МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава XII
Болест и смрт
 
Крајем 1908. године гасио се полако у Кронштату велики светилник Цркве Христове, отац Јован, који је јарко светлео 53 године.
То гашење приметио је московски митрополит Владимир и са епископима саратовским Гермогеном и орловским Серафимом стигао у Кронштат 5. децембра, да посети оболелог оца Јована. Са њима су дошли генерал Николај Јудович Иванов и адмирал Никонов.
Отац Јован дочекао их је речима: “Благодарим вам од срца, високи гости, преосвештени архипастири, што сте се сетили мене малога и посетили моју немоћ, особито ценим вашу љубав високопреосвећени владико.”
У разговору са њима рекао им је да му је 79 година и испричао о својој мучној болести, која му не да мира ни дању ни ноћу ни 15-20 минута. Једино за време Литургије осети олакшање на сат-два.
Не обазирући се на савет лекара да престане са постом и пређе на мрсну храну, отац Јован није хтео да их послуша.
У даљем разговору рекао је високим гостима: “Благодарим Господу за страдања која ми је послао ради очишћења моје грешне душе. Свето Причешће ме оживљава.”
Митрополит Владимир дотакао се у разговору посета оца Јована Москви и замолио га да својом љубављу покрије, ако му некад, због недостатка слободног времена, није указао потребну духовну пажњу, и замолио оца Јована за молитве и у овом и у будућем животу.
На то је отац Јован одговорио: “Што ме ви, владико свети, молите, ја сам увек у срцу своме носио и до краја живота сачуваћу особиту љубав и поштовање према вашој светости.”
6. децембра одслужио је рану Литургију, а каснију служила су оба епископа. Кад су се у својим проповедима дотакли личности оца Јована и споменули јавне нападе на њега, светитеља, плач присутног народа прекидао је проповеднике.
Кад су после Литургије епископ и протојереј Восторгов посетили оца Јована, он се са њима повукао у своју собу и читав сат разговарао о предметима највеће важности, како је после сам рекао. Сабеседници су изашли из његове собе уплакани.
10. децембра отац Јован одслужио је последњу Литургију. После тога снага га је издала.
Много раније Бог му је открио дан смрти. Још пре 15 година, кад су положени темељи новог храма на морској обали у Кронштату, он је рекао: “Кад зидови буду доведени до крова, мене неће бити међу живима на земљи.”
18. децембра он је запитао игуманију Ангелину: “Који је датум данас?” Добивши од ње одговор, рекао је: “Слава Богу, још два дана. Успећу све да урадим.”
Без обзира на крајњу изнемоглост, он није престао да се свакодневно причешћује. 18. децембра дошао му је свештеник са причешћем. Отац Јован хтео је да га пресретне и прихвати Свете Дарове, али га је снага издала и он би пао, да га нису придржали. После причешћа он је повремено губио свест и тешко стењао, што је сведочило о тешким страдањима. Тако је прошла следећа ноћ, између 18. и 19. децембра.
Пред вече 19. њему се повратила свест и почео се жалити на велику топлоту у читавом телу. Присутни су по томе закључили да је крај близу.
Вест да баћушка умире пронела се муњевитом брзином по граду. Свештенство Андрејевског храма одлучило је да не чека јутро него да још за ноћи одслужи Литургију и причести баћушку. Тој ноћној Литургији присуствовало је мноштво народа. Чудна је то Литургија била: на њој су тужно ридали и присутан народ и свештеници.
По свршетку Литургије, свештеници су са Светим Даровима пошли у стан оца Јована. Он је био у заносу. У једном тренутку рекао је: “Гушим се, гушим.” Свештеници су искористили овај тренутак свести и причестили га. По пријему Светих Тајни, он је продужио да лежи са затвореним очима и ретко би уздахнуо. Дисање му је било час јаче час слабије, што је наговештавало близак крај.
У 6 часова изјутра, 20. децембра, свештеник је почео да чита Молебни канон при разлучењу душе од тела. Болесник је лежао мирно са затвореним очима.
У 7 часова и 40 минута 20. децембра 1908. године, отац Јован је мирно отишао Господу у осамдесетој години живота.
Кад се вест о смрти великог чудотворца, молитвеника и доброг пастира добротвора разнела по Петрограду, ја сам са својим другом протојерејом Гронским кренуо у Кронштат. По доласку, ја сам двапут, увече и изјутра, прилазио и целивао руку оца Јована. Рука није била хладна нити укочена.

Comments are closed.