МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава VII
Старање о поправљању грешника
 
У својим беседама отац Јован је позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом. Народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак и ако би то непрестано чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби оца Јована био је тако препун, да јабука није могла пасти на земљу, у храм је могло стати до 7.000 особа. Због тога је отац Јован завео општу јавну исповест свих присутних, како је то било у првим вековима хришћанства (до краја IV века).
Ја сам слушао од лица која су учествовала у општој исповести, да је то било нешто потресно. Ево како то описује један мој пријатељ, сада покојни, бивши директор Тифлиске филијале Државне банке, Константин Сејмонович Звјагин. Он је у младости био официр брдске артиљерије и одлазио на Памир. Затим је у чину штабног капетана коњске артиљерије двапут учествовао у посланствима цара Александра III етиопском цару Менелику II, Негусу Абисиније, и дуже времена тамо провео. Младост и зрело доба он је провео бурно.
Намисливши да се у четрдесетој години ожени девојком из добре и побожне породице, он је пошао оцу Јовану у Кронштат и учествовао у општој исповести. Сви присутни у храму потпуно отворено, не стидећи се масе народа, извикивали су своје грехове, не искључујући ни најстрашније, и при томе су викали гласно, да би их чуо и отац Јован. Викао је и Звјагин. У храму се чуло уздисање и грашке зноја капале су, али не од топлоте него од преживелих потреса.
Ридали су сви без изузетка и тим плачем и уздасима чистиле су се душе људске, као што се у пећи кали грудва злата.
“И нехотице моја се пажња задржала на два господина – пише једна жена – која су стајала поред мене. Један са седом косом, а други младић, оба кицошки одевена. У почетку старији је слушао беседу оца Јована снисходљиво, а младић са осмехом. Али уколико је беседа бивала дужа, израз њихових лица бивао је све озбиљнији и концентрисанији. Најзад, они су просто пали на колена и заридали, покривши лице рукама.
Отац Јован стајао је на амвону пред иконом Христа Спаситеља и пламено се молио, просећи од Господа милосрдни опроштај свом мноштву народа, који се громко кајао и ридао. Он нас је гледао својим дубоким погледом и одједном – крупне сузе потекле су низ његово лице.
Он је плакао за нас… Својим чистим сузама он је омивао прљавштину грехова наших… Има ли игде бољег доказа свете, еванђелске љубави према ближњима?… Зар то није љубав дубока, свеобухватна, сажаљива, састрадална, која сузама из чистог срца омива грехове ближњега?
Да, отац Јован је плакао, сједињујући своје сузе са нашима и, као истински добри пастир стада Христовог, туговао душом за овце своје!
А у том тренутку узбуђење расплаканог народа достигло је највиши степен.
Огромни храм испунио се уздасима, крицима и ридањем; чинило се да се сав храм тресе од непрекидног плача народа!
Потресна слика! Величанствен и у исто време умилан призор, који јасно доказује како је силна вера у Бога, и као је велики дух руског народа, покренутог на добри подвиг покајања надахнутом поуком мудрога пастира!
Али усред плача зачуо се глас оца Јована, који је молио да се народ стиша.
Послушни његовом гласу, ми смо умукли и са радосном надом гледали на његово лице.
“Јесте ли се покајали? Желите ли да се поправите?” – громко је запитао уздрхталу масу.
“Покајали смо се, оче! Желимо да се поправимо! Помолите се за нас!” једнодушно је грунула маса у одговор на његова питања и смирено приклонила главе, очекујући опроштај и разрешење од грехова, кроз свога духовног оца, који има власт од Бога да опрашта грехе људима.
Гробна тишина зацарила се, кад је отац Јован, стојећи да амвону, подигао епитрахиљ и раширио напред, као да њиме покрива главу присутних, и прочитао разрешну молитву.
Радостан, ослобођен од тешког бремена, народ је слободно одахнуо и са сузама радости гледао је на свога доброг пастира, који је сијао духовним слављем, пошто је успео да у душе покајника удахне спасоносни стид и својим сузама омије запрљане душе.
Више од два сата трајало је причешћивање многобројног народа.
Причестио се и Звјагин и вратио кући потпуно обновљен, очишћен, од све многогодишње греховне прљавштине, која је помрачивала душу. Исто се догодило и са осталима.
Звјагин је ступио у брак и потоњи живот проводио праведно. Ретко си могао срести тако сложне и срећне супружнике… (I, 66-68)
Био сам једном на општој исповести. Отац Јован позвао је све присутне да се кају. Споменуо је цара Манасију, који се у оковима покајао и био ослобођен. Двапут је улазио у олтар да се моли и излазећи говорно: “Кајте се, кајте се са сузама!”
Најзад је изговорио опроштај и плач и узвици покајања утишали су се. (Митрофан Критски, инжењеријски пуковник – Њујорк, – II, 131)
Оваква исповест потресно је деловала не само на мирјане него и на духовна лица. Један монах записао је укратко шта је он на општој исповести доживео.
Ја сам, вели он “први пут пошао к “баћушки” на општу исповест у нади да ћу тамо све своје грехове рећи Богу и “баћушки”. Исповест је била после свеноћног бденија. Мени се чинило да сам у Содому и Гомору (по гресима који су се ту чули прим. прев.). Боже, чега је све ту било! То може да схвати само онај који је присуствовао таквој исповести. Ту сцену никад нећу заборавити.
“Баћушка” је проговорио окупљеној маси, навео пример старозаветног јеврејског цара Манасије и позвао да се каје са сузама. Тада се разлегао плач и крици. Кад се то утишало, он је изговорио опроштајну молитву.
Исповест се завршила и “баћушка” је отишао из храма. И ја идем ка излазу. Народа је још мало остало. У тој гомили на мене је особити утисак произвела једна старица, у сељачком кожуху, бедно одевена. Стоји и плаче. Кад сам јој се ја идући ка излазу приближио, она ми се кроз сузе обратила: “Драги баћушка, помоли се за мене грешну, ја сам много грешна, јер сам и дуван пушила и ракију пила, помоли се и спаси ме!” (II, 261)