МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава V
Црте карактера
 
Отац Јован је ретка појава међу људима, духовни горостас, чије црте карактера обично људско око није у стању да сагледа нити језик да опише, као што ни мраву у прашини није могуће да опише лет орла у небеским висинама. Па ипак, из онога што је он у односу према људима пројављивао, могу се уочити неке особите црте његовог карактера. То су:
Молитвеност. Отац Јован је био велики молитвеник. У својим молитвама он се обраћао Богу, као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити оно што моли, скоро увек молио се клечећи и најчешће својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, ватрено, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи и кроз ове изражавао своја унутрашња осећања. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи проводио у шетњи по башти, певушећи полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне јутрење и вечерње, служио је сваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега наступала је обично после читања Символа вере на Литургији и речи: “Стојмо право, стојмо са страхом…” Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве. (I, 55-64; II, 41-42)
Истина, бивало је и случајева кад молитва није ишла лако. “Осећам често, говорио је он, како се молитва лако уздиже, а понекад се тешко по земљи разастире и не може увис. То је дело сатане, он спречава.” (II, 192)
Његово учење о молитви изложићемо касније, а овде да наведемо две његове карактеристичне молитве: “Добри Човекољупче, Који си сву твар једном речју створио и од ње човека саздао, посети неисказаним Твојим човекољубљем палога слугу свога, да не би потпуно погинуло дело руку Твојих…
Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је Милост: не престај да ме милујеш.” (I, 139)
На почетку 1898. године он је Богу упутио ову молитву:
“На нову 1898. годину благодарим Ти, Свемилосрдни Господе, што си ми подарио још једну годину доброте Твоје! Обнови, Господе, дух прави у утроби мојој, и срце чисто саздај у мени ради Твога усељења у мене. Захваљујем Ти за неизбројна доброчинства Твоја, која си излио и непрестано изливаш на мене многогрешног. Захваљујем Ти на дуготрпљењу Твоме према мени, који сам Те многим гресима разгневио, и на милосрђу Твоме непобедивом и које све побеђује. Захваљујем Ти на дарованом ми здрављу душевном и телесном, јер иако сам старац по годинама, млад сам духом и телом. Захваљујем Ти на свакодневном оправдању Твоме часном Крвљу Твојом. Захваљујем Ти на сузном умилењу при вршењу Литургије и на свагдашњим утехама Духа Твога Светога, на светињи Његовој, која се излива из најсветијег и неисцрпног бића Његовог, које је једно с Тобом. Захваљујем Ти на незадрживом привлачењу к мени људи Твојих – деце, омладине, одраслих и старих, који са свих страна трче к мени, где год се појавим у градовима и селима. Захваљујући Ти што свуда моћно и снажно засађујеш веру православну и побожност, особито у женским манастирима. Захваљујем Ти што ми дајеш слободу да се молим за сав свет и све људе и за извођење њихово из заблуда и привођење у јединство вере и побожности. Захваљујем Ти што неправедну јарост неправославних народа непријатељски расположених према нама, православнима, укроћујеш и разумевању истине приводиш. Захваљујем Ти што све привлачиш јединству – да буду једно, као што си Ти Један у Тројици слављени Боже. Захваљујем Ти што моћнога у снази ђавола сваког дана побеђујеш и посрамљујеш у његовим лукавим и насилним сплеткама. Захваљујем Ти што си ми подарио да стојим у истини и правди Твојој. Захваљујем Ти што си ми подарио реч мудрости и силе, да објављујем људима име Твоје речју Еванђеља Твога. Захваљујем Ти што ме свуда прослављаш, иако сам ја много грешан и недостојан. Захваљујем Ти и за непорочни живот мој, иако ме сваког дана грех привлачи к себи и мучи ме – и ако ме Ти не би чувао, као зеницу ока – учинио бих сваки грех. Нема броја Твојим милостима према мени. Господе, и за све ти захваљујем, и немам речи да Ти достојно захвалим, Господе! Амин”. (I, 118-119)
Умереност у јелу. У јелу је био веома умерен: јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице, никакво месо није јео. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два-три парчета рибе – њему је било довољно. И кад је на столу више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све постове строго је држао. За време Ускршњег поста рибу су замењивале печурке. (II, 44-45, 184-185)
На строго држање постова он се навикао још у родитељској кући. О томе сведочи један доживљај из његовог живота у Духовној академији. Као студент он се једне године у току Ускршњег поста тешко разболео. Лекари су му саветовали јачу храну, нарочито млеко, али он није хтео да их послуша, док за то не добије благослов од своје матере. Он ће јој писати, па како она одлучи. Како је рекао, тако је и учинио. Али ондашњи саобраћај, без железнице и пароброда, био је веома спор, услед чега су његово писмо и одговор мајке дуго путовали. У своме одговору мајка му шаље свој благослов, али да га разреши од поста и одобри мрсну храну – она не може.
Ето каква је чврста вера била у те жене, која је дала свету тако велико светило Цркве Христове, какав је био отац Јован. Свака друга мајка, у страху за живот и здравље свога сина, рекла би: ради свога здравља, послушај лекаре. Она се сетила речи Светог Писма: “Праведник ће од вере жив бити” (Авак. 2, 4; Римљ. 1,17; Гал. 3, 11; Јевреј. 10, 38) и није се побојала за живот сина. Њој је више било стало да се одржи заповест Божија о посту него препорука лекара.
Кад су лекари дознали за одговор мајке, рекли су Јовану да ће без јаче, мрсне хране умрети. Он је на то одговорио: “Нека буде воља Божија. Зар ви мислите да ћу ја ради живота погазити благослов матере и заповест Божију: поштуј оца свога и матер своју?” Предсказање лекара није се испунило и Јован је и без мрсне хране убрзо сасвим оздравио. Из овог случаја сагледа се још једна црта његовог карактера:
Безгранична љубав, поштовање и послушност према својим родитељима. (I, 82)
Сиромаштво. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцелење добијао, одмах је раздавао сиромасима и невољницима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. (II, 69)
Да наведемо само неколико случајева раздавања тек примљених пакета са новчаницама.
У Вологоди нека бедно одевена жена пришла је оцу Јовану и затражила милостињу. Он из џепа мантије извади коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: “Баћушка (оче) ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља.” – “Но, па шта је с тим? Одговори он. То је твоја срећа, иди и захвали Богу.” (II, 65)
Приликом посете Кијеву, 1893. године, њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевича Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га је одмах дао младој девојци пред собом. Она се збунила и рекла: “Ја сам вам пришла ради благослова а не ради новца.” На то јој је он одговорио: “Узми, теби ће то ускоро бити потребно.” И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла. (II, 48)
Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне госпође коверат са новчаницама, а он га одмах предао жени до себе. Дародавка се препала и узвикнула: “Оче Јоване, тамо је велика сума новца!” На то је он одговорио: “Ти си дала мени, а ја дајем коме хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!” Она се тргла и почела се извињавати.
Тада је и јеврејској општини подарио 100 рубаља. (II, 48)
За време једне опште исповести у Андрејевском храму у Кронштату једна жена предала је оцу Јовану коверат са новчаницама, а он га одмах дао жени пред собом. Дародавка је овим његовим гестом била веома изненађена, па је покушала да спречи оца Јована у томе, да ухвати његову руку и задржи је, узвикнувши: “Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!” А он јој је мирно одговорио: “Њој је баш толико и потребно.” (I, 39)
Један богаташ предао је оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку пришла му је девојка и замолила помоћ за спрему, а он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико је у њему. Видевши то, богаташ му је рекао да у пакету има 15.000. На то му је отац Јован мирно одговорио: “Њој је потребно.” (II, 214)
Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај је оцу Јовану на растанку тутнуо у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге пао је неки стари сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и премишљања отац Јован му је пружио тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикнуо је: “Оче, шта учинисте, па тамо је 2.000 рубаља!” – “То је његова срећа”, одговорио је мирно отац Јован.
А други неки богати трговац из Петрограда поклонио је оцу Јовану скупоцену шубару од даброве коже, да би му чувала главу од мраза приликом путовања морем између Петрограда и Кронштата. За време једне јаке вејавице и мраза оцу Јовану приступи нека скитница и затражи милостињу. Кад је ову добио, он муњевитом брзином зграби шубару са главе оца Јована и побегне. Отац Јован на то није ни прстом реаговао. Кад су присутни, који су се ту задесили, почели да негодују и осуђују скитницу због његовог тако дрског поступка, а уједно и да се чуде оцу Јовану што није реаговао и скитницу није осудио, он им је сасвим мирно одговорио: “Шубара му је сигурно била потребнија него мени.” (II, 255-256)
Кад су га једном приликом ученици гимназије видели у старој и похабаној крзненој бунди и запитали где му је нова, он им је испричао како су га лопови пресрели и одузели је и на крају незлобиво рекао: “Нека им Бог опрости!” (I, 54)
Отац Јован примао је свакодневно и са свих страна веће и мање своте новца за његове добротворне сврхе. А било је и таквих који су му редовно давали и поштом слали одређене суме. Све је он то, до последње паре, раздавао на све стране. Тако је чинио не само са оним сумама које је од других примио него и са својим приходима.
Пред његову смрт у левичарској штампи била се подигла хајка против њега и “секте” његових присталица названих “Јованитима” (о којима ће касније бити говора). Било је и алузија на велике новчане суме које су му слате из свих крајева престонице Русије и постављало се питање шта је са тим новцем. Кад је отац Јован склопио своје очи и преселио се у вечност, противници су мислили да ће се у његовој оставштини наћи милиони. Али, на њихову срамоту, показало се да је отац Јован оставио овај свет као пуки сиромах, иако су му у току живота милиони прошли кроз руке. (II, 69)
Смирење, кротост, љубав. Иако је био обдарен великим даровима Божијим, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу и пун саосећања према свима невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да притекне свакоме у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватила и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.
Кад су му неки пребацивали што око себе трпи рђаве људе, он је одговарао: “Ако Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешан сам и кајем се… Чувајте се гордости…”
Кад су му говорили да су појци и црквењаци непоштени људи, крадљивци, и да их треба заменити другима, он је одговорио: “И други ће исто тако красти, па је зато боље да греше једни те исти него да и други греше.” Треба приметити да његовог појца и црквењака Бог није оставио без казне: кћи првога имала је суву руку, а унук другога боловао је од туберкулозе костију.
Један фабрикант сомота одвојио је једно особито лепо парче и по црквењаку послао оцу Јовану за мантију. Али црквењак то не преда оцу Јовану него да својој жени да направи себи хаљину. Кад је тај фабрикант касније дошао у Кронштат и посетио оца Јована, био је веома изненађен кад је на црквењаковој жени видео хаљину од сомота послатог оцу Јовану. Он је цео случај испричао оцу Јовану, овај је мирно одговорио: “Видим ја то, али нека.” (I, 114-115)

Comments are closed.