МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава XI
Напади на оца Јована и покушај убиства
 
Појава секте “Јованита” пружила је противницима оца Јована згодан повод за напад, прво у штампи а потом и физички.
После објављивања манифеста (17. октобра 1905) о слободи штампе, у оној, левичарски настројеној, почели су се јављати све бројнији напади на оца Јована. Ова кампања водила се у “Петроградским новинама”. Ја сам једном, у редакцији ових новина, док сам чекао њиховог издавача, чуо следећи разговор између двојице сарадника овог листа, по народности Јевреја. Један је запитао другог: “Шта је било, јеси ли написао нешто о оцу Јовану?” На то му је овај одговорио: “Шта ћу да пишем, кад о њему ништа не знам.” Први је на то приметио: “Какав си ти писац, кад немаш маште?”
О физичком нападу на њега у цркви за време Литургије испричао је сам отац Јован, Александри Александровој Анкировој, становници у Архангелску, где је она живела са мужем, у чију је кућу отац Јован увек свраћао, кад год је путовао у свој крај.
За време једне Литургије у Андрејевском храму (после објављивања споменутог манифеста), у моменту кад је са путиром у руци изашао на царска врата, спазио је једног студента како са кандила пред иконом Христа Спаситеља припаљује цигарету. Он му је рекао: “Шта то чиниш?” На то га је студент ошамарио тако снажно по образу, да су се Свети Дарови из Чаше расули по поду. Ја сам се прекрстио и окренуо му други образ, рекавши: “Удри још једном!” Али народ је ухватио студента и спречио. Од онда ја рђаво чујем.
У то време покушано је и убиство, али га Бог спасао. То се овако догодило:
У Петрограду је живела млекарица Надежда. Њен муж био је пијаница и она га је често због тога тукла. Њој посаветују да се обрати оцу Јовану, што она и учини. Отац Јован исцели њеног мужа од пијанства. Она се тако обрадовала да је своме мужу препустила све домаћинство, а она свом душом почела да служи драгом баћушки и да га често спроводи у колима приликом посете болесника.
Њу једног дана замоле неки богати људи да доведе баћушку тешком болеснику. Кад је она почела да га моли да пође тамо, он јој одговори: “На заклање ме водиш.” Она се уплашила од ових речи, али ништа није разумела.
У колима су биле још две жене, које су чувале баћушку. У току пута он је још двапут поновио: “На заклање ме водите” И додао: “Господе, нека буде воља Твоја!”
Стигли су у веома богату кућу. У трпезарији је био спремљен сто са разноврсним јелима. Отац Јован је запитао: “А где је болесник?” Њему покажу једну суседну собу и позову да уђе у њу. А кад смо и ми, жене, хтеле да уђемо, нас су брзо одгурнули и закључали врата. Ми смо се уплашиле, нарочито кад смо изнутра, из собе, зачуле ларму. Нас две почнемо да лупамо у врата, а трећа отрчи по кочијаша, који је био веома снажан човек. Кочијаш је дојурио и свом снагом навалио на врата и сломио браву. Пред нама се указао страшан призор: баћушка је лежао у несвести попреко на кревету, на њега натрпани јастуци, а на њима седела су три фанатика; на поду видела се крв. Кочијаш је збацио фанатике, узео баћушку на руке и однео у кола. Ми смо све три плакале и молиле баћушку за опроштај, јер нисмо знале да је ово била припремљена замка. Фанатици су ножем ранили баћушку у слабину. Кад се баћушка освестио у колима, строго нам је запретио да о овоме никоме ништа не причамо, јер се бојао бунта и метежа у народу. Сутрадан је у новинама објављено да је баћушка болестан. Све ово саопштила ми је Надежда у поверењу. Од овог догађаја баћушка се није могао опоравити и тешко је патио све до смрти. (Исказ монахиње Ефросиније Туљакове, Београд – I, 122-123)

Comments are closed.