МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава III
Рукоположење у чин свештеника и почетак свештеничке службе
 
По свршетку Академије и склапању брака, Јован је постављен на дужност свештеника при саборном храму светог Андреја Првозваног у Кронштату.
Град и првокласна морска тврђава Кронштат, која затвара приступ Петрограду с мора, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа Неве 26 километара.
У свештенички чин посвећен је 12. децембра 1855. године. Кад је први пут ушао у храм, одређен му за службу, он се веома изненадио његовом унутрашњом сликом и распоредом, као познатим. Јер исти храм он је још у младим годинама видео у сну тако јасно, да су му сви предмети и општа слика остали дубоко урезани у сећању. Још онда он је разумео да му је Бог тај храм доделио на службу, и то се сад испунило. (I, 23)
Кад се отац Јован као свештеник први пут појавио у Кронштату, становници његови нису били њиме задовољни. Они су сматрали да свештеник у предграђу престонице треба да је отменог порекла и изгледа, а он је из сељачке породице, у простој мантији. Кад су га видели, говорили су: “Ала су нам попа послали, простог, сељачког. Ничег лепог на њему нема.” Они нису могли да наслуте какво се велико светило скривало под скромном свештеничком хаљином и смиреним ликом младога пастира. (II, 30)
Отац Јован је од првог дана своје свештеничке службе тврдо решио да себе потпуно принесе на жртву Богу и својој пастви, да за њих живи и умре.
При крају своје прве Литургије одржао је своју прву проповед, у којој је, поред осталога, рекао: “Свестан сам висине свештеничког чина и дужности с њим сједињених, осећам своју немоћ и недостојност али се уздам у благодат и милост Божију, “која немоћи лечи и недостатке попуњава“. Знам шта ме може учинити више или мање достојним овога чина и способним за ношење овог звања: то је љубав према Христу и према вама, љубљена браћо моја… Љубав је велика сила: она и немоћнога чини снажним и малога великим… Такво је својство чисте љубави, еванђелске. Нека Господ, препун љубави, подари и мени искру ове љубави, и запали је у мени својим Светим Духом.”
А Господ Сведржитељ даровао је своме пророку Јовану безграничну љубав према Богу и људима.
Касније ће се видети да је отац Јован имао од Духа Светога и дар пророштва.
Ја сам га овде назвао пророком у смислу посланика Божијег у грешном свету пред сами крај века и долазак антихриста.
Као што ће се касније видети, Бог је оца Јована још од утробе материне предодредио да покаже људима да сила Божија током векова није ослабила, него да може и у наше дане, у доба материјализма и безверја, да чини велике знаке и чудеса, као и у првим вековима хришћанства, и да у изабраницима Божијим учврсти веру и моћ духа за борбу до саме смрти са ђаволом и слугама његовим.
Кронштат је био место административног прогона из престонице порочних људи (скитница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили.
Осим ових, у Кронштату је било и много физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама такође су се насељавали око града. Људи су пијанчили а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
И одједном, по Божијој заповести, усред тога мрака заблистао је сјајни зрак Божије љубави. Новопосвећени млади свештеник отац Јован почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале; помагао новчано; учио и саветовао пијанице; сву своју плату раздавао је бедницима, а кад би му нестало новца, скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
Ови сурови и груби људи у почетку нису разумевали свету тежњу доброг пастира, па су гледали на њега попреко и чак се непријатељски односили према њему.
Ипак, његова необична доброта и материјална помоћ постепено су им отварали очи и они су почели увиђати да им је Бог послао љубављу испуњеног пријатеља и добротвора.
Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, говорили су у злобној намери жени његовој: “А твој добричина опет се данас бос кући вратио.” Његов поступак није им се свиђао, они нису схватали светитеља.
Зато су се постарали да се свештеничка плата оца Јована не издаје њему него његовој жени. И у томе су успели. Али Господ Сведржитељ није хтео да остави свога изабраника без могућности да чини добро сиромасима. По Божијем Промислу он је био постављен за вероучитеља у Реалној гимназији са одређеном платом, са којом је могао слободно располагати. И он је то и чинио: сву плату раздавао је сиромасима. (I, 23-26)

Comments are closed.