велика да на радост покреће све љубављу и добротом испуњено небо: јер бива радост на небу због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10). Браћо и сестре који се у бездан погибли сурвавате, вратите се са пута погибли Оцу небескоме. Покајте се, јер се приближило Царство небеско. (Мт. 3, 2)
* * *
Сваки човек треба да зна и да има на уму простоту душе своје која је Божји дах: Бог је један и јединствен, и душа је једна и јединствена. А будући да је једна и јединствена, душа никако не може волети два супротна предмета – Бога и било шта световно, човека и било шта вештаствено што веома прија нашем телесном човеку. Да бисмо Бога волели свим срцем, треба неизоставно све земаљско да сматрамо за трице и ничим да се не заносимо; да бисмо волели ближњег као себе треба да презиремо новац, да се не заносимо посластицама, лепом одећом, почастима, чиновима, похвалама или мишљењем људи. Простоту душе треба чувати нарочито током заједничке и кућне молитве, током читања речи Божје и дела светих отаца, и уопште при сваком важном послу. Нико не може два Господара служити. (Мт. 6, 24)
* * *
Хришћанин треба тако ватрено и силно да воли Бога и икону Његову, ближњег, да увек може рећи: ко ће нас раставити од љубави Христове и ближњег, жалост или тјескоба, или голотиња, или опасност, или мач (Рим. 8, 35), или новац, или уживање у јелу и пићу, или богата кућа, или брига о одећи, или разна овоземаљска задовољства? Али све те земаљске ствари сматрам трицама, задовољства овоземаљска пуком маштаријом. Погрешке ближњих приписујем искварености природе, деловању или лукавствима злих духова, недовољном или рђавом васпитању, неповољним животним околностима, својствима родитеља и васпитача… Сам знајући своју греховност, своје страсти, своју злобу, лакомост, нечистоту, немоћ своју, не могу ненавидети мени сличне људе који имају те исте слабости и пороке: јер сам дужан да волим ближњег као себе, а себе волим премда сам и свестан својих безбројних грехова; најзад, дужан сам да волим зато што смо једно тело.
* * *
Пажљиво слушај: за очишћење свога срца од грехова добићеш награду неизмерну – видећеш Бога, сведоброг Саздатеља свога, Промислитеља свога. Тежак је подвиг очишћење срца јер је везан за велика одрицања и туге, али зато је награда велика. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети. (Мт. 5, 8)
* * *
Кажу: Бог је милосрдан; Он ће нас помиловати. У Бога је, свакако, бесконачно много милости. Али ако је Бог бесконачно милостив према нама и штедар, зашто Га онда својевољно вређамо својим безакоњима? Што нас Он више обасипа доброчинствима, утолико више треба да Га волимо, да Му благодаримо и да се покоравамо Његовим светим заповестима или наредбама. А где је та љубав, та благодарност, то покоравање?
* * *
Зао и горд човек увек је спреман да у другима види само гордост и злобу, и радује се ако о неком од његових познаника, посебно оних који живе срећно и богато, али му душевно нису блиски, други говоре лоше, и што лошије говоре, он се више радује што су други лоши и што је он у поређењу са њима савршенство, и спреман је да у њима види само зло и да их пореди са демонима. Ај, злобе! Ај, гордости! Колико одсуство љубави! Не, ти и у злом човеку нађи нешто добро, и зарадуј се због тог добра, и са радошћу говори о његовим добрим особинама. Нема човека у коме не би било бар нечег доброг; а зло које је у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу да Бог рђаве добротом Својом обрати у добре (Молитва јереја на Литургији Василија Великог). Сам не буди бездан зла.
* * *
Хришћанине та Начелник твоје вере, Христос, био је распет и оставио ти је крст. Како онда живиш у раскоши, комоцији, у уживању, у доколици? Он је претрпео бешчашће и теби заповедио да ради имена Његовог не избегаваш бешчашће, а ти иштеш части. Чешће гледај на Распетог и поучавај се својим обавезама. Који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама. (Гал. 5, 24)
* * *
Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21, 18), то јест ни света мисао ума вашег неће пропасти не само за Бога, него ни за људе. Јер видимо да су се свете мисли и осећања светих Божјих до данас сачували у целости, записани у староставним рукописима.
* * *
Које узрочник свега видљивог и невидљивог? Бог. А Бог је невидљив. Имај, дакле, страхопоштовање пред невидљивим Богом, тежи ка невидљивом Богу. Бог је Дух вечни, свесвети, сведобри, свезнајући, свеправедни, свемогући, свудаприсутни, неизмењиви, самодовољни и свеблажени. А ти си икона Божја; па буди духован, презирући тело дом привремени; буди свет, добар, искусан, праведан, бодар и срчан, постојан у добру и свиме задовољан.
* * *
Ко је себи саградио дом, тај с правом у њему треба и да живи. Ми смо домови Саздатеља нашег; Он нас је саздао за Себе: јер Он све учини Себе ради; Он и треба да живи у нама, а не ђаво, тај убица, лопов, отимач, тај обмањивач; Господе, дођи и усели се у час (Молитва Светом Духу). Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн. 14, 23) Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16)
* * *
Имај страхопоштовања пред сваком речју, пред сваком мишљу речи Божје, дела светих отаца, као и разних молитава и песама које чујемо у цркви или које код куће изговарамо, јер све то су – дисање и речи Духа Светога: то је тако рећи, Сам Дух Свети који се моли за нас и преко нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26).
* * *
Велика јектенија која се свакодневно изговара у цркви је премудра јектенија, јектенија љубави; у њој се сви хришћани, живи и свети, показују као једно велико од удова састављено тело Исуса Христа. Она се дивно завршава последњим возгласом: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свим Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Сугуба и прозбена јектенија су такође дивне. Навикли смо на њих, али замислимо да их чујемо први пут, ставимо се у улогу дошљака.
* * *
Молећи се Богу, треба увек замишљати Његово неизмерно величанство, поклоњење Њему хиљади хиљада и миријада миријада Анђела небеских и светитеља, као и Његову свудаприсутност и свезнање, Његову бескрајну доброту, правду и светост. Када у молитви Пресвету Дјеву Богородицу називаш пресветом, пречистом, пренепорочном, предобром, замишљај да је само биће Њено светост вечна, непоколебива, непромењива, незамислива, несагледна и за анђелске очи[1]2. То исто помишљај и о свим Анђелима и светима, то јест да је биће њихово светост и доброта, благодаћу Исуса Христа. Увек великом срећом сматрај молитвени разговор са Господом или са Пречистом Госпођом Богородицом, или са Анђелима, или са светим људима, и увек Им се моли са радошћу, али и са трепетом страхопоштовања, памтећи са Ким ти, нечисти и ништавни црв, беседиш.
* * *
Јер је Твоје царство и сила и слава, а не наша. Ми бисмо хтели да сами царујемо са својим страстима, то јест да све радимо по своме: да се уздамо у своју, а не у Твоју снагу, да тражимо своју, а не Твоју славу; али та жеља у нама је демонска. Треба све да покоримо Твојој вољи, да у свим делима иштемо Твоју снагу и да све чинимо ради Твоје славе. Све на славу Божију чините. (1. Кор. 10, 31)
* * *
Са крстом, као и у крсном знамењу, Господ Исус Христос је, као жив и животворан, увек са нама и увек делује различитим силама на спасење наше, вером у Њега, нашег Бога и Спаситеља. Слава за то Господу нашем Који је увек са нама! Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин. (Мт. 28, 20)
* * *
Причасници божанских Тајни, познајте како удеоничарите у Господу ако се достојно причешћујете. Какву смелост имате према Господу и Богородици! Какву чистоту треба да имате! Какву кротост, смирење, незлобивост! Какво непристрашће према земаљском! Какву ватрену жељу небеских, најчистијих, вечних наслада!
* * *
Чинећи крсно знамење, веруј и непрестано памти да су на крсту твоји греси приковани. Када падаш у грех, одмах себе искрено осуди и осењуј се крсним знамењем говорећи: Господе, који си грехове наше на крст приковао, прикуј за крст Твој и овај мој грех и помилуј ме по великој милости Својој (Пс. 50, 3) – и очистићеш се од греха свога. Амин.
* * *
Најразличитији грехови и страсти су спремни да провале у душу и сваког трена настоје да у њу провале. Али храбро и будно се бори са њима до последњег даха, сматрајући их за пуку уобразиљу, за маштарију која долази од духова злобе.
* * *
У Господњу близину теби буди тако уверен да можеш да осетиш како се Бога, молећи Му се, дотичеш не само мишљу и срцем, него и устима и језиком. Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме (Рим. 10, 8), то јест Бог.
* * *
Следеће убеђење нека вазда буде присутно у срцу твоме: сви ми, људи, једно смо (браћа), и свима нам је све – Бог, сведобри, свемоћни, непресушни Извор; али и у свима такође може деловати и делује ђаво, непријатељ рода људског, чије зло које се изазива у људима треба побеђивати добром, трпљењем, кротошћу, благошћу.
* * *
Не поистовећуј човека – ту икону Божју – са злом које је у њему, јер зло је само случајна несрећа његова, болест, машта демонска, док суштина његова икона Божја ипак остаје у њему.
* * *
Ако у чему сагрешиш пред Богом (а ми премного грешимо свакога дана), тог истог трена говори у срцу своме, са вером у Господа који чује вапај срца твога, са смиреном свешћу и осећањем својих грехова, псалам Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и изговори срдачно цео псалам; ако није деловао једанпут, учини то други пут, само га изговори још срдачније, још осећајније, и тада ће ти одмах засјати од Господа спасење и мир души твојој. Тако се вазда скрушавај: то је поуздано, проверено средство против грехова. А ако не добијеш олакшање, сам си крив; значи, молио си се без скрушености, без смирења срца, без чврсте жеље да од Бога добијеш опроштај грехова; значи, слабо те је ранио грех.
* * *
Сагрешим ли Господ је очишћење моје; ако сам утучен, туробан после греха, због унижења од непријатеља – Господ је Онај Који утученост моју брише и смелост моју оживљује. Све ми је Господ. О, слава Теби Који си ваистину Владика!
* * *
Дух Свети, попут ваздуха, све испуњава и све прожима; који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. (Мт. 18, 20) Зашто се пре свега двома или трома обећава саприсуство Божје? Зато што је тамо где се сабрало двоје или троје у име Христово – Црква, јединство вере и љубави, тамо је узајамна љубав. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13, 35)
* * *
Душе истине, то јест свега што се мисли истинито. Све истините мисли су дисање Духа Светога. Истина је тако једноставна, лака, благопријатна и животворна за човека, као мисао, као дисање.
* * *
Веруј и надај се да је вери твојој лако да добије од Господа све духовне дарове, као што је теби лако да удишеш ваздух и живиш од њега или да једеш и пијеш, и још лакше. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.
* * *
Теби, пастиру људи, Господ је дао да видиш како је свиреп мислени вук, како би се ти и сам свим снагама спасавао од његових канџи и чељусти и како би спасавао овце које ти је Бог поверио. Па од сада почни да их поучаваш са нарочитом снагом, као што је Господ учио, и показуј им како их непрестано лови тај мислени вук и преко чега их лови, како ласка нашој чулности, да бисмо тако лакше и радије грешили, како многи не разумеју његове обмане, како му радо служе, на пример у стомакоугађању, преједању, гордости, сујети, злоби, зависти, у светогрђу, лењости, говорењу срамотних речи, празнословљу, смеху, пристрашћености према лепој одећи, према плесу, у пристрашћености према позоришту, према картама и друго.
* * *
О лепој, чистој телесној одећи сви се старамо, сви се трудимо да се оденемо елегантно и отмено, а о непропадљивој одећи која је сва упрљана гресима и у којој сви треба да се појавимо пред Богом Судијом, ко помишља? Ко је убељује сузама покајања, делима милосрђа, ко је украшава постом, молитвом, бдењем, богомислијем?
* * *
У све дане наше узвеселисмо се, и обрадовасмо се за дане у којима видесмо зла. (Пс. 89, 14-15) Пошто нас казни, милосрдни Господ нас потом милује милошћу пролазном и вечном. Неког болесника дуго мучи болест, као зли тиранин, али зато се у тој болести душа као злато очишћује, и тај човек добија слободу деце Божје и удостојава се вечног мира и блаженства.
* * *
Без провере и обично гвожђе изгледа као челик, и месинг и лим као сребро, или легура сребра као чисто сребро, и бронза као злато, или мешавина злата и земље као чисто злато, и обично стакло као дијамант, али провера показује њихову праву вредност. Тако је и са људима. Споља гледано, многи изгледају као кротки и смирени, милостиви, добри, простодушни, целомудрени, верујући и друго, а стављање на пробу често показује да су и зли и горди, и тврда срца, и нечисти, шкрти, похлепни, завидни, злопамтиви, лењи и друго. А кушања бивају кроз лишавања и губитке, туге, болести, бешчашћење, и онај ко издржи кушање достојан је Царства Божјег, а који не издржи није достојан, јер у њему остаје велика примеса зла.
* * *
Живите (и ти живи) као удови једног тела, као чеда Божја, у љубави и слози, у миру и тишини, једно друго поштујући, једно другом снисходећи, као што Господ нама снисходи. Не гордите се, не завидите, не завађајте се, телесне похоте обуздавајте, будите целомудрени, уздржавајте се од сваке прекомерности, не будите лењи за молитву, послове свакодневне увек отпочињите кратком молитвом, дан и започињите и завршавајте усрдном молитвом Богу, Царици небеској и Анђелу чувару; за све се молите као за себе, свима желите добро као себи и никоме не желите и не чините зло.
* * *
Када на твоје очи људи падају у разне грехове против тебе, против Господа, против ближњих и против себе самих не озлојеђуј се на њих, јер је и без тебе много злобе у свету, него их искрено жали и опраштај им када те вређају, сам себи говорећи: Оче, опрости им, јер им грех смета, не знају шта чине! (Лк. 23, 34)
* * *
Све земаљско, материјално, када се срце за њега прилепљује, јесте пометеност, туга, тескоба, смрт за нашу душу; тело наше је и само за себе и по себи трулеж и прах и дим. Једино што је потребно нашој души јесте правда, светост, истина, љубав, милосрђе, кротост, незлобивост, мир, слобода духовна или благодат Божја у срцу. Та блага су животворна за цело биће наше, вечна. Свим снагама ћемо се потрудити да их нађемо и, нашавши их, да их чувамо у себи, умножавамо и укрепљујемо, јер због греховности наше све добро као да брзо испари.
* * *
Господе, дај ми увек срце кротко, поглед јасан, отворен, кротак. Амин! Слава, Господе, промени која је у мени учињена десницом Твојом, благодарим Ти, јер си уклонио од мене оштро трње страсти мојих и тескобу моју, и срамоту моју, и немоћ моју, а даровао си ми мир, тишину, слободу, снагу, смелост. И учврсти то што си учинио у мени. Слава снази вере, снази молитве: јер све што иштем од Тебе у молитви верујући, добијам по речи Твојој (Мк. 11, 24). Благодарим Ти, Господе, јер ме из мртвих толико пута подижеш (2. Кор. 1, 9), и смртно, греховно царство у мени разараш.
* * *
Хришћанин мора мислити о ономе што је горе, где је Христос, и не сме се прилепљивати за пропадљива добра овога света: то незнабошци чине. А ми смо пристрашћени према свим земаљским уживањима и стварима. Изопачили смо свој живот, удаљивши се од примера Господа, апостола, мученика, преподобних, бесребреника и свих светих; они нису били од овога света, а ми смо од овога света, ми водимо некакав другачији, а не хришћански живот. Завист, гордост, осуђивање, непријатељство, мржња, злоба, неправда, телесна нечистота нису прогнани из наших срца, него се чврсто и увелико гнезде у њима.
* * *
Ни једног трена не испуњавај своју вољу, већ вољу Божју која је љубав према свима, и према непријатељима, и светост наша. А наша воља је грех разнолики, самољубље (а не богољубље), злоба, мржња, гордост, завист, грамзивост, сластољубље, преједање, пијанство, лоповлук, среброљубље, блуд, лукавство, лењост, немилосрдност и равнодушност према страдањима ближњег, злурадост због његовог неуспеха, злопамћење, роптање, хула, светогрђе.
* * *
Велике су ове речи: дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа (Возглас на Литургији). О, када би тако увек било, срца не би била раздвојена, не само када је реч о односима међу људима, него и о располућености у нама самима!
* * *
Ако некога презирем, мрзим, то значи да себе безаконо узвишавам, безаконо волим, то јест по телу. Непрестано нам ласка срце наше, тајно нас узвишавајући, а ближње унижавајући. Али треба непрестано сагледавати властите безбројне грехе да бисмо себе осуђивали, оплакивали као духовног мртваца. Тада нећемо имати времена да примећујемо туђе погрешке и да због њих осуђујемо ближње или да их презиремо, тада ћемо их поштовати, јер ћемо увидети да су у много чему неупоредиво бољи од нас.
* * *
Храм је одиста земаљско небо, јер где је престо Божји, где се страшне Тајне савршавају, где Анђели служе са људима, где је непрестано славословље Сведржитеља, тамо је заиста небо и небо над небесима. Дакле, да улазимо у храм Божји, нарочито у Светињу над светињама, са страхом Божјим, чиста срца, оставивши страсти и сву свакодневну бригу и да стојимо у њему са вером, страхопоштовањем, разумно, пажљиво, са љубављу и миром у срцу, да излазимо обновљени, небески, да живимо у светињи, својственој небу, не свезујући се овоземаљским похотама и сластима.
* * *
Пост је добар учитељ: 1. он свакоме ко пости брзо ставља до знања да је сваком човеку потребно веома мало хране и пића и, уопште, да смо жедни и да једемо, пијемо далеко више него што је потребно, то јест више него што тражи наша природа; 2. пост добро показује или износи на видело све немоћи наше душе, све њене слабости, недостатке, грехове и страсти, као што мутна, стајаћа вода која почиње да се чисти показује каквих све гмизаваца у њој има или какво је смеће у њој; 3. он нам показује сву неопходност да свим срцем прибегавамо Богу и да од Њега иштемо милости, помоћи, спасења; 4. пост износи на видело сва лукавства, подмуклост, сву злобу бестелесних духова којима смо раније, не знајући, служили, чије се подмуклости, сада када нас је обасјала светлост благодати Божје, јасно показују и који нас сада злобно прогањају због напуштања њихових путева.
* * *
Сва тела у природи теже ка центру земље, а све душе људске природно стреме ка свом духовном центру или прволику – Богу: само што је грех искривио и искривљује ту природну усмереност. Ватра и дим теже ка себи сродним елементима.
* * *
Ваша душа иште истински живот, себи сродну храну, храну за ум – истину, за срце – мир и блаженство, за вољу – нормално усмерење или закон. Одлазите у цркву: она ће вам све то пружити у изобиљу; она све то поседује преизобилно. Она је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), зато што је у њој реч Божја која показује почетак свих ствари, почетак људског рода, стварање човека по лику и подобију Божјем, пад његов, васпостављање његово преко Спаситеља људи, средства за спасење, веру, наду и љубав. Она нам пружа мир и блаженство кроз своје Богослужење и особито кроз Свете Тајне, она позива: ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28); она нас учи правом путу кога наша воља треба стално да се држи и који ће нас привести вечном животу: то је пут заповести Божјих.
* * *
Господ ми је дао највеће, неотуђиво богатство – лик и подобије Своје, дао ми је Себе Самог, као што је речено: дао си наслеђе онима који се боје Тебе, Господе (Прокимен на вечерњу /Пс. 60, 6/). И какво ми је после тога земаљско богатство потребно? Каква част? Нема веће части до бити хришћанин и уд Христов, чедо Божје у Христу. Нема никог богатијег од оног човека који у срцу своме вазда носи Христа и благодат Његову. Шта ли (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мог, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25-26) А ми смо грамзиви, гомиламо, шкртаримо, гордимо се, завидимо. Каква заблуда, бесмисао! Човече, буди богат Богом: све ти долази од Бога.
* * *
Гледајући свеће како горе и кандила у цркви, уздижи се мишљу од огња вештаственог ка невештаственом огњу Духа Светога: Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,29); видећи и миришући тамјан миомирисни, узноси се мишљу ка духовном миомиру Духа Светога, миомир смо Богу (2. Кор. 2, 15), као и по супротности – ка духовном смраду који је грех и труди се да се испуњаваш огњем Светога Духа и да прогањаш хладноћу срца која од ђавола, од тела и од света долази, и миомириши пред Богом миомиром врлина: кротости, незлобивости, смирења, послушности, уздржања, целомудрености, трпљења и др. Удаљавај се од заударања страсти, злобе, зависти, гордости, непослушности, неуздржања, блуда и др.
* * *
Звук црквених богослужбених штива, песама, молитава и молби глас је душа наших који је израз схватања и осећања наших духовних потреба и насушних неопходности; то је глас целог човечанства које схвата и осећа своју невољу, своју несрећу, своју греховност, потребу за Спаситељем, потребу за благодарењем и славословљењем за безбројна доброчинства и бескрајна савршенства Божја. Дивне су те молитве и песме; оне су дисање Духа Светога!
* * *
Крсно знамење свештеника или архијереја израз је благослова или благовољења Божјег човеку у Христу и због Христа. Какав радостан, какав значајан, многоцен обред! Блажени сви који са вером примају овај благослов! Како морају бити пажљиви свештеници при давању благослова вернима! Призовите име Моје на синове Израиљеве, и ја ћу их благословити. (4. Мој. 6, 27)
* * *
Зар узалуд свакодневно по неколико пута читамо Трисвето и “Оче наш” и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се помоћу њих не очишћујемо од грехова наших, нечистота наших, зар се не избављамо од искушења, невоља и напасти? Зар је узалудно осењивање крсним знамењем? О, не: оно непрестано благотворно делује на нас и на оне које са вером њиме осењујемо. нарочито свештенички благослов. Дакле, непрестано ћемо славити милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа који нас чује и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.
* * *
Све речи црквених молитава и славословља су велике речи; али ове речи: јер си Ти васкрсење и живот и покој… и др, које су тако велика утеха за наш смртни род и које представљају наду хришћана, нарочито су велике. Зато их треба изговарати са посебном снагом, са посебним наглашавањем.
* * *
О, веро света! Каквим речима, каквим песмама да те прославим за безбројна добра души и телу моме која су ми тобом дарована, за сва чуда која си у мени учинила и чиниш, за добра мира и одузимање немира, за добра слободе и одузимање горке тескобе, за добра духовне светлости и одагнање таме страсти, за добро смелости и одузимање малодушности и страха, за добро духовне власти и духовне величине и одузимање ропства греховног и нискости духа, за добро светиње и одузимање греховне нечистоте, за одузимање злобе, зависти, самовоље и својеглавости, лакомости, блуда и сваке духовне искварености?! Слава Теби, Богу, Доброчинитељу моме, у векове векова! Нека Те познају, Господе, у вери Твојој, сви људи Твоји и сва племена земаљска, нека Те сви прославе једним устима и једним срцем од истока до запада сунчевог. Амин, амин!
* * *
Лекари који имају развијену праксу, који добијају много новца од болесника, треба за душу своју да удељују штедру милостињу, ако верују да имају бесмртну душу; богати свештеници који добијају штедру награду за своје трудове молитвене, такође треба да удељују богату милостињу да не буду осуђени са Јудом издајником што за сребрњаке продаде Господа славе; трговци који имају велике добити треба неизоставно да упражњавају милостињу и украшавање и опскрбљивање храмова Божјих; чиновници који добијају велику плату такође не треба да сматрају својом личном својином штедру награду за трудове сразмерне њиховим моћима, и такође су дужни да се сећају сиромашне браће своје, како би примили награду од Господа и чистили душе своје. Сви су дужни да се опскрбљују јелејем милостиње и добрих дела, да се не би празни појавили пред Судијом на дан страшног испита, да се не би појавили наги на тој свесветској позорници.
* * *
Благодарим свесветој, сведоброј и премудрој мајци мојој Цркви Божјој, која ме спасоносно руководи у овом пролазном животу и васпитава за живљење небеско; благодарим јој за све чинове молитава, Богослужења, Светих Тајни и обреда; благодарим јој за постове, за мене толико благотворне у духовном и телесном погледу (јер сам захваљујући њима здрав духом и телом, спокојан, бодар, лак; без поста би ми било изузетно тешко као што се види у време када није пост); благодарим непорочној мајци мојој, Цркви Божјој, која ме узноси небеским служењем својим, односи горе, ка небу дух мој, која просвећује ум мој небеском истином, која ми показује путеве живота вечног, која ме избавља од насиља и бешчашћа страсти, која ми живот чини блаженим.
* * *
Читав свет, небо и земља и све што је на њима, море и све што је у њему јесте излив бесконачне доброте Божје, Његовог разума и бесконачне силе и моћи, доброте према створењима која је Он саздао ради радости и блаженства, нарочито – доброте према људском роду. Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божје. Дакле, не за свет, него за Бога треба да се прилепљујемо. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје а тело моје, Боже срца мога, а удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25-26)
* * *
Хришћанину је пост неопходан да би разбистрио ум и подстакао и развио осећање, и на добро делање покренуо вољу. Те три човекове способности помрачујемо и гушимо највише преједањем и пијанством и бригама овог живота (Лк. 21, 34), а тиме отпадамо од извора живота Бога, и падамо у трулеж и таштину, изопачујући и освкрњујући у себи лик Божји. Преједање и сластољубље нас прикивају за земљу и, такорећи, одсецају крила души. А погледајте како су високо летели сви испосници и подвижници уздржања! Они су као орлови лебдели на небу; они, земнородни, живели су умом и срцем на небесима и тамо су чули неизрециве речи, и тамо су се научили божанској премудрости. И како човек понижава себе стомакоугађањем, преједањем и пијанством! Он изопачује своју природу, створену по лику Божјем, уподобљава се стоци бесловесној и чак постаје гори од ње. О, тешко нама због пристрашћа наших, због безаконих навика наших! Оне нас спречавају да волимо Бога и ближње и да испуњавамо заповести Божје; оне укорењују у нама преступно телесно самољубље које води у вечну погибао. Тако пијанац ради телесног задовољства и омамљености не жали мноштво новца, а жао му је копејки за просјаке; пушач расипа десетине и стотине рубаља, а за просјаке жали копејке које би могле да му спасу душу; они који воле да се раскошно одевају или љубитељи модерног намештаја и посуђа на одећу, намештај и посуђе троше огроман новац, а покрај просјака пролазе хладно и са презиром; они што воле добро да поједу за ручкове не жале десетине и стотине рубаља, а жао им је новчића за сиромахе. Хришћанину је пост неопходан и зато што је са очовечењем Сина Божјег људска природа одухотворена, обожена, и ми хитамо ка вишњем царству које није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17); јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. (1. Кор. 6, 13) Једење и пијење, то јест пристрашћеност према чулним задовољствима, својствено је само паганству, које не знајући за духовне, небеске насладе, сматра да се сав живот састоји у удовољавању стомаку, преједању и препијању. Зато Господ често у Јеванђељу изобличава ту погубну страст. А и да ли је разумно да човек непрестано живи у желудачном диму, у желудачним испарењима која се изнутра дижу због непрестаног варења хране и њеног врења? Зар је човек само ходајућа кухиња или покретни димњак са којим се, поштено говорећи, могу упоредити сви који непрестано пуше? Какво је задовољство живети у непрестаном испарењу и диму? На шта ће личити станови наши? Зашто да ваздух заражавамо смрадом и да га удишемо, а тим пре да помрачујемо и гушимо душу, да убијамо њене последње духовне снаге?
* * *
Многоме су научени ученици у школама, али често не знају једино што је потребно – Бога и себе саме, своје грехове, своју немоћ духовну, своју ништавност без Бога и пред Богом. Сетите се молитве светог Јефрема Сирина: Господе, даруј ми да сагледам своја сагрешења. Виђење својих грехова у њиховом мноштву и у свој њиховој гнусоби заиста је дар Божји који се даје благодарећи усрдној молитви. Горе речено се може применити и на веома многе учене, богате и угледне људе: они много тога знају. много тога имају, али често не знају и немају оно суштинско. Сакрио си ово од мудрих и разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја. (Мт. 11, 25-26) Чудесне ствари! Благодат Божја очигледно није исто што и добра овога света, и пристрашћеност према њима неспојива је са Божјом благодаћу.
* * *
Велика је љубав Твоја, Господе: Себе си понизио из љубави према мени. Гледам крст и дивим се Твојој љубави према мени и према свету, јер крст је очигледан одраз Твоје љубави према нама. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13) Твоје животворне Тајне, Господе, служе као непрестани громовити доказ љубави Твоје према нама грешнима, јер се то божанско Тело Твоје за мене, за све нас ломило; та Крв се за мене, за све нас проливала. Господе, славим чуда Светих Тајни Твојих над вернима Твојим којима сам их давао; славим безбројна исцељења чији сам сведок био; славим њихово спасоносно дејство у мени; славим милосрђе Твоје према мени које ми се у њима и кроз њих показује, силу Твоју животворну која у њима дејствује. Господе, због толике љубави Твоје према мени дај ми да Те волим од свег срца свога, и ближњег као себе, да волим непријатеље своје, а не само оне који мене воле.
* * *
Господе, научи живљењу у узајамној љубави и укрепи Духом Твојим Светим; пориве страсти који ометају љубав небеску, јеванђелску, укроти и срца наша учини мртвима за сласти земаљске. Дај ми, Господе, да увек више од свих земаљских добара волим благодат Твоју, мир Твој, правду и светињу Твоју и да у њој вазда пребивам, у све дане живота, до последњег даха!
* * *
Необразованост, безосећајност, отврдлост и неисправљање срца хиљаду су пута кривљи од необразованости ума: јер човек необразован умом је неук, достојан снисхођења и сажаљења, а образован, али предан страстима и пороцима, злоби, гордости, презиру, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, лакомости, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и знања воље Божје, јесте човек тврда срца, мртав за Бога, јер не примењује правила која су му позната на делу, не испуњава вољу Божју и нарушава је још са већом неустрашивошћу и смелошћу од необразованог. У необразованом човеку простота срца, кротост, незлобивост, смирење, ћутљивост, трпљење вреднији су пред Богом од свих наших знања, од све наше спољашње углађености, свих научених израза, свих сладуњавих учтивости, свих дуготрајних молитава, све красноречивости; чак су и сами греси, као греси из незнања, опростивији. Стога поштуј простодушну необразованост и поучавај се од ње ономе чега нема код привидно образованог, то јест простодушности, незлобивости, трпљењу и осталом. Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива тајне Своје.
* * *
Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета (Јн. 17, 16) речи су Господа Исуса Христа о апостолима. То им је велика похвала. А у чему се она састоји? У томе што је апостолима свет, иако су у њему живели, био туђ, страно им је било пристрашће према њему, нису у њему тражили себи ни славу, ни богатство, ни сласти, ни спокојство, већ су били као бића из другог света, небеског; о небеском су мислили и бринули се, небеску, нетрулежну славу су тражили, небеско, непропадљиво богатство, небеске сладости и небески мир у Богу и сједињење са Њим. А ми грешни смо од овога света, зато што тражимо славу овога света, богатство материјално, здравље, дуг живот земаљски, уживања у овдашњим добрима, у овдашњем спокојству, у овдашњим радостима. Али од пристрашћености према свету и његовим добрима долазе све наше невоље, страсти, искушења, сви неуспеси у хришћанском животу.
* * *
Зашто је потребно и молити се код куће, и ићи у цркву на Богослужење? А зашто једеш и пијеш, и идеш на свеж ваздух свакога дана, или радиш свакога дана? Да би одржавао живот тела и јачао га. И молити се ваља непрестано да би се одржавао и подстицао живот душе, да би се крепила душа која болује од грехова, да би се чистила, као што и храну и какво пиће користиш ради очишћења од шкодљивих течности или нечистота. Стога, ако се не молиш, веома неразумно и неразборито поступаш, тело на све начине одржавајући, задовољавајући, укрепљујући, а душу занемарујући. Знај, сваки човек је јединство двају начела, будући да се састоји од душе и тела.
* * *
Боље је не преносити прекорне речи које неко изриче о другоме, већ их прећутати или пренети, премда лажно, речи љубави и благонаклоности, тада ће дух наш остати миран. А преносити речи непријатељства и зависти је веома штетно; оне у нестрпљивим и самољубивим људима на које се односе често изазивају душевну буру, подстичу угашено непријатељство и изазивају раздор. Треба имати хришћанско трпљење и мудрост змије.
* * *
Зашто се дешава да једна зла реч, реч клевете, на нас оставља најнепријатнији утисак, потреса до дубине душе, док, напротив, понекад хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, уопште не допиру до срца и нестају у ваздуху? Долази ђаво и односи реч посејану у срцима људи, а сам, с друге стране, сеје и гаји у нашим срцима семена злобе и не пропушта ни најмању прилику да у нама посеје непријатељство и завист према ближњем. Довољан је само поглед ближњег, често невин, али који нам се учинио подозривим, да би у нама посејао осећање непријатељства према њему. Дакле, нећемо примати к срцу никакво зло које нам је ближњи причинио намерно или ненамерно, знајући његовог виновника и то да свијет сав у злу лежи (1. Јн. 5, 19) од свог почетка, него ћемо бити добродушни при свакој нанетој увреди, молећи се за оне који нас вређају као за доброчинитеље, јер се и у самој увреди њиховој често чују речи добронамерне, премда и не потичу из доброг срца. Нека их Господ уразуми и нека им то не узме за грех, а ми ћемо бити обазривији, да не бисмо дали места ђаволу.
* * *
У овом веку непрестано падамо у сагрешења, а толико смо самољубиви да не желимо да трпимо никакво изобличавање, нарочито пред другима; али у будућем веку наша сагрешења ће бити изобличена пред целим светом. Сећајући се тог страшног суда, подносимо у смирењу и незлобивости овдашња изобличавања, и исправљајмо се од свих наших недостатака и грехова; посебно подносимо изобличавања од начелника, а њих нека уразуми Господ да не изобличавају са злобом, већ са љубављу и духом кротости.
* * *
Љуби праведна и неправедна изобличавања од људи да би се овде исправио и да не би био изобличен на страшном суду, пред целим светом, пред свим Анђелима и људима. О, неподношљивог страха и стида од страшног суда Твога, Господе!
* * *
Треба жалити сваког злог човека, а не осећати злобу према њему, и тако не угађати сатани; једноставно и на сваког непријатеља гледати као на створење Божје, као на створеног по икони Божјој и као на уд свој, и не испуњавати се злобом према њему, то јест не бити ђаво, јер човек који осећа злобу јесте ђаво онда када је осећа. Треба увек бити кротак, незлобив, добродушан, трпељив, као да не примећујеш злобу у другима, треба побеђивати добрим – љубазношћу, доброчинством – зло (Рим. 12, 21), или зле људе. Нека избави Бог од зле подозривости при којој људи све у ближњем окрећу на зло: покрет, гест, поглед, глас, корак, сваку реч.
* * *
Благодарим Ти, Господе, јер ми сваки пут када са сузама покајања и благодарења савршавам божанску литургију и причешћујем се пречистим и животворним Тајнама Твојим дарујеш нови живот. Твојим светим Тајнама дугујем захвалност за то што сам још жив, за непорочност путева мојих и добру славу међу људима Твојим. Дакле, да се свети Твоје велико име све више и више у мени и у свим људима Твојим који се светим именом Твојим именују, и у целом свету Твоме; да дође царство Твоје, царство правде, мира и радости у Светом Духу, у сва срца наша, као што си Ти рекао: уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац, и они ће бити Моји синови и кћери (2. Кор. 6, 16), и да буде воља Твоја света, премудра, сведобра, свесавршена, свеблаженотворна, и на земљи као што је на небу, у свим људима Твојим, и у мени грешном, јер је сопствена воља наша склона омашкама, кратковида, греховна, погибељна, окамењена у неосетљивости, зла, завидна, гордељива, лења, пристрашћена раскоши, среброљубива, шкрта.
* * *
И беда сиромашних је упорна у тражењу, понекад дрска, и страсти наше су такође упорне и истрајне, дрске и безобзирне, на пример шкртост, похлепа, блуд, злоба, завист, гордост, лоповлук, јерес, раскол, сујеверје, идолопоклонство. Али разборито ћемо попуштати на упорне молбе потребитих сиромаха и страдалника; то ће послужити нашем спасењу и вечном блаженству. Као што нас просјаци и страдалници нагоне на састрадање, тако ћемо се и ми узајамно приморавати на милостињу; принуђиваћемо се на добро, док има времена, као што нас грех непрестано нагони да непрестано грешимо и гневимо Бога, и да сами за себе умножавамо храну огњу пакленом који већ овде муњевито почиње да се разбуктава у срцима нашим и који нам унапред показује вечни пламен у коме је вечни плач и шкргут зуба. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници Га задобијају. (Мт. 11, 12) И у пакао непријатељ такође на силу жели да уграби и увуче све неопрезне, неверујуће, и непокајане, и пристрашћене према овдашњим добрима.
* * *
Зашто се кроз сваких шест дана празнује дан одмора? Како бисмо се непрестано опомињали да ће након трудова овдашњег живота настати дан вечног одмора; јер народу Божијем, по апостолу, тек предстоји починак (Јев. 4, 9). А недеља указује на дан општег васкрсења, после кога ће настати дан одмора за све који су се добро потрудили у овдашњем животу, у Христу Исусу.
* * *
Све жртве и милостиње које се подају просјацима неће заменити љубав према ближњем ако је нема у срцу; зато се при удељивању милостиње увек ваља старати о томе да се она подаје са љубављу, искрена срца, радо, а не зловољно и жалосно. Сама реч милостиња показује да она треба да буде дело и жртва срца, и да треба да се даје са умилењем или жаљењем због мукотрпног стања просјака, и са умилењем или скрушеношћу због својих грехова, ради чијег очишћења се подаје милостиња; јер милостиња, по Светом Писму, очишћује од сваког греха (Тов. 12, 9; наш превод). Ко даје милостињу нерадо и зловољно, шкрто, тај није познао своје грехове, није познао самога себе. Милостиња је чињење добра пре свега ономе ко је даје.
* * *
Не дај да те зло ближњих побиједи, него побиједи зло добрим (Рим. 12, 21) пре свега – молитвом за оне који чине зло. Сами себе, један другог и сав живот наш, са свим недостацима, узајамним увредама, Христу Богу предајмо. Сами се никоме немојмо светити, ни једном злом помишљу или намером, него оставимо Богу да се за нас свети. Моја је освета, Ја ћу вратити (Рим. 12, 19 /5. Мој. 32, 35/), говори Бог. Треба љубити и непријатеље: та њих ђаво учи и подстиче на непријатељство.
* * *
Позориште успављује хришћански живот, уништава га, придајући животу хришћана карактер паганског живота. Задријемаше све, и поспаше (Мт. 25, 5); узгред буди речено, тај погибељни сан у људима изазива и позориште. И шта још? Науке које се предају у паганском духу, прекомерне свакодневне бриге, похлепа, частољубље, сластољубље. Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а он се понекад претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14) како би лакше заводио недалековиде, понекад, вероватно, убаци и какав морални комад да би се непрестано понављало, трубило о позоришту како је оно веома морално поучно и како га треба посећивати не мање него цркву, а можда и више: зато што је, тобоже, у цркви све једно те исто, а у позоришту постоји разноврсност и комада, и декорација, и костима, и лица која учествују у радњи.
* * *
Да би проверио волиш ли ближњег по Јеванђељу, обраћај на себе пажњу онда када те људи вређају, руже, када ти се подсмевају, или ти не указују дужно поштовање које уживаш у друштву, или када се потчињени огрешују о службу и бивају немарни. Ако си тада миран, ако се не испуњаваш духом непријатељства, мржње, нестрпљења, ако настављаш да волиш те људе исто као и раније, пре њихових увреда, немарности, онда волиш ближњег по Јеванђељу, а ако се раздражујеш, љутиш, узнемираваш, онда не волиш. Ако поздрављате само браћу своју, каква вам је хвала? (Исп. Мт. 5, 47: Лк. 6, 32)
* * *
Будући да смо странци и пролазници и путници ка горњем Царству, не треба да се оптерећујемо бригама о свакодневном, да се пристрашћујемо према земаљским добрима, богатству, сластима, почастима како нас те бриге и пристрашћености не би спотицале у тренутку смрти и како је не би учиниле срамном. Хришћанин још овде, на земљи, треба да се навикава да живи небеским животом: у посту, нестицању, у молитви, љубави, кротости. незлобивости, трпљењу, храбрости, милосрђу. Како је у тренутку смрти тешко човеку коме је у овом животу идол био новац или храна и пиће, или земаљске почасти! Тада му ништа од тога неће користити, али у исто време срце је чврсто за њих везано и не поседује истинско благо које му даје живот, то јест врлину. Дакле, да би се лакше умирало, а свима нам ваља умирати, не треба волети ништа у свету. Кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. (1. Тим. 6, 8)
* * *
У цркви сам заиста као на земаљском небу; ту видим иконе Господа, Пречисте Богородице, светих Анђела; ту је престо Божји, ту крст животворни, ту јеванђеље вечно, та реч Божја којом је све створено; ту су иконе светих; осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право небо земаљско: ту схваташ и осећаш да си уистину уд тела Христовог и Цркве Његове, нарочито у време наднебеске литургије и причешћа Светим Тајнама тела и крви Христове. О, како треба да живим, мислим, осећам, говорим да бих достојно пребивао на овом земаљском небу! Треба да живим достојно тако високог звања у које сам призван милошћу Бога, чије је добротворство неизмерно. Како треба да живим, у каквој кротости, незлобивости, смирењу, чистоти, уздржању да би достојно назвао својом Владичицом Пресвету Богородицу, својим Владиком Господа славе! Господе, удостој ме таквог живљења! Хоћу да живим достојно звања хришћанског, али снаге за то у себи не налазим; грех непрестано заводи и напада душу моју.
* * *
Призивај без сумње, у простоти срца, Господа Бога, као и Анђеле и свете који због благодати Божје, и због општења или сједињења са Богом и због простоте свога бића, изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божјој, молитве наше.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи немати пристрашћеност ни према чему у свету и дати све срце своје Господу Богу, творећи у свему вољу Његову, а не своју; свом душом пребивати, то јест сав ум имати увек у Богу, све срце утврђивати у Њему и сву вољу своју предавати вољи Његовој у свим животним околностима, радосним и тужним; свом снагом, то јест љубити тако да никаква противничка сила не би могла да нас отргне од љубави Божје, никакве животне околности: ни жалост, ни тескоба, ни гоњење, ни висина и дубина, ни мач (Исп. Рим. 8, 35; 38; 39); свом мишљу, то јест увек мислити о Богу, о Његовој доброти, дуготрпљењу, светости. премудрости, свемоћи, о Његовим делима и на све могуће начине се уклањати од испразних мисли и ружних сећања. Љубити Бога значи љубити свом душом правду и мрзети безакоње, као што је речено: заволео си правду и омрзнуо безакоње (Пс. 44,8); љубити Бога значи мрзети себе, то јест свог старог човека: ако хоће ко за Мном ићи и не мрзи живот свој, не може бити Мој ученик (Мт. 16, 24; Лк. 14, 26). У нама, у нашим мислима, у нашем срцу и у нашој вољи постоји зла сила, изузетно жива и делотворна, која се увек, свакодневно, свакога часа, упиње да нас удаљи од Бога, усађујући нам испразне мисли, жеље, бриге, намере, подухвате, речи, дела, подстичући страсти и нагонећи на њих силом, и то на злобу, завист, похлепу, гордост и частољубље, сујету, лењост, непослушност, тврдоглавост, обмањивање, неуздржање. Љубити Бога – значи испуњавати заповести Његове. Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи. (Јн. 14, 23-24)
* * *
Какво је у Господа богатство светлости, ваздуха, воде, земље, ватре – тих пет стихијa материје, од којих је састављено наше тело, од којих оно живи! Како је велико богатство свега што произраста из земље и обитава у водама, и свим тим се пре свега користи човек, цар твари! Благодарим Ти, Саздатељу нашем! Слава Теби, Промислитељу и Искупитељу нашем, Који си нас створио по лику и подобију Своме и благоволео да примиш на Себе природу нашу!
* * *
У чему се састоји право богатство човеково? У лику и подобију Божјем, а не у поседима, у новцу, у разним земаљским знањима и уметностима, или у сваковрсној имовини, у мноштву слугу, у гомили одеће, уопште, земаљских добара, јер је све то пропадљиво и пролазно а душа икона Божја је вечна и њено богатство су врлина, светост, смирење, незлобивост, уздржавање у свему, вера, нада и љубав.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Акатист Пресветој Богородици, 1. икос; превод оца Јустина Поповића

Comments are closed.